(5)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(6)
Ujutro, keruša ustaje iz svoje korpe, i ne staje na desnu zadnju nogu. Skraćujem joj kandžu na petom prstu, pregledam jastučiće, ali ne vidim razlog. Naposletku je odvodim kod veterinara. Napolju je napadao prvi ozbiljan sneg ove godine. Kakav početak proleća.
(7)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(8)
Uspevam ukrasti vreme da, dok deca večeraju, kroz trpezarijski prozor posmatram tanak srp svetlosti.
(14)
Umetnost mora biti autentična, ako to nije ona je samo pojednostavljen simbol nekakve pređašnje umetnosti.
Ustajem, i na putu ka kupatilu, sipam vodu u bokal ketlera i uključujem ga da provri. Usput, istrljavam krmelj van. Naglo, moj odraz zuri u mene, neonski izbeljen. Donosim usputnu odluku da preskočim brijanje, te obavljam ostatak toaletne rutine.
Plastični klik se čuje iz kuhinje. U sivu čašu, ubacujem dve kašičice kafe, prelivam ih vodom i zavrćem poklopac. Zakopčavam košulju, dozivajući kerušu. Kada ona dođe do malog hodnika, već uvezujem pertle. Kačim joj povodac i izlazimo van.
(17)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(19)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(26)
Odlazimo na suprotnu stranu. Mesec je u osipanju: žut i muzgav kao skrameno oko. Spuštamo se Almaškom ulicom, posmatrajući lukove mosta i dva krana levo od njih. Hodamo oko bloka.
(27)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem nedovršen fragment. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
Sada,
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem nedovršen fragment. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(29)
Postoje dani kada vesti više nemaju efekta. Tako se svest brani. Potrebno je svakodnevnicu, kakva god ona bila, ukliznuti u kolotrage rutine, te svesnost o njima podvesti pod nešto bazično, nalik na mišiću memoriju.
(32)
(36)
Pristavljam čaj i iznova slušam demo snimak nove pesme Daniela Kovača.
(37)
(39)
Ulica Marka Miljanova je veliko gradilište, a trotoar duž nje je žičanom ogradom uklještena traka utabanog šljunka.
(40)
(53)
(55)
U 21 h, na fejzbuk stranici zagrebačkog kluba Močvara, postavljeni su snimci kućnih nastupa koje smo snimili
(56)
Do popodneva sam potpuno oporavljen. Nakon posla, sa sinom u marami, izvodim kerušu u šetnju. Šetamo bez cilja i plana, ali ipak naše kretanje, naizgled nesvesno, ponavlja putanju prethodne šetnje, kao da je upala u njen kolotrag.
(58)
Da raščistimo jednu stvar, struka je skup znanja i tačka. Pripadnik esnafa je u većoj ili manjoj meri stručan u zavisnosti koliko znanja poseduje. Da bi pojedinac ušao u esnafski red, tokom studija mora da usvoji izvestan minimum tih znanja.
Sama po sebi, struka ništa ne govori, ništa ne preporučuje niti nalaže, ona jeste i kao takva egzistira u formi skupa znanja. Pojedinac može govoriti, preporučivati ili nalagati.
Dakle, kada neko iznosi iskaz sa prefiksom struka kaže, on se zapravo odriče sopstvene odgovornosti za izgovoren iskaz, uvodeći na sebi namenjenu poziciju jednu logički impotentnu floskulu, jedan pseudoprerogativ da govori ne iz pozicije sebe kao obuhvaćenog podskupa znanja struke (koje je u većoj ili manjoj meri usvojio, te postao stručan, ostručen, pristručen ili u suštini esnafiziran), već utiskujući čitavo to mrtvo brdo iskaza znanja (čiji je sam podskup) u jedan plastificirani subjektarijum, koji sada u formi nekakvog ginjola počinje da se kreće pod njegovom komandom i kome on trbuhozbori odričući se sopstvenog učinka u toj predstavi.
Uzmimo za primer jedan imaginarijum, recimo da govorljivi šimpanza bez ikakve stručnosti, dakle neesnafiziran subjekt primatskog tipa, počinje svoje izlaganje prefiksom koji ukazuje da se citira struka (a ne navodi koja konkretna stručnost) dobijamo postavljenu neravnopravnu ravan između njega (strukozastupajućeg primata) i onog kome on deklamuje iskaze za koje se odriče odgovornosti.
(172)
Nakon noćne šetnje sa kerušom, u nekoliko navratam gubim svest i zaspivam pred tastaturom. Vreme je da legnem.
(173)
Radna subota u optici. Kada nekome pomenem izostanak teksta, prva reakcija je da je to nemoguće. Zašto bi ti iko brisao tekst? Kada obrazložim koji delovi teksta mi izostaju i u koje vreme se to dešavalo, otklanja se sumnja. Pretpostavljam da je brisanje učinio nekakav algoritam koji je pretragu vršio prema ključnim rečima.
Ostaje pitanje, ako je moguće brisati moj tekst u okviru blogspota, zasigurno je moguće da se i izmenjuje ili dodaje neki drugi tekst. Na taj način bi bilo moguće podmetnuti mi nekakvo kukavičje jaje.
Moram biti oprezniji.
(174)
Na radnom stolu je knjiga sa izabranim tekstovima Dušana Matića. Uspevam da pročitam tek par pesama.
Čitam starijoj ćerci pred spavanje, i tako utrnut od ležanja na donjem ležaju, odlazim u dnevnu sobu gde zaspivam na trosedu s neotvorenom knjigom na grudima.
(177)
Gorak sam preko svake mere.
(178)
Uveče, odlazim na probu sa Humanom i Vladom. Snimamo Humanovu pesmu Devojka što nosi radost.
Nakon probe, dok sam se sa kerušom vraćao u stan, počela je da pada kiša. Bio sam blizu zgrade, kada se preobratila u pljusak.
(184)
(192)
Provodimo dan na Štrandu. Glavna aktivnost: deca se hvataju za moje dlanove i vučem ih natraške kroz površinu vode. Refleksije oblaka podrhtavaju nad mutnom vodom.
(193)
1.9.2020.
Odvozim mlađu ćerku u vrtić i odlazim u školu. D. će ispratiti stariju ćerku u školu. Biću na poslu kada se bude oblačila, o uvala sandale i uprla svoj ranac na točkiće. Udvojeno jutro.
(203)
Ni reč, ni glas. Popodne u optici, iza zvuka bušenja sočiva, preslušavam snimke iz digitalizovane baze muzike fonografa i ploča na 78 obrtaja. U povratku u stan, svraćam u biblioteku. Vraćam pročitane knjige i uzimam novo štivo.
(204)
2.9.2020.
Haiku jutro. Vozim prema poslu, slušajući klavirske sonate Sergeja Prokofjeva. Zaustavljajući se pred crvenom svetlošću semafora, ispijam srk kafe iz plastične čaše.
(205)
3.9.2020.
Slušam Prokofjeve klavirske sonate u automobilu na putu do posla. Nad gradom, nepokretna plahta oblačnosti.
(206)
4.9.2020.
Ujutro izvodim kerušu u šetnju i odlazimo do pekare da kupimo doručak.
Senke su duge i bistre, iste u se duboko u igralište.
Na putu do posla: A. Rubenštajn.
Lit. Radivoj Šajtinac Šumi se vraćaju pragovi, poglavlje Robert Muzil Čovek bez osobina.
(208)
5.9.2020.
Prepodne odlazim u šetnju sa decom. Odlazimo do Pošte da podignem pristigao paket sa knjigom Irene Grickat Cikloida. Odlazimo na kafu/ceđeni sok (mešavina ceđene narandže i grejpfruta koju iz nekog samo njoj znanog razloga, mlađa ćerka zove sokom od zgrade, na šta se kikoće).
Po povratku u stan, pravim paradajz čorbu.
Pre dečjih rođendana, radim na tekstu.
Dok se
devojčice oblače, sa sinom izvodim kerušu u šetnju. Starija ćerka završava svoj
domaći.
Nakon
doručka, naprasno odlučujemo da odemo na gradsku plažu. Peremo voće i pakujemo
ga u plastične posude s poklopcem. Pakujemo prostirke u torbu za plažu i
izlazimo van.
D. vozi.
Na plaži,
sunce bleđti sa površine reke, presijava se sa peska. Oči počinju da me peku.
Decu posmatram jednim čkiljećim okom. Pijem kafu iz plastične čaše sa
poklopcem.
Decu hranim
grožđem. Čupkam zrno po zrno i posmatram ga, među prstima, u svetlosti. Dozivam
decu, jedno za drugim, kako bi pojela po zrno u kome se zarobila svetlost
sunca. Pristaju na tu igru, i sve grožđe je pojedeno.
Nakon što je
sin odspavao popodne, ručamo ostatke jučerašnje čorbe. Odlazim sa decom i
kerušom u šetnju. Kupujemo kokice i odlazimo u park.
(210)
7.9.2020.
Oko ponoći izvodim kerušu. Po povratku, nastavljam sa pisanjem. Radim na par fragmenata Konja, zatim pišem u Nedostajanja.
Odlazim da se istuširam, a onda u krevetu čitam Radni dnevnik Judite Šalgo.
(211)
8.9.2020.
Koliko je samo uzaludan posao hvatati širokim rašljama percepcije nekakve istrgnute niti tragova života. Pokušati mnoštvo doživljaja i misli svesti na par rečenica je jalovo u samoj postavci. Curi (i iscuri) kroz razmaknute prste, dok se njima upinje da se obuhvati što veće parče neba (i to im promiče).
Strašnija od cenzure je autocenzura. Utoliko je monstruoznija jer se na nju pristaje iz ličnih razloga i ona dolazi iznutra, iz predela lične slabosti i nesigurnosti.
Da li ti se dopadaju: moja svedenost, moja restriktivnost, umanjenje (koje će kao iskrivljeno ogledalo umanjiti prvo mene, a onda i tebe kad se pogledaš u njemu), samoprezir, nedoslednost...?
Nedostatak vremena je jednako izgovor, kao i prisustvo dece ili više poslova. Ovako ne može. Dići dupe i pokrenuti se - to je imperativ!
Lit: par stranica iz Radnog dnevnika Judite Šalgo, a kasnije u optici Zbornik o feminizmu.
(212)
9.9.2020.
Ujutro, vozeći na posao, slušam disk sa kompozicijama iz perioda renesanse pisanim za lautu.
Daniel mi javlja da će spot na kome je radio proteklih mesec i po dana imati svoju premijeru.
10.9.2020.
Muz: renesansno lautašenje,
Lit: Feministički zbornik, uveče pesme iz zbirke Struna/Suton, Nebojše Vasovića.
Po povratku iz škole, odlazim sa mlađom ćerkom do centra. Ona vozi bicikl, a ja je pratim na trotinetu. Odlazimo na kafu i ceđeni sok od narandže.
Čitam i pišem usputno. Mislim usputno. Usputni sam čovek. Listam formalizme kao ilustrovane kataloge.
(214)
11.9.2020.
Usta/o sam pre nego je svan/ulo. Pisao sam skoro dva sata.
Jutros sam, vozeći prema poslu, video svoju pticu. To uvek uzmem kao dobar znak. Reprodukovan zvuk laute zvoni u kabini, i slušam ga i ne slušam, već ga upijam organski. Čitavog dana slušam periferom duha, posvećen drugim aktivnostima, svestan čitavom zapreminom svog bića.
U susret večeri: pisanje, čitanje.
Lit. Radni dnevnik Judite Šalgo.
(215)
12.9.2020.
Pronalazim u rancu papirić na kome su ispisane reči. Rezidual nekakvog usputnog hvatanja misli, koja bi bila zaboravljena da nije preostao ovaj fizički ostatak. Rukopis je moj, a budući da nisam ispod reči upisao tuđe ime, verujem da je moja. Unosim je u tekst. Naleže u potpunosti, kao da je uzet otisak vilice, obujmljuje krunice. Spi.
(216)
Iz vremena ćutnje, čitava drama. Vozim prema stanu u sumrak. Posmatrano sa sremske strane, Novi Sad se čini kao raspršeno staklo u svetlosti. Ubrzo se ukazuje izvesna geometrija. Žuti pršljenovi bulevara odlaze u skraćenje.
(217)
13.9.2020.
Grub zarez postaje kanjon. Reči ne prevaljuju taj put. Nema smisla ni viknuti, jer glas u odjeku ne trpi poruku, nad njim se ne vrši analiza. Njegova uloga je samo da pridobije pozornost. Sa druge strane nema nikog. Zašto uopšte stojim tu? Očekivanje je obesmišljeno, razodeveno i razdevičeno, ono je reč koja ne nosi značenje. Čamac sa rupom.
(218)
14.9.2020.
Odvozim mlađu ćerku u vrtić i vozim dalje prema poslu. Neke pesme // mašine za meso. Kada se završi, puštam je ispočetka. Ponovo i ponovo.
Ulazim na parking, i iz zaokrugljene tišine kabine izlazim u huk otvorenog prostora kao da grebem mladu kožu nad kojom se pojavljuje kajmak sukrvice.
Lit. Dnevnik Judite Šalgo.
(219)
Po zatvaranju optike, D. me čeka na keju. Sedi na bedemu sa kesom kokica u ruci, delimično zaklonjena svojim biciklom.
Iza nje, linije talasa su zasečene svetlošću mosta ili ulične rasvete.
Centrifugira crni vir.
(220)
15.9.2020.
Nezakopčanost. (kao) Zastave na jarbolu: od stuba do samovolje. Nikakva metafora. Rasfragmentovanje // pokušaj rešavanja.
(221)
16.9.2020.
Ono što održava napetost i spasava roman od raspadanja jeste neko latentno osećanje približavanja.
Judita Šalgo, Radni dnevnik
U mom novom tekstu nema osećanja približavanja, već samo kotrljanje, odmicanje ili neartikulisano kretanje. (za AJN)
(222)
Gradske ulice mi se otvaraju sivilom ujednačenosti. Svež vazduh mi vetri u lice. Tek ponekad, zvonce crvenog bicikla zapijuče metalnim tonom.
Nad kotrljajućim točkovima gubim svaku suštinu. Prolaznicima postajem prolaznik, telo u pokretu.
Skica za pisanje: jedno se samospoznaje kroz bliskost sa drugim.
(223)
17.9.2020.
Bicikl // jutro. Drugi uglovi, hladnija perspektiva. Iz sećanja: sve je sivo, krošnje su sive, siva je i kora drveća, crepovi kuća su isplaženi jezici. Sunce se čini daleko, kao da njegovi zraci obasjavaju paralelne ulice.
(Sivo je boja, a ne emocija. Unutrašnje sivilo je stanje. Ipak, osunčano tle nije daleko. Znaš to, i tu misao držiš uzase kao nespušteno sidro. Osećaš ga kao mogućnost sigurnosti, zaštitna mreža, ako tako hoćeš, koju nećeš iskoristiti, ali svest o njenom postojanju će učiniti tvoj korak stabilnijim.
U narednoj je ulici, ako požuriš možda je moguće da ga se domogneš.)
Kome i čije?
(224)
18.9.2020.
Bicikl, jutro: (potvrda) ulice su u senci, sunčevi zraci obasjavaju asfalt u poprečnim ulicama (smer istok-zapad).
D. mi je spremila kafu u plastičnoj posudi. Vozim sa čašom u ruci, preobraćen u znak pitanja, ali ipak na semaforima zastajem i otpijam tople gutljaje.
Oko 9 sati, plavet uspeva da rasformira paučinasto sivilo. Krovni prozor // pravougaonik neba.
(225)
Uveče se čujem sa Nikolom. Kažem mu da sam tog jutra slušao njegovu muziku u automobilu. Slučajno sam izvukao njegov cd među mnoštvom diskova (u papirnim omotnicama) u ladici vrata. Napokon je dobio radnu vizu. Ako sve bude kako treba, kaže, u četvrtak odlazi.
Nakon razgovora, pustinja.
(227)
20.9.2020.
Pretposlednji dan leta. Budan sam od 2 ujutro. Snimam i pišem. Planirao sam čitati, ali se sin probudio oko šest sati. Kako ne bi smo budili ukućane, oblačim ga i sa kerušom izlazimo van.
Sunce izlazi iza maglene koprene nad Dunavom.
Prepodne, odvodim stariju ćerku na glumu, a sa sinom i mlađom ćerkom šetam po parku. Popodne odlazimo na sladoled, kako bi tim simbolom pozdravili poslednji dan leta.
(228)
21.9.2020.
Nekada reči postaju toksične. Ono što kažem, ono što želim reći, ono za šta se uhvati i uvredi, ili ono što ištitavam nebrojeno puta da pokušam shvatiti - nemoguće je raspetljati taj džumbus. Jedino praštanje može zalečiti, ali ono se samo u osnovi služi zaboravom. U poslednje vreme, većina mojih razgovora sa R. postaju kao porođanje reči, a reči su rogljevi, trostrani mačevi, čvornati buzdovani, otrovi, nerazumljivi kod. Do večeri, niz se prekida.
(I danas) Odlažem poziv Nikoli. Kada prekinem vezu nakon tog poziva, strepim da će nastati dug period tišine.
(229)
22.9.2020.
Budim se nepresvučen na donjem ležaju. Zaspao sam čitajući starijoj ćerci. Trljam oči kako bih mogao iščitati vreme sa displeja mobilnog telefona.
3:41
Ustajem, pokrivam je i izvlačim se kroz otškrinuta vrata. U dnevnoj sobi zatišem šolju sa hladnom kafom (rezidual večeri), odnosim je za radni sto i uključujem računar.
Nakon jučerašnjeg dana - svi šumovi su tišina.
(230)
Iz Radnog dnevnika Judite Šalgo (3.4.1992):
Smrt bicikliste je uvek smrt privatnog čoveka, pojedinca…. Ali biciklista ne pripada tipičnim slikama ovakvih užasa. Čovek na biciklu jeste čovek distanciran, nemaran prema užasu, opasnosti. On vozi bicikl kao da se ništa ne događa kao da ne vidi šta se događa, kao da vozi uprkos, zainat svemu. Voziti bicikl, biti biciklista, jeste stav.
Voziti bicikl jeste stav, ali ne politički. Privatan čovek, kako ga oslovljava J. Š, je odavno pedaliran i tu prestaje simbolifikovanje. Prema užasu i opasnosti je nedopustivo biti nemaran, kako J. piše kao da se ništa ne događa kao da ne vidi šta se događa, kao da vozi uprkos, zainat svemu, već je neophodno imati ih na oku, kako bi se sagledali i artikulisali, da bi se moglo delati protiv njih, da bi se po mogućstvu neutralisali ili da se umanje njihove posledice.
(231)
23.9.2020.
Lit. Sedam lirskih krugova, Momčilo Nastasijević.
Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljaka.
(Iz pesme Ljiljani)
Od sedam lirskih krugova, ističem Gluhote. * Potsetnik za ponovno iščitavanje.
Popodne se sabije u kišu.
Knjiga otvorena na radnom stolu, naokolo: izvađena stakla, stopice, zavrtnji, odvijač, lenjir, papir za beleške, hemijska i tanak flomaster.
(232)
24.9.2020.
Nepovezana razmišljanja o cenzuri
Ako kao najperiferniji faktor osećam cenzuru, koliko duboko ona doseže? Šta je, od onoga što stiže do pojedinca, istina?
U avgustu sam primetio da mi nedostaju tekstovi pisani u martu i aprilu.
Neposredno pred proglašenje vanrednog stanja, odštampao sam svoj roman Mi, konji u par primeraka i poslao sam ga nekolicini izdavača. Rukopisi jedva da su pristigli na adrese primalaca, a vesti su se ispunile kataklizmičkim naslovima.
Budući da su granice, jedne za drugima, počele da se zatvaraju, transformišući kontinente u saćaste strukture, u svim zemljama i na svim kontinentima, avioni su se prizemljili (događaj koji se nije dogodio od početka avijatičarstva), odlučio sam da beležim unutar hronika. Do tada sam dnevničke zabeleške vodio privatno u okviru fajla na gugl drajvu.
Pisao sam s početka o svojoj stvaralačkoj krizi, o ličnom osećanju besmisla, ali vremenom su teme počele same da se nameću, pa sam pisao o krizi država. Svaki građanin zapadnog društva, bez obzira slaže li se ili ne sa političkim vođstvom svoje zemlje, živi u ubeđenju da postoji nekakav sistem sigurnosti koji stoji iza mehanizma države koji će delati po principu bazične sigurnosne mreže, nevezano da li su na njoj zastavice žute, plave, roze ili purpurne. Kriza u koju je zapao svet, kao da nas je probudila iz nekakve uspavanosti gde smo se našli izvučeni iz magnovenja u nekakvu novu stvarnost. Države su se pokazale trome, nesposobne i žive tek koliko poreski parazit to može biti. A mi smo ga hranili…
Onda je, isto to biće, da bi ponovo ustoličilo sebe kao autoritara ili nužni imperativ, svoje građane oteralo u kućni pritvor. Kasnije se ispostavlja da krv države, njena limfa, nisu građani nego kapital.
Šta se desilo sa mojim pisanjem? Nestalo je.
Nestali su i tekstovi o kojima pišem o odgovornosti (članova Kriznog štaba i politikonijuma).
U današnje vreme, vreme krize i ukidanja sloboda, zabranjeno je misliti na sociološke i antropološke teme. Zabranjeno je formulisati promene, koagulisati misao.
Cenzura je imuni odgovor tog parazita. Time on potiskuje domaćina (čitaj građane) u nekakvo stanje hibernacije, u osećanje usamljenosti mišljenja, uverenje da pripada manjini, te ga onemogućuje da se odluči na ikakvo delovanje.
Pretpostavljam da moje tekstove niko nije čitao, da ih je putem ključnih reči pronašao nekakav softver ili algoritam, te da je brisao pasuse u kojima se nalaze ključne reči.
Da Hronike nisam pisao svakodnevno i da svaki unos nisam numerisao, vrlo je verovatno da nestanak delova teksta ne bih primetio ili bi se to dogodilo znatno kasnije.
Pisao sam guglu, budući da je blogspot njihova platforma, sa pitanjem o tome ko je tražio da se brišu moji tekstovi kao i ko je to odobrio. Odgovor nisam dobio.
Ono što se samo nameće je postojanje puta, jer ako neko ili nešto (dirigovano opet nekim) ima utaban put, ili zadnja vrata koja su otškrinuta da se poput lopova uvuče i poništi, onda isti taj put može iskoristiti da modifikuje, dopisuje, iskrivljuje i sl.
Koliko mogu biti siguran u svoj tekst, pitam se hipotetički, jer postoji način da, ukoliko to NEKO tako odluči ili naloži zarad moje diskvalifikacije, u moj tekst može biti podmetnuto kukavičje jaje, pa da ispod mog imena u naslovu, mogu biti preobraćen, makar tekstualno, u fašistu, šovinistu ili rasistu i sl. Budući da je nemoguće da zbog obimnosti vršim stalnu kontrolu sopstvenog teksta, nalazim se u situaciji da moram imati više načina čuvanja, što je još jedna u nizu potvrda da ispod pojedinca ne samo da nema sigurnosne mreže, već se ne može pouzdati ni u šta drugo do u svoj osećaj ravnoteže (kao osnovni, nažalost i jedini, resurs).
(233)
Večernja šetnja. U krošnji mlade lipe, već jesen. Na parkingu, sa vozila iskre refleksije svetlosti. Pisanje / čitanje. Privodim kraju knjigu pesama Momčila Nastasijevića.
(234)
25.9.2020.
Od Gluhota, Nastasijevićevu poeziju karakterišu izvesna nadtekstualnost kroz koju se omogućuje da čitanje umnogome zavisi od čitateljskog tumačenja teksta u kome se ono suštinsko nalazi izvan reči, ali na takav način da je celovito sadržano u pesmi. Sama se pesma otvara kao metatekst iza fizičkog teksta.
(235)
26.9.2020.
Pljusak prestaje nešto pre četiri sata ujutro. Koristim to da izvedem kerušu. Trotoar između parkinga i drvoreda kestenova je prekriven potrganim lišćem. Krljušt tlu. Sa svega se reflektuju opiljci svetlosti. Ubrzo po povratku u stan, počinje pljusak.
Dok pišem, šum se postepeno stišava, ostaje metalni odzvon klobota vode u slivniku.
Lit. Pojave odsutnog (Prilozi savremenoj estetici), Dragan Prole
(236)
27.9.2020.
Veći deo noći provodim pred monitorom. Sin se budi oko 6 sati, ubrzo za njim i mlađa ćerka, a da bi omogućili D. i starijoj ćerci mirno buđenje, oblačim ih i izvodim van. Vodimo i kerušu sa nama. Iznosim mali bicikl i plastični motorić odguralicu. Besciljašimo.
Kada nas lutanje dovodi blizu Riblje pijace, kupujemo smokve, mandarine, paradajz, tri klipa kukuruza i crni luk.
Nakon doručka čitam mlađoj ćerci, dok pijemo čaj/kafu u automobilu, čekajući da starija ćerka završi čas glume. Preslušavam novi Milošev album (Hazarske).
Popodneva lutanja s decom. Sremski Karlovci. Mandarine i grožđe. Igor mi pušta snimak sa probe dua Ništa Mars.
Lit.
Čovek bez osobina, Robert Muzil
Pojave odsutnog, Dragan Prole
(237)
28.9.2020.
Uspevam da oraspoložim mlađu ćerku na putu do vrtića. Ni ulazak u saobraćaju gužvu u ulici Jovana Subotića, me ne izbacuje iz tog raspoloženja. Šum grejanja u kabini automobila. Lica nervoznih vozača samo su obličja. Sve što se dešava, ono zarad čega donosim odluke, predstavlja realnost sa druge strane stakla. Osećam udaljenost među nama.
(238)
Kroz izlog optike posmatram kišu na ulici. Na drugoj strani ulice, pod zaklonom zgrade, zastaje jedan pokisao čovek. Susreću nam se pogledi - naše stvarnosti su potpuno drugačije.
Nakon kiše - niotkuda: cvrkut! Prhnu senka iznad automobila.
Iz čitanja:
Pojave odsutnog, Dragan Prole:
Kritika kreira dragocen razmak u odnosu na neposrednju uronjenost u postojeće, otvarajući tako prostor za drugačije mogućnosti sagledavanja, pa samim tim i delanja. (24. str)
Kao životni stav, ravnodušnost preovladava upravo tamo gde je ugaslo poverenje u mogućnost preobražaja posredstvom kritike. Ona je ukotvljena u uvidu da lišimo li kritiku moći da podstakne promenu, ona biva unapred i nepovratno obesmišljena. (28. str)
(239)
29.9.2020.
Pomislivši na jučerašnji zastoj, na posao odlazim vozeći uz Dunav, i spuštajući se ulicom Maksima Gorkog. Noćašnja kiša je prekrila asfalt listovima platana i kestena. Vozim preko gnjecavila. Čekajući promenu svetla na semaforu, posmatram kovrdžu lipovog lista zapalog u prostor kod brisača. Tih šum grejanja i glas.
Jesten je siv i beo.
Vozeći mlađu ćerku na biciklu, odlazimo do dečjeg odelenja biblioteke, a zatim do banke. Besciljašimo nad kotrljavim točkovima dok se ne približi vreme kada starija ćerka završava sa časovima. Odlazimo da je sačekamo.
U optici slušam muziku iz arhive digitalizovanih fonografskih snimaka.
(240)
30.9.2020.
Budim se utrnut, držeći nerazmrsivo klupko onoga što sam sanjao i onoga što su moje misli mislile u polusnu.
Preslažem osušen veš. Iz dvorišta zgrade odjekuje graktanje.
Lit. Časopis za književnost Braničevo
(241)
01.10.2020.
Izvodim kerušu oko šest sati ujutro. U kontrastu oblaka, okolne zgrade, crkvenu kupolu i parking nadleće mnoštvo crnih ptičjih obličja. Kreštanje odjekuje među mrtvim fasadama zgrada. Jato leti prema deponiji.
(242)
2.10.2020.
Po povratku iz škole, u stanu zatičem knjige koje sam poručio. Sve tri knjige (poslate sa različitih adresa) su pristigle umotane u smeđi papir. Bacam letimičan pogled na svoje ime i adresu, ispisane tuđom rukom, a zatim na ime i adresu pošiljaoca.
Trenutak viđenja sopstvenog imena u tuđem rukopisu učini da se izmešaju osećanja dosptupnosti, ranjivosti ili fizičke pojavnosti, te naprasno postajem više od pokretne vizure s dve ruke kojima manipuliše fizikalni svet. Oslobađam knjige, slažem ih jednu na drugu, pa gužvam smeđe omotnice u loptu koju utiskujem među ostatke povrća u kanti za đubre.
Lit. Niz vetar, V.S. Zorovavelj
(243)
3.10.2020.
Četiri sata ujutro. Oblačim džemper na kopčanje i izvodim kerušu. Vetar huči preko stepeništa, a kad izađemo na ulicu kotrlja lišće. Oblaci su rite ponavljajućih obličja, skoro pravilnih paralelnih linija. Iza svega toga, u procepu neba između crkve i zgrade, mesec je pun i preliva se mlečnom svetlošću preko rita, podvlačeći ih.
Vetrovit dan / popodne na Štrandu sa decom / pesak u očima / neprestani talasi
Pred nama, duž obale plivaju patke / odlaze prema mostu
Uveče ćerke odvodim na tonsku probu // Goran Lončarević /Šavmart/
Oko ponoći izvodim kerušu. Jugo povija krošnje, kotrlja lišće.
Sa Humanom i Vladom sam snimio So svitanja.
(244)
4.10.2020.
U popodnevnu šetnju izlazim sa mlađom ćerkom i sinom. Vodimo kerušu. Kupujemo kokice i odlazimo u Dunavski park (niz klupa ispred Pozorišta mladih). Bicikl i plastični motorić-guralicu oslanjam o stranu klupe. Keruša mi se penje u krilo i leže, potpuno se opustivši. Ćerka i sin jedu kokice iz kartonskih kutija na kojima su likovi crtanih filmova (K-Zaleđeno kraljevstvo, a J-Patrolne šape). Sin vidi goluba. Isprva reži na njega, a onda počinje da karikira sopstveno ponašanje. Zatim pune šake kokica baca prema ptici. Pomažem mu da se popne na klupu i gledamo pticu kako kljuca.
Kada je završio sa kokicama (pojeo / prosuo), odlazi na travnatu površinu ispred, kako bi sakupljao žireve. Donosi pune šake i ubacuje mi ih u torbu i džepove. Vraća se ponovo punih šaka. Ispadaju mu, pa se ljuti.
(245)
5.10.2020.
Pod jutarnjim platom oblačnosti, dok hodam od vrata zgrade ka automobilu, negde iz brezove krošnje cvrkuće. Pramenje grana, još uvek pod teretom mnoštva listića, spušta se do krovova automobila na drugoj strani ulice.
Druga strana ulice, ta odrednica mesta koje nije mesto po sebi, već negiranje sopstvenog prisustva na stojištu posmatrača. Razodevena pred subjektom ona se nudi. Nudi se sunčanom ili senovitom stranom, šitinom trotoara, izlozima, nudi se nekom drukčijom prostornošću. Ostaje nedostižno zbog subjektove nemogućnosti da se usvoji.
Nonsens: subjekt stoji na jednoj strani, a gleda na drugu, zatim pretrčava put, onda zastaje i posmatra mesto koje je napustio, predomišlja se i pretrčava put natrag, ali onda shvata da prednosti jednog ili mane drugog nisu onakve kakve je maločas primetio, pa se vraća na drugu stranu ulice i opet zastaje i gleda, usled nemogućnosti konačne odluke, kao kakav zbunjeni ljubavnik koji trči od vrata supruge do vrata ljubavnice i natrag, u neprestanom ponavljanju, pritom ne otvarajući ni jedna od njih, transformišući se u neiskorišćeni potencijal poštara.
(246)
6.10.2020.
Bidim se ponovo: u farmericama, u tri i trideset ujutro - i tako četvrtu noć zaredom. Sledi kratak autokorektivni niz krckanja i kliktanja pred ogledalom, a kao onaj fini dodir, čisto kozmetska stvar, raščešljavam i ponovo vezujem kosu. Sa bisagama ispod očiju nemam šta učiniti.
Onda izvodim kerušu i hodam po središtu ulice Ivana Gundulića ili Kosovske. Čuje se tek po koji automobil u daljini. Po povratku, kafa - pisanje.
Lit.
Beležnice, Sergej Dovlatov
Niz vetar, V. S. Zorovavelj
(247)
7.10.2020.
Buđenje u farmerkama (5:15). Izvodim kerušu. Sin se budi po povratku u stan. Oblačim mu džemper i obuvam patike, stavljam ga u maramu i s kerušom na povocu izlazimo van. Još je prilično mračno, tek na istoku nebo se ružičasti.
Posmatrano sa pešačkog ostrva, na bulevaru Mihaila Pupina, na staklenom boku istoimenog hotela, prelama se usplamteo istok neba. Pred svitanje, sve je njemu usmereno.
U povratku kupujem doručak i voće.
Na putu ka poslu, šum grejanja u automobilu.
(248)
Na bandcamp stranici Labud.KUP-a, danas je postavljen novi album koji sam realizovao sa Milanom Milojkovićem. Zvuk je obradio Igor Čubrilović.
U povratku
iz optike, kupujem kestenje na uglu, uzimam iz biblioteke knjigu koja bi bila
od koristi za Danielov tekst. Tokom popodneva sam iščitao fragment koji mi je
poslao i dopisao sam komentare. Kiša ne prestaje da pada kroz čitavo popodne i
veče. Trotinet šušti preko važnog asfalta.
(249)
8.10.2020.
Buđenje u farmerkama, na trosedu. Pokušavajući da rasanim oči i pogledam vreme na displej mobilnog telefona, vraćaju mi se krnji fragmenti sećanja od večeri i noći.
U jednom trenutku D. stoji pored troseda i nešto mi govori. Svetla su već isključena. 1:15?
U nekoliko navrata prilazim šatoru i pokrivam mlađu ćerku, koja je insistirala da spava tamo. Koja su to vremena?
Starija ćerka se meškolji, govori u snu. Ššššššš, kotrljam ispod nepca, ali ne otvaram oči. Vreme: nepoznato.
Rastrljavam krmelj, pa iščitavam Springboard-ovu poruku sa utiscima o novom albumu. Pisao je još sinoć. Vreme: 5:50, zatim ista radnja 6:10. Prekasno je da operem kosu!
Odlazim da se istuširam. Dolazi i sin. Sedimo u kadi, jedan naspram drugog, po nama padaju topla voda i neonsko svetlo. On puni plastičnu flašu i prazni je. Posmatram kako voda otiče.
(250)
Humor kod Sergeja Dovlatov potiče iz proživljenog. Tako nešto se ne daje podražavati. Zadivljujuće je njegova sposobnost da precizno hvata situacije i dijaloge, za čije viđenje bi bilo neophodno sagledavanje s visine ili sa strane. On to uspeva, iako se ne izmešta na drugu poziciju.
Dovršio sam čitanje S. Dovlatovljeve knjige Beležnice.
Popodne
Lit.
R. Muzil, O gluposti
V.S. Zorovavelj, Niz vetar
(251)
9.10.2020.
Buđenje u farmerkama, na trosedu. 3:10
Izvodim kerušu. Hodamo središtem ulica. Huk je jedva čujan i dalek. Lišće na lipama žuti čitavim granama.
U stanu... Postavljam na bandcamp stranicu Kafa u ponoć snimak novog instrumentala So svitanja, posvećenog Davoru Matoševiću, a onda odlazim da operem kosu.
Čitanje do svanuća.
(252)
Iz čitanja:
"Pljuvalo i nebo, otmeno u krupnom pramenju. Neko struže ribu pa nebo krljušti, krljušti. Svaki čas se legu bele kokice tu u vazduhu, pred nosem. Mutnilo - srce olovo."
Palidrvce, V. S. Zorovavelj
“Sve u svemu, književnici - što je u ostalom potpuno prirodno - mogu biti u modernizmima nezavisni od mnogo čega, od tradicije, od mere, čak od logike, ali ne mogu biti nezavisni od jezika.”
Isidora Sekulić, Govor i jezik,eseji
Na putu kući, kupujem kestenje. Trotinet klizi preko asfalta: Ignjata Pavlasa, Dunavska, pa kroz pasaž, preko trga izbegavajući vašarište, Daničićeva, Lončarska, Aleksandra Tišme, Zlatne grede, Save Vukovića, Almaška…
(253)
10.10.2020.
Nešto je tvrdo ispod mene. Izvlačim ćerkinu knjigu iz koje sam joj čitao pred spavanje. Trosed / farmerke. Opipavam u mraku da pronađem mobilni telefon. Nalazim ga kod nogu. Mnoštvo mejlova ispunjava ekran. Uglavnom prevlačim prstom preko njih, kao da odbacujem reklamnu poštu, obaveštenja koja ne tražim, i sl.
Stanje umirenosti, svetlost displeja više ne trepti, čitam Nikolin mejl, prvi od kako je otišao u Nemačku. Na uglu ekrana: 3:47.
Odlazimm da se umijem, pa vodim kerušu van. Napolju preslušavam snimak pesme koju mi je Davor poslao. Snimio ju je 2018. godine, ali je smatra nedovršenom. Tišinu noći remete podnevni glasovi ljudi iz jednog stana. Čuje se muzika. I sve to, bez zadrške, bez prigušenja. Visoko nad Gundulićevom ulicom, gledano prema okretnici autobusa, mesec je prepolućen (poslednja četvrtina meseca) i razliven u mlečni halo. Svetlost ulične rasvete se guši u krošnjama.
(254)
11.10.2020.
Prethodne večeri sam zaspao u fotelji, a u neko doba noći se probudio na podu pored šatora u kom su spavale ćerke. Otpuzao sam do troseda. Noći u farmerkama postaju početna pozicija. Pokušavam nerasanjenim očima da ištitam mejlove. Među njima nema ničeg bitnog, pa odlažem telefon. U više navrata ulazim u šator i pokrivam devojčice. Starija nešto sanja, i okreće se i otkriva mlađu. Ona se budi i plače kroz san. Izvlačim je iz šatora i postavljam na trosed, gde zaspiva s glavom na mojoj ruci. Oko 4:20 dolazi sin u dnevnu sobu.
Sin, keruša i ja se vraćamo u stan oko 8.
Lit. Isidora Sekulić, eseji
(255)
Misao na temu originala i prevoda u analogiji:
Prevod je kada muzičku temu jednog naroda izvede svirač na instrumentu koji je autohton drugom narodu. Kvalitet prevoda uveliko zavisi od veštine svirača.
(256)
12.10.2020.
3:12 - dečja soba, donji krevet, oslonjen o dasku gornjeg ležaja (s nogama na vratima, poprečke), s tvrdom koricom dečje knjige uprtom u otkrivene slabine, ponovo farmerke. Pridižem se. Uobičajena krckanja skeleta. Izgleda da sam se navikao na ovakva buđenja. Čuje se šum mašine za sušenje veša. Na trpezarijskom stolu zatičem gomilu osušenog veša, pa ga razvrstavam i slažem.
Lit. Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji
Kišni dan. Između poslova, s mlađom ćerkom se odvozim do autoperionice da usisamo i prebrišemo automobil.
Kasnije, na parkingu pored naše zgrade, grejanje čini da se prozori zamagle. Čistim mandarine. Šum i pucketanje kapi. Pod kišobranima odlazimo u dvorište škole da sačekamo stariju ćerku.
(258)
13.10.2020.
2:29 / donji ležaj / pucketanje kiše o sims / farmerke. Isprva pomišljam da sam pokriven. Mora biti da me je D. pokrila, pomišljam, ali onda utrnute ruke izvlačim od ispod tela i shvatam da na meni nema ničeg. Pokrivam stariju ćerku koja je u međuvremenu zbacila prekrivač. Umivanje podočnjaka.
Odgovanjranje na par mejlova i rad na reviziji starog teksta.
Prelazim čitav segment sa prepiskom u Mi, konji. U pozadini se čuje jedna neobjavljena Davorova pesma iz 2018. godine.
4:18 // skuvao sam čaj / udaljavam se od računara / čitati do jutra / muzika ostaje.
(259)
Kiša ne prestaje da pada. Pre odlaska u školu, silazim u podrum. Pod snopom svetlosti, na zidu se ponovo cakli voda.
Vozim prema poslu. Šum grejanja je osnovni ton. Usmeravam vazduh prema staklima. Maglenost se povlači. Spoljašnjost je vidljiva samo iza brisača. Uprzo poslaje lelujava, neartikulisano se šireći i sabijajući kroz vodenu optiku.
Sebi sam dalek, odsutan.
"Jezik je živa drama; sav od simbola unutrašnjeg života ljudi; a jezičke činjenice, jezički slučajevi, pre svega su situacije, pa tek onda oblici. Nisu padeži nastavci, nego su situacije. Nisu glagolska vremena oblici, nego su situacije. A glagolska načini, u jezicima u kojima igraju važne i fine uloge, to su prave dramske režije. "
Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji, str. 231.
(260)
14.10.2020.
Juče sam keruši ugovorio operaciju ekstrakcije kamena iz bešike. Sve češće upada u stanje nekontrolisanog drhtanja i povlačenja. Pomislih, ako joj sa struvitnim granulama nisam pomogao, bolje je da je operišu sad, nego kada bude stara i slaba. Ovako može proživeti još par godina bez bolova.
Sinoć, dok sam se pripremao da čitam devojčicama pred spavanje, videh kerušu u drhtavici. Poveo sam je u sobicu, smestivši je pored sebe na donji ležaj.
U neko doba noći, budi me prejako svetlo uključene lampe na mobilnom telefonu, koje sam uključio prilikom čitanja. Keruša spava oprižena uz moj bok.
(261)
Optika, fizičko sagorevanje.
Na stolu je otvorena knjiga. Jedva dve stranice za čitavo poslepodne. Hladna kafa u gutljajima, usputno. Unutar šolje se njiše neonsko svetlo.
Kraj smene. Vraćajući knjigu u ranac, pronalazim dve mandarine. Pod isključenim svetlima, preko jezika se rastače kiselost citrusa.
Lit. Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji
Muzika: Satoshi Ashikawa, Still Way (1982)
(262)
15.10.2020.
Među poslovima, izvodim mlađu ćerku da se vozimo na trotinetima. Odlazimo do obližnjeg bicikl servisa, kako bih svoj ostavio da se izservisira, ali nemaju delova.
Optika / pečeno kestenje u povratku / stižem da pokupim stariju ćerku nakon časa engleskog.
Čitam priče ćerkama. D. je uspavala sina.
(263)
16.10.2020.
Dan kada keruša ima operacije (vađenje kamena iz bešike i sterilizacija)
Provela je noć u zagrljaju mlađe ćerke. Ležao sam na jastucima pored kreveta, čuvši je povremeno kako hrče. Sinoć ju je D. izvela u šetnju, ali je vukla natrag i vratili su se nakon desetak minuta.
Poslednjih godinu i po smo pokušavali da joj problem kamenja rešimo korigovanom ishranom (struvitne granule), ali na poslednjem pregledu se videlo da su se kamenčići uvećali.
Još je jaka. Ako joj tu intervencije ne izvrše sad, kasnije će biti previše stara za to. Činimo ovo, kako bi joj olakšali starost. Pominjanje razloga odzvanja kao izgovor.
(264)
Nemam volje za čitanjem.
U knjizi eseja Isidore Sekulić nalazim rečenicu:
Rasejanost nije mana nego porok.
(265)
17.10.2020.
Budim se na podu, pored kreveta. Nema još dva sata. Mašina za sušenje veša se oglašava da je proces završen. Isključujem je i na rukama iznosim kerušu da piški.
Noć pisanja.
Pre isključivanja računara, pregledam vesti. Nailazim na nekoliko naslova u vezi bacanja suzavca i cepanja radova strip crtača. Čitam saopštenje Ministarstva kulture i informisanja.
To i takvo ministarstvo, sa tim i takvim saopštenjima, deluje iz, kako sami kažu u saopštenju, podzemlja ljudskog duha.
Od informisanja nula,
Od kulture bula.
Čitam, dobijam migrenu od gluposti.
Još jednom, osećajno:
-kultura i umetnost nisu sinonimi;
-revitalizovanje terminologije fašizma pokazuje odsustvo njegovog razumevanja;
-kritika se izražava u formi kritike umetnosti (književna, pozorišna, likovna… recenzije i prikazi) podrazumevajući jednako odgovornost kritičara, kao što se zahteva i od autora;
-cepanje je fizičko cenzurisanje. Cenzura, u ma kom obliku, odraz je slabosti i nekompetecije cenzora;
-svako delo i svaka izneta reč ima autora sa imenom i prezimenom (ovo podrazumeva i krivična dela);
-granice umetničke slobode proističu od ograničenja umetnika.
(266)
18.10.2020.
Keruša je ujutro raskupusala zavoje i izvukla braunilu. Takvo ponašanje već priliči njenom karakteru. Odveo sam je kod veterinara u dogovoreno vreme, ali nije dobila infuziju, već samo antibiotičku terapiju.
Dok sin spava svoju podnevnu turu, pratim rad na domaćim zadacima starije ćerke, a mlađoj zadajem zadatke iz radnih listova.
Popodne: Futoški park.
Lit. Par eseja Isidore Sekulić, Mir i nemir
(267)
19.10.2020.
Izvodim kerušu na travnjak pored parkinga. Kada smo ušli u stan, već je svanulo. Nakon toga, noseći sina u marami, odlazimo u piljaru da kupimo mandarine.
Umesto kafe, u svoju termos šolju sipam čaj. Ipak, promene iznalaze način manifestovanja.
Vozim prema poslu. Duboko, u nebu iznad reke, klize crni opiljci ptica.
(268)
Vodimo kerušu kod veterinara / kad sin zaspe, izvodim mlađu ćerku van - nosi svoj trotinet / čekamo stariju ćerku posle škole / po povratku u stan, ona radi domaće zadatke
Optičarenje
Na radnom stolu je otvorena knjiga eseja Isidore Sekulić. Od posla ne stižem da pročitam ni pola stranice.
Oko pola sedam svraća Daniel. Razmenjujemo knjige.
(269)
20.10.2020.
D. ulazi u sobu i pokriva stariju ćerku na krevetu i mene na podu. To me prene iz sna, ali ne uspevam se podići tada, jer su mi ruke, budući da sam ležao na njima, potpuno obamrle. Uspravljam se u mraku sobe. Koliko može biti sati? Uspravljam se i vršim proveru da li se keruša popiškila na mestima gde smo joj to omogućili. Od operacije bešike ima čestu potrebu da mokri, ali i slabu mogućnost da zadržava. Ne nalazim lokvicu na pločicama. Oblačim se i nosim je na travnatu površinu pored zgrade.
Ostatak noći provodim pišući.
Čitao sam, oslonjen o trosed, kada se praskozorje raspolutilo masovnim graktanjem.
(270)
21.10.2020.
Oko pola pet, kerušu spuštam na travnatu površinu pored parkinga. Posmatram svoj automobil. Iza vetrobranskih stakala je crnilo, obličje mog otsustva.
Čitam Isidorin esej o ženi u literaturi i istoriji, a zatim slažem veš iz sušilice.
Polazim na posao. Automobilska stakla su orošena. Otvaram vrata, dok ubacujem ranac na suvozačko sedište, nadamnom se iznenada rasprši klepet krila. Preko plavog krova kliznu ptičji odraz.
U optici: muzika ere fonografa i ploča na 78 obrtaja, na radnom stolu Analitički trenutci i teme Isidore Sekulić.
Dobijam poruke od Davora Matoševića sa njegovim današnjim fotografijama.
Tokom dana, s olovkom u ruci, čitam nekoliko fragmenata Danielovog rukopisa.
Na putu ka stanu, kupujem kestenje, pa kod antikvara kupujem duplu ploču:
Johann Sebastian Bach
Brandenburg Concertos
Liszt Ferenc
Chamber orchestra, Budapest
Janos Rolla
(271)
22.10.2020.
Noć za računarom. Radim na starom tekstu, a zatim, pošto i se oči umore od svetla monitora, uzimam malo platno i uljanu boju. Izvlačim boju iz četkice i udaljavam se postepeno u bledilo, kada četkica ostane bez boje, nastavljam nadalje tamnim slojem. Repetitivna radnja.
Ispunivši platno, vraćam se tekstu.
(272)
Jutarnje graktanje kroz sivila neba, seni, zida, zidnog sata… razlistava se do svetlosti sunca, znatno kasnije.
Lit.
Buđenje materije, Dušan Matić
Analitičke teme, Isidora Sekulić
(273)
23.10.2020.
Starija ćerka se probudila uplakana oko 3 ujutro, tražeći da proverim da li su vrata zaključana i da li je pred njima nekakva žena. Ne znam da li je moj san bio pre ili nakon ove epizode. Sanjao sam pradedu po kom sam dobio varijacije imena, budući da je bio živ u vreme mog rođenja.
Negde sam sa porodicom, to znam iako niko od njih nije u blizini. Isprva ga vidim s leđa, ali prepoznajem da je on. Okreće se, srdačnog izraza lica. Pružam mu ruku i rukuje se, osećajući na dlanu njegove grube i iskrivljenje prste. Pitam ga potpuno smireno (što me je iznenadilo kada sam se priseća sna, ali ne i u snu) da li je došlo moje vreme, a on odgovara da nije još. Tu mi se san prekida ili ponire u nesećanje.
Postala je rutina, kratak tuš da povratim funkcije mišića, istezanje leđa (unutrašnje krckanje pršljenova), pranje zuba - tim redom. Graktanje: čistim jučerašnje kestenje da pojedu posle doručka. Prsti su mi ugaravljeni. Pre prvog posla, izvodim kerušu i obavljam nabavku u piljarnici.
Skrenuvši automobilom na jednoj krivini, videh senicu kako sleće u krošnju. U automobilu: šum grejanja i Bahova muzika koju sam snimio sa ploče.
(274)
Na neke vesti, lične vesti, čovek ne može reagovati drugačije nego ućutom, takvim ćutanjem, da ona tišina koja izroni krešti poput neba ocrnelog vranama. Nedostaje mi mudrosti ili iskustva da iznađem reči. Ne mogu da se ne zapitam ovde, imaju li reči ikakvu težinu da premoste ponor, daljinu, strepnju ili rascepljenost?
U kabinetu pijem kafu iz termos šolje. Vreme je prvog velikog odmora. Dežuran sam tek na drugom.
Čitam.
Lit.
Danielov novi roman u rukopisu
Konstantin Kavafi, Pesme
(275)
24.10.2020.
Pišući, neoprezno zalazim u novi dan. Poodavno je prošla ponoć.
//
Razdanjuje se kroz kišu. Sa sinom u marami i kerušom na povocu, odlazimo po doručak.
U optici, na radnom stolu: Danielov rukopis. Kiša ne prestaje da pada.
Popodne, odvozim D. i ćerke u bioskop, a sa sinom pravim čajanku s mandarinama u automobilu. Kiša se sliva preko stakala. Eksterijer parkinga se guši u zamagljenju.
Lit.
Konstantin Kavafi, Pesme.
(276)
25.10.2020.
Vraćam se u stan, nakon probe sa Humanom i Vladom. Dopisujem par rečenica u novi tekst, zatim revidiram dva fragmenta starog. Preumoran sam za svetlost monitora, pa uzimam knjige i odlazim na trosed.
Lit.
Izgubljena duša, tekst Olga Tokarčuk i slike Joana Konseho
Konstantin Kavafi, Pesme
(277)
Nakon doručka, odvozim se s decom i kerušom da tankujemo gorivo, a nakon što je sin zaspao u autosedištu, odlazimo na deo keja prema kanalu DTD. U automobilu pijemo čaj iz termosa i hranim ih mandarinama.
26.10.2020.
Sećanje iskrivljuje stvarnost. Jutros je, dok sam vozio prema poslu, bilo sunčano. Svetlost se raspršavala kroz kaplje kondenza na vetrobranskom staklu. Uključio sam brisače, učinivši da se percepcija ulice, okolnih kuća, trotoara, ljudi i automobila iskrivi kroz talase zaostalih linija vlage. Sivo - toliko je ostalo u svesti, čak je i sunčeva svetlost upamćena bezbojno.
(279)
Nakon prvog posla, vodim kerušu kod veterinara da joj skinu konce. Nakon toga, s mlađom ćerkom i sinom odlazimo (oni na trotinetu i plastičnom motoriću, a ja peške) do dečje biblioteke i kupujemo ručak. Naposletku, nosim i ručak i motori i sina. Roditeljstvo završava na rukama.
Popodne u optici, na radnom stolu rukopis Danielovog romana.
(280)
27.10.2020.
Budim se: noć i utrnutosti. Treba mi izvesno vreme da spoznam gde sam i u kom sam položaju. Zaspali smo nakon što sam im čitao pred spavanje. Sećam se i da sam im tiho pustio muziku preko mog telefona.
Lice mi je uronjeno u navlaku donjeg fioka-ležaja. Trup leži na utrnutim rukama, kolena su mi na podu, a noge, tako povijene u uzanom prostoru, na rebrima radijatora. Iz takvog položaja čovek može samo ispuzati van.
Izvodim kerušu. Oblačna noć huči kroz ulice.
Kasnije, donevši im doručak, ispijam par gutljaja kafe i odlazim trotinetom u školu. Točkovi šište preko glatkog asfalta, kralja opalo lišće.
Lit. Daniel Kovač, rukopis
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(281)
Pred zgradom, iz krošnje lipe cvrkuće velika senica. Posmatram grane krošnje i ubrzo je uočavam. Njen glas je širok i srdačan. Ulica se preobraća kroz odjek njenog oglašavanja. Kakva moć.
(282)
Vrativši se iz optike, a nakon što sam očistio kestenje, starija ćerka, već u pidžami, stojeći pred računarom me pita: Kako da upišem onu muziku koju slušaš na ploči?
Diktiram joj slovo po slovo, piši B - A - C - H.
U kuhinji sam, brišem površinu stola od gareži, trunja pokore i mrvica kestena, a iz hodnika se čuje zvuk orgulja.
(283)
28.10.2020.
Prozori su još tamni kada se budim. Očitava sa zidnog sata: dvadeset do pet. Izvodim kerušu. Iz daljine se čuje početak ptičje larme. Pridružuju se i druge ptice. Kreće sa gačanjem i kreštanjem. Soprani čekaju da se orkestar rasvira.
U stanu. Uključujem radio i pravim proju. Iza veštačkog svetla, prozori se plave praskozorjem.
Lit. Daniel Kovač, roman u rukopisu
(284)
U povratku iz optike, kupujem pečeno kestenje i ploču kod antikvara (Gudački kvartet Mendelsona i Bartoka).
Dok čistim kestenje, čuje se muzika, tiho, u drugom planu, kao senka stvarima.
(285)
29.10.2020.
Izlazim s kerušom. Još je noć i automobili na parkingu su tamna obličja. Čuje se usamljeno:
Ćić tele Ćić tele ćić
Ćić tele
Tele tele ćić
Po dužem pogled, retke zvezde isijavaju belo i tanko. Iz džepa vadim ključ automobila. Pritiskom na dugme za otključavanje, automobilska svetla blesnu žuto, obasjavši bočni zid zgrade i okolne automobile. Iz gepeka uzimam poklon koji je D. kupila za sina.
(286)
30.10.2020.
Kiša je padala tokom noći, a s razdanjivanjem, budući da su roletne ostale podignute, kroz okvir prozora boje su se ukazivale zasićene i teške, kao da su se izlile k’ pripadajućim objektima dvorišta zgrada i vidljivim nizovima parkiranih vozila, direktno iz tube tempere.
Pred posao izvodim kerušu. Iz breze preko puta, čuje se cvrkut kosa. Zurim s trotoara, ali pticu ne uspevam da pronađem.
Lit.
Daniel Kovač, roman u rukopisu
Viktor Serž, Rađanje naše moći
31.10.2020.
Oko 6:15 izlazim s kerušom i sinom u marami. Obilazimo krug, a onda odlazimo u automobil i vozimo se. Sa usb radio čitača pušta Branderburgški koncert J.S. Baha.
Zatim, kada su se ćerke probudile, odlazim po njih i odlazimo peške u nabavku.
Brzinsko pakovanje i odlazimo na Frušku goru kako bi smo tao ručali i šetali. D. vozi. Boje su zasićene. Usput je sin zaspao. Upućujem ih da odu i poruče, a ja ostajem sa sinom i kerušom. Iz ranca vadim knjigu i čitam pružen preko prednjih sedišta.
Nakon ručka, šetamo šumom. Devojčice su sebi zadale zadatak da pronalaze gljive, te često zastajemo. Polako se spušta magla i zalazimo u suton.
Kraj automobila pijemo čaj iz termosa. Magla se zgrušnjava do naziranja.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(288)
1.11.2020.
Pred monitorom odmakao iza ponoći. Dajem keruši polovinu antibiotičke tablete i izvodim je van. Iznad Almaške crkve, mesec je pun, beo i dalek. Sasvim nečujno, između mene i neba, tamnog koliko to odsustvo zvezda jeste, vetar struji, vršeći sve veći pritisak na možda u koru.
Čitam Danielov tekst, s olovkom u ruci.
(289)
Dan u pokretu, sve u svojstvu pripreme i same proslave sinovog drugog rođendana.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(290)
2.11.2020.
Razdanjuje se dok smo sin i ja budni u dnevnoj sobi. Na podu su plastične kornjače. Slažem ih jednu na drugu, a on ih ruši. Jutro se razlistava: lista slikovnice, pije sojino mleko na slamčicu, mazi kerušu…
U kadi sedimo jedan naspram drugog. Puni i prazni flaše, toliko posvećen da vokalizuje. Pročitavši jedno poglavlje knjige, odlažem je na veš mašinu.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(291)
3.11.2020.
Zaspao sam čitajući, pružen preko troseda. Stoljeća lampa je isijavala kroz noć. Svako moje buđenje je bilo svetlost, kao da izranjam napregnuvši pluća na dah. Oko pola četiri, mlađa ćerka izlazi iz dečje sobe na ivici plača, ali daleko od budnosti. Dezorjentisano korača kroz dnevnu sobu. Dozivam je, ona dolazi i leže pored mene odmah tonući u san.
Okvir terasnih vrata obuhvata tamnilo. Ćerka spava, glave oslonjene o moju nadlakticu. Kosa joj se prosula preko mog ramena i grudi. Dlanovi su joj primaknuti licu, obrazujući svojim položajem nekakvu kupolu kroz koju struji njeno disanje. Posmatram, pramen kose se, padajući preko njenih prstiju, pomera na njen dah. Podižem knjigu i nastavljam čitanje.
Lit.
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
(292)
4.11.2020.
Sitna kiša popodneva / svest postaje romor. Radim na novom tekstu. Zadovoljan sam posmatrajući zid reči.
Nakon smene u optici, s kestenjem u rancu, trotinetom klizim preko važnog asfalta.
Devojčice se kupaju, pa im čitam. Nakon toga, na trosedu se udubljujem u filozofiju stare Kine.
(293)
5.11.2020.
Kiša i dalje sipi. Odvozim mlađu ćerku u vrtić. Dalje, vozeći prema poslu, slušam PanAmerican (Remapping). Pokret brisača izbistruje ulicu. Šum.
Na radnom stolu optike, nakon duže pauze u crtaju izvlačim skicen-blok. Vraćam se sterilnoj liniji. Zamislim liniju i za njom povlačim olovkom u jednom pokretu.
Lit.
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
(294)
6.11.2020.
Sivo jutro. Zamagljenost vetrobranskih stakala se izbistruje ubrzo pošto sam uključio ventilatore i usmerio ih. Muzika je pasivna, tone pod šum i brum motora.
Sve što vidim, daleko je. Sunce se probija, dosežući do gornjih spratova zgrada među kojima promičem. Upijam to, tumačeći ga površno kao svetlosni gest. Dogodi se, katkad, neko iskrivljenje, uoči se nepravilnost, nešto što ukazuje na krhotine stvarnosti.
Na ulazu mi dezinfikuju ruke i mere temperaturu: 32.3 C.
(295)
7.11.2020.
Tokom noći završavam čitanje knjige:
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
Sin se budi oko pola šest i izlazimo van s kerušom. U povratku, u prodavnici na uglu kupujemo mineralnu vodu i kisele krastavčiće.
Podižem ga na stolicu i dodajem mu sastojke koje sipamo u vanglu. Zabavlja ga da duva u brašno. Sipavši mineralnu vodu, prekidam mu zabavu. Smesu za proju izlivam u plitki pleh i odlazimo na kupanje. U kadi presipa vodu iz jedne čaše u drugu, a onda puni flašu. Uspevam da pročitam jedno poglavlje.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
Nakon optike, popodne provodimo napolju. Odlazimo do kanala. D. je napred sa ćerkama, a ja iza sa sinom. Devojčice su na rolerima, pridržavaju se o nju. Posmatram ih. Koliko može biti? Možda tridesetak metara. Pelerina, polegnuta preko ramena, mekim materijalom je uokviruje u monolitno obličje. Osećaj je dualizovan, prvostrano je baziran na nekakvoj iluminativnosti, kao da je uokviruje bleda aura, a drugobrazno je baziran na otrgnutosti. Osećanje rupe se somatizuje.
(296)
8.11.2020.
Dan odmiče sporo, vuče se u nekakvoj neizvesnosti i iščekivanju. Magla se ne povlači, naposletku postaje unutrašnje stanje. Posvuda neodređenosti. Čekam, isuviše strpljivo da nalikuje bezvoljnosti, a kad shvatam da se ništa neće desiti ukoliko to ne učinim sam, donosim odluku i izlazim van sa decom. Već se smrkava. Kupujemo kokice. U termosu bućka čaj.
Lit. Epiktet, fragmenti
(297)
9.11.2020.
Pre pola šest, preko pidžame sinu oblačim jaknu, kapu, vunenu rolku, obuvam ga i sa kerušom izlazimo van.
Fotografišem ulicu, ali je na telefonu ostala opcija automatskog blica. Posmatram rezultat, obasjani talasi magle izgledaju kao aveti. Isključujem blic i fotografišem ponovo, zatim fotografišem naše senke na asfaltu.
Dok smo završavali šetnju, prilazi nam jedna mlada i koščata mačka. Ne plaši se. Prilazi skroz do keruše. Sin se smeje i miluje je. Zagledam mačku: ima iste šare kao ona koju smo nekad imali u Subotici.
Dok se penjemo stepeništem, čujem je kako mjauče pred vratima. Doziva nas.
Lit. Epiktet, fragmenti
(298)
10.11.2020.
Sivi presek. Nebo se probija duboko, uklješteno među zgradama, skoro do same ulice. Daljine su maglene od dima i pare. Izbegavam semafore i gužvu, vozim preko keja. Pred mostom, stojeći pred crvenim svetlom, posmatram krošnju. Pokušavam da uočim nekakvu pticu u njoj, ali među golim granama nema ničeg. Odlazim sa tim saznanjem. Svuda su odsustva.
Lit. Epiktet, fragmenti
(299)
11.11.2020.
Sinoć sam pokušao da ukonačim raspored snimaka za novo izdanje kompilacije. Odlažem posao za večeras, jer mi i dalje pristižu okasneli snimci.
Prepodne odlazimo automobilom na Frušku goru. Na jednom od izletišta, pored puta gde stoje drvene klupe i stolovi, parkiramo automobil i nadalje nastavljamo peške kroz šumu. Idemo do manastira Grgeteg i natrag.
Na krpeljskoj livadi, kako je zovemo, nailazimo na pastira sa ovcama i kozama. Sina nosim u marami a kerušu vodim na povocu. Hodamo ispred D. i devojčica. Koze kreću za nama i izlaze na put. Stajem. Okrećem se. Koze staju, preprečujući put među nama. D. i devojčice se smeju, stojeći iza stada.
Vraćamo se u stan popodne. Rano se smrkava.
(300)
12.11.2020.
Tokom noći završavam rad na kompilaciji Intimnosti 2.2.
13.11.2020.
Oko ponoći izvodim kerušu u kratku šetnju. D. poziva taksi i odlazi noseći torbu i ranac sa svojim dulskim potrepštinama. Kako bih ostao budan i u pripravnosti, posvećujem se reviziji starog teksta, a nakon što sam prešao jednu A4 stranicu, s osećanjem da sam ispunio dnevnu normu, pišem Hronike i Nedostajanja.
(302)
14.11.2020.
Ujutro odlazim u optiku na zakazane preglede.
Po povratku u stan, odlučujemo da odemo u šetnju po Kameničkom parku. Tokom vožnje, sin je zaspao u autosedištu. D. odlazi sa devojčicama i kerušom, a ja ostajem u autu da sačekam da on odspava. Srećna okolnost je da sam poneo kafu. Čitam desetak stranica Timaja, a onda uzimam Danielov tekst.
D. mi piše da su pronašli desetak detelina sa četiri lista i dve ili tri sa po pet listova.
(303)
15.11.2020.
D. ponovo odlazi sa svojom dulskom torbom. Neizvesnost postaje postament prethodna tri dana.
Sin se budi oko pola dva i čitavu noć vršlja. Ulazim u treću neprospavanu noć, tokom ove nedelje. U pozadini, jedva čujno: noćni program Radio Beograda III, klasična muzika.
Uspeva da zaspi između pet i pola sedam. Suviše sam iscrpljen da bih zaspao, a ne mogu ni čitati.
(304)
Nakon doručka, oblačim decu, pripremam čaj u termosu, te vršim sve druge pripreme i pakovanja. Automobilom odlazimo na Frušku goru. Usput je sin zaspao. Sedimo na odmorištu. Devojčice gledaju animirani film na mobilnom telefonu i piju čaj. Pružam se preko prednjih sedišta, i pijući kafu iz termos-čaše, tonem u plitak san. Keruša mi je sklupčana na stomaku. U trenucima budnosti, čkiljim kroz trepavice: posmatram krošnje odozdo, sunčeva svetlost se paučinasto raspršuje u uglu vetrobranskih stakala.
Kada se sin probudio, polazimo u šetnju.
(305)
D. se vraća predveče. Neizvesnost se nastavlja.
Dok devojčice večeraju, odlazim da operem i usisam automobil. Slušam sa telefona snimak Brandenburškog koncerta, ploče Bahove muzike koju sam pre izvesnog vremena kupio kod antikvara i iste večeri digitalizovao. Sedim u koloni među vozilima taksista, čekajući da se uprazni kabina sa prskalicom. Posmatram prelamanja svetlosti preko vlažnih površina, kroz zamaglenje vetrobranskih stakala, kroz paru i raspršenje vode. Subjektivan osećaj: kao da je 2 sata iza ponoći, gledam da digitalni sat na komandnoj tabli 18:09h.
(306)
16.11.2020.
Prozračnost kao stanje. Jesam dok vozim izjutra. Popodnevna vožnja se prelistava kao prazne stranice. Nužno je koristiti sopstvenu mehaniku i približiti se tlu. Jesam dok se krećem. Nutrinstvo popušta pred fizikom. Jesam, klizeći kroz neosvetljeno ili među refleksijama.
(307)
17.11.2020.
Izašavši iz zgrade, na putu prema automobilu, čujem cvrkut senica. Pre nekoliko dana sam video čitavo jato u krošnji. Ispijam gutljaj kafe, odlazeći prema parkingu. Nutranstvo je pastelno žuto, prozračno, te kroz njega isijava. Svetlost je tuđa. Vozim prema poslu. Šum grejanja i romor kiše na staklima: tišina.
Lit.
Platon, Timaj
Privodim kraju i čitanje Danielovog rukopisa. U povratku, s kestenjem u rancu, odlazim u biblioteku. Platona za Ezru Paunda. Treba mi promena.
(308)
18.11.2020.
Farmerke / trosed / knjiga na podu / uključen radio. Kroz rasan čujem mađarsku muziku. Izbijam u svesno, potpuno dezorjentisan. Prva misao mi je da sam negde drugde (Subotica?) i da sam neko drugi (mlađi ja?).
Ustajem i pokrivam ćerke. Isključivši svetlo pored fotelje, vraćam na trosed i nastavljam da slušam radio. Kada se završila emisija u kojoj su puštali mađarsku muziku, isključujem radio. (5 sati ujutro?).
Čitam, zatim pišem oko sat i po.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(309)
19.11.2020.
Budim se u stanju nekakve nove stvarnosti, poput sna u kome je okruženje istovetno uobičajenom pa spavač ne primećuje odsustvo realiteta. U tom novom, jedina izmena se ogleda u osvešćivanju daljine među subjektima. Iako nemam mogućnost kontrole njenog ispoljavanja, jasno osećam da je izvorište daljine u meni.
Jedni drugima smo paralelnosti.
Vozim na posao. Usmeravam ventilatore prema vetrobranskih staklima. Maglenost se polako povlači ka gore. Prema istoku, površina stakla blesne u neviđene.
(310)
20.11.2020.
Da li si je vodio van, pita me D. u pola noći. Ustajem sa troseda, već u farmerkama i majici, i još omamljen od sna petljam sa rukavom džempera, isprva ga pogrešno izvrćući. Izlazimo van.
Napolju, posmatram opalo lišće kestenova, list preko lista, preko lista, dok u mnoštvu ne prekriju tlo, tako vlažni formirajući kompozitan pokrivač. Da li je misao o višeslojnosti tu začeta? Ima li smisla govoriti o višeslojnosti egzistencije ili su u pitanju samo njena različita ispoljavanja? Mislim tu, pre svega, na novu stvarnost pomenutu u prethodnom unosu.
Po početku vanrednog stanja sam bio u ličnoj krizi. Osećao sam da je čitav moj dotadašnji rad naprasno transformisan u bezvređe. Sada ne mislim tako, iako smatram da je transformacija društvenog neumitna i nereverzibilna. Stvaralačka kriza koju sam tada osećao je pre svega bila izazvana osećanjem nestabilnosti ili sveopšte nesigurnosti. Tokom narednih meseci, čitajući naše nadrealiste i druge pisce međuratnog perioda, uočavam paralelu: društvena kriza - sabijanje napona - ekspanzija stvaralaštva.
U povratku iz šetnje, kao kakav insekt, u svesti mi zuji podsetnička misao: Pomeni Marsel Sovažo, Komentar. Sada, dok pišem, osim oštrih rezova koje čini prema ljubavniku, zbog blizine svoje smrti, ne vidim drugih razloga za njeno pominjanje u ovom kontekstu.
Nema još ni pet sati. Idem pristaviti vodu za kafu.
(311)
21.11.2020.
Posle ručka, s decom i kerušom se odvozim do Dunavske ulice. Kupujemo kokice, pa onda automobilom odlazimo na Novo naselje. Već se smrklo. Parkiram pred školom i odlazimo u šetnju.
Obilazimo krug oko bloka. Ulice su široke i puste. Ulična rasveta žutom svetlošću obasjava opalo lišće platana. Zbog vetra, devojčicama je hladno, te ubrzavamo korak prema automobilu.
U povratku, stajemo na samouslužnoj autopraonici. Deca su u automobilu. Ostavio sam puštenu muziku. Usmeravam mlaznicu prema vetrobranskim staklima…
(312)
22.11.2020.
Sin ustaje rano, pa ga oblačim i izvodimo kerušu. Magla je gusta, pa pomišljam da bi to moglo izmeniti planove oko odlaska na Frušku goru, ali dok su se devojčice razbudile i obukle, magla je počela da se razilazi.
Vozimo do jednog odmorišta, gde pijemo čaj i doručkujemo u autu, budući da je sin zaspao. Izlazim sa devojčicama i kerušom. Pričam im izmišljenu priču o čarobnjaku koji je živeo u toj šumi pre sto trideset godina, te kako zbog njegove magije tu niče magično cveće. Tražimo ga. Nalazimo par belih cvetića, dva cveta deteline i jedan busen maslačaka.
Kada se sin probudio, svi zajedno odlazimo u šetnju.
(313)
23.11.2020.
Na radnom stolu je otvorena knjiga pesama Ezre Paunda. Koliko uopšte mogu jasno u svesti ozvoniti stihovi, dok se brusni kamen ne zaustavlja?
Moji Kanti su buka prostora. Suočen antikom osećam se potpuno, ne toliko formulabilno da bude istisnuće, koliko stranost.
Nalaziš me rasutog u fragmentima, u jednom intervjuu kaže Ezra poraženo. Nikada nisam bio u takvoj celovitosti.
(314)
24.11.2020.
Nalaziš me rasutog je ono što mogu da razumem, ali stvarnost je drugačija, rasuti smo, a iz tih ličnih unesrećenosti, niko nikog ne traži.
Ujutro, vozim prema poslu. Iz dimnjaka toplane, dim se spušta ka tlu, povijajući gust pramen iza objekta i niže prema novoizgrađenim parkingu. Naspram oblaka, jedva je vidljiv, ukroćen, oborene glave. Eto, to smo.
(315)
25.11.2020.
Vozim prema poslu. Zaustavljanje na semaforu koristim da iz ranca izvadim USB sa muzikom.
Unutrašnjost automobila ispunjava snimak s ploče:
Johann Sebastian Bach
Brandenburg Concertos
Liszt Ferenc
Strana D
Vozim, dalje, uz Dunav, pa kroz ulicu Maksima Gorkog. Bahova muzika čini da se svest nasuče na nekakav greben, te je tako izdvoji iz mora sopstva.
(316)
26.11.2020.
Neprespavana noć, noć pisanja i revidiranja starog teksta. Kad su mi oči umorene zurenjem u monitor, odlazim da operem kosu.
Svest je tanka, tuđa.
U optici, pozadinski zvuk: Steve Roach, LiveStream 09 26 2020 The Desert Eternal
(317)
27.11.2020.
Pisanje sam završio, duboko zašavši iza ponoći. Na mobilnom telefonu vidim obaveštenje o aktivnosti Labud. KUP-a, postavljen je novi audio rad Igora Čubrilovića, pod imenom Tone Singer Orange Robot Made Me Do It Vol. 8.
Usmeravam stojeće svetlo, puštam muziku i čitam.
Ujutro, ponovo puštam isti audio rad Tone Stiger-a. Asfalt je vlažan i taman, svetla se razlivaju. Ulična svetla su i dalje uključena, pa se čini da je ranije nego što pokazuje digitalni sat na komandnoj tabli.
(318)
U 20h, na YouTube stranici Akademije umetnosti u Novom Sadu, premijerno je prikazan dokumentarni film Novosadska scena improvizovane muzike. Realizovali su ga članovi Katedre za mizikologiju i etnomuzikologiju Departmana muzičke umetnosti i Katedre za AV medije Departmana dramskih umetnosti Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Paradoksalno je što je dokumentarni film o novosadskoj sceni improvizovane muzike dobio veću finansijsku podršku nego Improstor za 10 godina rada, a bitno je reći i da sredstva izdvojena za realizaciju samog filma spadaju pre u rang džeparca nego ozbiljnih realizatorskih sredstava, iz čega proističe da nam nadležne institucije sugerišu da, iako nemaju sluha za naš rad, ipak žele da se kako-tako tegliramo poput zimnice. Da se to moglo uraditi s kesicom vinobrana, ne bi ni film potpomogli.
A sad, pričajmo o aleotorici…
(319)
28.11.2020.
Ni kiša ni magla/nedefinisano osipanje/nad tamnim asfaltom, vetar. Izlazim sa decom po kokice i pečeno kestenje.
Uveče sa Milanom obavljam testiranje dometa. Tek jedan blok. Pokušavamo izaći bolje rešenje.
Uveče, uzimam knjigu i uključujem radio. Na programu je radio drama. Spuštam knjigu na rukohvat troseda i prebacujem ruku preko očiju.
(320)
29.11.2020.
D. pohađa online seminar. Pripremam čaj u termosu, pakujem voće i pakovanje integralnih pločica. Sa decom i kerušom, odvozim se na Frušku goru. Nakon isključenja sa glavnog puta, vozim sporije, kako bih dao sinu priliku da zaspe. Budući da nije zaspao, prvo izlazimo na parkingu Norceva i pijemo čaj iz termosa. Led se uhvatio po granama, lišću i travi. Nakon pijenja čaja i trčanja po travi koja krcka, vozimo se na naše uobičajeno stajalište. Šetamo prvo u jednom pa u drugom pravcu neudaljavajući se previše od automobila.
Kerušu puštam sa povoca i ona trči kao nekada, začikavajući i pozivajući na igru. Prihvatam njene pozive i činim trzajeve, kao da ću je uhvatiti, a na njih pomahnitalo trči između mene i dece. Deca se smeju posmatrajući je.
(321)
30.11.2020.
Srastanje ne podrazumeva poistovećivanje, niti prihvatanje.
Šetnja u četiri epizode:
ep.1. Izvodim kerušu van. Činimo kratak krug oko bloka, zastajući naposletku pred prodavnicom, gde je vezujem o stub ulične rasvete, i ubrzo izlazim sa kupljenim potrepštinama. Nebo je sivo, bescvrkutno. Vozila prolaze uz vidljiv trag dima.
ep.2. Pratim stariju ćerku na putu do škole. Nakon što je ušla, odlazim sa druge strane, prema ulici, ne bih li je video na prozoru i mahnuo joj. Čekam par minuta. Ne pojavljuje se. Odlazim.
ep.3. Sa D, sinom, mlađom ćerkom i kerušom, odlazim u šetnju. Bezuspešno pokušavam pronaći elektro radnju. Odlazimo do DM-a po tečni sapun i par drugih potrepština i vraćamo se prema stanu. Na uglu Almaške i ulice Save Vukovića, potkresuju grane već prepolućenom stablu stare lipe.
D. kaže mlađoj ćerci: Ne brini. Nići će joj nove grane na proleće i olistaće.
ep.4. Trotinetom odlazim na posao. Prolazim pored pomenute lipe. Motornom testerom usitnjavaju oboreno stablo. Na mestu drveta je ostao samo panj.
Spuštajući se niže ulicom Save Vukovića, primećujem: zraci sunca razliveni preko fasada.
(322)
Nabavljam materijal u dogovoru sa Milanom. Dok sam u optici, on sprovodi novi test. Preslušavam novi album Rastka Lazića Tones And Drones. Zbog osvetljenosti optike, iza stakla izloga, ulica je tamno neviđenje. Svetla lokala, s druge strane, isključuju se ranije. Onda ne ostaje ništa. Iznenadi, zatim, treperavo plavo svetlo. Prilazim staklu i vidim: saobraćajna policija i vozilo parking servisa. Odnose nepropisno parkirana vozila.
1.12.2020.
Budim se na donjem ležaju u dečjoj sobi. Zaspao sam u farmerkama, što postaje konstanta. Ne zaspivam, već se gasim. Pronalazim na podu knjigu iz biblioteke koju sam čitao starijoj ćerci pred spavanje. Uključena su dva svetla, svetlo na prozoru i lampa mobilnog telefona. Oči me peku pa isključujem oba. Zatim pregledam mejlove.
Izvodim kerušu van. Magla. Automobili su beli od mraza. Pun mesec se razlio u širok halo.
Vraćam se pisanju.
Slušam novi album Manje Ristić Starfish & the sonic tonalities.
Otac mi popodne javlja da je teča preminuo u bolnici.
Vraćam se u stan, s kestenjem u rancu.
Čitam starijoj ćerci pred spavanje, gde se naposletku i gasim.
(325)
2.12.2020.
Utrnutost - stanje.
(326)
3.12.2020.
Budna noć: izvodim kerušu, po povratku pišem. Uspevam čitati pre nego što se sin probudi.
Otprativši stariju ćerku u školu, mlađa ćerka, sin, keruša i ja odlazimo u šetnju do biblioteke da vratim knjige. Nemogućnost da uđem u fond, matira me u otkrivanju.
Popodne iščitavam mere koje je Vlada Republike Srbije usvojila. Puno je neodređenosti i proizvoljnosti, te se za optiku mogu tumačiti na različite načine. Ispisujem Odluku o radnom vremenu, u kojoj ograničavam rad do 17 h.
Na trotinetu se, s kestenjem u rancu, probijam kroz jak vetar.
(327)
4.12.2020.
Vetrovita noć. Zvončići hvatača snova s jedne od bočnih terasa neprestano zvone. Roletne se ugibaju i ispravljaju, pucajući unutar šina vođica. Fijuče kroz krošnju dvorišnog drveta. Izvodim kerušu.
(328)
5.12.2020.
Ujutro, pripremam čaj u termosu. Odvozim decu i kerušu u Kamenički park. Usput zastajem kod pekare da kupim doručak.
Sa glavne staze se, među golim granama i stablima, vidi Dunav. Na račvanju, polazimo levom stazom. Dodajem projice, spuštam papir ili opominjem kerušu da ne vreba. Kod jezerceta, sipam im čaj i razblažujem ga vodom, kako bi ga mogli piti bez čekanja da se ohladi. Na jezeru je jato pataka.
Napravivši pun krug, izbijamo na čistinu. Vetrovito je. Odlazimo do automobila i iz gepeka uzimam zmajeve. Vraćamo se na čistinu i puštamo ih. Zbog promenjivosti vetra se čas uspinju, pa survavaju.
(329)
Teča je sahranjen na Novom bežanijskom groblju.
(330)
Predveče, sin, keruša i ja šetamo do grada. Kupujemo kokice i vraćamo se natrag. Zbog jakog vetra, sin se krije u marami. Čim zađemo u manje ulice, nigde nikog.
(331)
6.12.2020.
Sin i ja / svi još spavaju / čaj od zove i fudži jabuke.
(332)
Puštamo zmajeve u Kameničkom parku, pa popodne odlazimo na Popovicu u posetu prijateljima. Čitav dan na vazduhu. Vozeći prema stanu, biram put prema petrovaradinskoj tvrđavi. Novi Sad su raštrkana svetla. Vozim, slušajući s telefona pušten album Pier & Loft Hiroši Jošimure.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(333)
7.12.2020.
Sabijam se, u meni je prostor.
Nakon optike, sa sinom u marami i kerušom na povocu, odlazim u šetnju. Mračno je. Vetar je jak i hladan, pa sin pribija lice uz mene i drži ruke pod mojim šalom.
(334)
8.12.2020.
Dan (koji je) hodanje.
Tokom prepodnevne šetnje, sa sinom i kerušom, obavljam posao u banci, pa ostatak vremena besciljašimo obilaznim putem prema stanu. Kupujem mu kokoce koje prosipa golubovima. Svuda oko njega su ptice. Nešto kasnije stajemo kod cvrkutavog žbuma u dvorištu Zmaj Jovine Gimnazije. Pridržavam ga dok stoji na ogradi i gleda vrapce. Buni se kada odlazimo.
Nakon optike, izvodim decu i kerušu. Besciljašimo Podbarom, u jednom trenutku hvatajući smer Lađarske ulice.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(335)
9.12.2020.
Noćna smena pisanja. Mlađa ćerka spava u dnevnoj sobi. Okrećući se, legla je na pokrivač. Pokrivam je košuljom.
Sunčana dijagonala istoka
Dan srastanja. Uspevam da isplivam na površinu obaveza, što za rezultat ima da ponovo osećam kako stvari držim pod kontrolom.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(336)
10.12.2020.
Druga noć. Ovonedeljne školske obaveze primičem kraju pre cvrkuta praskozorja: masovno i široko graktanje.
Nakon doručka, izvodim mlađu ćerku, sina i kerušu u šetnju.
U odnosu na spoljašnje prostore, osećam udaljenost. (Zaključujem, dnevna) Svetlost ih otuđuje. Osećaj popušta sumrakom. Hodamo kroz neviđenje.
(337)
11.12.2020.
Ustajem kroz mrak i prilazim računaru. Radim na novom tekstu.
Puštam muziku sa telefona. Slučajno nailazim na album Bioçic Music: Aqua (1993) Tošijae Sukegave (Toshiya Sukegawa).
Mlađa ćerka se budi na trosedu. Traži toplo mleko. Isključujem računar. Grejem mleko u plitkom lončiću i ležem pored nje. Pije par gutljaja i vraća se snu. Ne uključujem nikakvo svetlo. Ostavljam muziku.
(338)
Daniel mi je poslao tekst njegovog priručnika. Štampam ga tokom prepodnevne šetnje. Na radnom stolu u optici, između pregleda, operativnih zahvata obeležavanja i centriranja sočiva, brušenja i ugradnji, iščitavam pasus po pasus, s olovkom u ruci.
(339)
12.12.2020.
(O otuđenim prostorima)
Viktor Serž u romanu Rađanje naše moći odvaja grad na naš i njihov sledećim rečima: Njihov (na drugom mestu, umesto njihov piše i drugi) grad je jači.
Tu i tamo, preko crne mase kamenja, piše Serž, podvlačeći masiv trakama mesečine. Svi zvuci iz kuće plutaju kroz mesečinu oko nas i čine nas laganim i providnim, postavlja subjekt sveden na zvučno rezonovanje povrh masiva (pod bregom kuće izgledaju kao plave i crne kocke). Dakle, postoji nekakav život izvan geometrije, život nezauzdan u funkciju mehanizma. Uzdiže se nad materijom ravnih nota i običnih drvenih stolova, pretpostavljajući neminovnost lavine miliona, kada više ne bude moguć povratak na staro, odnosno kada svi mostovi budu spaljeni. Serž piše kroz reči Daria: Naš posao je da poguramo taj prvi veliki kamen…
Taj drugi, odnosno njihov grad se nametnuo kao neprikosnoveni apsolut življenja. Ipak, kako sam napisao (10.12.2020. 337): osećaj popušta sumrakom, potiskujući život (prvog ili našeg) izvan pozicije nevidljivosti u neposmatran prostor.
(340)
13.12.2020.
Postoji i mogućnost da se pogurani kamen, kotrljanjem preko mnoštva, razdrobi i svede na beznačajne čestice, postajući sopstvenim potiranjem prilog mnoštvu. Ovakav ishod deluje obeshrabrujuće.
Kada dođe do promene, ona će krenuti iznutra. Spolja neprimetna, sazrevaće do momenta prsnuća unutar konstrukcije, te će tim sićušnim razaranjem jednog dela, narušiti statiku celine.
(341)
14.12.2020.
Odvozim, ujutro, automobil u servis.
U optiku, tokom popodneva, stižu tri knjige Dušana Matića (Kocka je bačena, Andre Breton iskosa i Prošlost dugo traje), koje sam poručio preko interneta. U jednoj od njih je potpisana Matićeva posveta, datirana na 20. decembar 1957. godine.
Na radnom stolu, otvoren Danielov rukopis. Od posla, jedva stižem da bacim oko.
(342)
15.12.2020.
Uveče, nakon mesec i po pauze, ponovo imam probu sa Vladom i Humanom. Human je došao sa temom. Iz par pokušaja, pronalazimo prihvatljivo rešenje i snimamo U mislima.
16.12.2020.
Radna noć. Do pola četiri uspevam završiti ovonedeljne školske obaveze. Ostatak noći pišem i radim na starom tekstu.
Pred zatvaranje optike, po mene dolaze D. i deca. Kupujemo pečeno kestenje i šetamo prema stanu. U povratku, odlazim do auto servisa po automobil.
Saznajem da se baba razbolela.
(344)
17.12.2020.
Prepodne, sa mlađom ćerkom i sinom se odvozim na kratko do škole.
Na radnom stolu, Danielov rukopis. Uz posao, iščitavam pasus po pasus, držeći olovku među prstima.
(345)
18.12.2020.
Intertekstualna noć.
Popodne, dok sam u optici, čuo sam se telefonom sa Danielom. Svira mi svoju novu pesmu. Uzimam instrument i tražim mu da je ponovi. Stavljam telefon na spikerfon i uključujem snimanje.
(346)
19.12.2020.
Dušan Matić u piše (Proplanak i um):
Stvar nije u razrešenju; sva stvar je u trajanju.
Stvari se mahom razrešuju slučajno, iznenada i neplanirano.
Dalje piše:
S nekom zastrašujućom jasnoćom, privlači ga i zapljuskuje samo ritam nečega što je postojanije iza svega toga, ritam nekog golog, sirovog i surovog postojanja. Trajanja. Trajanja koje je jedino strašno. Trajanja u kome se ne razlikuje ono što traje od onoga u čemu traje, ali prema čemu, računajući i brojeći, traje. Postojanje koje ne zna da razlikuje gde to postoji, kako postoji, radi čega postoji. Postojanje i trajanje kao neko cvetanje koje i samo cveta, neko truljenje koje i samo truli, neko cvetanje koje je i venjenje i truljenje istovremeno.
Iščitavam još jednom, pa uočavam da sam prepisao samo jasan deo teksta, a ono poetsko i, po svoj prilici, esencijalno, što Matić piše u nastavku, sam ispustio. Oči vide opiljke.
20.12.2020.
Automobil parkiram u ulici Nikole Tesle, pa sa decom i kerušom šetam Futoškim parkom. Sipam im očišćeni suncokret u dlanove, pa ih gledam kako otrčavaju. Odlazimo u prednji deo parka, gde se penju na krivo stablo.
Lišće se razmekšalo od vlage. Sin vuče nogama kroz njega kako bi šuštalo.
(348)
21.12.2020.
Noć. Svetlost ekrana mi peče oči, pa ih zatvaram. Svakim otvaranjem očiju primećujem skokove u vremenu.
U novom tekstu postoji nekonzistentnost lica, gde se iz prvog preskače u treće i obratno. Ona, u drugom licu ne zna da se menjam - okoštavajući, iz sebi bliskog u strano.
(349)
22.12.2020.
Jutro je tiho i mehanizam sekundare zidnog sata biva ukucavanje drvenog koca tromim čekićem. Postoje još dva zvuka. Jedan je refleksija kucanja s naspramnih i bočnih zidova, a drugi zvuk, dalek i izobličen u nit, sumiran kroz zidove od brundanja frižidera i veš mašina koje centrifugiraju iz drugih stanova.
Zapad neba se ružičasti u bledom pojasu odraza, a vrh krošnje, očerupan skelet, u kontrastu tog neba, tamna je ogrebotina (oljuštena boja) ili pukotina.
Bebi plavo i bebi roze. Iz stana iznad, čuje se plač.
(350)
23.12.2020.
Tokom noći, privodim kraju rad na starom tekstu. Osećam kao da je iza mene srušen nekakav zid, te se sada, namesto njega, otvorio novi prostor.
(351)
24.12.2020.
Sutra - početak sveta. Zaborav kao konačna istina.
Piše D. Matić (Lako je Paskalu)
Prići, započeti, dati nekakvu naznaku. Nadanje je zaludno, jer se ćutanje tumači po potrebi.
Lit.
Dušan Matić, Proplanak i um
(352)
25.12.2020.
Budi me hladnoća otvorenog prozora. Sa simsa pucketaju kapi. Zatvaram prozor i izlazim iz sobice. Pre slanja, još jednom prelazim čitav tekst. Svetlost monitora se razliva u oku. Nakon umivanja, maglenost opstaje, iako u znatno manjoj meri, u desnom oku. Udaljavam se od računara.
Kišobransko jutro. Deci kupujem doručak i šetamo. Vatrogasci su izvezli kamione ispred garaža, pa ih četkaju i peru. Mlađa ćerka gleda u njih s tolikom pažnjom da ne primećuje neravninu na trotoaru. Sapliće se i pada udarivši dlanove i koleno. Umirujem je. Započinjem s njima igru gusara. Ostavljamo vatrogasce da brišu palube crveno žutih brodova u svom moru.
(353)
26.12.2020.
Grgoljanje vode u slivniku utihnjuje. Izvodim kerušu.
27.12.2020.
Osluškujem jedva čujan cvrkut, posmatrajući poreze na spuštenim roletnama. Pomišljam da ga nazirem samo zato što ga želim čuti. Bio bi to tada nekakav unutrašnji odjek, kao kad mi se učini da zvoni telefon, ali pogledom na ekran shvatam da je privid. Uokvirujem eho svetlosti oko jednog od otvora, pa slušam kroz nju - nikakav zvuk.
(355)
28.12.2020.
Lit.
Dušan Matić, Proplanak i um
Čitam Matićeve utiske sa sastanka Zajednice evropskih pisaca (1963), zatim njegov tekst o Bretonu i govor na otvaranju izložbe Miroslava Krleže na scenama Jugoslovenskih pozorišta u Novom Sadu.
Nalazim da postoji nešto paradoksalno u Matićevim stavovima. …literatura nije samo igra pojmova, koncepcija i teorija, već specifičan, isključiv izraz raznolikosti ljudske senzibilnosti koji može da se iskaže upravo literarnom, poetskom reči. (133. str)
Literatura, naravno, predstavlja kako izraz raznolikosti ljudske senzibilnosti, kako je imenuje Matić, ali ne s prefiksom isključivosti, jer ona, takođe, obuhvata i ono, što u svom duhu, Matić svodi na igru, stavljajući genezu, iznošenje ili potiranje pojmova, koncepcija i teorija, u jedan, ne samo pozadinski, već i duboko neravnopravan položaj. PKT ne nastaju iz igre, već su odgovor na krizu romana. Najviši dometi naše literature su pre bili esejistički, memoarski, dnevnički i polemički, nego romaneskni.
Uopšte, čini mi se, kad se govori o literaturi, a o romanu naročito, bolje bi svakako bilo imati ton nekoga koji priča svoja putovanja u daleke, nepoznate zemlje, čak i ton lovca koji priča o svojim fabuloznim lovovima, možda ton nekoga koji je uzimao droge, uglavnom, ton čoveka koji ispoveda neku svoju veliku strast, pa čak bolji bi bio i ton degustatora vina ili pasioniranog igrača šaha. (138. str)
Prilozi sa literarnih putovanja, ili tekstovi literturizma, služe jedino u svrsi promocije, ili kao smrdljuckavi tekstovi na stražnjoj strani korica, uostalom tamo gde im je i mesto. Izmeniti ton kritike i polemike, te ih svesti na površnost, ujedno znači i zakucati im eksere u kovčeg. Nužno je, svakako, izmeniti ton, izvući ga iz akademski kodiranog, kako bi se, u širem polju, suočili sa prošlošću i izvršili revalorizaciju našeg kulturnog nasleđa. Ovaj proces, ne sme biti jednokratan i konačan. Potrebno je iznova trebiti dogmatizam kao vaši.
Roman nije u krizi jer mu nedostaju okviri, već je upravo u krizi zbog rigidnosti tih okvira.
Naposletku, nakon što ga je razjezičio zamenom sa turoperatorskim krkljanjem zvučnika autobusa, Matić doziva borhesovskog čitaoca, onog koji ne čita s olovkom u ruci, koji je retka ptica, još mračniji i čudniji od dobrog autora, da sada, tako razoružan i pomirljiv, okonča našu neprekidni volju da sudimo, da teoretišemo, da bez prestanka postavljamo neke granice i neke klasifikacije, razblažio, i vratio nas bliže romansijerskoj materiji što nas prevazilazi i zapljuskuje sa svih strana, i što nas kao neka, moćna, silna reka, puna brzaka i matica, čas zanosi, čas primorava da se, spasavajući se, dočepamo obale. (140. str)
(356)
Nakon što sam čitao ćerkama, uzimam Muzilovog Čoveka bez osobina.
(357)
29.12.2020.
Tokom noći besni nevreme. Huči kroz hodnik zgrade, zapljuskuje prozore i lupa roletnama unutar šina vođica.
(358)
Jutro, bistro plavetno. Kroz staklo terasnih vrata vidim obasjanu krošnju i sunčevu svetlost raspršenu o površine zidova naspramnih zgrada.
(359)
30.12.2020.
Osetan je pritisak poslednjih dana u godini. Sve je više zahteva za hitnošću. Tenzija stvara privid nekakve trke s vremenom. Pokušavam plivati iznad, preko svega. Na stolu optike je otvorena knjiga Dušana Matića Proplanak i um. Radeći izveštaj, pred zatvaranje, pijem poslednje gutljaje hladne kafe. Sliva se u mene kao sidrište.
Kupujem kestenje na uglu i odlazim do autoservisa po automobil.
(360)
31.12.2020.
Završavam sa pisanjem za ovu noć. Uskoro će četiri sata. Isključujem računar. Kad sve utihne, čujem žubor kišnice u cevima odvoda.
(361)
1.1.2021.
Devojčice dočekuju ponoć. Posmatraju, s trpezarijskog prozora, vatromet nad naspramnom zgradom. Vatrometi se nadovezuju jedni za drugima, jedni kroz druge. Nakon toga puštaju muziku na računaru i plešu svoje plesove, šeprtljaste i nespretne jedna prema drugoj od umora, ali ipak istrajavajući zbog radosti tog trijumfa osvajanja do tada nedostižnog doba. Nakon što obuku pidžame, odmah tonu u san, ne dočekavši da im čitam.
(362)
2.1.2021.
D. Matić, Proplanak i um (208. str)
Kultura nije nikakav granitni blok, nikakva kamena tablica ispisana na nekom transcedentalnom nebu, niti je na tom nebu ispisana njegova apriorna i konačna slika, niti je ispisana u kakvoj ovozemaljskoj slikovnici, iz koje čovek ima samo da je prepiše i preslika. Na svojoj koži, svojim rukama, svojim mozgom, svojim darom, pa čak, na žalost, i svojom osrednošću čovek ima da gradi svoju čovečnost, da je koriguje, da je menja, da je preobražaja, a samim tim i svoju sliku i svoje čovečansko obličje.
Čitajući citirani odeljak, nalik ogledalu usmerenom direktno u manu, opeklo me je pominjanje osrednjosti.
(363)
3.1.2021.
Sin se budi rano. Mrak pritiska obraz o staklo trpezarijskog prozora. Prethodnog dana je zaspao pre večere, pa mu nudim sinoćne pogačice s kikirikijem. Sedim pored njega i pijem kafu.
Nakon toga ga oblačim i izlazimo sa kerušom u dužu šetnju.
Kao i prethodnog dana, spremam čaj u termosu i voće. D. pravi sendviče. Odvozimo se do Kameničkog parka.
(364)
4.1.2021.
Neke reči su toliko otrovne, da je i ćutanje njih otrovna tišina.
Uveče odlazim na probu sa Vladom i Humanom. Nosim ukulele i temu koju prosviravam poslednjih nedelja. Snimamo Izvedravanja.
(365)
5.1.2021.
Ujutro, sin i ja odlazimo u nabavku. Čekamo, pred vratima prodavnice, da otključaju. Oko nas, fasade su modre, i sa svih strana zuje dostavna vozila.
(366)
6.1.2021.
Budim mlađu ćerku i sina. Oblačim ih i odvozimo se prema Sremskim Karlovcima da pokupio Igora. Još na mostu, po vetrobranskim staklima počinju da se ocrtavaju kapi kiše. Brum motora i šum grejanja ogrću zvuke klasične gitare s cd-a koji smo poneli.
Dešava se iznenada, kiša stane. Događaju se razrešenja i nekakva nevidljiva težina se otiskuje s ramena. Iznenadno osećanje lakoće.
(367)
Popodne zvoni kao raštimane žice. Mnogo toga se čini da nije u redu. Odakle početi kako bi se postigla harmonija i šta uzeti kao referentni ton?
(368)
7.1.2021.
8.1.2021.
Dan tišine.
Čitam intervjue D. Matića, sadržane u knjizi Proplanak i um.
Pred zatvaranje, u optiku svraćaju Jelena i Stevan. J. pominje da bih trebao poslati odlomak mog romana da ga S. objavi na portalu koji uređuje. Uočavam kratak gest zbunjenosti na njegovom licu, ali on prihvata njen predlog i igra ga do kraja.
(370)
9.1.2021.
Iz tišine, svaki ton je nasilje. Pristanak na to inicijalno nasilje prestavlja preduslov harmoniji. Hladan sam i dalek. Nisu samo među nama, već smo i sami - zidovi.
(371)
10.1.2021.
Budi me ton kojim mašina za sušenje veša obaveštava završetak procesa. Mimoišli smo se za oko sat i po.
Izvodim kerušu. Osim bruma spoljnih frižidera za piće, prodavnice na uglu, nema drugih zvukova.
Prepodne s decom i kerušom odlazim u Kamenički park. Provejavaju sitne pahulje i sneg se zadržava na opalim granama i panjevima.
Ne prestaje da pada čitavog dana.
(372)
11.1.2021.
Ptice su se svele na senke, drhtave kao srča stakla na promrzlom asfaltu. Isprva sam verovao da je lično, ali bilo je potrebno vreme da progutam svaku koščicu grana i čitavu zastavu sivog neba, te shvatim da ujeda obezličenost, promašivanje čitavog bića, jer je drugo i strano, samim tim i tuđe.
(373)
12.1.2021.
Kora sam i sebikora, kao dvostrano odelo grubo s obe strane. Izvrnut rukav je potvrda razodevenosti. Iza neviđenja, para se povlači. Gledaju se oči i odraz, banalna ogoljenost i staklo. Svesti se na sopstvenu senku, nijedna ptica iz mene da gukne.
(374)
Uveče, čitam ćerkama. Nakon čitanja, dok se u mraku čula muzika s telefona, sin je došao i sklupčao se pored mene. Pošto je zaspao, prenosim ga u spavaću sobu i odlazim na probu sa Humanom, Vladom i Igorom.
(375)
13.1.2021.
Tokom noći, starija ćerka se budi i zove me. Pitam je o snu, a ona mi kaže:
Sanjala sam sve isto kao napolju, samo je sneg bio tvrđi!
Lit. N. V. rukopis
(376)
Primiče se sasvim polako, a onda, kada izgleda da je potaklo na zalečenje, prasne iznutra nekakvim iznenadnim otrovima, pa otkine, razjedini i progna u još dublju zatvorenost. Nakon cepanja, sve što se kreće čini to iz sopstvene nakaradnosti, utrnuto, kao da pokreće tuđe telo.
(377)
14.1.2021.
Ustajem pred svitanje. Pišem uz kafu, i kada je popijem, odlazim da čitam.
Iz romana Rađanje naše moći, Viktora Serža (poglavlje Razmišljanje pod bombama):
„Ukratko”, kaže Bru, „Nemoguće je živeti. Povlačim se u svoj kutak i čitam. U svakom slučaju pokušavam da živim pomalo, ali neprimećen, kako bi mi se oprostilo za to. Šta da se učini? Ono nemoguće?”
(378)
15.1.2021.
Otrovne reči su lepljivije. Kotrljam ih preko jezika, iza zatvorenih usta. Kotrljanjem narastaju kao grudve snega, prljave od skrivenog blata, s štrčećim vlatima trava. Napolju je sneg skoro u potpunosti okopneo, preostajući uglavnom na krovovima i mestima gde je bio zgomilan. Da li se taj mraz interiorizovao u stanje duha?
Čudno je, iz nekog nepoznatog razloga i ono što vidim postaje odsustvujuće. Jutros sam, šetajući s decom i kerušom, na Dunavu video par pataka i galebova, kad smo se spustili kroz Dunavski park, iza biste Branka Radičevića je paslo jato golubova, a na graktanje skrivene vrane(?) čitavo se jato uzbunilo i preletelo iznad nas. U povratku, iza gimnazijske ograde cvrkutao je vrapčiji žbun. Kada razmišljam o danima koji prolaze, oni su uvek bez ptica. Njihovo odsustvo postaje puls slepoočnica. Dunav je mrtav i siv, nebo je mrtvo i sivo, blato, trotoari, ulice, automobili na parkingu, mraz je mrtav i siv… Izgovorene reči su tek gestovi.
(379)
16.1.2021.
Ćutati, prećutati.
Po rasporedu je moja radna subota, na putu do posla se spuštam trotinetom kroz promrzle ulice. Vozim, držeći jednom rukom iznad baze. Pred optikom, vadim ključeve iz ranca. Promrzli prsti bride dok otljučavam. Metalna rešetka zarže u uskoj ulici.
(380)
17.1.2021.
Dan na snegu.
U povratku, vozeći pažljivo kroz mrak po zaleđenom putu, s decom slušam prvi album Tima Baklija. Iza muzike se čuje šum toplog vazduha.
(381)
18.1.2021.
Početak drugog polugodišta. Dinamika se menja za svakog od nas.
Čitam usput, pišem usput. Katkad, sviram usput. Ispoljavam i oblikujem se rasparčano. Fragmentarnost napušta literaturu i postaje odlika življenja.
Juče sam otkrio muziku Robija Rostčilda iz Nju Meksika. Čitavo popodne ponavljam isti album.
19.1.2021.
Kuda se uputiti kada su oba puta zatvorena?
Svaki trenutak koji protiče u čekanju čini da se konkretiše u neiskazan stav. Vreme koje protiče ispred spuštenih rampi, poricanje je njihovog postojanja.
U svim mojim vizijama je noć, i
nije vidljiva nikakva nebeska svetlost.
(383)
20.1.2021.
U automobilu, vozeći prema poslu, slušam Koncert za violončelo i orkestar Br. 2, Kristofa Pendereckog (Krzystzof Penderecki). Zaustavljam se na semaforu i uzimam termos čašu da ispijem gutljaj kafe. Vrela tečnost mi ošuri usnu.
Jutro intenzivnih doživljaja.
Razvaljen kamen, prelomljen na dva dela, gubi mogućnost savršenog spoja. Okrnjeno je trajno izgubljeno. Linija sastava je sveprožimajuć ožiljak. Posmatram mu svetlucavu nutrinu. Može li se izvršiti lepljenje da rezultat bude zadovoljavajuć ili treba prihvatiti svaki deo kao zasebno telo?
(384)
21.1.2021.
Prethodne večeri sam čitao devojčicama i zaspao. Još jedna noć u farmerkama. Budi me osećaj pretrnjenog tela. Izvodim gimnastiku izlaska iz kreveta, odgurujući se sa donjim ležajem kako bih oslobodio vrata. Pokrivam mlađu ćerku i izlazim iz sobe.
3:15
Pogledam na zidni sat. Mala skazaljka, uprta prema trojci, potseti me na Sartra.
Tri sata ujutro je dovoljno vremena da hrpa mesa i kostiju postane funkcionalan čovek.
(385)
Ispijam hladne gutljaje kafe pred ogledalom, posmatrajući kako se iznad mog ramena rasvetljava trpezarijski prozor.
(386)
Vozeći automobil prema poslu, slušam muziku Stan Kentona. Svaki prasak duvača potire neku od komponenti spoljašnjosti.
U pauzama čitam.
Lit. Urmuz, Bizarne stranice
(387)
22.1.2021.
Jutarnja muzika: kvintet Telonius Monka.
Vozim kroz ulicu Jovana Subotića, dok klavir, izvodeći jutarnju gimnastiku, prelama geometriju. Obilazim vozila s uspavanim vozačima. Bleskaju oštre ivice harmonija.
Nakon škole, s mlađom ćerkom i sinom u šetnji. Vodimo i kerušu. U parku je proleće. Svuda su ptice. Zaostajemo kod pataka, kod golubova, i kasnije, u povratku, kod cvrkutavog gimnazijskog žbuna.
Već se smrklo, kada sam tokom popodneva u optici, brušeći stakla i slušajući orkestar Stan Kentona, kao nekakvu refleksiju prošlosti ili odraz usamljenog zraka nekakve daleke svetlosti, načuo cvrkut. Zvuk, svakako, nije mogao prodreti.
(388)
23.1.2021.
Ujutro smo u Dunavskom parku, pored jezerca, mlađa ćerka, sin, keruša i ja. Patke nam prilaze sasvim blizu, privučene kokicama. Površina vode je ustreptala. Nadleće je veliko jato golubova, koje je do tada paslo na livadi s druge strane, ali u raspršenoj refleksiji talasa nije vidljiv ni jedan golubiji odraz.
(389)
24.1.2021.
Kao i juče, stojimo pored jezerceta, uokvireni sivilima betona, oblaka i odraza. Pored nas, čovek sa deteom, grabi šaku kokica i baca je patkama. One oprezno prilaze i usitnjavaju ih. Posmatram jednu od kokica. Po površini vode se iz nje izliva uljana duga.
Kafa u pokisao sumrak. Prah kreda u boji se razobličava i širi.
Lit.
Anri Mišo, Moji posedi
(390)
25.1.2021.
Nakon dvadesetak pročitanih stranica, odlažem knjigu na rukohvat troseda. Jedino svetlo u sobi je svetlo novogodišnjih sijalica. Osluškujem kišu. Pojačava se.
(391)
26.1.2021.
Zvuk u kabini automobila čini da spoljašnjost splasne u vizuelno, gubeći ostala svojstva (Television, Marquee Moon). Krećući se ulicom Marka Miljanova, prema Dunavu, sunčeva svetlost se raspršuje preko maglenog stakla vetrobrana. Pojačavam ventilator. Subjektivizacija, kretanje.
(392)
27.1.2021.
Jutro. Sin i ja izvodimo kerušu. Prolazimo pored parkinga. Na uglu se sudaraju dva cvrkuta, jedan melodičan iz tuje na uglu, a drugi piskav i ravan iz ulice Koče Kolarova. Cvrkut iz ulice prepoznajem kao oglašavanje crvenorepki. Obilazimo oko visoke tuje i na jednom njenom delu, gde se grane razmiču, po licu prepoznajem veliku senicu.
(393)
28.1.2021.
Preslušavam novi Manjin album, na njenoj bandcamp stranici.
Manja Ristić, Requiem for the underseaPišem tokom noći, a pred svitanje čitam.
Lit.
Anri Mišo, Moji posedi
Daniel Kovač, naučnofantastična novela u rukopisu
Starija ćerka u školi osvaja treću nagradu na takmičenju recitovanja. Pre ručka, D. uzima fotoaparat da je snimi kako recituje ali, na naše iznenađenje, to čini mlađa ćerka bez i jedne greške. Naučila je recitaciju usputno, dok sam radio sa njenom sestrom.
Uveče je dogovorena proba sa Humanom, Vladom i Igorom, ali zaspivam čitajući priču i budim se u farmerkama oko dva i trideset iza ponoći.
(394)
29.1.2021.
Čitao je mnogo, vrlo brzo i vrlo loše. To je bio oblik koji je dobijala njegova pažnja. Jer, njegovo dno je bilo toliko neodređeno i tajanstveno, da se njegova pažnja sastojala u tome da u jednoj knjizi pronađe taj isti neuhvatljivi i bezoblični svemir.
Anri Mišo, Moji posedi
Portret A. (str. 146)
Rasprsnuće u nesastavljivost nije epilog, već početna pozicija. Jedni drugima smo uvek promenljive konstelacije fragmenata i mnoštva tamnog prostora nerazumljivosti. Ta, ona je vakum - pre svega.
(395)
30.1.2021.
Sin, keruša i ja izlazimo u jutarnju šetnju. Krećemo se prema keju. Iz ulice Marka Miljanova, nebo nad Dunavom se rasplamsava. Oko lukova mosta obleću jata ptica.
Lit.
Siniša Tucić, Mehanički monstrumi
(396)
31.1.2021.
U automobilu čekamo stariju ćerku da završi s časom glume. Sin je zaspao u svom autosedištu. Mlađu ćerku hranim očišćeni kriškama mandarina. Keruša leži na suvozačkom sedištu. Uspevam pročitati par stranica.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(397)
1.2.2021.
Privodim kraju čitanje Danielovog rukopisa, Naučnofantastična priča.
Tokom popodneva u optici, slušam novi album Marka Paunovića, vatrazemljavazduhsvetlostvoda.
Pošto su deca pozaspala, odlazim na probu sa Humanom, Vladom i Igorom.
(398)
2.2.2021.
Postoje ti komadići, raspari, srča koja je čupanjem ili kidanjem pretrpela krivljenje, te sada ne naleže na mesto procepa, postajući neuklopljiv ostatak. Očekuje se da to ne primećujem, a vremenom sve manje vidim drugo, te taj ostatak nadrasta svoju inicijalnu formu, poziciju posmatrača, raste kao da je ispunjeno nekakvim poludelim kvascem, nadvišava liniju horizonta, grabi svaki vidljivi komad neba, na posletku ne ostavljajući nikakvu svetlost.
Teško je razaznati šta je bačeno u funkciji tragobeležećih mrvica, a šta je posledica nesmotrenosti.
(399)
3.2.2021.
A onda, sasvim iznenada, sabije se, čineći da udaljenost sada pretvori u varku, mrvicama sećanja preostalih posle burnog sna. Prostornost diše. Katkad ropće ili štuca. Naprasno se širi, dok se ne učini da drugog nema, da neobuhvatljiv prostor zeva, izvan očekivanja, te ono podrazumevajuće biva odsustvo. Kao što bi bilo u lutanjima, da naiđeš na ogoljenu vilicu nekakve životinje, na belo i zubato štrčanje iz tla, a ostatka nema iako ga očekuješ.
Odlazim na posao, vozeći trotinet. Džemper u rancu natkriva knjige. Meko tkivo.
(400)
4.2.2021.
Noć, jedva čujan šum kiše. Do svanuća ni traga. Svraka sleće na granu gole krošnje i dugo se ljulja na njoj, sve dok se ne umiri i ukoči gipkost drveta, kretanje oblaka i razdanjivanje. I sam nepomičan, posmatram to s trpezarijskog prozora.
Na putu do posla, iz automobila ispadaju zrnca zvuka - Klod Debisi, Piano Works.
(401)
Prkosi svakoj geometriji. Polazi iznutra i nadilazi fizičke okvire. I tamo gde bi se dao očekivati, prostor izostaje, uklješten i nedorečen. Otrovan.
Svi su spavali kada sam kerušu vratio iz šetnje. Odlazim na parking. Sedam na suvozačko sedište. Sasvim tiho, nazire se klavirski Debisi.
Dubok pseći lavež se sklupčava u sebi, preskače ogradu, izbija iz zemlje, odjekuje i naleže preko automobila.
(402)
5.2.2021.
(U sazvučju su) Jedvanazirući klavirski tonovi na putu do posla i žmigavac metronom. Crveno svetlo semafora, naspram sivog neba, jedino je sunce.
Sinovljev plač zbog mog odlaska ponavlja se iznutra i nagriza. Mulipliciran, dok ne postane zid.
Ali stavi hrta pored mopsa, vrbu pored topole, vinsku čašu na tek uzoranu u njivu ili neki portret, umesto na umetničku izložbu, u neku jedrilicu, ukratko, dovedi dva preodgojena i izrazita oblika života da budu jedan pored drugoga, pa će između njih nastati izvesna praznina, ukidanje, sasvim pakosno ismevanje bez dna.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Str. 265.
(403)
6.2.2021.
Odvodim stariju ćerku do Muzeja Vojvodine, gde ima aktivnosti sa svojim razredom. Za to vreme, mlađa ćerka, sin, keruša i ja se vrzmamo po parku. Dobacujemo se loptim i hranim ih grčkim jagodama koje je D. kupila i, isečene na četvrtine, spakovala u činiju. Grmuljice zemlje, ovlikovane među busenjem (aktivnost kišnih glista?), se lepe za đonove.
Kasnije, sina stavljam na klupu i tresem njegove čizme o ivičnjak kako bih izbacio blato iz neravnina đonova.
Sunčeva svetlost, to duboko osećam, predstavlja negaciju. Natkriva i briše. Upisuje se preko prostora, potiskujući ga.
Predveče, dok su devojčice vozile rolere, sin svoj plastični motor na odgurivanje, a D. i ja se smenjivali oko asistiranja, sunce je zalazilo iza zgrada, zbog čega je, nekakvom refleksijom, nebo s druge strane reke bilo roze i plavo i sivo. Uključila se rasveta na lukovima mosta. Iza nas je hučalo postrojenje fabrike brašna, s druge strane reke su se čule pumpe dugačkog broda, a jeka saobraćaja je nošena rekom, odjekivala sa svih strana.
(404)
7.2.2021.
Vertikalne linije, mnoštvo njih u prostoru, neke statične kao stubovi, druge se kreću. Kreću se nezavisno jedne od drugih. Visine su im neujednačene. Sve što je živo, teži vertikalnom položaju. Odupre se gravitaciji. Na taj način obznanjuje da poseduje izvesnu snagu i, kada ostane bez nje, izgubiće vertikalnost.
(Ležeći) S troseda posmatram vrh dvorišne krošnje, ljuljajući se, sudara se s vertikalnošću. Preseca je.
(405)
8.2.2021.
Kiša, jutro. Sin, keruša i ja, na putu do pekare, krećemo se ulicama presvučenim u lelujave refleksije. Nosim ga na ramenima. U ruci drži metalnu činiju punu kamenja i zvecka mi nad glavom.
Na putu do posla, tonovi klavira mi deluju bledi i šuplji kao gole kosti. Smanjujem glasnoću, puštam da potone.
(406)
9.2.2021.
Sve što može poći naopako, tako polazi zbog postojanja gravitacije. Postoji pogrešno verovanje u magnetizam loših dešavanja. Kad nešto ishodi drugačije od planiranog, zbuni i utiče na pažnju. Snižena pažnja je preduslov narednom odstupanju. Ne mogu reći da nisam osećao i pre nego što je počelo. To je druga tema.
Ne činiti ništa, kako tupa pomisao.
Plan a i plan b. Uvek treba imati nešto, zbog čega se može valjano popizdeti.
Unutrašnji osećaj - nebo nije dovoljno sivo da obriše.
//
Juče je objavljena moja priča Snošaj odgovornosti u Rizom-u (e-časopis za književnost, filozofiju i društvenu teoriju).
//
Svi u stanu spavaju. Snimam tenor ukulele u dnevnoj sobi, a kasnije od tog snimka pravim tonske blokove.
Hladna kafa večeri.
(407)
10.2.2021.
Vozim automobil ka stanu. Ulice su tamne od kiše. Pešaci čine da se prostor uz zgrade čini nestalnim. Neujednačenost izloga gužva prostor. Blato je svud gde se zemlja otkriva. Stabla golih drvoreda su mrka i preteća. Vozim. Čitav prostor tone u glib. Ili, ne! Prostor je glib, rupa u koju vozim.
(408)
11.2.2021.
Razdanjuje se nad belim krovovima.
Nikakav zvuk. Svaka žica koju dodirnem je tupa.
Privodim kraju rad na kompilaciji Intimnosti 2.3.
Izbijajući na kej iz ulice Marka Miljana, kosi zraci sunca blesnuše preko mraza. Spuštam zastor, zastajući pred skretanje da propustim par vozila i šleper.
Svetlost. Zableštenje ukida stvarnost. Mislim o tome, dok vozim prema ulici Maksima Gorkog. Topao šum.
(410)
13.2.2021.
Radna subota u optici. Na stolu radionice je otvorena knjiga. Između procesa pri ugradnjama, uspevam čitati po par rečenica.
Lit. Sreten Marić, Glasnici apokalipse zapisi i eseji
Tokom posla, D. me poziva. Kaže, da je danas keruši puna jedanaesta godina.
Uveče, dok su deca u kadi, uzimam gitaru. Sviram s lakoćom. Sve izlazi i rezonuje.
Ali, ako um (bez) mašte melje naprazno, mašta bez uma kovitla uludo.
Iz Zapis o snu, Sreten Marić
U odnosu sna i mita, sna i psihologije, kao i sna i poezije, koje navodi S. Marić, posebno akcentujući poslednji odnos, što bi u biti i bilo prirodno ako razmotrimo vremenski okvir pisanja eseja, kao i načela nadrealizma koji se istakao u našoj književnosti, (ali) ostaje mi jak utisak da izvan domašaja klizi jedna druga odlika sna, odlika koja proističe iz njega samo, a to je da san rađa ideju o alteraciji i pribegavanju različitim mogućnostima izvan suočavanja sa stvarnošću i njenim ispoljavanjima.
(411)
14.2.2021.
Na parkingu, dživdživari crna ptica, stojeći na suvoj grani vinove loze ili žice. Ovo zapisujem naknadno i sećanje truli. Veličine je vrapca, sklupčana u pufnu. Kljun joj je crn.
Odvozimo stariju ćerku na glumu. U međuvremenu, mlađa ćerka, sin, keruša i ja se odlazimo do optike kako bi odštampali obaveštenje o radnom vremenu, a onda idemo na benzinsku stanicu. Slušamo album Lorca, Tima Baklija. Podešavam grejanje u kabini. Čekamo.
Popodne odlazim u šetnju sa sinom i kerušom. Pošto se smrzao, sklanjamo se u knjižaru da popijemo čaj i kafu. D. s devojčicama pravi vanilice. Javljaju se da su završile i da izlaze, pa polazimo i mi, kako bi smo se sreli na pola puta. Kojim putem nazad? Besciljašenje.
Kretanje je osnova izvandomašajnosti.
(412)
15.2.2021.
Ujutro, sin i ja izvodimo kerušu. Iz krošnje visokog bora, na kraju ulice Koče Kolarova, čujemo nepoznato ptičje oglašavanje. Odbegli papagaj?
Pokušavam videti s raznih strana, ali nebo je vedro i nigde ni oblačka, pa me oči peku. Odmičem pogled, nevidevši.
Uveče odlazim na probu sastava Ništa Mars.
(413)
16.2.2021.
Popodne izlazim s decom i kerušom. Besciljašenje stvara kolotrage. Potrebno je više budnosti, više svesti, kako bi se oni izbegavali i vremenom rasturili. Danas nemam tu svest. Upadamo u rutinu. Kokice, pa čaj.
Nakon što su deca polegala, snimam sa Milanom Milojkovićem. Snimili smo četiri improvizacije.
(414)
17.2.2021.
Reči, iako bez temelja namere, odzvanjaju u akustici raslojavanja.
Dok se krećem prema automobilu, čujem cvrkut velike sednice, ali, iako zastajem i osvrćem se prema zvuku, pticu ne uspevam videti.
Kasnije. Čekam stariju ćerku pred školom. Kapi kiše se ocrtavaju na vetrobranskom staklu. Spoljašnjost se razobličava. Posmatram linije kuća i parkiranih automobila kako se krive, zatim uključijem brisače i nakratko sve biva neizmenjeno. Čitam. Kad podignem pogled, spoljašnjost je ponovo lelujuava. Gledam sat - vreme je. Izlazim.
(415)
18.2.2021.
Raslojavanje se manifestuje, napušta okvire unutrašnjeg i postaje vidljivo.
Nakon škole, izlazim sa sinom i kerušom.
Cvrkuti su opiljci.
(416)
19.2.2021.
Tokom večernje šetnje s kerušom, pre nego smo izbili na Gundulićevu ulicu završavajući krug oko kvarta, po reflektovanoj beloj svetlosti po prostoru spoznah s koje strane se mesec nalazi. Nad ulicom, prema Salajci, sja ravno prepolovljen. Zrela prva četvrtina mesečeve mene: jednake površine vidljivog i svetlom neotkrivenog. Mislim o tome, ostavljajući beli halo za sobom. I sam, mesec.
(417)
20.2.2021.
Prepodne u optici. Na radnom stolu, čitam esej Sretena Marića o Stendalovom romanu Parmski kartuzijanski manastir. Iznenadna poseta prijatelja.
Popodne, besciljašenje sa decom i kerušom. Dodajemo se loptom u Dunavskom parku. Đonovi su nam otežali od blata. Grančicom ga uklanjam. Marširajućim korakom idemo na čaj i kafu. Za nama, na trotoaru ostaju tragovi poopadalog gliba.
Uveče, nakon što su deca pozaspala, odlazim u Milanovu radionicu gde snimam ozvučene objekte preko snimka koji mi je nedelju dana ranije poslao Bojan. Nakon sat i sedam minuta improvizovanja sa slušalicama na ušima, osećam se potpuno odvojeno od stvarnosti. Prostor se kreće, bez misli. Mesec, primećujem ga slučajno preko parkinga, sada se čini dalek i bez uticaja.
(418)
21.2.2021.
Stendalu se zamerala autobiografizacija sopstvene fikcije. Ne vidim ništa sporno u tom postupku. Zar se tako, budući da je lična kategorija, ne zadržava autentičnost?! S druge strane, zašto bi autentičnost bila nužno lična (ako postoji mogućnost da dolazi odnekud izvan)?
G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija filozofijskih znanosti str 32:
Kod pojma nema ništa dalje da se misli nego sam pojam. Smisao je pak one izjave čežnja za nekom već poznatom, običnom predodžbom. Svijesti je tako da joj je s načinom predodžbe oduzeto tlo na kojemu inače ima svoje čvrsto i vlastito mjesto. Kad se nađe prebačena u čistu regiju pojmova, onda ona ne zna gdje je u ovome svijetu. - Stoga se nalazi da su najrazumljiviji oni pisci, propovjednici, govornici itd. Koji svojim čitaocima ili slušaocima kazuju stvari koje ovi znadu već napamet, koje su im obične i koje se razumiju same od sebe.
(419)
22.2.2021.
Lit.
Anri Mišo, Varvarin u Aziji
G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija folozofijskih znanosti
Rezonirajuća ili osetilna svest, prirodna kako je još Hegel naziva, uzdiže u nepomješani element samoga sebe, dajući sebi tako, prema onom početku, isprva odnos udaljavanja, negativan odnos. (str. 41)
Među osobinama evropljana, Mišo ističe nepoštovanje.
Kako drugačije zaroniti (u vodu, stranu kulturu ili mišljenje), a da se ne rastrga kontinuitet površine?
(420)
Veče. Nakon čitanja, deca su zaspala. Zbog dugog oslanjanja o dasku, s mukom ustajem sa donjeg ležaja. Isključujem lampu na telefonu i izvodim kerušu van. Obilazimo krug oko bloka. Tek neka senka prolaznika prođe pored nas, ali ne i vozila. Huk saobraćaja je tih i dalek. Ničeg na nebu.
Vraćam se u stan i čitam. D. sedi pred računarom, lica belog od svetlosti monitora.
(421)
23.2.2021.
No, refleksija-u-drugo onoga što egzistira jest nerastavljena od refleksije-u-sebe; razlog je njihovo jedinstvo iz kojega je proizašla egzistencija. Zato ono što egzistira sadržava u sebi samome relativitet i svoju različitu vezu s drugim egzistencijama, pa je reflektirano u sebe kao razlog. Tako je ono što egzistira stvar. (G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija folozofijskih znanosti str. 132)
I onda ćutimo dugo, svako sa svojim razlogom i u različitim sobama, ti se pretvarajući da spavaš, a ja da čitam. Stvar je fiziologije, jedan od načina da se organizam izbori je da otrov preobrati u nesanicu. Uključujem računar i pišem.
(422)
24.2.2021.
Između poslova, odlazim kod stomatologa. Menja mi staru plombu i sanira skriveni kvar ispod nje. Kroz pištanje burgije, iz poluležećeg položaja, posmatram krov kuće na drugoj strani ulice. Studiram svako zakrivljenje crepa, način opšivanja, te druga graditelja rešenja. Zbog prejake svetlosti reflektora, boje koje vidim počinju da blede. Naposletku, zatvaram oči i posmatram crvena probijanja svetlosti kroz kapke.
(423)
25.2.2021.
Plavetnilo neba. Nakon mog prvog posla, D, mlađa ćerka i sin me čekaju na igralištu u blizini naše zgrade. Odvodim decu do stana da skinu jakne i obuku džempere. Vodimo i kerušu sa nama. Biramo trotoar u senci.
(424)
26.2.2021.
Noć nesanice. Neprestano hučanje nekakvih motora (frižideri iz stanova, iz prodavnice na uglu?) i dalekog saobraćaja.
Pišem predugačak mejl koji odlučujem da ne pošaljem, jer sve što kažem dobija na značaju. Biram razvalorizovanje kao put, gde i ono što bi, samo po sebi, imalo nekakvu vrednost obesmislim. Reči koje ti ćutim.
U 5:30 se iz dvorišta čuje usamljen cvrkut. Doziva nekog. Uporna je, iako se niko ne odaziva. Koga doziva? Partnera? Pripadnike svoje vrste? Možda mene? Ili, nikog i ne doziva već nešto izjavljuje, obznanjuje. Prihvatam taj glas kao svoj. Cvrkućem izvan sebe.
Razmišljam. Cvrkut nije glas, već prostor. Ono što ti imam reći, prostor je među nama. Ćutanje ne čini da nestane. Makar, ne čini to odmah.
Oko deset do šest, cvrkuće crvenorepka. Usamljen glas, piskav.
Oko šest sati se čuje prvo graktanje. Dođe kao olakšanje.
(425)
27.2.2021.
Naprslina, počinje iz grudi, šireći se izvan svakog očekivanja, izvan fizike, potpuno neparalelna svakom rešenju koje bi se u proračunu statike smatralo greškom, a, ipak, to je uprkos svemu.
S decom i kerušom, odlazim iz ulice Marka Miljanova levo uz kej, skroz do kanala. Deca beru trave, listove bokvica ili mlade listove čika, pa u njih rolaju zemlju. Donose te rolnice pred mene i kažu: prijatno, tata.
Kad podignem pogled s knjige, u severoistok oblačnog neba, ono je i sivo, i ljubičasto i modro. Nešto je utešno u toj neodređenosti.
(426)
28.2.2021.
Naprasno, dan dobija novu dinamiku. Ili sam to očekivao, ili ogrubeo. Možda pomešano. Nebo je nepodnošljivo vedro.
Oko podneva, iznenada se javlja Vukašin. U Novom Sadu sam. Imaš li vremena za kafu? Dolazi kod nas u stan, i dok spremam karfiol čorbu, tek po reč. Devojčice su ga uzele pod svoje, beskrajnim nizom pitanja i glupiranja.
D. se vraća predveče.
Pokušavam probiti zid koji čitavog dana osećam, ali me prene unutrašnje pitanje a šta ako s druge strane nađem ništa?
(427)
1.3.2021.
Jutro. Sunčeva svetlost, tek promolivši se preko krovova, utisnu oštre senke naših nogu o zid crkvene ograde. Plastični točkovi, sinovog motora guralice, ržu o neravnine trotoara.
Lit. Vitold Gombrovič, Testament Razgovori sa Dominikom de Ruom.
Daniel mi je prosledio tekst o izložbi slika njegovog brata Žolta. Tema: beskonceptnost. Da li je to koncept?
Popodne u optici, dok sam u radionici, slušam predavanja o likovnoj avangardi. Radim. Kroz buku brušenja izroni tek po koja razumljiva reč.
(428)
2.3.2021.
Jutarnja šetnja. Sin i ja izvodimo kerušu. Nakon što je pao, nesmotreno se zaletevši motorom guralicom na bankinu, nosim ga na ramenima, a motorić u ruci s povocem.
Na uglu ulice Koče Kolarova, visoko u šiblju brezove krošnje su dva goluba, jedan nadleće drugog, šire krila i klepeću perjem. Na fasadi zgrade, mlado sunce projektuje njihove senke.
Obilazimo krug oko bloka. Iz dvorišta kuća šareni cvrkuti.
(429)
3.3.2021.
Izvodim kerušu oko pet sati. Prostor treperi u nekakvoj izmaglici nerasanjenosti. Bilo je oko dva sata kad sam se pružio preko troseda.
Mrak je gust i prostor se otkriva obrisima slabih refleksija. Negde visoko, na drugoj strani ulice, probija se oštar cvrkut velike sednice. Pokušavam odrediti njen položaj, posmatrajući upletene grane krošnji lipe, dženerike i bagrema. Možda je na nekoj od terasa, pomislim.
Hodajući uz parking, čujem pticu i njen odjek. Nad zadnjom kupolom crkve, sja mesec u osipanju, a oko njega se iscrtava velik prsten haloa.
Nakon svitanja, prvi zraci sunca se reflektuju sa gornjih spratova naspramne zgrade. Uzimam fotoaparat i beležim nekoliko fotografija.
4.3.2021.
Sivo razdanjivanje. Kao da je preko krovova razvučena stara plahta. Prostor je otupeo, rasformiran i bez senki. Izostaje međusobno rezonovanje objekata.
Ja, koji to nisam, ulazim u plavi automobil, koji to nije, i krećem se, vozeći u bezmernoj statici prostora.
(431)
5.3.2021.
Očekivajući nedočekavnu besvest i nerazum, već i sam poprimivši te odlike. Otupeo s oba kraja. Svetlost se, samo naizgled, probija kroz sivilo, i sama postajući siva, potiskujući iz objekata oblačne senke.
(432)
Veče - oseka: snage, reči... S uključenim svetlima, pružen preko troseda, slušam neko predavanje koje mi je izlistano među preporučenim video snimcima. Nemam snage ni da biram. Puštam video i odlažem telefon. Govor iz zvučnika mimo mene i ja mimo govora, nikakvo srastanje, kratka koegzistencija, tako dok ne potonem. Ujutro, zatičem isključeno svetlo i pokrivač na sebi.
(433)
6.3.2021.
Čujem glas. Kad pogledam u tom pravcu, ne vidim ništa drugo do zid.
Lit. Vitold Gombrovič, Testament Razgovori sa Dominikom de Ruom
(434)
7.3.2021.
Posle ručka se odvozimo na Frušku goru. Kosi zraci sunca trepću među stablima. D. i deca beru visibabe. Vraćamo se do automobila, gde na klupi pijemo čaj iz termosa i jedemo mandarine.
Po povratku, dok sin spava, postavljam na svoju bandcamp stranicu snimak sa Gabijem Fišerom.
8.3.2021.
Nad parkingom se prelama prodoran cvrkut velike senice. Sva ta vozila svojom statičnošću protivreče sveglasnijem huku saobraćaja. Na uglu, pred prodavnicom, dostavni kamion je u leru.
(436)
9.3.2021.
Pre odlaska na posao, sa sinom, starijom ćerkom i kerušom, odlazim po doručak. Dvanaest je godina kako smo D. i ja zajedno.
Na radnom stolu, u biblioteci, čeka me termos s kafom.
Nakon škole, biciklašenje sa mlađima, odlazimo do banke, po njihovu knjigu kod kolportera, pa do ogranka biblioteke prekoputa upravne zgrade Pošte. Vraćamo se, besciljašeći kroz Dunavski park.
Lit. Žak Ransijer, Politika književnosti
Prvi utisak.
Da li je, zaista, politika književnosti nezavisna od politike autora? Gde je ta linija? Ta, zar delo nema na sebi otisak, ako ne i potpis, samog autora, postajući time njegov sadržajni produžetak. Definisanje koje čini Ransijer, čini mi se opravdano u naučnom smislu, ali ne i ubedljivo.
(437)
10.3.2021.
Skotrljavam se s kreveta. Pet sati i petaest minuta, iščitavam sa zidnog sata. Dok čekam da voda provri, slažem veš iz sušilice. Nakon desetak minuta koje provodim pred računarom, sin se budi.
Izlazimo van s kerušom, obilazimo krug oko bloka, pa se odvozimo do samouslužne autoperionice. Posmatramo se kroz staklo. Uperim mlaznicu i pritiskam polugu. Pena klizi niz prozor, otkrivajući njegovo nasmejano lice.
Prostornost je promenljiva.
Nakon prvog časa, otvaram krovni prozor i hladan vazduh ispunjava kabinet. Kada se vratim, sve deluje drugačije, uzdržano.
Lit. Žak Ransijer, Politika književnosti
(438)
11.3.2021.
Prostor se zgušnjava, kondenzuje, razuđuje, kristališe, otvara, puketa, huči, plasne, memli, mrzne, prosijava, jednom rečju diše nekakvim obolelim plućima, namećući svoj grudni koš da bude živi zid, i ne vezano udiše li ili izdiše, biva prepreka.
(439)
12.3.2021.
Odvojiću ovo vreme da napišem nešto čega sam već dugo svestan u vezi svojih beleški, a što do sada nije stajalo eksplicitno u njima. Čitajući Hronike, čitalac savremenik može osetiti da postoji nekakav nesklad sa ovde ispisanim redovima naspram spoljnog sveta oblikovanog događajima, vestima, politikom, ili ma kojim inim senzacijama. Isto ovo, pre dva ili tri meseca, konstatovao je i Daniel Kovač.
Onaj ko traži fakte i/ili fabrikacije, slobodan je prelistavati štampu. S druge strane, što bi u svojoj suštini bio i ključni argument, za subjekta, pa i mene kao takvog, ne postoji druga istina do subjektivne istine.
To nikako ne podrazumeva izolovanost ili nesvesnost spoljnjeg sveta, već ga po svoj prilici drži na daljini, što je, složićemo se, nužno, kako bi se svet i zbivanja u njemu mogla shvatiti i interpretirati kroz biće u okviru njemu svojstvene poetike.
Svesno hodam mimo skorašnje polemike u kojoj sam pomenut. Neka obuća mrtvog čoveka i sama ostane mrtva. Ne uzimam učešće, jer smatram da svako ispoljavanje predstavlja individualni podvig. S druge strane, svaka malicioznost i izvrtanje posledica je neizlečive mentalne osakaćenosti.
Eto, ako treba negde da stoji, nakon moje smrti spalite sve moje cipele.
(440)
14.3.2021.
Nakon doručka, odvozimo se na Frušku goru. Automobil ostavljamo na odmorištu kod spomenika poginulim partizanima. Polazimo u šetnju prema manastiru Grgeteg. Osluškujemo cvrkute i pokušavamo pronaći ptice. Čujemo drozda pevača, plavu senicu, a u daljini kuckanje detlića. Na jednom mestu, silazimo sa staze kako bi osmotrili nekoliko brgljeza kako se uspinju uz stablo. Primećujemo nekoliko hrčaka, a jedan od njih, koji nas posmatra pod rašljama grana, ne ustuknjava čak ni kad mu se približim na par koraka.
Pred manastirom je sin zaspao u nosiljci. Prelazimo preko Lukinog potoka. Sedamo za sto, pijući čaj i ljušteći mandarine. Kupujem tamjan i med u prodavnici manastira. Devojčice s mostića posmatraju potok. Dok smo sedeli za stolom, jedna se veverica spuzala s drveta na drugoj strani, osmotrila nas i u par skokova se uspevši, zašla nad nadstrešnicu geološkog lokaliteta.
U povratku, D. vadi veliki crni džak za smeće i rukavice, pa sakupljamo krajputaške otpatke: plastične flaše, folije slatkiša, limenke i slične otpatke. Nosim sina na ramenima, pri tom otvarajući džak ili usmeravajući na uočen otpadak. Pred kraj puta, vreća je puna, pa je D. i ja nosimo zajedno.
Povratak u stan.
Nakon ručka, čekamo da kiša prestane da pada. Izvodim decu i kerušu u još jednu šetnju. Preko ulice Marka Miljanova izbijamo na kej, pa idemo desno uz Dunav, posmatrajući galebove i brodove. Na jednom mestu, iza ukotvljenog broda, vidimo par pataka kako plivaju pod senkom pramca. Prelazimo ulicu iza vojnog restorana, pa uz muzeje, dolazimo do kokičara u Dunavskog ulici. Kiša počinje da se pojačava kada smo došli pred kraj ulice Matice srpske. Ubrzavamo korak kroz pljusak.
(442)
15.3.2021.
Kiša se probija kroz čitavu noć i pred zoru kad se oglasi prvi cvrkut. Prostor se preobražava kroz taj šum. Čini tako i dok vozim, tada čak i vizuelno, tek načas potsećajući na pređašnje fizičko stanje iza prelaza brisača.
Prepodne romori na krovnom prozoru kabineta.
Lit. Fridrih Niče, Antihrist
(443)
16.3.2021.
Suočen s pukotinom, čovek se nalazi na raskrsnici, da li da tu pukotinu interiorizuje u unutrašnji sadržaj ili da proviri i po mogućnosti pronikne na drugu stranu. Ono što čovek ne zna ili potiskuje, više do neosvešćenosti nego neznanja, odnosi se na njegovu prirodnu karakteristiku, na agregatno stanje svesti, budući da se pred svakim račvanjem puta rastače u svim smerovima.
D. mi javlja da će starija ćerka, kao đak prvak, naredne nedelje najverovatnije preći na tzv. online režim školovanja. Iščitavam novousvojene mere, a zatim s njih skliznem iščitavajući i druge vesti. Osećam se otrovano i dezorjentisano. Nema skeleta, niti konkretnosti. Sve ugiba, truli i odiše truležnošću amaterizma.
Džek London tvrdi da pisci koji pišu o rudarima, a da nemaju iskustvo rudnika, ne mogu biti ubedljivi. (Pišem u ironičnom tonu koji briše prizvuk pitanja, te naposletku otkida s početka rečenice: šta pomislim kada...) Na konferenciji za novinare, neko kome kaplja mleka s državne sise još drhti na usni (uz druge benefite materinskog zagrljaja), teatralno prenaglašavajući izgovara reč: teško.
Lit. Tibor Varadi, Put u juče
(444)
17.3.2021.
Faktografisanje fikcije i razvodnjavanje fašizma
Razmišljajući dalje o stvarima, u jednom trenutku sam se našao u iskušenju da iskoračim iz žanra dokumentarne proze i pišem o onome čega u ovim spisima nema.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 57)
Štošta sam pustio da oteče, čitajući Varadijevu knjigu, ali ova rečenica me je prilično uštinula za logiku. Prvo, T.V. je advokat iz porodice advokata. Svoju knjigu gradi na pikanterijama advokatske arhive (svoje porodice). Činjenica, da slučajeve koje pominje bira iz veće građe, izdvaja ga od pukog posmatrača i stavlja ga u poziciju lightmajstera scenografije koju razmatra s pozamašne vremenske distance. Izvlačenje pojedinačnih slučajeva predstavlja kolažiranje, odnosno stavljanje u redosled i kontekst izvan realnog i faktografskog.
Danilo Kiš se, kada je to bilo potrebno za podvlačenje tvrdnje ili udaljavanje svoje odgovornosti za izrečeno, pozivao na nepouzdane svedoke. Varadi tvrdi da ne piše ništa osim onog što je u razmatranim spisima. Zašto onda, ako je njegova tvrdnja tačna, knjiga nije sastavljena isključivo od faksimila pomenutih spisa?! Ali T.V. nam daje još nešto, nešto što prećutkuje u pomenutoj rečenici, daje nam sopstvena tumačenja kojih u spisima nema. Te nprm. kada je rukopis nečitak, on konvergira ka činjenici da je hartija bila na kvadratiće. Da li ga to čini pouzdanijim dokumentom nego da je bila na linije, francuske kocke ili anđeoske trube?
To što je nepouzdani svedok imao kravatu na zebre ili što je hartija na kojoj je nečitak rukopis bila na kvadratiće zanemarljiva je pomoć pri lociranju svedoka ili hartije, a sama po sebi nema nikakve veze sa uverljivošću iznetog.
Čini mi se da je stanovala na obali Begeja (što je ili činjenica, ili rezultat pobrkanih sećanja).
Tibor Varadi, Put u juče (str. 47)
Da li i ovo stoji de facto u spisima? Sam autor nije siguran u tumačenje pomenute misli, ne zna kako da je tretira, da li kao činjenicu koja nije opipljiva ili kao sećanje, te ga u čitavoj konstrukciji podmeće kao fakat.
Ako bih preuzeo ulogu lightmajstera u njegovoj knjizi, mogao bih lako izvući drugačiji kontekst.
Nprm. iznoseći slučaj tetke Jemrič, devojački Schultz, alias Adolf Fihtner, Varadi započinje sa pismom njegovog dede od 8. decembra 1942. godine, gde se pomenutoj obraća da Liebe i u nastavku prezimena néni, ženi koja je lažno potkazivala suseda nemačkim okupatorima.
Trebalo je pred čitaocem izvršiti izvesnu porodičnu rehabilitaciju, budući da je izvesna potkazivačica uspešnim delovanjem starijeg Varadija dobila mesec dana robije, odnosno godinu dana uslovno, te na stranici 52. iznosi i te, eto slučajno iskrsnute, lične uspomene (kojih opet nema u spisima) u kojima za vreme nemačke okupacije, njegov otac sluša svakojake radio-stanice koje naglo isključuje prilikom kucanja na vrata (zašto ne, među silnim slušanim radio-stanicama, i one zabranjene, valjda iste one za koje, na str. 57, zaključuje T.V. da ih je slušao Emil, prim. I.Č. i dodatak, a uostalom, mogao se i stideti svog muzičkog ukusa).
A onda su tvrda uverenja i verovanja ispunila ranije prostore šala i viceva, i tu više nije bilo lepršanja.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 48)
(445)
Nakon zazvaranja optike, D. dolazi po mene. Čekam je u ulici Maksima Gorkog. Izlazi iz automobila i prelazi na suvozačko mesto, ustupajući mi mesto vozača. Uključujem USB radio transmiter.
Muzika. Hans Eckart Schlandt, La Orga Bisericii Negre Din Brașov
(446)
18.3.2021.
Ponovo, prostor postaje izolator. Na šta se svodi(?): jedan telefonski razgovor, rasporena knjiga na stolu radionice, mehaniku dobardanizvolite, brušenje pristiglih sočiva, ručno brušenje stakla iz jednog za drugi okvir, po koji iščitan pasus između…
U predvečerje, prilazim izlogu i uočavam na staklima parkiranih automobila rošpe zadržalih kapljica.
(447)
19.3.2021.
Jutro, automobil: orgulje i Hans Eckart Schlandt, B strana.
Prostor je sačinjen od mnoštva soba iz kojih je iznet nameštaj. Nema ni vrata među njima. Ničeg što bi zaustavilo kretanje, osim odjeka.
(448)
20.3.2021.
21.3.2021.
Nakon završenih aktivnosti starije ćerke, a kako bi smo dali više vremena da D. završi svoje poslove oko snimanja, s decom i kerušom se odvozim u Kamenički park. Tokom vožnje je sin zaspao. Pred ulazom u park, parkiram tako da imamo pogled na Dunav. Ustreptala površina reke, reflektujući niske oblake, izgleda kao da je prekrivena nekakvom skramom prašine. Posmatrano prema tamnim površinama, vidi se po koja pahulja.
Popodne, odvozimo se na petrovaradinsku stranu. Parkiram kod mosta i šetamo uz desnu obalu Dunava. Pored trotoara pronalaze kamenčiće, bacaju ih preko bedema i posmatraju ih kako se kotrljaju, nadajući se da će naposletku bućnuti.
(450)
22.3.2021.
Vozeći prema poslu, brisači uklanjaju kapi otopljenih pahulja. Uključujem USB radio transmiter: snimak s ploče Johann Sebastian Bach, Brandenburg Concertos.
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
(451)
Bojim se da je poslednjih par dana u mojim beleškama ostalo nedorečeno, te je moguće krivo tumačenje. Vratiću se pojmu subjektivne istine kako bih bliže skicirao. Ako uspem da to izvučem na čistac, biće vidljiviji i problem koji uočavam sa Varadijevom prozom.
Neophodno je uočiti nekoliko uzročno-posledičnih veza. Da bi se delo izvelo ili ispoljilo, neophodno je da volja prevaziđe izvestan prag, te prebaci sa modusa statike (misaonog sazrevanja) na izvršilačku aktivnost. Naizgled, može se učiniti da volja nije jedina koja može načiniti ovo transformisanje, ali suština je da drugi potencijalni uzroci (emocije, nagoni) pre utiču na visinu praga koji volja treba da prebaci nego što su deo izvršilačkog potencijala, odnosno u jednačini bi zauzeli mesto na poziciji umanjenika prepreke.
Vratiću se uzročno-posledičnim vezama: misao prethodi delu. Okrenuta naglavačke, ova formulacija bi glasila: delo je manifestovana misao ili, budući da je za manifestovanje neophodna volja, možemo reći da je delo voljom obgrljena misao. Preteča delovanju se nalazi u polju subjektivnog, podbočenim arhitekturom unutrašnjih uzročnika, premisa, sklonosti, uverenja, nadanja i sl.
Bez subjekta nema dela, a bez dela nema manifestacije, te istina, kao pojam izvan manifestacije, postaje čestica koja prolazi kroz sito. Koliko god se trudio, ne pronalazim mesto reza koji hirurški razdvaja subjektivno od pretpostavljene objektivnosti dela.
Vratiću se Varadijevoj rečenici:
Razmišljajući dalje o stvarima, u jednom trenutku sam se našao u iskušenju da iskoračim iz žanra dokumentarne proze i pišem o onome čega u ovim spisima nema.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 57)
Autor naginje prema smeru objektivizacije iskaza, budući da se poziva na sadržajnost spisa koji bi u svojoj fizičkoj konkretnosti trebali biti nekakav garant istinitosti (sve što je na papiru, dogodilo se). Ali, čitalac ne dobija samo sadržaj arhiviranih spisa. Uz spise, autor potura i sopstveno tumačenje, lično filtriranje, kolažiranje, akcentovanje, nepotpuno iščitavanje mogućnosti itd.
Kao što je moguće ustvrditi da objektivnost teži univerzalnosti, stoji i da nema univerzalne subjektivnosti.
Slučaj utiskivanja lubenice u lice gospođe Vorgić, kako ga vremenski locira autor na pre pola stoleća, predstavlja primer neobuhvatnosti spisa. Za vreme jednog porodičnog ručka čuo sam, piše Tibor Varadi. Sledi da izneto nije sadržano u spisima, već u sećanju autora, a dalje iznosi i: moj otac joj je preporučio da sve zaboravi i da ne podnosi tužbu. Dakle, sam autor spisa je predložio gospođi Vorgić da ne na taj slučaj ne troši papir. Nameću se pitanja: da li je sredina lubenice uzela otisak nosa gospođe Vorgić ako to nije sadržano u spisima, da li su pomenuti spisi hronika istinitosti ili arhiva advokatske kancelarije, te i kao jedno od ključnih pitanja, da li je istinitost pravničkog delovanja bazirana na pravničkom tumačenju ili na univerzalnoj objektivnosti? Negde na ovom tragu, odgovarajući na pomenuta pitanja, naići ćemo na pukotinu koja razdvaja pravo od pravednosti.
Da li bi sve sadržano u spisima moralo biti i istinito. Varadi iznosi slučaj Katice Vorgić (čak ni on nije siguran da je Katica ona bostanocelivajuća gospođa Vorgić). U žalbi koju je, po svemu sudeći (str.129), formulisao Ignić (pripravnik dr Imrea Varadija): ...vaspitala sam se u mađarskoj sredini tako da sam se zbog toga mađarski osećala i osećam se i sada.
Ova tvrdnja se nalazi u spisima. Da li je ona nužno i istina, ni manje ni više nego objektivna istina kojoj stremi Tibor Varadi, odbijajući da se preda iskušenju da iskorači iz žanra dokumentarne proze i piše o onome čega u ovim spisima nema.
Pokušaću da izvedem dva primera. Koristim mogućnost da za Hronike koje vodim ustvrdim da predstavljaju istinu.
Primer 1. U detinjstvu sam čitao romane Zena Greja, Karla Maja, kao i mnogo drugih knjiga i stripova sa vestern tematikom. Dakle, osećam se indijancem. (Subjektivno - objektivno)
Primer 2. Iskaz: Tibor mi duguje 100 dinara. Budući da stoji napisano u Hronikama, koje postoje dakle jesu, via. jesu dakle istinite su, te se dalje pozivam na objektivnost koja proističe. Kada se mogu nadati svom novcu? (Napisano, nenapisano - istinito, lažno)
Čini se da niko drugi do gospođe Vorgić ne može dati odgovor na suštinsko pitanje: da li je lubenica bila slatka? Doživljaj gđe V. predstavlja njeno učitavanje dela - čitaj subjektivni doživljaj, pri tom, opet, dela koji je kroz svoju volju ispoljila ljuta pijačarka, manifestujući sadržaje sopstvene subjektivnosti.
Tvrdim, dakle, postoji pukotina.
Objektivna istina, ako joj je moguće pristupiti, pozivati se na nju ili smatrati da je imamo u šaci, ali tako da se držimo izvan uoptavanja, generalizacije ili kolažiranja njenih sporadičnih odraza, jednako nas nadvisuje.
(452)
23.3.2021.
Nastavak:
Mana Varadijeve proze nije toliko u nedostatku literarnih kvaliteta, jer ona ni ne pretenduje na njih, već se ogleda u tome što pretenduje na objektivizaciju ličnog stava, potkrepljujući ga čas sadržajima spisa, čas subjektivnim učitavanjima i tumačenjima, dakle, u tom proizvoljnom balansiranju na žici istinitosti, gde se kroz čitav tekst nalazi na obe strane.
U suštini, ovo ne treba da bude iznenađenje, budući da pomenuti pisac dolazi iz sveta advokature, a u tom svetu je katkada nužno da se lični stav, lično viđenje ili tumačenje nametne kao objektivna istina. Te, kao što i mnoge profesije ostavljaju svoj organski pečat na telu izvršioca (ogrubeli dlanovi, odebljala koža jagodica prstiju, slab vid, kriva kičma i sl.), tako je i na Tiboru ostao trag njegove profesije, duboko zahvatajući logiku i jezik, izobličavajući ih na takav način da od njih stvara porotoubeđujući mehanizam.
(453)
Pregledajući skenirane knjige na mom USB-u, nailazim na pasus tangentaran s prethodnim tekstovina. Prenosim ga u celosti.
Postoje istine i zablude, kao što postoje crvene i bele ruže, pročitao je nekad davno Pavle Mrak, i dugo ga nije napuštala misao da prema tome postoje samo poluistine i polulaži. Jer, postoje i ružičaste ruže, i, reklo bi se, one jedino prirodno i postoje, a bele i crvene ruže jesu u stvari delo ruku baštovana-mađioničara. Pavlu Mraku jedino nije bilo jasno, pa ni danas, koju od tih dveju polutki poluistine i polulaži treba da prilepi na obraz neke misli, ili rečenice, koju izgovara ili ispisuje. To ga je mučilo jedino kada se radilo o njegovim rečenicama, ali kada je slušao ili čitao rečenice drugih, to ga pitanje više nije mučilo. Činilo mu se da u svakoj rečenici oseća, gotovo njuhom vidi, koja je bela a koja crvena ruža, i prema tome zna koja je od polutki na kojoj rečenici zalepljena.
Dušan Matić, Najmlađi Jagodić neće u roman (str. 35)
Katkad, ono što se učini kao sinhronicitet, može biti posledica delovanja nekog dubljeg magnetizma.
(454)
24.3.2021.
Dan postaje vitraž sačinjen od mnoštva sitnih komadića stakla u raznim bojama. Sve prosijava svetlošću i vedrinom, ali izostaju vezivo, sklad ili kontinuitet. Pažnja je plitka i rasipa se. Oseka duha.
Lit. Malkolm Lauri, Pakleni kamen
(455)
25.3.2021.
Bojim se da se na osnovu ljudske senke daje više zaključiti o samom čoveku, nego što se na prvu pomisao čini. Promenljivost moje senke, njeno kotrljanje pod nogama kada je razobličena pri danima oblačnosti, ili njena plahovitost prilikom večernjih ili noćnih šetnji, gde se isteže i sabija kako prolazim pored stubova ulične rasvete, kako me optrčava dok automobili promiču, ili kako tone u senilo večeri, tada nevidljiva i sveobuhvatna, sve te njene osobine potpuno su u skladu sa nedoslednošću kakvom se odnosim prema svom vremenu.
(456)
26.3.2021.
Budim se u farmerkama oko jedan sat iza ponoći. Prespavao sam probu. Suočen sa grižom savesti zbog sopstvene neodgovornosti i nemoći, besciljno se sudaram sa zidovima stana. Prostor je naprasno postao mali. Izvodim kerušu u šetnju. Iza parkinga, u procepu među zgradama, vidim mesec, i iznenadi me, čini se sav praškast i uveo, iako će za par dana dosegnuti do punog kruga. Pomišljam, a ostaje mi ta misao i po povratku u stan, da liči na nekakav bajati kolač.
(457)
27.3.2021.
Radna subota u optici. Popodne odvodim decu kod prijatelja. Nakon dana dvorišnih radova, provodimo veče pokraj peći. Po povratku obavljamo u ubrzanom tempu večernju rutinu. Starija ćerka, ležući u krevet, kaže: tata, kad zatvorim oči, vidim boje.
Lit. Nebojša Vasović, Struna / Suton
(458)
28.3.2021.
Sa sinom i kerušom šetam po Dunavskom parku, čekajući ćerke da završe svoje aktivnosti. Tokom čitave šetnje, neprestano pominje nam!, što bi bila njegova reč za mačku. Viđenje mrtve mačke pored puta je ostavilo utisak na njega.
D, deca i ja odlazimo kod prijatelja na Popovicu. Popodne provodimo u dvorištu. Sin je zaspao tokom vožnje. Spavanje nastavlja dok ga nosim u marami.
Igraju se zemljom i grančicama. Dan je znatno hladniji nego juče, te se D. ogrće ćebetom. Predveče, pokraj peći.
(459)
29.3.2021.
Nakon škole automobilom odlazim po mamu. Pratimo stariju ćerku u školu, pa šetamo do Dunavskog parka. Sin, nepoverljiv, potrči prema meni, te prolivam kafu po svojoj košulji. Fleka se interiorizuje. Oko podneva mi D. javlja da je stigao Poziv iz stanice policije u Paraćinu na moje ime, zbog prekoračenja brzine kada smo prošle godine išli na odmor.
Na posao odlazim u drugoj košulji, noseći fleku kao unutrašnje stanje.
Predosećam da se, ta sada interiorizovana fleka, neće zaustaviti tu, ona će prodreti kroz tkivo dok ne postane čvrsta poput pesnice pod mojim levim rebrom, postajući otrovnija od bilo koje fizikalnosti, postajući emotivni rezignitet.
(460)
30.3.2021.
Nikakve ptice, kada sam ujutro izveo kerušu ili na putu prema automobilu. Prostor među zgradama zvoni nekakvom prazninom, odjekujući sobom iz sebe. Sve je šum.
Sva staklenost međuljudskih odnosa se rasula u srču. Otrovan preko svake mere. Tokom popodneva u optici slušam muziku iz ere fonografa i uspevam dovršiti čitanje Malkolm Laurijeve knjige Pakleni kamen.
(461)
31.3.2021.
Starija ćerka i ja, ona na svom biciklu a ja na trotinetu, pre početka njenih časova, odvozimo se do Anande po doručak. Overavam kod notara izjavu da sam upravljao svojim automobilom u vreme koje je bilo napomenuto u Policijskom pozivu.
Popodne, na radnom stolu je otvorena knjiga. Utrnuto stanje. Iščitavam par pasusa između procesa ugradnji. Slušam online prenos odeljenskih veća.
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
Iza izloga promiču razmrljani glasovi, fragmentarni i utisnuti u drugu vanjsku buku, punktirajuć ritam koraka, automobile koji se uparkiravaju ili odlaze, brum motora u leru, a daleko iza, poput osnove, huči bulevar.
(462)
1.4.2021.
Osećanje teskobe poprima fizičko obeležje, te se nebo čini odvojeno nekakvim prašnjavim staklom i prostor se ukazuje kondenzovano. Kretanje je probijanje. Sunčeva svetlost se raspršava o zidove i asfalt.
Nakon škole, odlazim u šetnju sa mlađom ćerkom, sinom i kerušom. Besciljašimo kako bi D. dobila vreme za svoje aktivnosti. Kupujem im po smuti i, razmišljajući gde da odemo, setim se da pored nove zgrade Istorijskog arhiva grada Novog Sada postoje klupe. Pronalazimo senoviti džep prostora uklješten zgradom arhiva i kompleksom zgrada u izgradnji. Zelena površina iza mesta za sedenje je obrasla maslačcima. Beru pufne maslačaka i duvaju u njih. Oslobođene semenice odmiču prema ulici.
(463)
2.4.2021.
Nakon pisanja, uzeo sam da čitam.
Poezija je danas viša algebra metafora. (286 str.)
Ipak, slučaj je taj da između ideja i stvarnosti uvek stoji apsolutna razdaljina. Ono stvarno se odbija od pojma koji nastoji da ga obuhvati. (291 str.)
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
Privikavam oči na jarku svetlost ekrana telefona. U gornjem desnom uglu iščitavam: 75% 3:06.
(464)
Srećem se sa Nikolom Neškovićem u Limanskom parku. Razgovor je srdačan, ali ne odlazi u dubinu, delom i zbog toga što stalno motrim na svoju decu. Neizvesnost budućih viđenja čini nas rezervisanim. Možda je i najbolje pustiti da ostane nedorečeno i neizvesno, jer svaki vid zaključivanja priznavao bi konačnost.
U optici puštam novi album Pontona sa Igorom Čubrilovićem.
Ukoliko bi novac koji naplaćuje mojoj optici Sokoj prosleđivao pomenutim autorima, razumeo bih opravdanost naplate, ali u suprotnom zastupam ideju da pomenuta organizacija predstavlja mafijaški reket, odobren od strane države.
(465)
3.4.2021.
Danas se navršava deset godina kako je preminuo deda. Tog vikenda nisam otišao da ga posetim, jer sam prisustvovao snimanju albuma Folklor, Jesenjeg orkestra.
Rominjanje kiše o bakarni sims usporava dan. Mogućnosti se istanjuju.
Lit. Bertolt Breht, Čovek je čovek
(466)
Popodne odlazim s decom i kerušom u šetnju. Uzimamo kokice u Dunavskoj ulici i spuštamo se u Dunavski park. Hvatamo retke osunčane površine zapadnog sunca. Čas hodamo kao džinovi, pa kao mravi, pa menjamo igru i šunjamo se, pretvarajući da su automobili i autobusi na bulevaru Mihaila Pupina nekakvi džinovi ili krokodili…
(467)
4.4.2021.
Dok je starija ćerka na svojim aktivnostima, sa malima lutam Dunavskim parkom.
Nakon toga, kerušu ostavljamo u stanu, pakujemo pločice, jagode, zrnevlje i povrćnu supu u termosu, pa se odvozimo na Frušku goru, na odmorište koje deci imenujem kao čarobnjakova kuća.
Ručamo supu iz malih plastičnih posuda, pa odlazimo u šetnju. Sunce se načas probije, obasjavajući krajolik u uskom pojasu. U par navrata pada kratkotrajan grad.
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama III
(468)
5.4.2021.
Nakon šetnje, D. se povukla u zamračenu spavaću sobu sa sinom kako bi spavao. Devojčicama čitam skraćenu verziju Robinzona Krusoa iz edicije Ja volim klasike. Izvukao sam donji ležaj, a one sede levo i desno od mene i s nestrpljenjem zapitkuju kada će biti deo sa Petkom ili šta im se dogoditi.
Po povratku iz optike, dok se deca kupaju, na telefonu gledam premijeru Patient love, Manje Ristić i Aleksandra Lazara. Žubor vode postaje još jedan sloj njihovom zvuku.
(469)
Već nekoliko dana osećam da nosim breme izbora. Krajem marta sam dobio mejl od Ozrena povodom njihove video kampanje oko 14. rođendana Crne kuće. Traži od mene da načinim koncizni video rođendanske čestitke u kojoj bih govorio afirmativno o njihovom radu. Tek popodne mi se kristališe izbor, te osećam kao da svlačim tešku jaknu na topao dan. Jaknu? Pa nisam obukao jaknu čak ni tokom najhladnijih dana ove zime!
Još u oktobru 2019. godine sam u Objavi obznanio da se povlačim iz svakog vida umetničke prakse u ovom gradu. Zašto bih prešao preko svoje izjave?
S druge strane, neumesno je svako izjašnjavanje u brakorazvodnoj parnici njih i Kude.
Umetnički aktivizam se u ovom gradu bazira na konstantnom raslojavanju: mi protiv njih, oni protiv nas, levo naspram desnog, gornje naspram donjeg, državnosisno naspram nezavisnog, jedan kružok naspram drugog itd. Postoji teret nezauzimanja stava po izvesnoj stvari, te ću zauzeti jasan i nedvosmislen stav: MOJA PRAKSA U UMETNOSTI JE MOJ IZBOR. NJENA AUTONOMIJA JE BAZIRANA NA MOJOJ SUBJEKTIVNOSTI. NE TEŽI DA BUDE DOPADLJIVA. NE ZASTUPA INTERESE TREĆE STRANE NITI JOJ POVLAĐUJE.
Što se pomenute objave tiče, trebao bih načiniti nekakave anekse:
Aneks 1. Ne učestvujem u kulturnom životu Novog Sada najranije do isteka 2022. godine, budući da je godina EPK-a pomerena za narednu godinu.
Aneks 2. Menjam formulaciju iz Novi Sad je Evropska prestonica (f#)kulture u Novi Sad je Evropska prestonica urinokulture.
Dodatak 1. Ovaj grad je trenutno potpuno kulturno impotentan, jer mu izostaje kičma integriteta. Robuje palanačkim potkusurivanjima i ogovaranjima, a zarad lične koristi i/ili satisfakcije. Dopušta da ga jaše svaka garnitura vlasti, a ona ga, bez izuzetka, jednom rukom miluje po glavi, dok mu drugom gnječi vime.
Dodatak 2. Treba ukinuti svako finansiranje u kulturi. Da bi kultura živela, ona prvo mora umreti!
(470)
6.4.2021.
Budim se oko jedan sat iza ponoći opterećen lošim snovima. Odlazim u kuhinju da se umijem i iz frižidera vadim sojino mleko koje pijem iz tetrapaka. Hladna tečnost me razbuđuje.
Pristavljam kafu i sedam pred računar. Pišem do pola pet, kada odlazim na trosed kako bih čitao.
Po senci na stranicama knjige, primećujem kako se iza mojih leđa, kroz staklo terasnih vrata probija svetlost praskozorja. Cvrkuti ptica.
Sa starijom ćerkom, sinom i kerušom izlazim van da kupimo doručak. Nebo natkriva bela plahta oblaka i provejavaju retke pahulje. Usput prikupljamo bilje za ćerkin herbarijum. Berem joj mrtvu koprivu.
Vozeći automobil prema poslu, s telefona slušam muziku Sendi Bula. Jutro.
(471)
Danas je utorak. Neškovići odlaze. Ta misao je rupa koju vučem čitavog dana kao teg.
(472)
7.4.2021.
Prihvatam mnoga lica. Ja sam izvršilac. Ja sam red vožnje. Putujući cirkus. Izvodim decu i kerušu u šetnju, kako bih im kupio doručak. U povratku svraćamo u knjižaru u Gundulićevoj ulici kako bi smo odštampali ekološke poruke po zadatatku starije ćerke. U stanu, ona pakuje užinu u torbu, dok popunjavam uplatnicu. Pratimo je u školu. Izašli smo ovog puta bez keruše. Mlađu ćerku i sina guram na svom starom trotinetu. O rukohvate sam okačio mali ranac s presvlakom i flašom vode. Odlazimo redom do banke, do optike, do škole, usput kupujem ceđeni sok od narandže i kafu za poneti. Pred povratak, odlazimo u piljarnicu i u zdravu hranu, gde uzimam neophodne sastojke za ručak.
Ostavljam sve i istrčavam, odlazeći u susret starijoj ćerci po završetku škole. Dok radi domaće zadatke, privodim kraju posao oko čorbe.
U optici, jedva stižem pročitati par stranica knjige, koja je otvorena na radnom stolu.
Nakon večere, dok se deca kupaju, pozivam Humana i sviram mu na ukuleleu novu temu koju sam osmislio za Kafu u ponoć.
(473)
8.4.2021.
Budim se dezorjentisan mnoštvom čudnih snova. U jednom od njih, uzrasta sam deteta, tek nešto veći nego moj sin sada, nosim debele naočare od crne plastike, u svesti nosim podatak da sam završio arhitekturu i da sam došao na skup osoba koje sam poznavao u detinjstvu. Mnoga lica prepoznajem, iako su svi deca. Pričaju mi, ili čujem kada nekom pored mene govore razdraganim glasovima, gde su sad i šta su učinili od života. Stalno ponavljam isto, završio sam, eto, arhitekturu, iako u podsvesti vrišti da ništa ne znam o arhitekturi, te stalno podižem naočare koje zbog svojih teških stakala klize niz nos.
Stalno se osvrćem, kao da očekujem nekog ko ne dolazi.
(474)
Vozeći prema poslu, prednje staklo automobila obasjava sunčeva svetlost, pošto iz ulice Marka Miljanova izbijem na kej. Još pre toga pomišljam, a potpuno sam svestan dok upravljam volanom kroz bleštanje, da su prostori među ljudima otupeli, te da se oni, svako pojedinačno, razgranavaju ka unutra.
Vizualizujem svoju unutrašnju krošnju: tek pupi i nema ptica, a ostalo su prazni sadržaji i mrtva kora. Kroz grane se vide rite neba.
Tokom čitavog dana, ova osećanja koagulišu u čvrstu spoznaju otuđenja.
(475)
9.4.2021.
Drugi je dan unutrašnjeg razgranavanja. Prihvatam taj prostor kao nepromenljivu.
Na parkingu odjekuje kliktajuće cvrkutanje. Žurim na posao, pa ne pokušavam videti odakle se oglašava. Zvuk se reflektuje, uklješten među fasadama.
Besciljašenje je ponekad jednako efikasno premeštanje, potiskivanje ili odbacivanje.
Dobijam mejl od potencijalnih izdavača. Ponovo ostavljam otškrinuta vrata da napuste stvar bez griže savesti. Da li podsvesno hoću da čitava stvar propadne zbog nesigurnosti?
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama III
(476)
10.4.2021.
Zbog obaveza koje ima D, u optiku odlazim sa sinom. Guram ga na trotinetu, dok verbalizujemo zvuk motora. Vreme u optici protiče bez većih teškoća.
Popodne, s decom odlazim u posetu prijateljima. Gomila zemlje, koju je Marko ostavio u donjem delu dvorišta, prava im je zanimacija. Malo dalje, postavljam prostirke i mali šator papuču. Dajem deci integralne keksiće s bundevinim semenom i jagode koje je D. spakovala u plastičnu činiju.
U povratku, po izboru starije ćerke, slušamo prvi album Tima Baklija.