(5)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(6)
Ujutro, keruša ustaje iz svoje korpe, i ne staje na desnu zadnju nogu. Skraćujem joj kandžu na petom prstu, pregledam jastučiće, ali ne vidim razlog. Naposletku je odvodim kod veterinara. Napolju je napadao prvi ozbiljan sneg ove godine. Kakav početak proleća.
(7)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(8)
Uspevam ukrasti vreme da, dok deca večeraju, kroz trpezarijski prozor posmatram tanak srp svetlosti.
(14)
Umetnost mora biti autentična, ako to nije ona je samo pojednostavljen simbol nekakve pređašnje umetnosti.
Ustajem, i na putu ka kupatilu, sipam vodu u bokal ketlera i uključujem ga da provri. Usput, istrljavam krmelj van. Naglo, moj odraz zuri u mene, neonski izbeljen. Donosim usputnu odluku da preskočim brijanje, te obavljam ostatak toaletne rutine.
Plastični klik se čuje iz kuhinje. U sivu čašu, ubacujem dve kašičice kafe, prelivam ih vodom i zavrćem poklopac. Zakopčavam košulju, dozivajući kerušu. Kada ona dođe do malog hodnika, već uvezujem pertle. Kačim joj povodac i izlazimo van.
(17)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(19)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem prazan prostor. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(26)
Odlazimo na suprotnu stranu. Mesec je u osipanju: žut i muzgav kao skrameno oko. Spuštamo se Almaškom ulicom, posmatrajući lukove mosta i dva krana levo od njih. Hodamo oko bloka.
(27)
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem nedovršen fragment. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
Sada,
Ovde naknadno (6.8.2020) zatičem nedovršen fragment. Izvesni delovi mog teksta su nestali.
(29)
Postoje dani kada vesti više nemaju efekta. Tako se svest brani. Potrebno je svakodnevnicu, kakva god ona bila, ukliznuti u kolotrage rutine, te svesnost o njima podvesti pod nešto bazično, nalik na mišiću memoriju.
(32)
(36)
Pristavljam čaj i iznova slušam demo snimak nove pesme Daniela Kovača.
(37)
(39)
Ulica Marka Miljanova je veliko gradilište, a trotoar duž nje je žičanom ogradom uklještena traka utabanog šljunka.
(40)
(53)
(55)
U 21 h, na fejzbuk stranici zagrebačkog kluba Močvara, postavljeni su snimci kućnih nastupa koje smo snimili
(56)
Do popodneva sam potpuno oporavljen. Nakon posla, sa sinom u marami, izvodim kerušu u šetnju. Šetamo bez cilja i plana, ali ipak naše kretanje, naizgled nesvesno, ponavlja putanju prethodne šetnje, kao da je upala u njen kolotrag.
(58)
Da raščistimo jednu stvar, struka je skup znanja i tačka. Pripadnik esnafa je u većoj ili manjoj meri stručan u zavisnosti koliko znanja poseduje. Da bi pojedinac ušao u esnafski red, tokom studija mora da usvoji izvestan minimum tih znanja.
Sama po sebi, struka ništa ne govori, ništa ne preporučuje niti nalaže, ona jeste i kao takva egzistira u formi skupa znanja. Pojedinac može govoriti, preporučivati ili nalagati.
Dakle, kada neko iznosi iskaz sa prefiksom struka kaže, on se zapravo odriče sopstvene odgovornosti za izgovoren iskaz, uvodeći na sebi namenjenu poziciju jednu logički impotentnu floskulu, jedan pseudoprerogativ da govori ne iz pozicije sebe kao obuhvaćenog podskupa znanja struke (koje je u većoj ili manjoj meri usvojio, te postao stručan, ostručen, pristručen ili u suštini esnafiziran), već utiskujući čitavo to mrtvo brdo iskaza znanja (čiji je sam podskup) u jedan plastificirani subjektarijum, koji sada u formi nekakvog ginjola počinje da se kreće pod njegovom komandom i kome on trbuhozbori odričući se sopstvenog učinka u toj predstavi.
Uzmimo za primer jedan imaginarijum, recimo da govorljivi šimpanza bez ikakve stručnosti, dakle neesnafiziran subjekt primatskog tipa, počinje svoje izlaganje prefiksom koji ukazuje da se citira struka (a ne navodi koja konkretna stručnost) dobijamo postavljenu neravnopravnu ravan između njega (strukozastupajućeg primata) i onog kome on deklamuje iskaze za koje se odriče odgovornosti.
(172)
Nakon noćne šetnje sa kerušom, u nekoliko navratam gubim svest i zaspivam pred tastaturom. Vreme je da legnem.
(173)
Radna subota u optici. Kada nekome pomenem izostanak teksta, prva reakcija je da je to nemoguće. Zašto bi ti iko brisao tekst? Kada obrazložim koji delovi teksta mi izostaju i u koje vreme se to dešavalo, otklanja se sumnja. Pretpostavljam da je brisanje učinio nekakav algoritam koji je pretragu vršio prema ključnim rečima.
Ostaje pitanje, ako je moguće brisati moj tekst u okviru blogspota, zasigurno je moguće da se i izmenjuje ili dodaje neki drugi tekst. Na taj način bi bilo moguće podmetnuti mi nekakvo kukavičje jaje.
Moram biti oprezniji.
(174)
Na radnom stolu je knjiga sa izabranim tekstovima Dušana Matića. Uspevam da pročitam tek par pesama.
Čitam starijoj ćerci pred spavanje, i tako utrnut od ležanja na donjem ležaju, odlazim u dnevnu sobu gde zaspivam na trosedu s neotvorenom knjigom na grudima.
(177)
Gorak sam preko svake mere.
(178)
Uveče, odlazim na probu sa Humanom i Vladom. Snimamo Humanovu pesmu Devojka što nosi radost.
Nakon probe, dok sam se sa kerušom vraćao u stan, počela je da pada kiša. Bio sam blizu zgrade, kada se preobratila u pljusak.
(184)
(192)
Provodimo dan na Štrandu. Glavna aktivnost: deca se hvataju za moje dlanove i vučem ih natraške kroz površinu vode. Refleksije oblaka podrhtavaju nad mutnom vodom.
(193)
1.9.2020.
Odvozim mlađu ćerku u vrtić i odlazim u školu. D. će ispratiti stariju ćerku u školu. Biću na poslu kada se bude oblačila, o uvala sandale i uprla svoj ranac na točkiće. Udvojeno jutro.
(203)
Ni reč, ni glas. Popodne u optici, iza zvuka bušenja sočiva, preslušavam snimke iz digitalizovane baze muzike fonografa i ploča na 78 obrtaja. U povratku u stan, svraćam u biblioteku. Vraćam pročitane knjige i uzimam novo štivo.
(204)
2.9.2020.
Haiku jutro. Vozim prema poslu, slušajući klavirske sonate Sergeja Prokofjeva. Zaustavljajući se pred crvenom svetlošću semafora, ispijam srk kafe iz plastične čaše.
(205)
3.9.2020.
Slušam Prokofjeve klavirske sonate u automobilu na putu do posla. Nad gradom, nepokretna plahta oblačnosti.
(206)
4.9.2020.
Ujutro izvodim kerušu u šetnju i odlazimo do pekare da kupimo doručak.
Senke su duge i bistre, iste u se duboko u igralište.
Na putu do posla: A. Rubenštajn.
Lit. Radivoj Šajtinac Šumi se vraćaju pragovi, poglavlje Robert Muzil Čovek bez osobina.
(208)
5.9.2020.
Prepodne odlazim u šetnju sa decom. Odlazimo do Pošte da podignem pristigao paket sa knjigom Irene Grickat Cikloida. Odlazimo na kafu/ceđeni sok (mešavina ceđene narandže i grejpfruta koju iz nekog samo njoj znanog razloga, mlađa ćerka zove sokom od zgrade, na šta se kikoće).
Po povratku u stan, pravim paradajz čorbu.
Pre dečjih rođendana, radim na tekstu.
Dok se
devojčice oblače, sa sinom izvodim kerušu u šetnju. Starija ćerka završava svoj
domaći.
Nakon
doručka, naprasno odlučujemo da odemo na gradsku plažu. Peremo voće i pakujemo
ga u plastične posude s poklopcem. Pakujemo prostirke u torbu za plažu i
izlazimo van.
D. vozi.
Na plaži,
sunce bleđti sa površine reke, presijava se sa peska. Oči počinju da me peku.
Decu posmatram jednim čkiljećim okom. Pijem kafu iz plastične čaše sa
poklopcem.
Decu hranim
grožđem. Čupkam zrno po zrno i posmatram ga, među prstima, u svetlosti. Dozivam
decu, jedno za drugim, kako bi pojela po zrno u kome se zarobila svetlost
sunca. Pristaju na tu igru, i sve grožđe je pojedeno.
Nakon što je
sin odspavao popodne, ručamo ostatke jučerašnje čorbe. Odlazim sa decom i
kerušom u šetnju. Kupujemo kokice i odlazimo u park.
(210)
7.9.2020.
Oko ponoći izvodim kerušu. Po povratku, nastavljam sa pisanjem. Radim na par fragmenata Konja, zatim pišem u Nedostajanja.
Odlazim da se istuširam, a onda u krevetu čitam Radni dnevnik Judite Šalgo.
(211)
8.9.2020.
Koliko je samo uzaludan posao hvatati širokim rašljama percepcije nekakve istrgnute niti tragova života. Pokušati mnoštvo doživljaja i misli svesti na par rečenica je jalovo u samoj postavci. Curi (i iscuri) kroz razmaknute prste, dok se njima upinje da se obuhvati što veće parče neba (i to im promiče).
Strašnija od cenzure je autocenzura. Utoliko je monstruoznija jer se na nju pristaje iz ličnih razloga i ona dolazi iznutra, iz predela lične slabosti i nesigurnosti.
Da li ti se dopadaju: moja svedenost, moja restriktivnost, umanjenje (koje će kao iskrivljeno ogledalo umanjiti prvo mene, a onda i tebe kad se pogledaš u njemu), samoprezir, nedoslednost...?
Nedostatak vremena je jednako izgovor, kao i prisustvo dece ili više poslova. Ovako ne može. Dići dupe i pokrenuti se - to je imperativ!
Lit: par stranica iz Radnog dnevnika Judite Šalgo, a kasnije u optici Zbornik o feminizmu.
(212)
9.9.2020.
Ujutro, vozeći na posao, slušam disk sa kompozicijama iz perioda renesanse pisanim za lautu.
Daniel mi javlja da će spot na kome je radio proteklih mesec i po dana imati svoju premijeru.
10.9.2020.
Muz: renesansno lautašenje,
Lit: Feministički zbornik, uveče pesme iz zbirke Struna/Suton, Nebojše Vasovića.
Po povratku iz škole, odlazim sa mlađom ćerkom do centra. Ona vozi bicikl, a ja je pratim na trotinetu. Odlazimo na kafu i ceđeni sok od narandže.
Čitam i pišem usputno. Mislim usputno. Usputni sam čovek. Listam formalizme kao ilustrovane kataloge.
(214)
11.9.2020.
Usta/o sam pre nego je svan/ulo. Pisao sam skoro dva sata.
Jutros sam, vozeći prema poslu, video svoju pticu. To uvek uzmem kao dobar znak. Reprodukovan zvuk laute zvoni u kabini, i slušam ga i ne slušam, već ga upijam organski. Čitavog dana slušam periferom duha, posvećen drugim aktivnostima, svestan čitavom zapreminom svog bića.
U susret večeri: pisanje, čitanje.
Lit. Radni dnevnik Judite Šalgo.
(215)
12.9.2020.
Pronalazim u rancu papirić na kome su ispisane reči. Rezidual nekakvog usputnog hvatanja misli, koja bi bila zaboravljena da nije preostao ovaj fizički ostatak. Rukopis je moj, a budući da nisam ispod reči upisao tuđe ime, verujem da je moja. Unosim je u tekst. Naleže u potpunosti, kao da je uzet otisak vilice, obujmljuje krunice. Spi.
(216)
Iz vremena ćutnje, čitava drama. Vozim prema stanu u sumrak. Posmatrano sa sremske strane, Novi Sad se čini kao raspršeno staklo u svetlosti. Ubrzo se ukazuje izvesna geometrija. Žuti pršljenovi bulevara odlaze u skraćenje.
(217)
13.9.2020.
Grub zarez postaje kanjon. Reči ne prevaljuju taj put. Nema smisla ni viknuti, jer glas u odjeku ne trpi poruku, nad njim se ne vrši analiza. Njegova uloga je samo da pridobije pozornost. Sa druge strane nema nikog. Zašto uopšte stojim tu? Očekivanje je obesmišljeno, razodeveno i razdevičeno, ono je reč koja ne nosi značenje. Čamac sa rupom.
(218)
14.9.2020.
Odvozim mlađu ćerku u vrtić i vozim dalje prema poslu. Neke pesme // mašine za meso. Kada se završi, puštam je ispočetka. Ponovo i ponovo.
Ulazim na parking, i iz zaokrugljene tišine kabine izlazim u huk otvorenog prostora kao da grebem mladu kožu nad kojom se pojavljuje kajmak sukrvice.
Lit. Dnevnik Judite Šalgo.
(219)
Po zatvaranju optike, D. me čeka na keju. Sedi na bedemu sa kesom kokica u ruci, delimično zaklonjena svojim biciklom.
Iza nje, linije talasa su zasečene svetlošću mosta ili ulične rasvete.
Centrifugira crni vir.
(220)
15.9.2020.
Nezakopčanost. (kao) Zastave na jarbolu: od stuba do samovolje. Nikakva metafora. Rasfragmentovanje // pokušaj rešavanja.
(221)
16.9.2020.
Ono što održava napetost i spasava roman od raspadanja jeste neko latentno osećanje približavanja.
Judita Šalgo, Radni dnevnik
U mom novom tekstu nema osećanja približavanja, već samo kotrljanje, odmicanje ili neartikulisano kretanje. (za AJN)
(222)
Gradske ulice mi se otvaraju sivilom ujednačenosti. Svež vazduh mi vetri u lice. Tek ponekad, zvonce crvenog bicikla zapijuče metalnim tonom.
Nad kotrljajućim točkovima gubim svaku suštinu. Prolaznicima postajem prolaznik, telo u pokretu.
Skica za pisanje: jedno se samospoznaje kroz bliskost sa drugim.
(223)
17.9.2020.
Bicikl // jutro. Drugi uglovi, hladnija perspektiva. Iz sećanja: sve je sivo, krošnje su sive, siva je i kora drveća, crepovi kuća su isplaženi jezici. Sunce se čini daleko, kao da njegovi zraci obasjavaju paralelne ulice.
(Sivo je boja, a ne emocija. Unutrašnje sivilo je stanje. Ipak, osunčano tle nije daleko. Znaš to, i tu misao držiš uzase kao nespušteno sidro. Osećaš ga kao mogućnost sigurnosti, zaštitna mreža, ako tako hoćeš, koju nećeš iskoristiti, ali svest o njenom postojanju će učiniti tvoj korak stabilnijim.
U narednoj je ulici, ako požuriš možda je moguće da ga se domogneš.)
Kome i čije?
(224)
18.9.2020.
Bicikl, jutro: (potvrda) ulice su u senci, sunčevi zraci obasjavaju asfalt u poprečnim ulicama (smer istok-zapad).
D. mi je spremila kafu u plastičnoj posudi. Vozim sa čašom u ruci, preobraćen u znak pitanja, ali ipak na semaforima zastajem i otpijam tople gutljaje.
Oko 9 sati, plavet uspeva da rasformira paučinasto sivilo. Krovni prozor // pravougaonik neba.
(225)
Uveče se čujem sa Nikolom. Kažem mu da sam tog jutra slušao njegovu muziku u automobilu. Slučajno sam izvukao njegov cd među mnoštvom diskova (u papirnim omotnicama) u ladici vrata. Napokon je dobio radnu vizu. Ako sve bude kako treba, kaže, u četvrtak odlazi.
Nakon razgovora, pustinja.
(227)
20.9.2020.
Pretposlednji dan leta. Budan sam od 2 ujutro. Snimam i pišem. Planirao sam čitati, ali se sin probudio oko šest sati. Kako ne bi smo budili ukućane, oblačim ga i sa kerušom izlazimo van.
Sunce izlazi iza maglene koprene nad Dunavom.
Prepodne, odvodim stariju ćerku na glumu, a sa sinom i mlađom ćerkom šetam po parku. Popodne odlazimo na sladoled, kako bi tim simbolom pozdravili poslednji dan leta.
(228)
21.9.2020.
Nekada reči postaju toksične. Ono što kažem, ono što želim reći, ono za šta se uhvati i uvredi, ili ono što ištitavam nebrojeno puta da pokušam shvatiti - nemoguće je raspetljati taj džumbus. Jedino praštanje može zalečiti, ali ono se samo u osnovi služi zaboravom. U poslednje vreme, većina mojih razgovora sa R. postaju kao porođanje reči, a reči su rogljevi, trostrani mačevi, čvornati buzdovani, otrovi, nerazumljivi kod. Do večeri, niz se prekida.
(I danas) Odlažem poziv Nikoli. Kada prekinem vezu nakon tog poziva, strepim da će nastati dug period tišine.
(229)
22.9.2020.
Budim se nepresvučen na donjem ležaju. Zaspao sam čitajući starijoj ćerci. Trljam oči kako bih mogao iščitati vreme sa displeja mobilnog telefona.
3:41
Ustajem, pokrivam je i izvlačim se kroz otškrinuta vrata. U dnevnoj sobi zatišem šolju sa hladnom kafom (rezidual večeri), odnosim je za radni sto i uključujem računar.
Nakon jučerašnjeg dana - svi šumovi su tišina.
(230)
Iz Radnog dnevnika Judite Šalgo (3.4.1992):
Smrt bicikliste je uvek smrt privatnog čoveka, pojedinca…. Ali biciklista ne pripada tipičnim slikama ovakvih užasa. Čovek na biciklu jeste čovek distanciran, nemaran prema užasu, opasnosti. On vozi bicikl kao da se ništa ne događa kao da ne vidi šta se događa, kao da vozi uprkos, zainat svemu. Voziti bicikl, biti biciklista, jeste stav.
Voziti bicikl jeste stav, ali ne politički. Privatan čovek, kako ga oslovljava J. Š, je odavno pedaliran i tu prestaje simbolifikovanje. Prema užasu i opasnosti je nedopustivo biti nemaran, kako J. piše kao da se ništa ne događa kao da ne vidi šta se događa, kao da vozi uprkos, zainat svemu, već je neophodno imati ih na oku, kako bi se sagledali i artikulisali, da bi se moglo delati protiv njih, da bi se po mogućstvu neutralisali ili da se umanje njihove posledice.
(231)
23.9.2020.
Lit. Sedam lirskih krugova, Momčilo Nastasijević.
Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljaka.
(Iz pesme Ljiljani)
Od sedam lirskih krugova, ističem Gluhote. * Potsetnik za ponovno iščitavanje.
Popodne se sabije u kišu.
Knjiga otvorena na radnom stolu, naokolo: izvađena stakla, stopice, zavrtnji, odvijač, lenjir, papir za beleške, hemijska i tanak flomaster.
(232)
24.9.2020.
Nepovezana razmišljanja o cenzuri
Ako kao najperiferniji faktor osećam cenzuru, koliko duboko ona doseže? Šta je, od onoga što stiže do pojedinca, istina?
U avgustu sam primetio da mi nedostaju tekstovi pisani u martu i aprilu.
Neposredno pred proglašenje vanrednog stanja, odštampao sam svoj roman Mi, konji u par primeraka i poslao sam ga nekolicini izdavača. Rukopisi jedva da su pristigli na adrese primalaca, a vesti su se ispunile kataklizmičkim naslovima.
Budući da su granice, jedne za drugima, počele da se zatvaraju, transformišući kontinente u saćaste strukture, u svim zemljama i na svim kontinentima, avioni su se prizemljili (događaj koji se nije dogodio od početka avijatičarstva), odlučio sam da beležim unutar hronika. Do tada sam dnevničke zabeleške vodio privatno u okviru fajla na gugl drajvu.
Pisao sam s početka o svojoj stvaralačkoj krizi, o ličnom osećanju besmisla, ali vremenom su teme počele same da se nameću, pa sam pisao o krizi država. Svaki građanin zapadnog društva, bez obzira slaže li se ili ne sa političkim vođstvom svoje zemlje, živi u ubeđenju da postoji nekakav sistem sigurnosti koji stoji iza mehanizma države koji će delati po principu bazične sigurnosne mreže, nevezano da li su na njoj zastavice žute, plave, roze ili purpurne. Kriza u koju je zapao svet, kao da nas je probudila iz nekakve uspavanosti gde smo se našli izvučeni iz magnovenja u nekakvu novu stvarnost. Države su se pokazale trome, nesposobne i žive tek koliko poreski parazit to može biti. A mi smo ga hranili…
Onda je, isto to biće, da bi ponovo ustoličilo sebe kao autoritara ili nužni imperativ, svoje građane oteralo u kućni pritvor. Kasnije se ispostavlja da krv države, njena limfa, nisu građani nego kapital.
Šta se desilo sa mojim pisanjem? Nestalo je.
Nestali su i tekstovi o kojima pišem o odgovornosti (članova Kriznog štaba i politikonijuma).
U današnje vreme, vreme krize i ukidanja sloboda, zabranjeno je misliti na sociološke i antropološke teme. Zabranjeno je formulisati promene, koagulisati misao.
Cenzura je imuni odgovor tog parazita. Time on potiskuje domaćina (čitaj građane) u nekakvo stanje hibernacije, u osećanje usamljenosti mišljenja, uverenje da pripada manjini, te ga onemogućuje da se odluči na ikakvo delovanje.
Pretpostavljam da moje tekstove niko nije čitao, da ih je putem ključnih reči pronašao nekakav softver ili algoritam, te da je brisao pasuse u kojima se nalaze ključne reči.
Da Hronike nisam pisao svakodnevno i da svaki unos nisam numerisao, vrlo je verovatno da nestanak delova teksta ne bih primetio ili bi se to dogodilo znatno kasnije.
Pisao sam guglu, budući da je blogspot njihova platforma, sa pitanjem o tome ko je tražio da se brišu moji tekstovi kao i ko je to odobrio. Odgovor nisam dobio.
Ono što se samo nameće je postojanje puta, jer ako neko ili nešto (dirigovano opet nekim) ima utaban put, ili zadnja vrata koja su otškrinuta da se poput lopova uvuče i poništi, onda isti taj put može iskoristiti da modifikuje, dopisuje, iskrivljuje i sl.
Koliko mogu biti siguran u svoj tekst, pitam se hipotetički, jer postoji način da, ukoliko to NEKO tako odluči ili naloži zarad moje diskvalifikacije, u moj tekst može biti podmetnuto kukavičje jaje, pa da ispod mog imena u naslovu, mogu biti preobraćen, makar tekstualno, u fašistu, šovinistu ili rasistu i sl. Budući da je nemoguće da zbog obimnosti vršim stalnu kontrolu sopstvenog teksta, nalazim se u situaciji da moram imati više načina čuvanja, što je još jedna u nizu potvrda da ispod pojedinca ne samo da nema sigurnosne mreže, već se ne može pouzdati ni u šta drugo do u svoj osećaj ravnoteže (kao osnovni, nažalost i jedini, resurs).
(233)
Večernja šetnja. U krošnji mlade lipe, već jesen. Na parkingu, sa vozila iskre refleksije svetlosti. Pisanje / čitanje. Privodim kraju knjigu pesama Momčila Nastasijevića.
(234)
25.9.2020.
Od Gluhota, Nastasijevićevu poeziju karakterišu izvesna nadtekstualnost kroz koju se omogućuje da čitanje umnogome zavisi od čitateljskog tumačenja teksta u kome se ono suštinsko nalazi izvan reči, ali na takav način da je celovito sadržano u pesmi. Sama se pesma otvara kao metatekst iza fizičkog teksta.
(235)
26.9.2020.
Pljusak prestaje nešto pre četiri sata ujutro. Koristim to da izvedem kerušu. Trotoar između parkinga i drvoreda kestenova je prekriven potrganim lišćem. Krljušt tlu. Sa svega se reflektuju opiljci svetlosti. Ubrzo po povratku u stan, počinje pljusak.
Dok pišem, šum se postepeno stišava, ostaje metalni odzvon klobota vode u slivniku.
Lit. Pojave odsutnog (Prilozi savremenoj estetici), Dragan Prole
(236)
27.9.2020.
Veći deo noći provodim pred monitorom. Sin se budi oko 6 sati, ubrzo za njim i mlađa ćerka, a da bi omogućili D. i starijoj ćerci mirno buđenje, oblačim ih i izvodim van. Vodimo i kerušu sa nama. Iznosim mali bicikl i plastični motorić odguralicu. Besciljašimo.
Kada nas lutanje dovodi blizu Riblje pijace, kupujemo smokve, mandarine, paradajz, tri klipa kukuruza i crni luk.
Nakon doručka čitam mlađoj ćerci, dok pijemo čaj/kafu u automobilu, čekajući da starija ćerka završi čas glume. Preslušavam novi Milošev album (Hazarske).
Popodneva lutanja s decom. Sremski Karlovci. Mandarine i grožđe. Igor mi pušta snimak sa probe dua Ništa Mars.
Lit.
Čovek bez osobina, Robert Muzil
Pojave odsutnog, Dragan Prole
(237)
28.9.2020.
Uspevam da oraspoložim mlađu ćerku na putu do vrtića. Ni ulazak u saobraćaju gužvu u ulici Jovana Subotića, me ne izbacuje iz tog raspoloženja. Šum grejanja u kabini automobila. Lica nervoznih vozača samo su obličja. Sve što se dešava, ono zarad čega donosim odluke, predstavlja realnost sa druge strane stakla. Osećam udaljenost među nama.
(238)
Kroz izlog optike posmatram kišu na ulici. Na drugoj strani ulice, pod zaklonom zgrade, zastaje jedan pokisao čovek. Susreću nam se pogledi - naše stvarnosti su potpuno drugačije.
Nakon kiše - niotkuda: cvrkut! Prhnu senka iznad automobila.
Iz čitanja:
Pojave odsutnog, Dragan Prole:
Kritika kreira dragocen razmak u odnosu na neposrednju uronjenost u postojeće, otvarajući tako prostor za drugačije mogućnosti sagledavanja, pa samim tim i delanja. (24. str)
Kao životni stav, ravnodušnost preovladava upravo tamo gde je ugaslo poverenje u mogućnost preobražaja posredstvom kritike. Ona je ukotvljena u uvidu da lišimo li kritiku moći da podstakne promenu, ona biva unapred i nepovratno obesmišljena. (28. str)
(239)
29.9.2020.
Pomislivši na jučerašnji zastoj, na posao odlazim vozeći uz Dunav, i spuštajući se ulicom Maksima Gorkog. Noćašnja kiša je prekrila asfalt listovima platana i kestena. Vozim preko gnjecavila. Čekajući promenu svetla na semaforu, posmatram kovrdžu lipovog lista zapalog u prostor kod brisača. Tih šum grejanja i glas.
Jesten je siv i beo.
Vozeći mlađu ćerku na biciklu, odlazimo do dečjeg odelenja biblioteke, a zatim do banke. Besciljašimo nad kotrljavim točkovima dok se ne približi vreme kada starija ćerka završava sa časovima. Odlazimo da je sačekamo.
U optici slušam muziku iz arhive digitalizovanih fonografskih snimaka.
(240)
30.9.2020.
Budim se utrnut, držeći nerazmrsivo klupko onoga što sam sanjao i onoga što su moje misli mislile u polusnu.
Preslažem osušen veš. Iz dvorišta zgrade odjekuje graktanje.
Lit. Časopis za književnost Braničevo
(241)
01.10.2020.
Izvodim kerušu oko šest sati ujutro. U kontrastu oblaka, okolne zgrade, crkvenu kupolu i parking nadleće mnoštvo crnih ptičjih obličja. Kreštanje odjekuje među mrtvim fasadama zgrada. Jato leti prema deponiji.
(242)
2.10.2020.
Po povratku iz škole, u stanu zatičem knjige koje sam poručio. Sve tri knjige (poslate sa različitih adresa) su pristigle umotane u smeđi papir. Bacam letimičan pogled na svoje ime i adresu, ispisane tuđom rukom, a zatim na ime i adresu pošiljaoca.
Trenutak viđenja sopstvenog imena u tuđem rukopisu učini da se izmešaju osećanja dosptupnosti, ranjivosti ili fizičke pojavnosti, te naprasno postajem više od pokretne vizure s dve ruke kojima manipuliše fizikalni svet. Oslobađam knjige, slažem ih jednu na drugu, pa gužvam smeđe omotnice u loptu koju utiskujem među ostatke povrća u kanti za đubre.
Lit. Niz vetar, V.S. Zorovavelj
(243)
3.10.2020.
Četiri sata ujutro. Oblačim džemper na kopčanje i izvodim kerušu. Vetar huči preko stepeništa, a kad izađemo na ulicu kotrlja lišće. Oblaci su rite ponavljajućih obličja, skoro pravilnih paralelnih linija. Iza svega toga, u procepu neba između crkve i zgrade, mesec je pun i preliva se mlečnom svetlošću preko rita, podvlačeći ih.
Vetrovit dan / popodne na Štrandu sa decom / pesak u očima / neprestani talasi
Pred nama, duž obale plivaju patke / odlaze prema mostu
Uveče ćerke odvodim na tonsku probu // Goran Lončarević /Šavmart/
Oko ponoći izvodim kerušu. Jugo povija krošnje, kotrlja lišće.
Sa Humanom i Vladom sam snimio So svitanja.
(244)
4.10.2020.
U popodnevnu šetnju izlazim sa mlađom ćerkom i sinom. Vodimo kerušu. Kupujemo kokice i odlazimo u Dunavski park (niz klupa ispred Pozorišta mladih). Bicikl i plastični motorić-guralicu oslanjam o stranu klupe. Keruša mi se penje u krilo i leže, potpuno se opustivši. Ćerka i sin jedu kokice iz kartonskih kutija na kojima su likovi crtanih filmova (K-Zaleđeno kraljevstvo, a J-Patrolne šape). Sin vidi goluba. Isprva reži na njega, a onda počinje da karikira sopstveno ponašanje. Zatim pune šake kokica baca prema ptici. Pomažem mu da se popne na klupu i gledamo pticu kako kljuca.
Kada je završio sa kokicama (pojeo / prosuo), odlazi na travnatu površinu ispred, kako bi sakupljao žireve. Donosi pune šake i ubacuje mi ih u torbu i džepove. Vraća se ponovo punih šaka. Ispadaju mu, pa se ljuti.
(245)
5.10.2020.
Pod jutarnjim platom oblačnosti, dok hodam od vrata zgrade ka automobilu, negde iz brezove krošnje cvrkuće. Pramenje grana, još uvek pod teretom mnoštva listića, spušta se do krovova automobila na drugoj strani ulice.
Druga strana ulice, ta odrednica mesta koje nije mesto po sebi, već negiranje sopstvenog prisustva na stojištu posmatrača. Razodevena pred subjektom ona se nudi. Nudi se sunčanom ili senovitom stranom, šitinom trotoara, izlozima, nudi se nekom drukčijom prostornošću. Ostaje nedostižno zbog subjektove nemogućnosti da se usvoji.
Nonsens: subjekt stoji na jednoj strani, a gleda na drugu, zatim pretrčava put, onda zastaje i posmatra mesto koje je napustio, predomišlja se i pretrčava put natrag, ali onda shvata da prednosti jednog ili mane drugog nisu onakve kakve je maločas primetio, pa se vraća na drugu stranu ulice i opet zastaje i gleda, usled nemogućnosti konačne odluke, kao kakav zbunjeni ljubavnik koji trči od vrata supruge do vrata ljubavnice i natrag, u neprestanom ponavljanju, pritom ne otvarajući ni jedna od njih, transformišući se u neiskorišćeni potencijal poštara.
(246)
6.10.2020.
Bidim se ponovo: u farmericama, u tri i trideset ujutro - i tako četvrtu noć zaredom. Sledi kratak autokorektivni niz krckanja i kliktanja pred ogledalom, a kao onaj fini dodir, čisto kozmetska stvar, raščešljavam i ponovo vezujem kosu. Sa bisagama ispod očiju nemam šta učiniti.
Onda izvodim kerušu i hodam po središtu ulice Ivana Gundulića ili Kosovske. Čuje se tek po koji automobil u daljini. Po povratku, kafa - pisanje.
Lit.
Beležnice, Sergej Dovlatov
Niz vetar, V. S. Zorovavelj
(247)
7.10.2020.
Buđenje u farmerkama (5:15). Izvodim kerušu. Sin se budi po povratku u stan. Oblačim mu džemper i obuvam patike, stavljam ga u maramu i s kerušom na povocu izlazimo van. Još je prilično mračno, tek na istoku nebo se ružičasti.
Posmatrano sa pešačkog ostrva, na bulevaru Mihaila Pupina, na staklenom boku istoimenog hotela, prelama se usplamteo istok neba. Pred svitanje, sve je njemu usmereno.
U povratku kupujem doručak i voće.
Na putu ka poslu, šum grejanja u automobilu.
(248)
Na bandcamp stranici Labud.KUP-a, danas je postavljen novi album koji sam realizovao sa Milanom Milojkovićem. Zvuk je obradio Igor Čubrilović.
U povratku
iz optike, kupujem kestenje na uglu, uzimam iz biblioteke knjigu koja bi bila
od koristi za Danielov tekst. Tokom popodneva sam iščitao fragment koji mi je
poslao i dopisao sam komentare. Kiša ne prestaje da pada kroz čitavo popodne i
veče. Trotinet šušti preko važnog asfalta.
(249)
8.10.2020.
Buđenje u farmerkama, na trosedu. Pokušavajući da rasanim oči i pogledam vreme na displej mobilnog telefona, vraćaju mi se krnji fragmenti sećanja od večeri i noći.
U jednom trenutku D. stoji pored troseda i nešto mi govori. Svetla su već isključena. 1:15?
U nekoliko navrata prilazim šatoru i pokrivam mlađu ćerku, koja je insistirala da spava tamo. Koja su to vremena?
Starija ćerka se meškolji, govori u snu. Ššššššš, kotrljam ispod nepca, ali ne otvaram oči. Vreme: nepoznato.
Rastrljavam krmelj, pa iščitavam Springboard-ovu poruku sa utiscima o novom albumu. Pisao je još sinoć. Vreme: 5:50, zatim ista radnja 6:10. Prekasno je da operem kosu!
Odlazim da se istuširam. Dolazi i sin. Sedimo u kadi, jedan naspram drugog, po nama padaju topla voda i neonsko svetlo. On puni plastičnu flašu i prazni je. Posmatram kako voda otiče.
(250)
Humor kod Sergeja Dovlatov potiče iz proživljenog. Tako nešto se ne daje podražavati. Zadivljujuće je njegova sposobnost da precizno hvata situacije i dijaloge, za čije viđenje bi bilo neophodno sagledavanje s visine ili sa strane. On to uspeva, iako se ne izmešta na drugu poziciju.
Dovršio sam čitanje S. Dovlatovljeve knjige Beležnice.
Popodne
Lit.
R. Muzil, O gluposti
V.S. Zorovavelj, Niz vetar
(251)
9.10.2020.
Buđenje u farmerkama, na trosedu. 3:10
Izvodim kerušu. Hodamo središtem ulica. Huk je jedva čujan i dalek. Lišće na lipama žuti čitavim granama.
U stanu... Postavljam na bandcamp stranicu Kafa u ponoć snimak novog instrumentala So svitanja, posvećenog Davoru Matoševiću, a onda odlazim da operem kosu.
Čitanje do svanuća.
(252)
Iz čitanja:
"Pljuvalo i nebo, otmeno u krupnom pramenju. Neko struže ribu pa nebo krljušti, krljušti. Svaki čas se legu bele kokice tu u vazduhu, pred nosem. Mutnilo - srce olovo."
Palidrvce, V. S. Zorovavelj
“Sve u svemu, književnici - što je u ostalom potpuno prirodno - mogu biti u modernizmima nezavisni od mnogo čega, od tradicije, od mere, čak od logike, ali ne mogu biti nezavisni od jezika.”
Isidora Sekulić, Govor i jezik,eseji
Na putu kući, kupujem kestenje. Trotinet klizi preko asfalta: Ignjata Pavlasa, Dunavska, pa kroz pasaž, preko trga izbegavajući vašarište, Daničićeva, Lončarska, Aleksandra Tišme, Zlatne grede, Save Vukovića, Almaška…
(253)
10.10.2020.
Nešto je tvrdo ispod mene. Izvlačim ćerkinu knjigu iz koje sam joj čitao pred spavanje. Trosed / farmerke. Opipavam u mraku da pronađem mobilni telefon. Nalazim ga kod nogu. Mnoštvo mejlova ispunjava ekran. Uglavnom prevlačim prstom preko njih, kao da odbacujem reklamnu poštu, obaveštenja koja ne tražim, i sl.
Stanje umirenosti, svetlost displeja više ne trepti, čitam Nikolin mejl, prvi od kako je otišao u Nemačku. Na uglu ekrana: 3:47.
Odlazimm da se umijem, pa vodim kerušu van. Napolju preslušavam snimak pesme koju mi je Davor poslao. Snimio ju je 2018. godine, ali je smatra nedovršenom. Tišinu noći remete podnevni glasovi ljudi iz jednog stana. Čuje se muzika. I sve to, bez zadrške, bez prigušenja. Visoko nad Gundulićevom ulicom, gledano prema okretnici autobusa, mesec je prepolućen (poslednja četvrtina meseca) i razliven u mlečni halo. Svetlost ulične rasvete se guši u krošnjama.
(254)
11.10.2020.
Prethodne večeri sam zaspao u fotelji, a u neko doba noći se probudio na podu pored šatora u kom su spavale ćerke. Otpuzao sam do troseda. Noći u farmerkama postaju početna pozicija. Pokušavam nerasanjenim očima da ištitam mejlove. Među njima nema ničeg bitnog, pa odlažem telefon. U više navrata ulazim u šator i pokrivam devojčice. Starija nešto sanja, i okreće se i otkriva mlađu. Ona se budi i plače kroz san. Izvlačim je iz šatora i postavljam na trosed, gde zaspiva s glavom na mojoj ruci. Oko 4:20 dolazi sin u dnevnu sobu.
Sin, keruša i ja se vraćamo u stan oko 8.
Lit. Isidora Sekulić, eseji
(255)
Misao na temu originala i prevoda u analogiji:
Prevod je kada muzičku temu jednog naroda izvede svirač na instrumentu koji je autohton drugom narodu. Kvalitet prevoda uveliko zavisi od veštine svirača.
(256)
12.10.2020.
3:12 - dečja soba, donji krevet, oslonjen o dasku gornjeg ležaja (s nogama na vratima, poprečke), s tvrdom koricom dečje knjige uprtom u otkrivene slabine, ponovo farmerke. Pridižem se. Uobičajena krckanja skeleta. Izgleda da sam se navikao na ovakva buđenja. Čuje se šum mašine za sušenje veša. Na trpezarijskom stolu zatičem gomilu osušenog veša, pa ga razvrstavam i slažem.
Lit. Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji
Kišni dan. Između poslova, s mlađom ćerkom se odvozim do autoperionice da usisamo i prebrišemo automobil.
Kasnije, na parkingu pored naše zgrade, grejanje čini da se prozori zamagle. Čistim mandarine. Šum i pucketanje kapi. Pod kišobranima odlazimo u dvorište škole da sačekamo stariju ćerku.
(258)
13.10.2020.
2:29 / donji ležaj / pucketanje kiše o sims / farmerke. Isprva pomišljam da sam pokriven. Mora biti da me je D. pokrila, pomišljam, ali onda utrnute ruke izvlačim od ispod tela i shvatam da na meni nema ničeg. Pokrivam stariju ćerku koja je u međuvremenu zbacila prekrivač. Umivanje podočnjaka.
Odgovanjranje na par mejlova i rad na reviziji starog teksta.
Prelazim čitav segment sa prepiskom u Mi, konji. U pozadini se čuje jedna neobjavljena Davorova pesma iz 2018. godine.
4:18 // skuvao sam čaj / udaljavam se od računara / čitati do jutra / muzika ostaje.
(259)
Kiša ne prestaje da pada. Pre odlaska u školu, silazim u podrum. Pod snopom svetlosti, na zidu se ponovo cakli voda.
Vozim prema poslu. Šum grejanja je osnovni ton. Usmeravam vazduh prema staklima. Maglenost se povlači. Spoljašnjost je vidljiva samo iza brisača. Uprzo poslaje lelujava, neartikulisano se šireći i sabijajući kroz vodenu optiku.
Sebi sam dalek, odsutan.
"Jezik je živa drama; sav od simbola unutrašnjeg života ljudi; a jezičke činjenice, jezički slučajevi, pre svega su situacije, pa tek onda oblici. Nisu padeži nastavci, nego su situacije. Nisu glagolska vremena oblici, nego su situacije. A glagolska načini, u jezicima u kojima igraju važne i fine uloge, to su prave dramske režije. "
Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji, str. 231.
(260)
14.10.2020.
Juče sam keruši ugovorio operaciju ekstrakcije kamena iz bešike. Sve češće upada u stanje nekontrolisanog drhtanja i povlačenja. Pomislih, ako joj sa struvitnim granulama nisam pomogao, bolje je da je operišu sad, nego kada bude stara i slaba. Ovako može proživeti još par godina bez bolova.
Sinoć, dok sam se pripremao da čitam devojčicama pred spavanje, videh kerušu u drhtavici. Poveo sam je u sobicu, smestivši je pored sebe na donji ležaj.
U neko doba noći, budi me prejako svetlo uključene lampe na mobilnom telefonu, koje sam uključio prilikom čitanja. Keruša spava oprižena uz moj bok.
(261)
Optika, fizičko sagorevanje.
Na stolu je otvorena knjiga. Jedva dve stranice za čitavo poslepodne. Hladna kafa u gutljajima, usputno. Unutar šolje se njiše neonsko svetlo.
Kraj smene. Vraćajući knjigu u ranac, pronalazim dve mandarine. Pod isključenim svetlima, preko jezika se rastače kiselost citrusa.
Lit. Isidora Sekulić, Govor i jezik, eseji
Muzika: Satoshi Ashikawa, Still Way (1982)
(262)
15.10.2020.
Među poslovima, izvodim mlađu ćerku da se vozimo na trotinetima. Odlazimo do obližnjeg bicikl servisa, kako bih svoj ostavio da se izservisira, ali nemaju delova.
Optika / pečeno kestenje u povratku / stižem da pokupim stariju ćerku nakon časa engleskog.
Čitam priče ćerkama. D. je uspavala sina.
(263)
16.10.2020.
Dan kada keruša ima operacije (vađenje kamena iz bešike i sterilizacija)
Provela je noć u zagrljaju mlađe ćerke. Ležao sam na jastucima pored kreveta, čuvši je povremeno kako hrče. Sinoć ju je D. izvela u šetnju, ali je vukla natrag i vratili su se nakon desetak minuta.
Poslednjih godinu i po smo pokušavali da joj problem kamenja rešimo korigovanom ishranom (struvitne granule), ali na poslednjem pregledu se videlo da su se kamenčići uvećali.
Još je jaka. Ako joj tu intervencije ne izvrše sad, kasnije će biti previše stara za to. Činimo ovo, kako bi joj olakšali starost. Pominjanje razloga odzvanja kao izgovor.
(264)
Nemam volje za čitanjem.
U knjizi eseja Isidore Sekulić nalazim rečenicu:
Rasejanost nije mana nego porok.
(265)
17.10.2020.
Budim se na podu, pored kreveta. Nema još dva sata. Mašina za sušenje veša se oglašava da je proces završen. Isključujem je i na rukama iznosim kerušu da piški.
Noć pisanja.
Pre isključivanja računara, pregledam vesti. Nailazim na nekoliko naslova u vezi bacanja suzavca i cepanja radova strip crtača. Čitam saopštenje Ministarstva kulture i informisanja.
To i takvo ministarstvo, sa tim i takvim saopštenjima, deluje iz, kako sami kažu u saopštenju, podzemlja ljudskog duha.
Od informisanja nula,
Od kulture bula.
Čitam, dobijam migrenu od gluposti.
Još jednom, osećajno:
-kultura i umetnost nisu sinonimi;
-revitalizovanje terminologije fašizma pokazuje odsustvo njegovog razumevanja;
-kritika se izražava u formi kritike umetnosti (književna, pozorišna, likovna… recenzije i prikazi) podrazumevajući jednako odgovornost kritičara, kao što se zahteva i od autora;
-cepanje je fizičko cenzurisanje. Cenzura, u ma kom obliku, odraz je slabosti i nekompetecije cenzora;
-svako delo i svaka izneta reč ima autora sa imenom i prezimenom (ovo podrazumeva i krivična dela);
-granice umetničke slobode proističu od ograničenja umetnika.
(266)
18.10.2020.
Keruša je ujutro raskupusala zavoje i izvukla braunilu. Takvo ponašanje već priliči njenom karakteru. Odveo sam je kod veterinara u dogovoreno vreme, ali nije dobila infuziju, već samo antibiotičku terapiju.
Dok sin spava svoju podnevnu turu, pratim rad na domaćim zadacima starije ćerke, a mlađoj zadajem zadatke iz radnih listova.
Popodne: Futoški park.
Lit. Par eseja Isidore Sekulić, Mir i nemir
(267)
19.10.2020.
Izvodim kerušu na travnjak pored parkinga. Kada smo ušli u stan, već je svanulo. Nakon toga, noseći sina u marami, odlazimo u piljaru da kupimo mandarine.
Umesto kafe, u svoju termos šolju sipam čaj. Ipak, promene iznalaze način manifestovanja.
Vozim prema poslu. Duboko, u nebu iznad reke, klize crni opiljci ptica.
(268)
Vodimo kerušu kod veterinara / kad sin zaspe, izvodim mlađu ćerku van - nosi svoj trotinet / čekamo stariju ćerku posle škole / po povratku u stan, ona radi domaće zadatke
Optičarenje
Na radnom stolu je otvorena knjiga eseja Isidore Sekulić. Od posla ne stižem da pročitam ni pola stranice.
Oko pola sedam svraća Daniel. Razmenjujemo knjige.
(269)
20.10.2020.
D. ulazi u sobu i pokriva stariju ćerku na krevetu i mene na podu. To me prene iz sna, ali ne uspevam se podići tada, jer su mi ruke, budući da sam ležao na njima, potpuno obamrle. Uspravljam se u mraku sobe. Koliko može biti sati? Uspravljam se i vršim proveru da li se keruša popiškila na mestima gde smo joj to omogućili. Od operacije bešike ima čestu potrebu da mokri, ali i slabu mogućnost da zadržava. Ne nalazim lokvicu na pločicama. Oblačim se i nosim je na travnatu površinu pored zgrade.
Ostatak noći provodim pišući.
Čitao sam, oslonjen o trosed, kada se praskozorje raspolutilo masovnim graktanjem.
(270)
21.10.2020.
Oko pola pet, kerušu spuštam na travnatu površinu pored parkinga. Posmatram svoj automobil. Iza vetrobranskih stakala je crnilo, obličje mog otsustva.
Čitam Isidorin esej o ženi u literaturi i istoriji, a zatim slažem veš iz sušilice.
Polazim na posao. Automobilska stakla su orošena. Otvaram vrata, dok ubacujem ranac na suvozačko sedište, nadamnom se iznenada rasprši klepet krila. Preko plavog krova kliznu ptičji odraz.
U optici: muzika ere fonografa i ploča na 78 obrtaja, na radnom stolu Analitički trenutci i teme Isidore Sekulić.
Dobijam poruke od Davora Matoševića sa njegovim današnjim fotografijama.
Tokom dana, s olovkom u ruci, čitam nekoliko fragmenata Danielovog rukopisa.
Na putu ka stanu, kupujem kestenje, pa kod antikvara kupujem duplu ploču:
Johann Sebastian Bach
Brandenburg Concertos
Liszt Ferenc
Chamber orchestra, Budapest
Janos Rolla
(271)
22.10.2020.
Noć za računarom. Radim na starom tekstu, a zatim, pošto i se oči umore od svetla monitora, uzimam malo platno i uljanu boju. Izvlačim boju iz četkice i udaljavam se postepeno u bledilo, kada četkica ostane bez boje, nastavljam nadalje tamnim slojem. Repetitivna radnja.
Ispunivši platno, vraćam se tekstu.
(272)
Jutarnje graktanje kroz sivila neba, seni, zida, zidnog sata… razlistava se do svetlosti sunca, znatno kasnije.
Lit.
Buđenje materije, Dušan Matić
Analitičke teme, Isidora Sekulić
(273)
23.10.2020.
Starija ćerka se probudila uplakana oko 3 ujutro, tražeći da proverim da li su vrata zaključana i da li je pred njima nekakva žena. Ne znam da li je moj san bio pre ili nakon ove epizode. Sanjao sam pradedu po kom sam dobio varijacije imena, budući da je bio živ u vreme mog rođenja.
Negde sam sa porodicom, to znam iako niko od njih nije u blizini. Isprva ga vidim s leđa, ali prepoznajem da je on. Okreće se, srdačnog izraza lica. Pružam mu ruku i rukuje se, osećajući na dlanu njegove grube i iskrivljenje prste. Pitam ga potpuno smireno (što me je iznenadilo kada sam se priseća sna, ali ne i u snu) da li je došlo moje vreme, a on odgovara da nije još. Tu mi se san prekida ili ponire u nesećanje.
Postala je rutina, kratak tuš da povratim funkcije mišića, istezanje leđa (unutrašnje krckanje pršljenova), pranje zuba - tim redom. Graktanje: čistim jučerašnje kestenje da pojedu posle doručka. Prsti su mi ugaravljeni. Pre prvog posla, izvodim kerušu i obavljam nabavku u piljarnici.
Skrenuvši automobilom na jednoj krivini, videh senicu kako sleće u krošnju. U automobilu: šum grejanja i Bahova muzika koju sam snimio sa ploče.
(274)
Na neke vesti, lične vesti, čovek ne može reagovati drugačije nego ućutom, takvim ćutanjem, da ona tišina koja izroni krešti poput neba ocrnelog vranama. Nedostaje mi mudrosti ili iskustva da iznađem reči. Ne mogu da se ne zapitam ovde, imaju li reči ikakvu težinu da premoste ponor, daljinu, strepnju ili rascepljenost?
U kabinetu pijem kafu iz termos šolje. Vreme je prvog velikog odmora. Dežuran sam tek na drugom.
Čitam.
Lit.
Danielov novi roman u rukopisu
Konstantin Kavafi, Pesme
(275)
24.10.2020.
Pišući, neoprezno zalazim u novi dan. Poodavno je prošla ponoć.
//
Razdanjuje se kroz kišu. Sa sinom u marami i kerušom na povocu, odlazimo po doručak.
U optici, na radnom stolu: Danielov rukopis. Kiša ne prestaje da pada.
Popodne, odvozim D. i ćerke u bioskop, a sa sinom pravim čajanku s mandarinama u automobilu. Kiša se sliva preko stakala. Eksterijer parkinga se guši u zamagljenju.
Lit.
Konstantin Kavafi, Pesme.
(276)
25.10.2020.
Vraćam se u stan, nakon probe sa Humanom i Vladom. Dopisujem par rečenica u novi tekst, zatim revidiram dva fragmenta starog. Preumoran sam za svetlost monitora, pa uzimam knjige i odlazim na trosed.
Lit.
Izgubljena duša, tekst Olga Tokarčuk i slike Joana Konseho
Konstantin Kavafi, Pesme
(277)
Nakon doručka, odvozim se s decom i kerušom da tankujemo gorivo, a nakon što je sin zaspao u autosedištu, odlazimo na deo keja prema kanalu DTD. U automobilu pijemo čaj iz termosa i hranim ih mandarinama.
26.10.2020.
Sećanje iskrivljuje stvarnost. Jutros je, dok sam vozio prema poslu, bilo sunčano. Svetlost se raspršavala kroz kaplje kondenza na vetrobranskom staklu. Uključio sam brisače, učinivši da se percepcija ulice, okolnih kuća, trotoara, ljudi i automobila iskrivi kroz talase zaostalih linija vlage. Sivo - toliko je ostalo u svesti, čak je i sunčeva svetlost upamćena bezbojno.
(279)
Nakon prvog posla, vodim kerušu kod veterinara da joj skinu konce. Nakon toga, s mlađom ćerkom i sinom odlazimo (oni na trotinetu i plastičnom motoriću, a ja peške) do dečje biblioteke i kupujemo ručak. Naposletku, nosim i ručak i motori i sina. Roditeljstvo završava na rukama.
Popodne u optici, na radnom stolu rukopis Danielovog romana.
(280)
27.10.2020.
Budim se: noć i utrnutosti. Treba mi izvesno vreme da spoznam gde sam i u kom sam položaju. Zaspali smo nakon što sam im čitao pred spavanje. Sećam se i da sam im tiho pustio muziku preko mog telefona.
Lice mi je uronjeno u navlaku donjeg fioka-ležaja. Trup leži na utrnutim rukama, kolena su mi na podu, a noge, tako povijene u uzanom prostoru, na rebrima radijatora. Iz takvog položaja čovek može samo ispuzati van.
Izvodim kerušu. Oblačna noć huči kroz ulice.
Kasnije, donevši im doručak, ispijam par gutljaja kafe i odlazim trotinetom u školu. Točkovi šište preko glatkog asfalta, kralja opalo lišće.
Lit. Daniel Kovač, rukopis
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(281)
Pred zgradom, iz krošnje lipe cvrkuće velika senica. Posmatram grane krošnje i ubrzo je uočavam. Njen glas je širok i srdačan. Ulica se preobraća kroz odjek njenog oglašavanja. Kakva moć.
(282)
Vrativši se iz optike, a nakon što sam očistio kestenje, starija ćerka, već u pidžami, stojeći pred računarom me pita: Kako da upišem onu muziku koju slušaš na ploči?
Diktiram joj slovo po slovo, piši B - A - C - H.
U kuhinji sam, brišem površinu stola od gareži, trunja pokore i mrvica kestena, a iz hodnika se čuje zvuk orgulja.
(283)
28.10.2020.
Prozori su još tamni kada se budim. Očitava sa zidnog sata: dvadeset do pet. Izvodim kerušu. Iz daljine se čuje početak ptičje larme. Pridružuju se i druge ptice. Kreće sa gačanjem i kreštanjem. Soprani čekaju da se orkestar rasvira.
U stanu. Uključujem radio i pravim proju. Iza veštačkog svetla, prozori se plave praskozorjem.
Lit. Daniel Kovač, roman u rukopisu
(284)
U povratku iz optike, kupujem pečeno kestenje i ploču kod antikvara (Gudački kvartet Mendelsona i Bartoka).
Dok čistim kestenje, čuje se muzika, tiho, u drugom planu, kao senka stvarima.
(285)
29.10.2020.
Izlazim s kerušom. Još je noć i automobili na parkingu su tamna obličja. Čuje se usamljeno:
Ćić tele Ćić tele ćić
Ćić tele
Tele tele ćić
Po dužem pogled, retke zvezde isijavaju belo i tanko. Iz džepa vadim ključ automobila. Pritiskom na dugme za otključavanje, automobilska svetla blesnu žuto, obasjavši bočni zid zgrade i okolne automobile. Iz gepeka uzimam poklon koji je D. kupila za sina.
(286)
30.10.2020.
Kiša je padala tokom noći, a s razdanjivanjem, budući da su roletne ostale podignute, kroz okvir prozora boje su se ukazivale zasićene i teške, kao da su se izlile k’ pripadajućim objektima dvorišta zgrada i vidljivim nizovima parkiranih vozila, direktno iz tube tempere.
Pred posao izvodim kerušu. Iz breze preko puta, čuje se cvrkut kosa. Zurim s trotoara, ali pticu ne uspevam da pronađem.
Lit.
Daniel Kovač, roman u rukopisu
Viktor Serž, Rađanje naše moći
31.10.2020.
Oko 6:15 izlazim s kerušom i sinom u marami. Obilazimo krug, a onda odlazimo u automobil i vozimo se. Sa usb radio čitača pušta Branderburgški koncert J.S. Baha.
Zatim, kada su se ćerke probudile, odlazim po njih i odlazimo peške u nabavku.
Brzinsko pakovanje i odlazimo na Frušku goru kako bi smo tao ručali i šetali. D. vozi. Boje su zasićene. Usput je sin zaspao. Upućujem ih da odu i poruče, a ja ostajem sa sinom i kerušom. Iz ranca vadim knjigu i čitam pružen preko prednjih sedišta.
Nakon ručka, šetamo šumom. Devojčice su sebi zadale zadatak da pronalaze gljive, te često zastajemo. Polako se spušta magla i zalazimo u suton.
Kraj automobila pijemo čaj iz termosa. Magla se zgrušnjava do naziranja.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(288)
1.11.2020.
Pred monitorom odmakao iza ponoći. Dajem keruši polovinu antibiotičke tablete i izvodim je van. Iznad Almaške crkve, mesec je pun, beo i dalek. Sasvim nečujno, između mene i neba, tamnog koliko to odsustvo zvezda jeste, vetar struji, vršeći sve veći pritisak na možda u koru.
Čitam Danielov tekst, s olovkom u ruci.
(289)
Dan u pokretu, sve u svojstvu pripreme i same proslave sinovog drugog rođendana.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(290)
2.11.2020.
Razdanjuje se dok smo sin i ja budni u dnevnoj sobi. Na podu su plastične kornjače. Slažem ih jednu na drugu, a on ih ruši. Jutro se razlistava: lista slikovnice, pije sojino mleko na slamčicu, mazi kerušu…
U kadi sedimo jedan naspram drugog. Puni i prazni flaše, toliko posvećen da vokalizuje. Pročitavši jedno poglavlje knjige, odlažem je na veš mašinu.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(291)
3.11.2020.
Zaspao sam čitajući, pružen preko troseda. Stoljeća lampa je isijavala kroz noć. Svako moje buđenje je bilo svetlost, kao da izranjam napregnuvši pluća na dah. Oko pola četiri, mlađa ćerka izlazi iz dečje sobe na ivici plača, ali daleko od budnosti. Dezorjentisano korača kroz dnevnu sobu. Dozivam je, ona dolazi i leže pored mene odmah tonući u san.
Okvir terasnih vrata obuhvata tamnilo. Ćerka spava, glave oslonjene o moju nadlakticu. Kosa joj se prosula preko mog ramena i grudi. Dlanovi su joj primaknuti licu, obrazujući svojim položajem nekakvu kupolu kroz koju struji njeno disanje. Posmatram, pramen kose se, padajući preko njenih prstiju, pomera na njen dah. Podižem knjigu i nastavljam čitanje.
Lit.
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
(292)
4.11.2020.
Sitna kiša popodneva / svest postaje romor. Radim na novom tekstu. Zadovoljan sam posmatrajući zid reči.
Nakon smene u optici, s kestenjem u rancu, trotinetom klizim preko važnog asfalta.
Devojčice se kupaju, pa im čitam. Nakon toga, na trosedu se udubljujem u filozofiju stare Kine.
(293)
5.11.2020.
Kiša i dalje sipi. Odvozim mlađu ćerku u vrtić. Dalje, vozeći prema poslu, slušam PanAmerican (Remapping). Pokret brisača izbistruje ulicu. Šum.
Na radnom stolu optike, nakon duže pauze u crtaju izvlačim skicen-blok. Vraćam se sterilnoj liniji. Zamislim liniju i za njom povlačim olovkom u jednom pokretu.
Lit.
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
(294)
6.11.2020.
Sivo jutro. Zamagljenost vetrobranskih stakala se izbistruje ubrzo pošto sam uključio ventilatore i usmerio ih. Muzika je pasivna, tone pod šum i brum motora.
Sve što vidim, daleko je. Sunce se probija, dosežući do gornjih spratova zgrada među kojima promičem. Upijam to, tumačeći ga površno kao svetlosni gest. Dogodi se, katkad, neko iskrivljenje, uoči se nepravilnost, nešto što ukazuje na krhotine stvarnosti.
Na ulazu mi dezinfikuju ruke i mere temperaturu: 32.3 C.
(295)
7.11.2020.
Tokom noći završavam čitanje knjige:
Radosav Pušić, Dete i voda, Priča o filozofiji stare Kine, VIII - III vek stare ere
Sin se budi oko pola šest i izlazimo van s kerušom. U povratku, u prodavnici na uglu kupujemo mineralnu vodu i kisele krastavčiće.
Podižem ga na stolicu i dodajem mu sastojke koje sipamo u vanglu. Zabavlja ga da duva u brašno. Sipavši mineralnu vodu, prekidam mu zabavu. Smesu za proju izlivam u plitki pleh i odlazimo na kupanje. U kadi presipa vodu iz jedne čaše u drugu, a onda puni flašu. Uspevam da pročitam jedno poglavlje.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
Nakon optike, popodne provodimo napolju. Odlazimo do kanala. D. je napred sa ćerkama, a ja iza sa sinom. Devojčice su na rolerima, pridržavaju se o nju. Posmatram ih. Koliko može biti? Možda tridesetak metara. Pelerina, polegnuta preko ramena, mekim materijalom je uokviruje u monolitno obličje. Osećaj je dualizovan, prvostrano je baziran na nekakvoj iluminativnosti, kao da je uokviruje bleda aura, a drugobrazno je baziran na otrgnutosti. Osećanje rupe se somatizuje.
(296)
8.11.2020.
Dan odmiče sporo, vuče se u nekakvoj neizvesnosti i iščekivanju. Magla se ne povlači, naposletku postaje unutrašnje stanje. Posvuda neodređenosti. Čekam, isuviše strpljivo da nalikuje bezvoljnosti, a kad shvatam da se ništa neće desiti ukoliko to ne učinim sam, donosim odluku i izlazim van sa decom. Već se smrkava. Kupujemo kokice. U termosu bućka čaj.
Lit. Epiktet, fragmenti
(297)
9.11.2020.
Pre pola šest, preko pidžame sinu oblačim jaknu, kapu, vunenu rolku, obuvam ga i sa kerušom izlazimo van.
Fotografišem ulicu, ali je na telefonu ostala opcija automatskog blica. Posmatram rezultat, obasjani talasi magle izgledaju kao aveti. Isključujem blic i fotografišem ponovo, zatim fotografišem naše senke na asfaltu.
Dok smo završavali šetnju, prilazi nam jedna mlada i koščata mačka. Ne plaši se. Prilazi skroz do keruše. Sin se smeje i miluje je. Zagledam mačku: ima iste šare kao ona koju smo nekad imali u Subotici.
Dok se penjemo stepeništem, čujem je kako mjauče pred vratima. Doziva nas.
Lit. Epiktet, fragmenti
(298)
10.11.2020.
Sivi presek. Nebo se probija duboko, uklješteno među zgradama, skoro do same ulice. Daljine su maglene od dima i pare. Izbegavam semafore i gužvu, vozim preko keja. Pred mostom, stojeći pred crvenim svetlom, posmatram krošnju. Pokušavam da uočim nekakvu pticu u njoj, ali među golim granama nema ničeg. Odlazim sa tim saznanjem. Svuda su odsustva.
Lit. Epiktet, fragmenti
(299)
11.11.2020.
Sinoć sam pokušao da ukonačim raspored snimaka za novo izdanje kompilacije. Odlažem posao za večeras, jer mi i dalje pristižu okasneli snimci.
Prepodne odlazimo automobilom na Frušku goru. Na jednom od izletišta, pored puta gde stoje drvene klupe i stolovi, parkiramo automobil i nadalje nastavljamo peške kroz šumu. Idemo do manastira Grgeteg i natrag.
Na krpeljskoj livadi, kako je zovemo, nailazimo na pastira sa ovcama i kozama. Sina nosim u marami a kerušu vodim na povocu. Hodamo ispred D. i devojčica. Koze kreću za nama i izlaze na put. Stajem. Okrećem se. Koze staju, preprečujući put među nama. D. i devojčice se smeju, stojeći iza stada.
Vraćamo se u stan popodne. Rano se smrkava.
(300)
12.11.2020.
Tokom noći završavam rad na kompilaciji Intimnosti 2.2.
13.11.2020.
Oko ponoći izvodim kerušu u kratku šetnju. D. poziva taksi i odlazi noseći torbu i ranac sa svojim dulskim potrepštinama. Kako bih ostao budan i u pripravnosti, posvećujem se reviziji starog teksta, a nakon što sam prešao jednu A4 stranicu, s osećanjem da sam ispunio dnevnu normu, pišem Hronike i Nedostajanja.
(302)
14.11.2020.
Ujutro odlazim u optiku na zakazane preglede.
Po povratku u stan, odlučujemo da odemo u šetnju po Kameničkom parku. Tokom vožnje, sin je zaspao u autosedištu. D. odlazi sa devojčicama i kerušom, a ja ostajem u autu da sačekam da on odspava. Srećna okolnost je da sam poneo kafu. Čitam desetak stranica Timaja, a onda uzimam Danielov tekst.
D. mi piše da su pronašli desetak detelina sa četiri lista i dve ili tri sa po pet listova.
(303)
15.11.2020.
D. ponovo odlazi sa svojom dulskom torbom. Neizvesnost postaje postament prethodna tri dana.
Sin se budi oko pola dva i čitavu noć vršlja. Ulazim u treću neprospavanu noć, tokom ove nedelje. U pozadini, jedva čujno: noćni program Radio Beograda III, klasična muzika.
Uspeva da zaspi između pet i pola sedam. Suviše sam iscrpljen da bih zaspao, a ne mogu ni čitati.
(304)
Nakon doručka, oblačim decu, pripremam čaj u termosu, te vršim sve druge pripreme i pakovanja. Automobilom odlazimo na Frušku goru. Usput je sin zaspao. Sedimo na odmorištu. Devojčice gledaju animirani film na mobilnom telefonu i piju čaj. Pružam se preko prednjih sedišta, i pijući kafu iz termos-čaše, tonem u plitak san. Keruša mi je sklupčana na stomaku. U trenucima budnosti, čkiljim kroz trepavice: posmatram krošnje odozdo, sunčeva svetlost se paučinasto raspršuje u uglu vetrobranskih stakala.
Kada se sin probudio, polazimo u šetnju.
(305)
D. se vraća predveče. Neizvesnost se nastavlja.
Dok devojčice večeraju, odlazim da operem i usisam automobil. Slušam sa telefona snimak Brandenburškog koncerta, ploče Bahove muzike koju sam pre izvesnog vremena kupio kod antikvara i iste večeri digitalizovao. Sedim u koloni među vozilima taksista, čekajući da se uprazni kabina sa prskalicom. Posmatram prelamanja svetlosti preko vlažnih površina, kroz zamaglenje vetrobranskih stakala, kroz paru i raspršenje vode. Subjektivan osećaj: kao da je 2 sata iza ponoći, gledam da digitalni sat na komandnoj tabli 18:09h.
(306)
16.11.2020.
Prozračnost kao stanje. Jesam dok vozim izjutra. Popodnevna vožnja se prelistava kao prazne stranice. Nužno je koristiti sopstvenu mehaniku i približiti se tlu. Jesam dok se krećem. Nutrinstvo popušta pred fizikom. Jesam, klizeći kroz neosvetljeno ili među refleksijama.
(307)
17.11.2020.
Izašavši iz zgrade, na putu prema automobilu, čujem cvrkut senica. Pre nekoliko dana sam video čitavo jato u krošnji. Ispijam gutljaj kafe, odlazeći prema parkingu. Nutranstvo je pastelno žuto, prozračno, te kroz njega isijava. Svetlost je tuđa. Vozim prema poslu. Šum grejanja i romor kiše na staklima: tišina.
Lit.
Platon, Timaj
Privodim kraju i čitanje Danielovog rukopisa. U povratku, s kestenjem u rancu, odlazim u biblioteku. Platona za Ezru Paunda. Treba mi promena.
(308)
18.11.2020.
Farmerke / trosed / knjiga na podu / uključen radio. Kroz rasan čujem mađarsku muziku. Izbijam u svesno, potpuno dezorjentisan. Prva misao mi je da sam negde drugde (Subotica?) i da sam neko drugi (mlađi ja?).
Ustajem i pokrivam ćerke. Isključivši svetlo pored fotelje, vraćam na trosed i nastavljam da slušam radio. Kada se završila emisija u kojoj su puštali mađarsku muziku, isključujem radio. (5 sati ujutro?).
Čitam, zatim pišem oko sat i po.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(309)
19.11.2020.
Budim se u stanju nekakve nove stvarnosti, poput sna u kome je okruženje istovetno uobičajenom pa spavač ne primećuje odsustvo realiteta. U tom novom, jedina izmena se ogleda u osvešćivanju daljine među subjektima. Iako nemam mogućnost kontrole njenog ispoljavanja, jasno osećam da je izvorište daljine u meni.
Jedni drugima smo paralelnosti.
Vozim na posao. Usmeravam ventilatore prema vetrobranskih staklima. Maglenost se polako povlači ka gore. Prema istoku, površina stakla blesne u neviđene.
(310)
20.11.2020.
Da li si je vodio van, pita me D. u pola noći. Ustajem sa troseda, već u farmerkama i majici, i još omamljen od sna petljam sa rukavom džempera, isprva ga pogrešno izvrćući. Izlazimo van.
Napolju, posmatram opalo lišće kestenova, list preko lista, preko lista, dok u mnoštvu ne prekriju tlo, tako vlažni formirajući kompozitan pokrivač. Da li je misao o višeslojnosti tu začeta? Ima li smisla govoriti o višeslojnosti egzistencije ili su u pitanju samo njena različita ispoljavanja? Mislim tu, pre svega, na novu stvarnost pomenutu u prethodnom unosu.
Po početku vanrednog stanja sam bio u ličnoj krizi. Osećao sam da je čitav moj dotadašnji rad naprasno transformisan u bezvređe. Sada ne mislim tako, iako smatram da je transformacija društvenog neumitna i nereverzibilna. Stvaralačka kriza koju sam tada osećao je pre svega bila izazvana osećanjem nestabilnosti ili sveopšte nesigurnosti. Tokom narednih meseci, čitajući naše nadrealiste i druge pisce međuratnog perioda, uočavam paralelu: društvena kriza - sabijanje napona - ekspanzija stvaralaštva.
U povratku iz šetnje, kao kakav insekt, u svesti mi zuji podsetnička misao: Pomeni Marsel Sovažo, Komentar. Sada, dok pišem, osim oštrih rezova koje čini prema ljubavniku, zbog blizine svoje smrti, ne vidim drugih razloga za njeno pominjanje u ovom kontekstu.
Nema još ni pet sati. Idem pristaviti vodu za kafu.
(311)
21.11.2020.
Posle ručka, s decom i kerušom se odvozim do Dunavske ulice. Kupujemo kokice, pa onda automobilom odlazimo na Novo naselje. Već se smrklo. Parkiram pred školom i odlazimo u šetnju.
Obilazimo krug oko bloka. Ulice su široke i puste. Ulična rasveta žutom svetlošću obasjava opalo lišće platana. Zbog vetra, devojčicama je hladno, te ubrzavamo korak prema automobilu.
U povratku, stajemo na samouslužnoj autopraonici. Deca su u automobilu. Ostavio sam puštenu muziku. Usmeravam mlaznicu prema vetrobranskim staklima…
(312)
22.11.2020.
Sin ustaje rano, pa ga oblačim i izvodimo kerušu. Magla je gusta, pa pomišljam da bi to moglo izmeniti planove oko odlaska na Frušku goru, ali dok su se devojčice razbudile i obukle, magla je počela da se razilazi.
Vozimo do jednog odmorišta, gde pijemo čaj i doručkujemo u autu, budući da je sin zaspao. Izlazim sa devojčicama i kerušom. Pričam im izmišljenu priču o čarobnjaku koji je živeo u toj šumi pre sto trideset godina, te kako zbog njegove magije tu niče magično cveće. Tražimo ga. Nalazimo par belih cvetića, dva cveta deteline i jedan busen maslačaka.
Kada se sin probudio, svi zajedno odlazimo u šetnju.
(313)
23.11.2020.
Na radnom stolu je otvorena knjiga pesama Ezre Paunda. Koliko uopšte mogu jasno u svesti ozvoniti stihovi, dok se brusni kamen ne zaustavlja?
Moji Kanti su buka prostora. Suočen antikom osećam se potpuno, ne toliko formulabilno da bude istisnuće, koliko stranost.
Nalaziš me rasutog u fragmentima, u jednom intervjuu kaže Ezra poraženo. Nikada nisam bio u takvoj celovitosti.
(314)
24.11.2020.
Nalaziš me rasutog je ono što mogu da razumem, ali stvarnost je drugačija, rasuti smo, a iz tih ličnih unesrećenosti, niko nikog ne traži.
Ujutro, vozim prema poslu. Iz dimnjaka toplane, dim se spušta ka tlu, povijajući gust pramen iza objekta i niže prema novoizgrađenim parkingu. Naspram oblaka, jedva je vidljiv, ukroćen, oborene glave. Eto, to smo.
(315)
25.11.2020.
Vozim prema poslu. Zaustavljanje na semaforu koristim da iz ranca izvadim USB sa muzikom.
Unutrašnjost automobila ispunjava snimak s ploče:
Johann Sebastian Bach
Brandenburg Concertos
Liszt Ferenc
Strana D
Vozim, dalje, uz Dunav, pa kroz ulicu Maksima Gorkog. Bahova muzika čini da se svest nasuče na nekakav greben, te je tako izdvoji iz mora sopstva.
(316)
26.11.2020.
Neprespavana noć, noć pisanja i revidiranja starog teksta. Kad su mi oči umorene zurenjem u monitor, odlazim da operem kosu.
Svest je tanka, tuđa.
U optici, pozadinski zvuk: Steve Roach, LiveStream 09 26 2020 The Desert Eternal
(317)
27.11.2020.
Pisanje sam završio, duboko zašavši iza ponoći. Na mobilnom telefonu vidim obaveštenje o aktivnosti Labud. KUP-a, postavljen je novi audio rad Igora Čubrilovića, pod imenom Tone Singer Orange Robot Made Me Do It Vol. 8.
Usmeravam stojeće svetlo, puštam muziku i čitam.
Ujutro, ponovo puštam isti audio rad Tone Stiger-a. Asfalt je vlažan i taman, svetla se razlivaju. Ulična svetla su i dalje uključena, pa se čini da je ranije nego što pokazuje digitalni sat na komandnoj tabli.
(318)
U 20h, na YouTube stranici Akademije umetnosti u Novom Sadu, premijerno je prikazan dokumentarni film Novosadska scena improvizovane muzike. Realizovali su ga članovi Katedre za mizikologiju i etnomuzikologiju Departmana muzičke umetnosti i Katedre za AV medije Departmana dramskih umetnosti Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Paradoksalno je što je dokumentarni film o novosadskoj sceni improvizovane muzike dobio veću finansijsku podršku nego Improstor za 10 godina rada, a bitno je reći i da sredstva izdvojena za realizaciju samog filma spadaju pre u rang džeparca nego ozbiljnih realizatorskih sredstava, iz čega proističe da nam nadležne institucije sugerišu da, iako nemaju sluha za naš rad, ipak žele da se kako-tako tegliramo poput zimnice. Da se to moglo uraditi s kesicom vinobrana, ne bi ni film potpomogli.
A sad, pričajmo o aleotorici…
(319)
28.11.2020.
Ni kiša ni magla/nedefinisano osipanje/nad tamnim asfaltom, vetar. Izlazim sa decom po kokice i pečeno kestenje.
Uveče sa Milanom obavljam testiranje dometa. Tek jedan blok. Pokušavamo izaći bolje rešenje.
Uveče, uzimam knjigu i uključujem radio. Na programu je radio drama. Spuštam knjigu na rukohvat troseda i prebacujem ruku preko očiju.
(320)
29.11.2020.
D. pohađa online seminar. Pripremam čaj u termosu, pakujem voće i pakovanje integralnih pločica. Sa decom i kerušom, odvozim se na Frušku goru. Nakon isključenja sa glavnog puta, vozim sporije, kako bih dao sinu priliku da zaspe. Budući da nije zaspao, prvo izlazimo na parkingu Norceva i pijemo čaj iz termosa. Led se uhvatio po granama, lišću i travi. Nakon pijenja čaja i trčanja po travi koja krcka, vozimo se na naše uobičajeno stajalište. Šetamo prvo u jednom pa u drugom pravcu neudaljavajući se previše od automobila.
Kerušu puštam sa povoca i ona trči kao nekada, začikavajući i pozivajući na igru. Prihvatam njene pozive i činim trzajeve, kao da ću je uhvatiti, a na njih pomahnitalo trči između mene i dece. Deca se smeju posmatrajući je.
(321)
30.11.2020.
Srastanje ne podrazumeva poistovećivanje, niti prihvatanje.
Šetnja u četiri epizode:
ep.1. Izvodim kerušu van. Činimo kratak krug oko bloka, zastajući naposletku pred prodavnicom, gde je vezujem o stub ulične rasvete, i ubrzo izlazim sa kupljenim potrepštinama. Nebo je sivo, bescvrkutno. Vozila prolaze uz vidljiv trag dima.
ep.2. Pratim stariju ćerku na putu do škole. Nakon što je ušla, odlazim sa druge strane, prema ulici, ne bih li je video na prozoru i mahnuo joj. Čekam par minuta. Ne pojavljuje se. Odlazim.
ep.3. Sa D, sinom, mlađom ćerkom i kerušom, odlazim u šetnju. Bezuspešno pokušavam pronaći elektro radnju. Odlazimo do DM-a po tečni sapun i par drugih potrepština i vraćamo se prema stanu. Na uglu Almaške i ulice Save Vukovića, potkresuju grane već prepolućenom stablu stare lipe.
D. kaže mlađoj ćerci: Ne brini. Nići će joj nove grane na proleće i olistaće.
ep.4. Trotinetom odlazim na posao. Prolazim pored pomenute lipe. Motornom testerom usitnjavaju oboreno stablo. Na mestu drveta je ostao samo panj.
Spuštajući se niže ulicom Save Vukovića, primećujem: zraci sunca razliveni preko fasada.
(322)
Nabavljam materijal u dogovoru sa Milanom. Dok sam u optici, on sprovodi novi test. Preslušavam novi album Rastka Lazića Tones And Drones. Zbog osvetljenosti optike, iza stakla izloga, ulica je tamno neviđenje. Svetla lokala, s druge strane, isključuju se ranije. Onda ne ostaje ništa. Iznenadi, zatim, treperavo plavo svetlo. Prilazim staklu i vidim: saobraćajna policija i vozilo parking servisa. Odnose nepropisno parkirana vozila.
1.12.2020.
Budim se na donjem ležaju u dečjoj sobi. Zaspao sam u farmerkama, što postaje konstanta. Ne zaspivam, već se gasim. Pronalazim na podu knjigu iz biblioteke koju sam čitao starijoj ćerci pred spavanje. Uključena su dva svetla, svetlo na prozoru i lampa mobilnog telefona. Oči me peku pa isključujem oba. Zatim pregledam mejlove.
Izvodim kerušu van. Magla. Automobili su beli od mraza. Pun mesec se razlio u širok halo.
Vraćam se pisanju.
Slušam novi album Manje Ristić Starfish & the sonic tonalities.
Otac mi popodne javlja da je teča preminuo u bolnici.
Vraćam se u stan, s kestenjem u rancu.
Čitam starijoj ćerci pred spavanje, gde se naposletku i gasim.
(325)
2.12.2020.
Utrnutost - stanje.
(326)
3.12.2020.
Budna noć: izvodim kerušu, po povratku pišem. Uspevam čitati pre nego što se sin probudi.
Otprativši stariju ćerku u školu, mlađa ćerka, sin, keruša i ja odlazimo u šetnju do biblioteke da vratim knjige. Nemogućnost da uđem u fond, matira me u otkrivanju.
Popodne iščitavam mere koje je Vlada Republike Srbije usvojila. Puno je neodređenosti i proizvoljnosti, te se za optiku mogu tumačiti na različite načine. Ispisujem Odluku o radnom vremenu, u kojoj ograničavam rad do 17 h.
Na trotinetu se, s kestenjem u rancu, probijam kroz jak vetar.
(327)
4.12.2020.
Vetrovita noć. Zvončići hvatača snova s jedne od bočnih terasa neprestano zvone. Roletne se ugibaju i ispravljaju, pucajući unutar šina vođica. Fijuče kroz krošnju dvorišnog drveta. Izvodim kerušu.
(328)
5.12.2020.
Ujutro, pripremam čaj u termosu. Odvozim decu i kerušu u Kamenički park. Usput zastajem kod pekare da kupim doručak.
Sa glavne staze se, među golim granama i stablima, vidi Dunav. Na račvanju, polazimo levom stazom. Dodajem projice, spuštam papir ili opominjem kerušu da ne vreba. Kod jezerceta, sipam im čaj i razblažujem ga vodom, kako bi ga mogli piti bez čekanja da se ohladi. Na jezeru je jato pataka.
Napravivši pun krug, izbijamo na čistinu. Vetrovito je. Odlazimo do automobila i iz gepeka uzimam zmajeve. Vraćamo se na čistinu i puštamo ih. Zbog promenjivosti vetra se čas uspinju, pa survavaju.
(329)
Teča je sahranjen na Novom bežanijskom groblju.
(330)
Predveče, sin, keruša i ja šetamo do grada. Kupujemo kokice i vraćamo se natrag. Zbog jakog vetra, sin se krije u marami. Čim zađemo u manje ulice, nigde nikog.
(331)
6.12.2020.
Sin i ja / svi još spavaju / čaj od zove i fudži jabuke.
(332)
Puštamo zmajeve u Kameničkom parku, pa popodne odlazimo na Popovicu u posetu prijateljima. Čitav dan na vazduhu. Vozeći prema stanu, biram put prema petrovaradinskoj tvrđavi. Novi Sad su raštrkana svetla. Vozim, slušajući s telefona pušten album Pier & Loft Hiroši Jošimure.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(333)
7.12.2020.
Sabijam se, u meni je prostor.
Nakon optike, sa sinom u marami i kerušom na povocu, odlazim u šetnju. Mračno je. Vetar je jak i hladan, pa sin pribija lice uz mene i drži ruke pod mojim šalom.
(334)
8.12.2020.
Dan (koji je) hodanje.
Tokom prepodnevne šetnje, sa sinom i kerušom, obavljam posao u banci, pa ostatak vremena besciljašimo obilaznim putem prema stanu. Kupujem mu kokoce koje prosipa golubovima. Svuda oko njega su ptice. Nešto kasnije stajemo kod cvrkutavog žbuma u dvorištu Zmaj Jovine Gimnazije. Pridržavam ga dok stoji na ogradi i gleda vrapce. Buni se kada odlazimo.
Nakon optike, izvodim decu i kerušu. Besciljašimo Podbarom, u jednom trenutku hvatajući smer Lađarske ulice.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(335)
9.12.2020.
Noćna smena pisanja. Mlađa ćerka spava u dnevnoj sobi. Okrećući se, legla je na pokrivač. Pokrivam je košuljom.
Sunčana dijagonala istoka
Dan srastanja. Uspevam da isplivam na površinu obaveza, što za rezultat ima da ponovo osećam kako stvari držim pod kontrolom.
Lit.
Viktor Serž, Rađanje naše moći
(336)
10.12.2020.
Druga noć. Ovonedeljne školske obaveze primičem kraju pre cvrkuta praskozorja: masovno i široko graktanje.
Nakon doručka, izvodim mlađu ćerku, sina i kerušu u šetnju.
U odnosu na spoljašnje prostore, osećam udaljenost. (Zaključujem, dnevna) Svetlost ih otuđuje. Osećaj popušta sumrakom. Hodamo kroz neviđenje.
(337)
11.12.2020.
Ustajem kroz mrak i prilazim računaru. Radim na novom tekstu.
Puštam muziku sa telefona. Slučajno nailazim na album Bioçic Music: Aqua (1993) Tošijae Sukegave (Toshiya Sukegawa).
Mlađa ćerka se budi na trosedu. Traži toplo mleko. Isključujem računar. Grejem mleko u plitkom lončiću i ležem pored nje. Pije par gutljaja i vraća se snu. Ne uključujem nikakvo svetlo. Ostavljam muziku.
(338)
Daniel mi je poslao tekst njegovog priručnika. Štampam ga tokom prepodnevne šetnje. Na radnom stolu u optici, između pregleda, operativnih zahvata obeležavanja i centriranja sočiva, brušenja i ugradnji, iščitavam pasus po pasus, s olovkom u ruci.
(339)
12.12.2020.
(O otuđenim prostorima)
Viktor Serž u romanu Rađanje naše moći odvaja grad na naš i njihov sledećim rečima: Njihov (na drugom mestu, umesto njihov piše i drugi) grad je jači.
Tu i tamo, preko crne mase kamenja, piše Serž, podvlačeći masiv trakama mesečine. Svi zvuci iz kuće plutaju kroz mesečinu oko nas i čine nas laganim i providnim, postavlja subjekt sveden na zvučno rezonovanje povrh masiva (pod bregom kuće izgledaju kao plave i crne kocke). Dakle, postoji nekakav život izvan geometrije, život nezauzdan u funkciju mehanizma. Uzdiže se nad materijom ravnih nota i običnih drvenih stolova, pretpostavljajući neminovnost lavine miliona, kada više ne bude moguć povratak na staro, odnosno kada svi mostovi budu spaljeni. Serž piše kroz reči Daria: Naš posao je da poguramo taj prvi veliki kamen…
Taj drugi, odnosno njihov grad se nametnuo kao neprikosnoveni apsolut življenja. Ipak, kako sam napisao (10.12.2020. 337): osećaj popušta sumrakom, potiskujući život (prvog ili našeg) izvan pozicije nevidljivosti u neposmatran prostor.
(340)
13.12.2020.
Postoji i mogućnost da se pogurani kamen, kotrljanjem preko mnoštva, razdrobi i svede na beznačajne čestice, postajući sopstvenim potiranjem prilog mnoštvu. Ovakav ishod deluje obeshrabrujuće.
Kada dođe do promene, ona će krenuti iznutra. Spolja neprimetna, sazrevaće do momenta prsnuća unutar konstrukcije, te će tim sićušnim razaranjem jednog dela, narušiti statiku celine.
(341)
14.12.2020.
Odvozim, ujutro, automobil u servis.
U optiku, tokom popodneva, stižu tri knjige Dušana Matića (Kocka je bačena, Andre Breton iskosa i Prošlost dugo traje), koje sam poručio preko interneta. U jednoj od njih je potpisana Matićeva posveta, datirana na 20. decembar 1957. godine.
Na radnom stolu, otvoren Danielov rukopis. Od posla, jedva stižem da bacim oko.
(342)
15.12.2020.
Uveče, nakon mesec i po pauze, ponovo imam probu sa Vladom i Humanom. Human je došao sa temom. Iz par pokušaja, pronalazimo prihvatljivo rešenje i snimamo U mislima.
16.12.2020.
Radna noć. Do pola četiri uspevam završiti ovonedeljne školske obaveze. Ostatak noći pišem i radim na starom tekstu.
Pred zatvaranje optike, po mene dolaze D. i deca. Kupujemo pečeno kestenje i šetamo prema stanu. U povratku, odlazim do auto servisa po automobil.
Saznajem da se baba razbolela.
(344)
17.12.2020.
Prepodne, sa mlađom ćerkom i sinom se odvozim na kratko do škole.
Na radnom stolu, Danielov rukopis. Uz posao, iščitavam pasus po pasus, držeći olovku među prstima.
(345)
18.12.2020.
Intertekstualna noć.
Popodne, dok sam u optici, čuo sam se telefonom sa Danielom. Svira mi svoju novu pesmu. Uzimam instrument i tražim mu da je ponovi. Stavljam telefon na spikerfon i uključujem snimanje.
(346)
19.12.2020.
Dušan Matić u piše (Proplanak i um):
Stvar nije u razrešenju; sva stvar je u trajanju.
Stvari se mahom razrešuju slučajno, iznenada i neplanirano.
Dalje piše:
S nekom zastrašujućom jasnoćom, privlači ga i zapljuskuje samo ritam nečega što je postojanije iza svega toga, ritam nekog golog, sirovog i surovog postojanja. Trajanja. Trajanja koje je jedino strašno. Trajanja u kome se ne razlikuje ono što traje od onoga u čemu traje, ali prema čemu, računajući i brojeći, traje. Postojanje koje ne zna da razlikuje gde to postoji, kako postoji, radi čega postoji. Postojanje i trajanje kao neko cvetanje koje i samo cveta, neko truljenje koje i samo truli, neko cvetanje koje je i venjenje i truljenje istovremeno.
Iščitavam još jednom, pa uočavam da sam prepisao samo jasan deo teksta, a ono poetsko i, po svoj prilici, esencijalno, što Matić piše u nastavku, sam ispustio. Oči vide opiljke.
20.12.2020.
Automobil parkiram u ulici Nikole Tesle, pa sa decom i kerušom šetam Futoškim parkom. Sipam im očišćeni suncokret u dlanove, pa ih gledam kako otrčavaju. Odlazimo u prednji deo parka, gde se penju na krivo stablo.
Lišće se razmekšalo od vlage. Sin vuče nogama kroz njega kako bi šuštalo.
(348)
21.12.2020.
Noć. Svetlost ekrana mi peče oči, pa ih zatvaram. Svakim otvaranjem očiju primećujem skokove u vremenu.
U novom tekstu postoji nekonzistentnost lica, gde se iz prvog preskače u treće i obratno. Ona, u drugom licu ne zna da se menjam - okoštavajući, iz sebi bliskog u strano.
(349)
22.12.2020.
Jutro je tiho i mehanizam sekundare zidnog sata biva ukucavanje drvenog koca tromim čekićem. Postoje još dva zvuka. Jedan je refleksija kucanja s naspramnih i bočnih zidova, a drugi zvuk, dalek i izobličen u nit, sumiran kroz zidove od brundanja frižidera i veš mašina koje centrifugiraju iz drugih stanova.
Zapad neba se ružičasti u bledom pojasu odraza, a vrh krošnje, očerupan skelet, u kontrastu tog neba, tamna je ogrebotina (oljuštena boja) ili pukotina.
Bebi plavo i bebi roze. Iz stana iznad, čuje se plač.
(350)
23.12.2020.
Tokom noći, privodim kraju rad na starom tekstu. Osećam kao da je iza mene srušen nekakav zid, te se sada, namesto njega, otvorio novi prostor.
(351)
24.12.2020.
Sutra - početak sveta. Zaborav kao konačna istina.
Piše D. Matić (Lako je Paskalu)
Prići, započeti, dati nekakvu naznaku. Nadanje je zaludno, jer se ćutanje tumači po potrebi.
Lit.
Dušan Matić, Proplanak i um
(352)
25.12.2020.
Budi me hladnoća otvorenog prozora. Sa simsa pucketaju kapi. Zatvaram prozor i izlazim iz sobice. Pre slanja, još jednom prelazim čitav tekst. Svetlost monitora se razliva u oku. Nakon umivanja, maglenost opstaje, iako u znatno manjoj meri, u desnom oku. Udaljavam se od računara.
Kišobransko jutro. Deci kupujem doručak i šetamo. Vatrogasci su izvezli kamione ispred garaža, pa ih četkaju i peru. Mlađa ćerka gleda u njih s tolikom pažnjom da ne primećuje neravninu na trotoaru. Sapliće se i pada udarivši dlanove i koleno. Umirujem je. Započinjem s njima igru gusara. Ostavljamo vatrogasce da brišu palube crveno žutih brodova u svom moru.
(353)
26.12.2020.
Grgoljanje vode u slivniku utihnjuje. Izvodim kerušu.
27.12.2020.
Osluškujem jedva čujan cvrkut, posmatrajući poreze na spuštenim roletnama. Pomišljam da ga nazirem samo zato što ga želim čuti. Bio bi to tada nekakav unutrašnji odjek, kao kad mi se učini da zvoni telefon, ali pogledom na ekran shvatam da je privid. Uokvirujem eho svetlosti oko jednog od otvora, pa slušam kroz nju - nikakav zvuk.
(355)
28.12.2020.
Lit.
Dušan Matić, Proplanak i um
Čitam Matićeve utiske sa sastanka Zajednice evropskih pisaca (1963), zatim njegov tekst o Bretonu i govor na otvaranju izložbe Miroslava Krleže na scenama Jugoslovenskih pozorišta u Novom Sadu.
Nalazim da postoji nešto paradoksalno u Matićevim stavovima. …literatura nije samo igra pojmova, koncepcija i teorija, već specifičan, isključiv izraz raznolikosti ljudske senzibilnosti koji može da se iskaže upravo literarnom, poetskom reči. (133. str)
Literatura, naravno, predstavlja kako izraz raznolikosti ljudske senzibilnosti, kako je imenuje Matić, ali ne s prefiksom isključivosti, jer ona, takođe, obuhvata i ono, što u svom duhu, Matić svodi na igru, stavljajući genezu, iznošenje ili potiranje pojmova, koncepcija i teorija, u jedan, ne samo pozadinski, već i duboko neravnopravan položaj. PKT ne nastaju iz igre, već su odgovor na krizu romana. Najviši dometi naše literature su pre bili esejistički, memoarski, dnevnički i polemički, nego romaneskni.
Uopšte, čini mi se, kad se govori o literaturi, a o romanu naročito, bolje bi svakako bilo imati ton nekoga koji priča svoja putovanja u daleke, nepoznate zemlje, čak i ton lovca koji priča o svojim fabuloznim lovovima, možda ton nekoga koji je uzimao droge, uglavnom, ton čoveka koji ispoveda neku svoju veliku strast, pa čak bolji bi bio i ton degustatora vina ili pasioniranog igrača šaha. (138. str)
Prilozi sa literarnih putovanja, ili tekstovi literturizma, služe jedino u svrsi promocije, ili kao smrdljuckavi tekstovi na stražnjoj strani korica, uostalom tamo gde im je i mesto. Izmeniti ton kritike i polemike, te ih svesti na površnost, ujedno znači i zakucati im eksere u kovčeg. Nužno je, svakako, izmeniti ton, izvući ga iz akademski kodiranog, kako bi se, u širem polju, suočili sa prošlošću i izvršili revalorizaciju našeg kulturnog nasleđa. Ovaj proces, ne sme biti jednokratan i konačan. Potrebno je iznova trebiti dogmatizam kao vaši.
Roman nije u krizi jer mu nedostaju okviri, već je upravo u krizi zbog rigidnosti tih okvira.
Naposletku, nakon što ga je razjezičio zamenom sa turoperatorskim krkljanjem zvučnika autobusa, Matić doziva borhesovskog čitaoca, onog koji ne čita s olovkom u ruci, koji je retka ptica, još mračniji i čudniji od dobrog autora, da sada, tako razoružan i pomirljiv, okonča našu neprekidni volju da sudimo, da teoretišemo, da bez prestanka postavljamo neke granice i neke klasifikacije, razblažio, i vratio nas bliže romansijerskoj materiji što nas prevazilazi i zapljuskuje sa svih strana, i što nas kao neka, moćna, silna reka, puna brzaka i matica, čas zanosi, čas primorava da se, spasavajući se, dočepamo obale. (140. str)
(356)
Nakon što sam čitao ćerkama, uzimam Muzilovog Čoveka bez osobina.
(357)
29.12.2020.
Tokom noći besni nevreme. Huči kroz hodnik zgrade, zapljuskuje prozore i lupa roletnama unutar šina vođica.
(358)
Jutro, bistro plavetno. Kroz staklo terasnih vrata vidim obasjanu krošnju i sunčevu svetlost raspršenu o površine zidova naspramnih zgrada.
(359)
30.12.2020.
Osetan je pritisak poslednjih dana u godini. Sve je više zahteva za hitnošću. Tenzija stvara privid nekakve trke s vremenom. Pokušavam plivati iznad, preko svega. Na stolu optike je otvorena knjiga Dušana Matića Proplanak i um. Radeći izveštaj, pred zatvaranje, pijem poslednje gutljaje hladne kafe. Sliva se u mene kao sidrište.
Kupujem kestenje na uglu i odlazim do autoservisa po automobil.
(360)
31.12.2020.
Završavam sa pisanjem za ovu noć. Uskoro će četiri sata. Isključujem računar. Kad sve utihne, čujem žubor kišnice u cevima odvoda.
(361)
1.1.2021.
Devojčice dočekuju ponoć. Posmatraju, s trpezarijskog prozora, vatromet nad naspramnom zgradom. Vatrometi se nadovezuju jedni za drugima, jedni kroz druge. Nakon toga puštaju muziku na računaru i plešu svoje plesove, šeprtljaste i nespretne jedna prema drugoj od umora, ali ipak istrajavajući zbog radosti tog trijumfa osvajanja do tada nedostižnog doba. Nakon što obuku pidžame, odmah tonu u san, ne dočekavši da im čitam.
(362)
2.1.2021.
D. Matić, Proplanak i um (208. str)
Kultura nije nikakav granitni blok, nikakva kamena tablica ispisana na nekom transcedentalnom nebu, niti je na tom nebu ispisana njegova apriorna i konačna slika, niti je ispisana u kakvoj ovozemaljskoj slikovnici, iz koje čovek ima samo da je prepiše i preslika. Na svojoj koži, svojim rukama, svojim mozgom, svojim darom, pa čak, na žalost, i svojom osrednošću čovek ima da gradi svoju čovečnost, da je koriguje, da je menja, da je preobražaja, a samim tim i svoju sliku i svoje čovečansko obličje.
Čitajući citirani odeljak, nalik ogledalu usmerenom direktno u manu, opeklo me je pominjanje osrednjosti.
(363)
3.1.2021.
Sin se budi rano. Mrak pritiska obraz o staklo trpezarijskog prozora. Prethodnog dana je zaspao pre večere, pa mu nudim sinoćne pogačice s kikirikijem. Sedim pored njega i pijem kafu.
Nakon toga ga oblačim i izlazimo sa kerušom u dužu šetnju.
Kao i prethodnog dana, spremam čaj u termosu i voće. D. pravi sendviče. Odvozimo se do Kameničkog parka.
(364)
4.1.2021.
Neke reči su toliko otrovne, da je i ćutanje njih otrovna tišina.
Uveče odlazim na probu sa Vladom i Humanom. Nosim ukulele i temu koju prosviravam poslednjih nedelja. Snimamo Izvedravanja.
(365)
5.1.2021.
Ujutro, sin i ja odlazimo u nabavku. Čekamo, pred vratima prodavnice, da otključaju. Oko nas, fasade su modre, i sa svih strana zuje dostavna vozila.
(366)
6.1.2021.
Budim mlađu ćerku i sina. Oblačim ih i odvozimo se prema Sremskim Karlovcima da pokupio Igora. Još na mostu, po vetrobranskim staklima počinju da se ocrtavaju kapi kiše. Brum motora i šum grejanja ogrću zvuke klasične gitare s cd-a koji smo poneli.
Dešava se iznenada, kiša stane. Događaju se razrešenja i nekakva nevidljiva težina se otiskuje s ramena. Iznenadno osećanje lakoće.
(367)
Popodne zvoni kao raštimane žice. Mnogo toga se čini da nije u redu. Odakle početi kako bi se postigla harmonija i šta uzeti kao referentni ton?
(368)
7.1.2021.
8.1.2021.
Dan tišine.
Čitam intervjue D. Matića, sadržane u knjizi Proplanak i um.
Pred zatvaranje, u optiku svraćaju Jelena i Stevan. J. pominje da bih trebao poslati odlomak mog romana da ga S. objavi na portalu koji uređuje. Uočavam kratak gest zbunjenosti na njegovom licu, ali on prihvata njen predlog i igra ga do kraja.
(370)
9.1.2021.
Iz tišine, svaki ton je nasilje. Pristanak na to inicijalno nasilje prestavlja preduslov harmoniji. Hladan sam i dalek. Nisu samo među nama, već smo i sami - zidovi.
(371)
10.1.2021.
Budi me ton kojim mašina za sušenje veša obaveštava završetak procesa. Mimoišli smo se za oko sat i po.
Izvodim kerušu. Osim bruma spoljnih frižidera za piće, prodavnice na uglu, nema drugih zvukova.
Prepodne s decom i kerušom odlazim u Kamenički park. Provejavaju sitne pahulje i sneg se zadržava na opalim granama i panjevima.
Ne prestaje da pada čitavog dana.
(372)
11.1.2021.
Ptice su se svele na senke, drhtave kao srča stakla na promrzlom asfaltu. Isprva sam verovao da je lično, ali bilo je potrebno vreme da progutam svaku koščicu grana i čitavu zastavu sivog neba, te shvatim da ujeda obezličenost, promašivanje čitavog bića, jer je drugo i strano, samim tim i tuđe.
(373)
12.1.2021.
Kora sam i sebikora, kao dvostrano odelo grubo s obe strane. Izvrnut rukav je potvrda razodevenosti. Iza neviđenja, para se povlači. Gledaju se oči i odraz, banalna ogoljenost i staklo. Svesti se na sopstvenu senku, nijedna ptica iz mene da gukne.
(374)
Uveče, čitam ćerkama. Nakon čitanja, dok se u mraku čula muzika s telefona, sin je došao i sklupčao se pored mene. Pošto je zaspao, prenosim ga u spavaću sobu i odlazim na probu sa Humanom, Vladom i Igorom.
(375)
13.1.2021.
Tokom noći, starija ćerka se budi i zove me. Pitam je o snu, a ona mi kaže:
Sanjala sam sve isto kao napolju, samo je sneg bio tvrđi!
Lit. N. V. rukopis
(376)
Primiče se sasvim polako, a onda, kada izgleda da je potaklo na zalečenje, prasne iznutra nekakvim iznenadnim otrovima, pa otkine, razjedini i progna u još dublju zatvorenost. Nakon cepanja, sve što se kreće čini to iz sopstvene nakaradnosti, utrnuto, kao da pokreće tuđe telo.
(377)
14.1.2021.
Ustajem pred svitanje. Pišem uz kafu, i kada je popijem, odlazim da čitam.
Iz romana Rađanje naše moći, Viktora Serža (poglavlje Razmišljanje pod bombama):
„Ukratko”, kaže Bru, „Nemoguće je živeti. Povlačim se u svoj kutak i čitam. U svakom slučaju pokušavam da živim pomalo, ali neprimećen, kako bi mi se oprostilo za to. Šta da se učini? Ono nemoguće?”
(378)
15.1.2021.
Otrovne reči su lepljivije. Kotrljam ih preko jezika, iza zatvorenih usta. Kotrljanjem narastaju kao grudve snega, prljave od skrivenog blata, s štrčećim vlatima trava. Napolju je sneg skoro u potpunosti okopneo, preostajući uglavnom na krovovima i mestima gde je bio zgomilan. Da li se taj mraz interiorizovao u stanje duha?
Čudno je, iz nekog nepoznatog razloga i ono što vidim postaje odsustvujuće. Jutros sam, šetajući s decom i kerušom, na Dunavu video par pataka i galebova, kad smo se spustili kroz Dunavski park, iza biste Branka Radičevića je paslo jato golubova, a na graktanje skrivene vrane(?) čitavo se jato uzbunilo i preletelo iznad nas. U povratku, iza gimnazijske ograde cvrkutao je vrapčiji žbun. Kada razmišljam o danima koji prolaze, oni su uvek bez ptica. Njihovo odsustvo postaje puls slepoočnica. Dunav je mrtav i siv, nebo je mrtvo i sivo, blato, trotoari, ulice, automobili na parkingu, mraz je mrtav i siv… Izgovorene reči su tek gestovi.
(379)
16.1.2021.
Ćutati, prećutati.
Po rasporedu je moja radna subota, na putu do posla se spuštam trotinetom kroz promrzle ulice. Vozim, držeći jednom rukom iznad baze. Pred optikom, vadim ključeve iz ranca. Promrzli prsti bride dok otljučavam. Metalna rešetka zarže u uskoj ulici.
(380)
17.1.2021.
Dan na snegu.
U povratku, vozeći pažljivo kroz mrak po zaleđenom putu, s decom slušam prvi album Tima Baklija. Iza muzike se čuje šum toplog vazduha.
(381)
18.1.2021.
Početak drugog polugodišta. Dinamika se menja za svakog od nas.
Čitam usput, pišem usput. Katkad, sviram usput. Ispoljavam i oblikujem se rasparčano. Fragmentarnost napušta literaturu i postaje odlika življenja.
Juče sam otkrio muziku Robija Rostčilda iz Nju Meksika. Čitavo popodne ponavljam isti album.
19.1.2021.
Kuda se uputiti kada su oba puta zatvorena?
Svaki trenutak koji protiče u čekanju čini da se konkretiše u neiskazan stav. Vreme koje protiče ispred spuštenih rampi, poricanje je njihovog postojanja.
U svim mojim vizijama je noć, i
nije vidljiva nikakva nebeska svetlost.
(383)
20.1.2021.
U automobilu, vozeći prema poslu, slušam Koncert za violončelo i orkestar Br. 2, Kristofa Pendereckog (Krzystzof Penderecki). Zaustavljam se na semaforu i uzimam termos čašu da ispijem gutljaj kafe. Vrela tečnost mi ošuri usnu.
Jutro intenzivnih doživljaja.
Razvaljen kamen, prelomljen na dva dela, gubi mogućnost savršenog spoja. Okrnjeno je trajno izgubljeno. Linija sastava je sveprožimajuć ožiljak. Posmatram mu svetlucavu nutrinu. Može li se izvršiti lepljenje da rezultat bude zadovoljavajuć ili treba prihvatiti svaki deo kao zasebno telo?
(384)
21.1.2021.
Prethodne večeri sam čitao devojčicama i zaspao. Još jedna noć u farmerkama. Budi me osećaj pretrnjenog tela. Izvodim gimnastiku izlaska iz kreveta, odgurujući se sa donjim ležajem kako bih oslobodio vrata. Pokrivam mlađu ćerku i izlazim iz sobe.
3:15
Pogledam na zidni sat. Mala skazaljka, uprta prema trojci, potseti me na Sartra.
Tri sata ujutro je dovoljno vremena da hrpa mesa i kostiju postane funkcionalan čovek.
(385)
Ispijam hladne gutljaje kafe pred ogledalom, posmatrajući kako se iznad mog ramena rasvetljava trpezarijski prozor.
(386)
Vozeći automobil prema poslu, slušam muziku Stan Kentona. Svaki prasak duvača potire neku od komponenti spoljašnjosti.
U pauzama čitam.
Lit. Urmuz, Bizarne stranice
(387)
22.1.2021.
Jutarnja muzika: kvintet Telonius Monka.
Vozim kroz ulicu Jovana Subotića, dok klavir, izvodeći jutarnju gimnastiku, prelama geometriju. Obilazim vozila s uspavanim vozačima. Bleskaju oštre ivice harmonija.
Nakon škole, s mlađom ćerkom i sinom u šetnji. Vodimo i kerušu. U parku je proleće. Svuda su ptice. Zaostajemo kod pataka, kod golubova, i kasnije, u povratku, kod cvrkutavog gimnazijskog žbuna.
Već se smrklo, kada sam tokom popodneva u optici, brušeći stakla i slušajući orkestar Stan Kentona, kao nekakvu refleksiju prošlosti ili odraz usamljenog zraka nekakve daleke svetlosti, načuo cvrkut. Zvuk, svakako, nije mogao prodreti.
(388)
23.1.2021.
Ujutro smo u Dunavskom parku, pored jezerca, mlađa ćerka, sin, keruša i ja. Patke nam prilaze sasvim blizu, privučene kokicama. Površina vode je ustreptala. Nadleće je veliko jato golubova, koje je do tada paslo na livadi s druge strane, ali u raspršenoj refleksiji talasa nije vidljiv ni jedan golubiji odraz.
(389)
24.1.2021.
Kao i juče, stojimo pored jezerceta, uokvireni sivilima betona, oblaka i odraza. Pored nas, čovek sa deteom, grabi šaku kokica i baca je patkama. One oprezno prilaze i usitnjavaju ih. Posmatram jednu od kokica. Po površini vode se iz nje izliva uljana duga.
Kafa u pokisao sumrak. Prah kreda u boji se razobličava i širi.
Lit.
Anri Mišo, Moji posedi
(390)
25.1.2021.
Nakon dvadesetak pročitanih stranica, odlažem knjigu na rukohvat troseda. Jedino svetlo u sobi je svetlo novogodišnjih sijalica. Osluškujem kišu. Pojačava se.
(391)
26.1.2021.
Zvuk u kabini automobila čini da spoljašnjost splasne u vizuelno, gubeći ostala svojstva (Television, Marquee Moon). Krećući se ulicom Marka Miljanova, prema Dunavu, sunčeva svetlost se raspršuje preko maglenog stakla vetrobrana. Pojačavam ventilator. Subjektivizacija, kretanje.
(392)
27.1.2021.
Jutro. Sin i ja izvodimo kerušu. Prolazimo pored parkinga. Na uglu se sudaraju dva cvrkuta, jedan melodičan iz tuje na uglu, a drugi piskav i ravan iz ulice Koče Kolarova. Cvrkut iz ulice prepoznajem kao oglašavanje crvenorepki. Obilazimo oko visoke tuje i na jednom njenom delu, gde se grane razmiču, po licu prepoznajem veliku senicu.
(393)
28.1.2021.
Preslušavam novi Manjin album, na njenoj bandcamp stranici.
Manja Ristić, Requiem for the underseaPišem tokom noći, a pred svitanje čitam.
Lit.
Anri Mišo, Moji posedi
Daniel Kovač, naučnofantastična novela u rukopisu
Starija ćerka u školi osvaja treću nagradu na takmičenju recitovanja. Pre ručka, D. uzima fotoaparat da je snimi kako recituje ali, na naše iznenađenje, to čini mlađa ćerka bez i jedne greške. Naučila je recitaciju usputno, dok sam radio sa njenom sestrom.
Uveče je dogovorena proba sa Humanom, Vladom i Igorom, ali zaspivam čitajući priču i budim se u farmerkama oko dva i trideset iza ponoći.
(394)
29.1.2021.
Čitao je mnogo, vrlo brzo i vrlo loše. To je bio oblik koji je dobijala njegova pažnja. Jer, njegovo dno je bilo toliko neodređeno i tajanstveno, da se njegova pažnja sastojala u tome da u jednoj knjizi pronađe taj isti neuhvatljivi i bezoblični svemir.
Anri Mišo, Moji posedi
Portret A. (str. 146)
Rasprsnuće u nesastavljivost nije epilog, već početna pozicija. Jedni drugima smo uvek promenljive konstelacije fragmenata i mnoštva tamnog prostora nerazumljivosti. Ta, ona je vakum - pre svega.
(395)
30.1.2021.
Sin, keruša i ja izlazimo u jutarnju šetnju. Krećemo se prema keju. Iz ulice Marka Miljanova, nebo nad Dunavom se rasplamsava. Oko lukova mosta obleću jata ptica.
Lit.
Siniša Tucić, Mehanički monstrumi
(396)
31.1.2021.
U automobilu čekamo stariju ćerku da završi s časom glume. Sin je zaspao u svom autosedištu. Mlađu ćerku hranim očišćeni kriškama mandarina. Keruša leži na suvozačkom sedištu. Uspevam pročitati par stranica.
Lit.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
(397)
1.2.2021.
Privodim kraju čitanje Danielovog rukopisa, Naučnofantastična priča.
Tokom popodneva u optici, slušam novi album Marka Paunovića, vatrazemljavazduhsvetlostvoda.
Pošto su deca pozaspala, odlazim na probu sa Humanom, Vladom i Igorom.
(398)
2.2.2021.
Postoje ti komadići, raspari, srča koja je čupanjem ili kidanjem pretrpela krivljenje, te sada ne naleže na mesto procepa, postajući neuklopljiv ostatak. Očekuje se da to ne primećujem, a vremenom sve manje vidim drugo, te taj ostatak nadrasta svoju inicijalnu formu, poziciju posmatrača, raste kao da je ispunjeno nekakvim poludelim kvascem, nadvišava liniju horizonta, grabi svaki vidljivi komad neba, na posletku ne ostavljajući nikakvu svetlost.
Teško je razaznati šta je bačeno u funkciji tragobeležećih mrvica, a šta je posledica nesmotrenosti.
(399)
3.2.2021.
A onda, sasvim iznenada, sabije se, čineći da udaljenost sada pretvori u varku, mrvicama sećanja preostalih posle burnog sna. Prostornost diše. Katkad ropće ili štuca. Naprasno se širi, dok se ne učini da drugog nema, da neobuhvatljiv prostor zeva, izvan očekivanja, te ono podrazumevajuće biva odsustvo. Kao što bi bilo u lutanjima, da naiđeš na ogoljenu vilicu nekakve životinje, na belo i zubato štrčanje iz tla, a ostatka nema iako ga očekuješ.
Odlazim na posao, vozeći trotinet. Džemper u rancu natkriva knjige. Meko tkivo.
(400)
4.2.2021.
Noć, jedva čujan šum kiše. Do svanuća ni traga. Svraka sleće na granu gole krošnje i dugo se ljulja na njoj, sve dok se ne umiri i ukoči gipkost drveta, kretanje oblaka i razdanjivanje. I sam nepomičan, posmatram to s trpezarijskog prozora.
Na putu do posla, iz automobila ispadaju zrnca zvuka - Klod Debisi, Piano Works.
(401)
Prkosi svakoj geometriji. Polazi iznutra i nadilazi fizičke okvire. I tamo gde bi se dao očekivati, prostor izostaje, uklješten i nedorečen. Otrovan.
Svi su spavali kada sam kerušu vratio iz šetnje. Odlazim na parking. Sedam na suvozačko sedište. Sasvim tiho, nazire se klavirski Debisi.
Dubok pseći lavež se sklupčava u sebi, preskače ogradu, izbija iz zemlje, odjekuje i naleže preko automobila.
(402)
5.2.2021.
(U sazvučju su) Jedvanazirući klavirski tonovi na putu do posla i žmigavac metronom. Crveno svetlo semafora, naspram sivog neba, jedino je sunce.
Sinovljev plač zbog mog odlaska ponavlja se iznutra i nagriza. Mulipliciran, dok ne postane zid.
Ali stavi hrta pored mopsa, vrbu pored topole, vinsku čašu na tek uzoranu u njivu ili neki portret, umesto na umetničku izložbu, u neku jedrilicu, ukratko, dovedi dva preodgojena i izrazita oblika života da budu jedan pored drugoga, pa će između njih nastati izvesna praznina, ukidanje, sasvim pakosno ismevanje bez dna.
Robert Muzil, Čovek bez osobina
Str. 265.
(403)
6.2.2021.
Odvodim stariju ćerku do Muzeja Vojvodine, gde ima aktivnosti sa svojim razredom. Za to vreme, mlađa ćerka, sin, keruša i ja se vrzmamo po parku. Dobacujemo se loptim i hranim ih grčkim jagodama koje je D. kupila i, isečene na četvrtine, spakovala u činiju. Grmuljice zemlje, ovlikovane među busenjem (aktivnost kišnih glista?), se lepe za đonove.
Kasnije, sina stavljam na klupu i tresem njegove čizme o ivičnjak kako bih izbacio blato iz neravnina đonova.
Sunčeva svetlost, to duboko osećam, predstavlja negaciju. Natkriva i briše. Upisuje se preko prostora, potiskujući ga.
Predveče, dok su devojčice vozile rolere, sin svoj plastični motor na odgurivanje, a D. i ja se smenjivali oko asistiranja, sunce je zalazilo iza zgrada, zbog čega je, nekakvom refleksijom, nebo s druge strane reke bilo roze i plavo i sivo. Uključila se rasveta na lukovima mosta. Iza nas je hučalo postrojenje fabrike brašna, s druge strane reke su se čule pumpe dugačkog broda, a jeka saobraćaja je nošena rekom, odjekivala sa svih strana.
(404)
7.2.2021.
Vertikalne linije, mnoštvo njih u prostoru, neke statične kao stubovi, druge se kreću. Kreću se nezavisno jedne od drugih. Visine su im neujednačene. Sve što je živo, teži vertikalnom položaju. Odupre se gravitaciji. Na taj način obznanjuje da poseduje izvesnu snagu i, kada ostane bez nje, izgubiće vertikalnost.
(Ležeći) S troseda posmatram vrh dvorišne krošnje, ljuljajući se, sudara se s vertikalnošću. Preseca je.
(405)
8.2.2021.
Kiša, jutro. Sin, keruša i ja, na putu do pekare, krećemo se ulicama presvučenim u lelujave refleksije. Nosim ga na ramenima. U ruci drži metalnu činiju punu kamenja i zvecka mi nad glavom.
Na putu do posla, tonovi klavira mi deluju bledi i šuplji kao gole kosti. Smanjujem glasnoću, puštam da potone.
(406)
9.2.2021.
Sve što može poći naopako, tako polazi zbog postojanja gravitacije. Postoji pogrešno verovanje u magnetizam loših dešavanja. Kad nešto ishodi drugačije od planiranog, zbuni i utiče na pažnju. Snižena pažnja je preduslov narednom odstupanju. Ne mogu reći da nisam osećao i pre nego što je počelo. To je druga tema.
Ne činiti ništa, kako tupa pomisao.
Plan a i plan b. Uvek treba imati nešto, zbog čega se može valjano popizdeti.
Unutrašnji osećaj - nebo nije dovoljno sivo da obriše.
//
Juče je objavljena moja priča Snošaj odgovornosti u Rizom-u (e-časopis za književnost, filozofiju i društvenu teoriju).
//
Svi u stanu spavaju. Snimam tenor ukulele u dnevnoj sobi, a kasnije od tog snimka pravim tonske blokove.
Hladna kafa večeri.
(407)
10.2.2021.
Vozim automobil ka stanu. Ulice su tamne od kiše. Pešaci čine da se prostor uz zgrade čini nestalnim. Neujednačenost izloga gužva prostor. Blato je svud gde se zemlja otkriva. Stabla golih drvoreda su mrka i preteća. Vozim. Čitav prostor tone u glib. Ili, ne! Prostor je glib, rupa u koju vozim.
(408)
11.2.2021.
Razdanjuje se nad belim krovovima.
Nikakav zvuk. Svaka žica koju dodirnem je tupa.
Privodim kraju rad na kompilaciji Intimnosti 2.3.
Izbijajući na kej iz ulice Marka Miljana, kosi zraci sunca blesnuše preko mraza. Spuštam zastor, zastajući pred skretanje da propustim par vozila i šleper.
Svetlost. Zableštenje ukida stvarnost. Mislim o tome, dok vozim prema ulici Maksima Gorkog. Topao šum.
(410)
13.2.2021.
Radna subota u optici. Na stolu radionice je otvorena knjiga. Između procesa pri ugradnjama, uspevam čitati po par rečenica.
Lit. Sreten Marić, Glasnici apokalipse zapisi i eseji
Tokom posla, D. me poziva. Kaže, da je danas keruši puna jedanaesta godina.
Uveče, dok su deca u kadi, uzimam gitaru. Sviram s lakoćom. Sve izlazi i rezonuje.
Ali, ako um (bez) mašte melje naprazno, mašta bez uma kovitla uludo.
Iz Zapis o snu, Sreten Marić
U odnosu sna i mita, sna i psihologije, kao i sna i poezije, koje navodi S. Marić, posebno akcentujući poslednji odnos, što bi u biti i bilo prirodno ako razmotrimo vremenski okvir pisanja eseja, kao i načela nadrealizma koji se istakao u našoj književnosti, (ali) ostaje mi jak utisak da izvan domašaja klizi jedna druga odlika sna, odlika koja proističe iz njega samo, a to je da san rađa ideju o alteraciji i pribegavanju različitim mogućnostima izvan suočavanja sa stvarnošću i njenim ispoljavanjima.
(411)
14.2.2021.
Na parkingu, dživdživari crna ptica, stojeći na suvoj grani vinove loze ili žice. Ovo zapisujem naknadno i sećanje truli. Veličine je vrapca, sklupčana u pufnu. Kljun joj je crn.
Odvozimo stariju ćerku na glumu. U međuvremenu, mlađa ćerka, sin, keruša i ja se odlazimo do optike kako bi odštampali obaveštenje o radnom vremenu, a onda idemo na benzinsku stanicu. Slušamo album Lorca, Tima Baklija. Podešavam grejanje u kabini. Čekamo.
Popodne odlazim u šetnju sa sinom i kerušom. Pošto se smrzao, sklanjamo se u knjižaru da popijemo čaj i kafu. D. s devojčicama pravi vanilice. Javljaju se da su završile i da izlaze, pa polazimo i mi, kako bi smo se sreli na pola puta. Kojim putem nazad? Besciljašenje.
Kretanje je osnova izvandomašajnosti.
(412)
15.2.2021.
Ujutro, sin i ja izvodimo kerušu. Iz krošnje visokog bora, na kraju ulice Koče Kolarova, čujemo nepoznato ptičje oglašavanje. Odbegli papagaj?
Pokušavam videti s raznih strana, ali nebo je vedro i nigde ni oblačka, pa me oči peku. Odmičem pogled, nevidevši.
Uveče odlazim na probu sastava Ništa Mars.
(413)
16.2.2021.
Popodne izlazim s decom i kerušom. Besciljašenje stvara kolotrage. Potrebno je više budnosti, više svesti, kako bi se oni izbegavali i vremenom rasturili. Danas nemam tu svest. Upadamo u rutinu. Kokice, pa čaj.
Nakon što su deca polegala, snimam sa Milanom Milojkovićem. Snimili smo četiri improvizacije.
(414)
17.2.2021.
Reči, iako bez temelja namere, odzvanjaju u akustici raslojavanja.
Dok se krećem prema automobilu, čujem cvrkut velike sednice, ali, iako zastajem i osvrćem se prema zvuku, pticu ne uspevam videti.
Kasnije. Čekam stariju ćerku pred školom. Kapi kiše se ocrtavaju na vetrobranskom staklu. Spoljašnjost se razobličava. Posmatram linije kuća i parkiranih automobila kako se krive, zatim uključijem brisače i nakratko sve biva neizmenjeno. Čitam. Kad podignem pogled, spoljašnjost je ponovo lelujuava. Gledam sat - vreme je. Izlazim.
(415)
18.2.2021.
Raslojavanje se manifestuje, napušta okvire unutrašnjeg i postaje vidljivo.
Nakon škole, izlazim sa sinom i kerušom.
Cvrkuti su opiljci.
(416)
19.2.2021.
Tokom večernje šetnje s kerušom, pre nego smo izbili na Gundulićevu ulicu završavajući krug oko kvarta, po reflektovanoj beloj svetlosti po prostoru spoznah s koje strane se mesec nalazi. Nad ulicom, prema Salajci, sja ravno prepolovljen. Zrela prva četvrtina mesečeve mene: jednake površine vidljivog i svetlom neotkrivenog. Mislim o tome, ostavljajući beli halo za sobom. I sam, mesec.
(417)
20.2.2021.
Prepodne u optici. Na radnom stolu, čitam esej Sretena Marića o Stendalovom romanu Parmski kartuzijanski manastir. Iznenadna poseta prijatelja.
Popodne, besciljašenje sa decom i kerušom. Dodajemo se loptom u Dunavskom parku. Đonovi su nam otežali od blata. Grančicom ga uklanjam. Marširajućim korakom idemo na čaj i kafu. Za nama, na trotoaru ostaju tragovi poopadalog gliba.
Uveče, nakon što su deca pozaspala, odlazim u Milanovu radionicu gde snimam ozvučene objekte preko snimka koji mi je nedelju dana ranije poslao Bojan. Nakon sat i sedam minuta improvizovanja sa slušalicama na ušima, osećam se potpuno odvojeno od stvarnosti. Prostor se kreće, bez misli. Mesec, primećujem ga slučajno preko parkinga, sada se čini dalek i bez uticaja.
(418)
21.2.2021.
Stendalu se zamerala autobiografizacija sopstvene fikcije. Ne vidim ništa sporno u tom postupku. Zar se tako, budući da je lična kategorija, ne zadržava autentičnost?! S druge strane, zašto bi autentičnost bila nužno lična (ako postoji mogućnost da dolazi odnekud izvan)?
G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija filozofijskih znanosti str 32:
Kod pojma nema ništa dalje da se misli nego sam pojam. Smisao je pak one izjave čežnja za nekom već poznatom, običnom predodžbom. Svijesti je tako da joj je s načinom predodžbe oduzeto tlo na kojemu inače ima svoje čvrsto i vlastito mjesto. Kad se nađe prebačena u čistu regiju pojmova, onda ona ne zna gdje je u ovome svijetu. - Stoga se nalazi da su najrazumljiviji oni pisci, propovjednici, govornici itd. Koji svojim čitaocima ili slušaocima kazuju stvari koje ovi znadu već napamet, koje su im obične i koje se razumiju same od sebe.
(419)
22.2.2021.
Lit.
Anri Mišo, Varvarin u Aziji
G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija folozofijskih znanosti
Rezonirajuća ili osetilna svest, prirodna kako je još Hegel naziva, uzdiže u nepomješani element samoga sebe, dajući sebi tako, prema onom početku, isprva odnos udaljavanja, negativan odnos. (str. 41)
Među osobinama evropljana, Mišo ističe nepoštovanje.
Kako drugačije zaroniti (u vodu, stranu kulturu ili mišljenje), a da se ne rastrga kontinuitet površine?
(420)
Veče. Nakon čitanja, deca su zaspala. Zbog dugog oslanjanja o dasku, s mukom ustajem sa donjeg ležaja. Isključujem lampu na telefonu i izvodim kerušu van. Obilazimo krug oko bloka. Tek neka senka prolaznika prođe pored nas, ali ne i vozila. Huk saobraćaja je tih i dalek. Ničeg na nebu.
Vraćam se u stan i čitam. D. sedi pred računarom, lica belog od svetlosti monitora.
(421)
23.2.2021.
No, refleksija-u-drugo onoga što egzistira jest nerastavljena od refleksije-u-sebe; razlog je njihovo jedinstvo iz kojega je proizašla egzistencija. Zato ono što egzistira sadržava u sebi samome relativitet i svoju različitu vezu s drugim egzistencijama, pa je reflektirano u sebe kao razlog. Tako je ono što egzistira stvar. (G. W. Friedrich Hegel, Enciklopedija folozofijskih znanosti str. 132)
I onda ćutimo dugo, svako sa svojim razlogom i u različitim sobama, ti se pretvarajući da spavaš, a ja da čitam. Stvar je fiziologije, jedan od načina da se organizam izbori je da otrov preobrati u nesanicu. Uključujem računar i pišem.
(422)
24.2.2021.
Između poslova, odlazim kod stomatologa. Menja mi staru plombu i sanira skriveni kvar ispod nje. Kroz pištanje burgije, iz poluležećeg položaja, posmatram krov kuće na drugoj strani ulice. Studiram svako zakrivljenje crepa, način opšivanja, te druga graditelja rešenja. Zbog prejake svetlosti reflektora, boje koje vidim počinju da blede. Naposletku, zatvaram oči i posmatram crvena probijanja svetlosti kroz kapke.
(423)
25.2.2021.
Plavetnilo neba. Nakon mog prvog posla, D, mlađa ćerka i sin me čekaju na igralištu u blizini naše zgrade. Odvodim decu do stana da skinu jakne i obuku džempere. Vodimo i kerušu sa nama. Biramo trotoar u senci.
(424)
26.2.2021.
Noć nesanice. Neprestano hučanje nekakvih motora (frižideri iz stanova, iz prodavnice na uglu?) i dalekog saobraćaja.
Pišem predugačak mejl koji odlučujem da ne pošaljem, jer sve što kažem dobija na značaju. Biram razvalorizovanje kao put, gde i ono što bi, samo po sebi, imalo nekakvu vrednost obesmislim. Reči koje ti ćutim.
U 5:30 se iz dvorišta čuje usamljen cvrkut. Doziva nekog. Uporna je, iako se niko ne odaziva. Koga doziva? Partnera? Pripadnike svoje vrste? Možda mene? Ili, nikog i ne doziva već nešto izjavljuje, obznanjuje. Prihvatam taj glas kao svoj. Cvrkućem izvan sebe.
Razmišljam. Cvrkut nije glas, već prostor. Ono što ti imam reći, prostor je među nama. Ćutanje ne čini da nestane. Makar, ne čini to odmah.
Oko deset do šest, cvrkuće crvenorepka. Usamljen glas, piskav.
Oko šest sati se čuje prvo graktanje. Dođe kao olakšanje.
(425)
27.2.2021.
Naprslina, počinje iz grudi, šireći se izvan svakog očekivanja, izvan fizike, potpuno neparalelna svakom rešenju koje bi se u proračunu statike smatralo greškom, a, ipak, to je uprkos svemu.
S decom i kerušom, odlazim iz ulice Marka Miljanova levo uz kej, skroz do kanala. Deca beru trave, listove bokvica ili mlade listove čika, pa u njih rolaju zemlju. Donose te rolnice pred mene i kažu: prijatno, tata.
Kad podignem pogled s knjige, u severoistok oblačnog neba, ono je i sivo, i ljubičasto i modro. Nešto je utešno u toj neodređenosti.
(426)
28.2.2021.
Naprasno, dan dobija novu dinamiku. Ili sam to očekivao, ili ogrubeo. Možda pomešano. Nebo je nepodnošljivo vedro.
Oko podneva, iznenada se javlja Vukašin. U Novom Sadu sam. Imaš li vremena za kafu? Dolazi kod nas u stan, i dok spremam karfiol čorbu, tek po reč. Devojčice su ga uzele pod svoje, beskrajnim nizom pitanja i glupiranja.
D. se vraća predveče.
Pokušavam probiti zid koji čitavog dana osećam, ali me prene unutrašnje pitanje a šta ako s druge strane nađem ništa?
(427)
1.3.2021.
Jutro. Sunčeva svetlost, tek promolivši se preko krovova, utisnu oštre senke naših nogu o zid crkvene ograde. Plastični točkovi, sinovog motora guralice, ržu o neravnine trotoara.
Lit. Vitold Gombrovič, Testament Razgovori sa Dominikom de Ruom.
Daniel mi je prosledio tekst o izložbi slika njegovog brata Žolta. Tema: beskonceptnost. Da li je to koncept?
Popodne u optici, dok sam u radionici, slušam predavanja o likovnoj avangardi. Radim. Kroz buku brušenja izroni tek po koja razumljiva reč.
(428)
2.3.2021.
Jutarnja šetnja. Sin i ja izvodimo kerušu. Nakon što je pao, nesmotreno se zaletevši motorom guralicom na bankinu, nosim ga na ramenima, a motorić u ruci s povocem.
Na uglu ulice Koče Kolarova, visoko u šiblju brezove krošnje su dva goluba, jedan nadleće drugog, šire krila i klepeću perjem. Na fasadi zgrade, mlado sunce projektuje njihove senke.
Obilazimo krug oko bloka. Iz dvorišta kuća šareni cvrkuti.
(429)
3.3.2021.
Izvodim kerušu oko pet sati. Prostor treperi u nekakvoj izmaglici nerasanjenosti. Bilo je oko dva sata kad sam se pružio preko troseda.
Mrak je gust i prostor se otkriva obrisima slabih refleksija. Negde visoko, na drugoj strani ulice, probija se oštar cvrkut velike sednice. Pokušavam odrediti njen položaj, posmatrajući upletene grane krošnji lipe, dženerike i bagrema. Možda je na nekoj od terasa, pomislim.
Hodajući uz parking, čujem pticu i njen odjek. Nad zadnjom kupolom crkve, sja mesec u osipanju, a oko njega se iscrtava velik prsten haloa.
Nakon svitanja, prvi zraci sunca se reflektuju sa gornjih spratova naspramne zgrade. Uzimam fotoaparat i beležim nekoliko fotografija.
4.3.2021.
Sivo razdanjivanje. Kao da je preko krovova razvučena stara plahta. Prostor je otupeo, rasformiran i bez senki. Izostaje međusobno rezonovanje objekata.
Ja, koji to nisam, ulazim u plavi automobil, koji to nije, i krećem se, vozeći u bezmernoj statici prostora.
(431)
5.3.2021.
Očekivajući nedočekavnu besvest i nerazum, već i sam poprimivši te odlike. Otupeo s oba kraja. Svetlost se, samo naizgled, probija kroz sivilo, i sama postajući siva, potiskujući iz objekata oblačne senke.
(432)
Veče - oseka: snage, reči... S uključenim svetlima, pružen preko troseda, slušam neko predavanje koje mi je izlistano među preporučenim video snimcima. Nemam snage ni da biram. Puštam video i odlažem telefon. Govor iz zvučnika mimo mene i ja mimo govora, nikakvo srastanje, kratka koegzistencija, tako dok ne potonem. Ujutro, zatičem isključeno svetlo i pokrivač na sebi.
(433)
6.3.2021.
Čujem glas. Kad pogledam u tom pravcu, ne vidim ništa drugo do zid.
Lit. Vitold Gombrovič, Testament Razgovori sa Dominikom de Ruom
(434)
7.3.2021.
Posle ručka se odvozimo na Frušku goru. Kosi zraci sunca trepću među stablima. D. i deca beru visibabe. Vraćamo se do automobila, gde na klupi pijemo čaj iz termosa i jedemo mandarine.
Po povratku, dok sin spava, postavljam na svoju bandcamp stranicu snimak sa Gabijem Fišerom.
8.3.2021.
Nad parkingom se prelama prodoran cvrkut velike senice. Sva ta vozila svojom statičnošću protivreče sveglasnijem huku saobraćaja. Na uglu, pred prodavnicom, dostavni kamion je u leru.
(436)
9.3.2021.
Pre odlaska na posao, sa sinom, starijom ćerkom i kerušom, odlazim po doručak. Dvanaest je godina kako smo D. i ja zajedno.
Na radnom stolu, u biblioteci, čeka me termos s kafom.
Nakon škole, biciklašenje sa mlađima, odlazimo do banke, po njihovu knjigu kod kolportera, pa do ogranka biblioteke prekoputa upravne zgrade Pošte. Vraćamo se, besciljašeći kroz Dunavski park.
Lit. Žak Ransijer, Politika književnosti
Prvi utisak.
Da li je, zaista, politika književnosti nezavisna od politike autora? Gde je ta linija? Ta, zar delo nema na sebi otisak, ako ne i potpis, samog autora, postajući time njegov sadržajni produžetak. Definisanje koje čini Ransijer, čini mi se opravdano u naučnom smislu, ali ne i ubedljivo.
(437)
10.3.2021.
Skotrljavam se s kreveta. Pet sati i petaest minuta, iščitavam sa zidnog sata. Dok čekam da voda provri, slažem veš iz sušilice. Nakon desetak minuta koje provodim pred računarom, sin se budi.
Izlazimo van s kerušom, obilazimo krug oko bloka, pa se odvozimo do samouslužne autoperionice. Posmatramo se kroz staklo. Uperim mlaznicu i pritiskam polugu. Pena klizi niz prozor, otkrivajući njegovo nasmejano lice.
Prostornost je promenljiva.
Nakon prvog časa, otvaram krovni prozor i hladan vazduh ispunjava kabinet. Kada se vratim, sve deluje drugačije, uzdržano.
Lit. Žak Ransijer, Politika književnosti
(438)
11.3.2021.
Prostor se zgušnjava, kondenzuje, razuđuje, kristališe, otvara, puketa, huči, plasne, memli, mrzne, prosijava, jednom rečju diše nekakvim obolelim plućima, namećući svoj grudni koš da bude živi zid, i ne vezano udiše li ili izdiše, biva prepreka.
(439)
12.3.2021.
Odvojiću ovo vreme da napišem nešto čega sam već dugo svestan u vezi svojih beleški, a što do sada nije stajalo eksplicitno u njima. Čitajući Hronike, čitalac savremenik može osetiti da postoji nekakav nesklad sa ovde ispisanim redovima naspram spoljnog sveta oblikovanog događajima, vestima, politikom, ili ma kojim inim senzacijama. Isto ovo, pre dva ili tri meseca, konstatovao je i Daniel Kovač.
Onaj ko traži fakte i/ili fabrikacije, slobodan je prelistavati štampu. S druge strane, što bi u svojoj suštini bio i ključni argument, za subjekta, pa i mene kao takvog, ne postoji druga istina do subjektivne istine.
To nikako ne podrazumeva izolovanost ili nesvesnost spoljnjeg sveta, već ga po svoj prilici drži na daljini, što je, složićemo se, nužno, kako bi se svet i zbivanja u njemu mogla shvatiti i interpretirati kroz biće u okviru njemu svojstvene poetike.
Svesno hodam mimo skorašnje polemike u kojoj sam pomenut. Neka obuća mrtvog čoveka i sama ostane mrtva. Ne uzimam učešće, jer smatram da svako ispoljavanje predstavlja individualni podvig. S druge strane, svaka malicioznost i izvrtanje posledica je neizlečive mentalne osakaćenosti.
Eto, ako treba negde da stoji, nakon moje smrti spalite sve moje cipele.
(440)
14.3.2021.
Nakon doručka, odvozimo se na Frušku goru. Automobil ostavljamo na odmorištu kod spomenika poginulim partizanima. Polazimo u šetnju prema manastiru Grgeteg. Osluškujemo cvrkute i pokušavamo pronaći ptice. Čujemo drozda pevača, plavu senicu, a u daljini kuckanje detlića. Na jednom mestu, silazimo sa staze kako bi osmotrili nekoliko brgljeza kako se uspinju uz stablo. Primećujemo nekoliko hrčaka, a jedan od njih, koji nas posmatra pod rašljama grana, ne ustuknjava čak ni kad mu se približim na par koraka.
Pred manastirom je sin zaspao u nosiljci. Prelazimo preko Lukinog potoka. Sedamo za sto, pijući čaj i ljušteći mandarine. Kupujem tamjan i med u prodavnici manastira. Devojčice s mostića posmatraju potok. Dok smo sedeli za stolom, jedna se veverica spuzala s drveta na drugoj strani, osmotrila nas i u par skokova se uspevši, zašla nad nadstrešnicu geološkog lokaliteta.
U povratku, D. vadi veliki crni džak za smeće i rukavice, pa sakupljamo krajputaške otpatke: plastične flaše, folije slatkiša, limenke i slične otpatke. Nosim sina na ramenima, pri tom otvarajući džak ili usmeravajući na uočen otpadak. Pred kraj puta, vreća je puna, pa je D. i ja nosimo zajedno.
Povratak u stan.
Nakon ručka, čekamo da kiša prestane da pada. Izvodim decu i kerušu u još jednu šetnju. Preko ulice Marka Miljanova izbijamo na kej, pa idemo desno uz Dunav, posmatrajući galebove i brodove. Na jednom mestu, iza ukotvljenog broda, vidimo par pataka kako plivaju pod senkom pramca. Prelazimo ulicu iza vojnog restorana, pa uz muzeje, dolazimo do kokičara u Dunavskog ulici. Kiša počinje da se pojačava kada smo došli pred kraj ulice Matice srpske. Ubrzavamo korak kroz pljusak.
(442)
15.3.2021.
Kiša se probija kroz čitavu noć i pred zoru kad se oglasi prvi cvrkut. Prostor se preobražava kroz taj šum. Čini tako i dok vozim, tada čak i vizuelno, tek načas potsećajući na pređašnje fizičko stanje iza prelaza brisača.
Prepodne romori na krovnom prozoru kabineta.
Lit. Fridrih Niče, Antihrist
(443)
16.3.2021.
Suočen s pukotinom, čovek se nalazi na raskrsnici, da li da tu pukotinu interiorizuje u unutrašnji sadržaj ili da proviri i po mogućnosti pronikne na drugu stranu. Ono što čovek ne zna ili potiskuje, više do neosvešćenosti nego neznanja, odnosi se na njegovu prirodnu karakteristiku, na agregatno stanje svesti, budući da se pred svakim račvanjem puta rastače u svim smerovima.
D. mi javlja da će starija ćerka, kao đak prvak, naredne nedelje najverovatnije preći na tzv. online režim školovanja. Iščitavam novousvojene mere, a zatim s njih skliznem iščitavajući i druge vesti. Osećam se otrovano i dezorjentisano. Nema skeleta, niti konkretnosti. Sve ugiba, truli i odiše truležnošću amaterizma.
Džek London tvrdi da pisci koji pišu o rudarima, a da nemaju iskustvo rudnika, ne mogu biti ubedljivi. (Pišem u ironičnom tonu koji briše prizvuk pitanja, te naposletku otkida s početka rečenice: šta pomislim kada...) Na konferenciji za novinare, neko kome kaplja mleka s državne sise još drhti na usni (uz druge benefite materinskog zagrljaja), teatralno prenaglašavajući izgovara reč: teško.
Lit. Tibor Varadi, Put u juče
(444)
17.3.2021.
Faktografisanje fikcije i razvodnjavanje fašizma
Razmišljajući dalje o stvarima, u jednom trenutku sam se našao u iskušenju da iskoračim iz žanra dokumentarne proze i pišem o onome čega u ovim spisima nema.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 57)
Štošta sam pustio da oteče, čitajući Varadijevu knjigu, ali ova rečenica me je prilično uštinula za logiku. Prvo, T.V. je advokat iz porodice advokata. Svoju knjigu gradi na pikanterijama advokatske arhive (svoje porodice). Činjenica, da slučajeve koje pominje bira iz veće građe, izdvaja ga od pukog posmatrača i stavlja ga u poziciju lightmajstera scenografije koju razmatra s pozamašne vremenske distance. Izvlačenje pojedinačnih slučajeva predstavlja kolažiranje, odnosno stavljanje u redosled i kontekst izvan realnog i faktografskog.
Danilo Kiš se, kada je to bilo potrebno za podvlačenje tvrdnje ili udaljavanje svoje odgovornosti za izrečeno, pozivao na nepouzdane svedoke. Varadi tvrdi da ne piše ništa osim onog što je u razmatranim spisima. Zašto onda, ako je njegova tvrdnja tačna, knjiga nije sastavljena isključivo od faksimila pomenutih spisa?! Ali T.V. nam daje još nešto, nešto što prećutkuje u pomenutoj rečenici, daje nam sopstvena tumačenja kojih u spisima nema. Te nprm. kada je rukopis nečitak, on konvergira ka činjenici da je hartija bila na kvadratiće. Da li ga to čini pouzdanijim dokumentom nego da je bila na linije, francuske kocke ili anđeoske trube?
To što je nepouzdani svedok imao kravatu na zebre ili što je hartija na kojoj je nečitak rukopis bila na kvadratiće zanemarljiva je pomoć pri lociranju svedoka ili hartije, a sama po sebi nema nikakve veze sa uverljivošću iznetog.
Čini mi se da je stanovala na obali Begeja (što je ili činjenica, ili rezultat pobrkanih sećanja).
Tibor Varadi, Put u juče (str. 47)
Da li i ovo stoji de facto u spisima? Sam autor nije siguran u tumačenje pomenute misli, ne zna kako da je tretira, da li kao činjenicu koja nije opipljiva ili kao sećanje, te ga u čitavoj konstrukciji podmeće kao fakat.
Ako bih preuzeo ulogu lightmajstera u njegovoj knjizi, mogao bih lako izvući drugačiji kontekst.
Nprm. iznoseći slučaj tetke Jemrič, devojački Schultz, alias Adolf Fihtner, Varadi započinje sa pismom njegovog dede od 8. decembra 1942. godine, gde se pomenutoj obraća da Liebe i u nastavku prezimena néni, ženi koja je lažno potkazivala suseda nemačkim okupatorima.
Trebalo je pred čitaocem izvršiti izvesnu porodičnu rehabilitaciju, budući da je izvesna potkazivačica uspešnim delovanjem starijeg Varadija dobila mesec dana robije, odnosno godinu dana uslovno, te na stranici 52. iznosi i te, eto slučajno iskrsnute, lične uspomene (kojih opet nema u spisima) u kojima za vreme nemačke okupacije, njegov otac sluša svakojake radio-stanice koje naglo isključuje prilikom kucanja na vrata (zašto ne, među silnim slušanim radio-stanicama, i one zabranjene, valjda iste one za koje, na str. 57, zaključuje T.V. da ih je slušao Emil, prim. I.Č. i dodatak, a uostalom, mogao se i stideti svog muzičkog ukusa).
A onda su tvrda uverenja i verovanja ispunila ranije prostore šala i viceva, i tu više nije bilo lepršanja.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 48)
(445)
Nakon zazvaranja optike, D. dolazi po mene. Čekam je u ulici Maksima Gorkog. Izlazi iz automobila i prelazi na suvozačko mesto, ustupajući mi mesto vozača. Uključujem USB radio transmiter.
Muzika. Hans Eckart Schlandt, La Orga Bisericii Negre Din Brașov
(446)
18.3.2021.
Ponovo, prostor postaje izolator. Na šta se svodi(?): jedan telefonski razgovor, rasporena knjiga na stolu radionice, mehaniku dobardanizvolite, brušenje pristiglih sočiva, ručno brušenje stakla iz jednog za drugi okvir, po koji iščitan pasus između…
U predvečerje, prilazim izlogu i uočavam na staklima parkiranih automobila rošpe zadržalih kapljica.
(447)
19.3.2021.
Jutro, automobil: orgulje i Hans Eckart Schlandt, B strana.
Prostor je sačinjen od mnoštva soba iz kojih je iznet nameštaj. Nema ni vrata među njima. Ničeg što bi zaustavilo kretanje, osim odjeka.
(448)
20.3.2021.
21.3.2021.
Nakon završenih aktivnosti starije ćerke, a kako bi smo dali više vremena da D. završi svoje poslove oko snimanja, s decom i kerušom se odvozim u Kamenički park. Tokom vožnje je sin zaspao. Pred ulazom u park, parkiram tako da imamo pogled na Dunav. Ustreptala površina reke, reflektujući niske oblake, izgleda kao da je prekrivena nekakvom skramom prašine. Posmatrano prema tamnim površinama, vidi se po koja pahulja.
Popodne, odvozimo se na petrovaradinsku stranu. Parkiram kod mosta i šetamo uz desnu obalu Dunava. Pored trotoara pronalaze kamenčiće, bacaju ih preko bedema i posmatraju ih kako se kotrljaju, nadajući se da će naposletku bućnuti.
(450)
22.3.2021.
Vozeći prema poslu, brisači uklanjaju kapi otopljenih pahulja. Uključujem USB radio transmiter: snimak s ploče Johann Sebastian Bach, Brandenburg Concertos.
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
(451)
Bojim se da je poslednjih par dana u mojim beleškama ostalo nedorečeno, te je moguće krivo tumačenje. Vratiću se pojmu subjektivne istine kako bih bliže skicirao. Ako uspem da to izvučem na čistac, biće vidljiviji i problem koji uočavam sa Varadijevom prozom.
Neophodno je uočiti nekoliko uzročno-posledičnih veza. Da bi se delo izvelo ili ispoljilo, neophodno je da volja prevaziđe izvestan prag, te prebaci sa modusa statike (misaonog sazrevanja) na izvršilačku aktivnost. Naizgled, može se učiniti da volja nije jedina koja može načiniti ovo transformisanje, ali suština je da drugi potencijalni uzroci (emocije, nagoni) pre utiču na visinu praga koji volja treba da prebaci nego što su deo izvršilačkog potencijala, odnosno u jednačini bi zauzeli mesto na poziciji umanjenika prepreke.
Vratiću se uzročno-posledičnim vezama: misao prethodi delu. Okrenuta naglavačke, ova formulacija bi glasila: delo je manifestovana misao ili, budući da je za manifestovanje neophodna volja, možemo reći da je delo voljom obgrljena misao. Preteča delovanju se nalazi u polju subjektivnog, podbočenim arhitekturom unutrašnjih uzročnika, premisa, sklonosti, uverenja, nadanja i sl.
Bez subjekta nema dela, a bez dela nema manifestacije, te istina, kao pojam izvan manifestacije, postaje čestica koja prolazi kroz sito. Koliko god se trudio, ne pronalazim mesto reza koji hirurški razdvaja subjektivno od pretpostavljene objektivnosti dela.
Vratiću se Varadijevoj rečenici:
Razmišljajući dalje o stvarima, u jednom trenutku sam se našao u iskušenju da iskoračim iz žanra dokumentarne proze i pišem o onome čega u ovim spisima nema.
Tibor Varadi, Put u juče (str. 57)
Autor naginje prema smeru objektivizacije iskaza, budući da se poziva na sadržajnost spisa koji bi u svojoj fizičkoj konkretnosti trebali biti nekakav garant istinitosti (sve što je na papiru, dogodilo se). Ali, čitalac ne dobija samo sadržaj arhiviranih spisa. Uz spise, autor potura i sopstveno tumačenje, lično filtriranje, kolažiranje, akcentovanje, nepotpuno iščitavanje mogućnosti itd.
Kao što je moguće ustvrditi da objektivnost teži univerzalnosti, stoji i da nema univerzalne subjektivnosti.
Slučaj utiskivanja lubenice u lice gospođe Vorgić, kako ga vremenski locira autor na pre pola stoleća, predstavlja primer neobuhvatnosti spisa. Za vreme jednog porodičnog ručka čuo sam, piše Tibor Varadi. Sledi da izneto nije sadržano u spisima, već u sećanju autora, a dalje iznosi i: moj otac joj je preporučio da sve zaboravi i da ne podnosi tužbu. Dakle, sam autor spisa je predložio gospođi Vorgić da ne na taj slučaj ne troši papir. Nameću se pitanja: da li je sredina lubenice uzela otisak nosa gospođe Vorgić ako to nije sadržano u spisima, da li su pomenuti spisi hronika istinitosti ili arhiva advokatske kancelarije, te i kao jedno od ključnih pitanja, da li je istinitost pravničkog delovanja bazirana na pravničkom tumačenju ili na univerzalnoj objektivnosti? Negde na ovom tragu, odgovarajući na pomenuta pitanja, naići ćemo na pukotinu koja razdvaja pravo od pravednosti.
Da li bi sve sadržano u spisima moralo biti i istinito. Varadi iznosi slučaj Katice Vorgić (čak ni on nije siguran da je Katica ona bostanocelivajuća gospođa Vorgić). U žalbi koju je, po svemu sudeći (str.129), formulisao Ignić (pripravnik dr Imrea Varadija): ...vaspitala sam se u mađarskoj sredini tako da sam se zbog toga mađarski osećala i osećam se i sada.
Ova tvrdnja se nalazi u spisima. Da li je ona nužno i istina, ni manje ni više nego objektivna istina kojoj stremi Tibor Varadi, odbijajući da se preda iskušenju da iskorači iz žanra dokumentarne proze i piše o onome čega u ovim spisima nema.
Pokušaću da izvedem dva primera. Koristim mogućnost da za Hronike koje vodim ustvrdim da predstavljaju istinu.
Primer 1. U detinjstvu sam čitao romane Zena Greja, Karla Maja, kao i mnogo drugih knjiga i stripova sa vestern tematikom. Dakle, osećam se indijancem. (Subjektivno - objektivno)
Primer 2. Iskaz: Tibor mi duguje 100 dinara. Budući da stoji napisano u Hronikama, koje postoje dakle jesu, via. jesu dakle istinite su, te se dalje pozivam na objektivnost koja proističe. Kada se mogu nadati svom novcu? (Napisano, nenapisano - istinito, lažno)
Čini se da niko drugi do gospođe Vorgić ne može dati odgovor na suštinsko pitanje: da li je lubenica bila slatka? Doživljaj gđe V. predstavlja njeno učitavanje dela - čitaj subjektivni doživljaj, pri tom, opet, dela koji je kroz svoju volju ispoljila ljuta pijačarka, manifestujući sadržaje sopstvene subjektivnosti.
Tvrdim, dakle, postoji pukotina.
Objektivna istina, ako joj je moguće pristupiti, pozivati se na nju ili smatrati da je imamo u šaci, ali tako da se držimo izvan uoptavanja, generalizacije ili kolažiranja njenih sporadičnih odraza, jednako nas nadvisuje.
(452)
23.3.2021.
Nastavak:
Mana Varadijeve proze nije toliko u nedostatku literarnih kvaliteta, jer ona ni ne pretenduje na njih, već se ogleda u tome što pretenduje na objektivizaciju ličnog stava, potkrepljujući ga čas sadržajima spisa, čas subjektivnim učitavanjima i tumačenjima, dakle, u tom proizvoljnom balansiranju na žici istinitosti, gde se kroz čitav tekst nalazi na obe strane.
U suštini, ovo ne treba da bude iznenađenje, budući da pomenuti pisac dolazi iz sveta advokature, a u tom svetu je katkada nužno da se lični stav, lično viđenje ili tumačenje nametne kao objektivna istina. Te, kao što i mnoge profesije ostavljaju svoj organski pečat na telu izvršioca (ogrubeli dlanovi, odebljala koža jagodica prstiju, slab vid, kriva kičma i sl.), tako je i na Tiboru ostao trag njegove profesije, duboko zahvatajući logiku i jezik, izobličavajući ih na takav način da od njih stvara porotoubeđujući mehanizam.
(453)
Pregledajući skenirane knjige na mom USB-u, nailazim na pasus tangentaran s prethodnim tekstovina. Prenosim ga u celosti.
Postoje istine i zablude, kao što postoje crvene i bele ruže, pročitao je nekad davno Pavle Mrak, i dugo ga nije napuštala misao da prema tome postoje samo poluistine i polulaži. Jer, postoje i ružičaste ruže, i, reklo bi se, one jedino prirodno i postoje, a bele i crvene ruže jesu u stvari delo ruku baštovana-mađioničara. Pavlu Mraku jedino nije bilo jasno, pa ni danas, koju od tih dveju polutki poluistine i polulaži treba da prilepi na obraz neke misli, ili rečenice, koju izgovara ili ispisuje. To ga je mučilo jedino kada se radilo o njegovim rečenicama, ali kada je slušao ili čitao rečenice drugih, to ga pitanje više nije mučilo. Činilo mu se da u svakoj rečenici oseća, gotovo njuhom vidi, koja je bela a koja crvena ruža, i prema tome zna koja je od polutki na kojoj rečenici zalepljena.
Dušan Matić, Najmlađi Jagodić neće u roman (str. 35)
Katkad, ono što se učini kao sinhronicitet, može biti posledica delovanja nekog dubljeg magnetizma.
(454)
24.3.2021.
Dan postaje vitraž sačinjen od mnoštva sitnih komadića stakla u raznim bojama. Sve prosijava svetlošću i vedrinom, ali izostaju vezivo, sklad ili kontinuitet. Pažnja je plitka i rasipa se. Oseka duha.
Lit. Malkolm Lauri, Pakleni kamen
(455)
25.3.2021.
Bojim se da se na osnovu ljudske senke daje više zaključiti o samom čoveku, nego što se na prvu pomisao čini. Promenljivost moje senke, njeno kotrljanje pod nogama kada je razobličena pri danima oblačnosti, ili njena plahovitost prilikom večernjih ili noćnih šetnji, gde se isteže i sabija kako prolazim pored stubova ulične rasvete, kako me optrčava dok automobili promiču, ili kako tone u senilo večeri, tada nevidljiva i sveobuhvatna, sve te njene osobine potpuno su u skladu sa nedoslednošću kakvom se odnosim prema svom vremenu.
(456)
26.3.2021.
Budim se u farmerkama oko jedan sat iza ponoći. Prespavao sam probu. Suočen sa grižom savesti zbog sopstvene neodgovornosti i nemoći, besciljno se sudaram sa zidovima stana. Prostor je naprasno postao mali. Izvodim kerušu u šetnju. Iza parkinga, u procepu među zgradama, vidim mesec, i iznenadi me, čini se sav praškast i uveo, iako će za par dana dosegnuti do punog kruga. Pomišljam, a ostaje mi ta misao i po povratku u stan, da liči na nekakav bajati kolač.
(457)
27.3.2021.
Radna subota u optici. Popodne odvodim decu kod prijatelja. Nakon dana dvorišnih radova, provodimo veče pokraj peći. Po povratku obavljamo u ubrzanom tempu večernju rutinu. Starija ćerka, ležući u krevet, kaže: tata, kad zatvorim oči, vidim boje.
Lit. Nebojša Vasović, Struna / Suton
(458)
28.3.2021.
Sa sinom i kerušom šetam po Dunavskom parku, čekajući ćerke da završe svoje aktivnosti. Tokom čitave šetnje, neprestano pominje nam!, što bi bila njegova reč za mačku. Viđenje mrtve mačke pored puta je ostavilo utisak na njega.
D, deca i ja odlazimo kod prijatelja na Popovicu. Popodne provodimo u dvorištu. Sin je zaspao tokom vožnje. Spavanje nastavlja dok ga nosim u marami.
Igraju se zemljom i grančicama. Dan je znatno hladniji nego juče, te se D. ogrće ćebetom. Predveče, pokraj peći.
(459)
29.3.2021.
Nakon škole automobilom odlazim po mamu. Pratimo stariju ćerku u školu, pa šetamo do Dunavskog parka. Sin, nepoverljiv, potrči prema meni, te prolivam kafu po svojoj košulji. Fleka se interiorizuje. Oko podneva mi D. javlja da je stigao Poziv iz stanice policije u Paraćinu na moje ime, zbog prekoračenja brzine kada smo prošle godine išli na odmor.
Na posao odlazim u drugoj košulji, noseći fleku kao unutrašnje stanje.
Predosećam da se, ta sada interiorizovana fleka, neće zaustaviti tu, ona će prodreti kroz tkivo dok ne postane čvrsta poput pesnice pod mojim levim rebrom, postajući otrovnija od bilo koje fizikalnosti, postajući emotivni rezignitet.
(460)
30.3.2021.
Nikakve ptice, kada sam ujutro izveo kerušu ili na putu prema automobilu. Prostor među zgradama zvoni nekakvom prazninom, odjekujući sobom iz sebe. Sve je šum.
Sva staklenost međuljudskih odnosa se rasula u srču. Otrovan preko svake mere. Tokom popodneva u optici slušam muziku iz ere fonografa i uspevam dovršiti čitanje Malkolm Laurijeve knjige Pakleni kamen.
(461)
31.3.2021.
Starija ćerka i ja, ona na svom biciklu a ja na trotinetu, pre početka njenih časova, odvozimo se do Anande po doručak. Overavam kod notara izjavu da sam upravljao svojim automobilom u vreme koje je bilo napomenuto u Policijskom pozivu.
Popodne, na radnom stolu je otvorena knjiga. Utrnuto stanje. Iščitavam par pasusa između procesa ugradnji. Slušam online prenos odeljenskih veća.
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
Iza izloga promiču razmrljani glasovi, fragmentarni i utisnuti u drugu vanjsku buku, punktirajuć ritam koraka, automobile koji se uparkiravaju ili odlaze, brum motora u leru, a daleko iza, poput osnove, huči bulevar.
(462)
1.4.2021.
Osećanje teskobe poprima fizičko obeležje, te se nebo čini odvojeno nekakvim prašnjavim staklom i prostor se ukazuje kondenzovano. Kretanje je probijanje. Sunčeva svetlost se raspršava o zidove i asfalt.
Nakon škole, odlazim u šetnju sa mlađom ćerkom, sinom i kerušom. Besciljašimo kako bi D. dobila vreme za svoje aktivnosti. Kupujem im po smuti i, razmišljajući gde da odemo, setim se da pored nove zgrade Istorijskog arhiva grada Novog Sada postoje klupe. Pronalazimo senoviti džep prostora uklješten zgradom arhiva i kompleksom zgrada u izgradnji. Zelena površina iza mesta za sedenje je obrasla maslačcima. Beru pufne maslačaka i duvaju u njih. Oslobođene semenice odmiču prema ulici.
(463)
2.4.2021.
Nakon pisanja, uzeo sam da čitam.
Poezija je danas viša algebra metafora. (286 str.)
Ipak, slučaj je taj da između ideja i stvarnosti uvek stoji apsolutna razdaljina. Ono stvarno se odbija od pojma koji nastoji da ga obuhvati. (291 str.)
Lit. Hose Ortega i Gaset, Estetički spisi
Privikavam oči na jarku svetlost ekrana telefona. U gornjem desnom uglu iščitavam: 75% 3:06.
(464)
Srećem se sa Nikolom Neškovićem u Limanskom parku. Razgovor je srdačan, ali ne odlazi u dubinu, delom i zbog toga što stalno motrim na svoju decu. Neizvesnost budućih viđenja čini nas rezervisanim. Možda je i najbolje pustiti da ostane nedorečeno i neizvesno, jer svaki vid zaključivanja priznavao bi konačnost.
U optici puštam novi album Pontona sa Igorom Čubrilovićem.
Ukoliko bi novac koji naplaćuje mojoj optici Sokoj prosleđivao pomenutim autorima, razumeo bih opravdanost naplate, ali u suprotnom zastupam ideju da pomenuta organizacija predstavlja mafijaški reket, odobren od strane države.
(465)
3.4.2021.
Danas se navršava deset godina kako je preminuo deda. Tog vikenda nisam otišao da ga posetim, jer sam prisustvovao snimanju albuma Folklor, Jesenjeg orkestra.
Rominjanje kiše o bakarni sims usporava dan. Mogućnosti se istanjuju.
Lit. Bertolt Breht, Čovek je čovek
(466)
Popodne odlazim s decom i kerušom u šetnju. Uzimamo kokice u Dunavskoj ulici i spuštamo se u Dunavski park. Hvatamo retke osunčane površine zapadnog sunca. Čas hodamo kao džinovi, pa kao mravi, pa menjamo igru i šunjamo se, pretvarajući da su automobili i autobusi na bulevaru Mihaila Pupina nekakvi džinovi ili krokodili…
(467)
4.4.2021.
Dok je starija ćerka na svojim aktivnostima, sa malima lutam Dunavskim parkom.
Nakon toga, kerušu ostavljamo u stanu, pakujemo pločice, jagode, zrnevlje i povrćnu supu u termosu, pa se odvozimo na Frušku goru, na odmorište koje deci imenujem kao čarobnjakova kuća.
Ručamo supu iz malih plastičnih posuda, pa odlazimo u šetnju. Sunce se načas probije, obasjavajući krajolik u uskom pojasu. U par navrata pada kratkotrajan grad.
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama III
(468)
5.4.2021.
Nakon šetnje, D. se povukla u zamračenu spavaću sobu sa sinom kako bi spavao. Devojčicama čitam skraćenu verziju Robinzona Krusoa iz edicije Ja volim klasike. Izvukao sam donji ležaj, a one sede levo i desno od mene i s nestrpljenjem zapitkuju kada će biti deo sa Petkom ili šta im se dogoditi.
Po povratku iz optike, dok se deca kupaju, na telefonu gledam premijeru Patient love, Manje Ristić i Aleksandra Lazara. Žubor vode postaje još jedan sloj njihovom zvuku.
(469)
Već nekoliko dana osećam da nosim breme izbora. Krajem marta sam dobio mejl od Ozrena povodom njihove video kampanje oko 14. rođendana Crne kuće. Traži od mene da načinim koncizni video rođendanske čestitke u kojoj bih govorio afirmativno o njihovom radu. Tek popodne mi se kristališe izbor, te osećam kao da svlačim tešku jaknu na topao dan. Jaknu? Pa nisam obukao jaknu čak ni tokom najhladnijih dana ove zime!
Još u oktobru 2019. godine sam u Objavi obznanio da se povlačim iz svakog vida umetničke prakse u ovom gradu. Zašto bih prešao preko svoje izjave?
S druge strane, neumesno je svako izjašnjavanje u brakorazvodnoj parnici njih i Kude.
Umetnički aktivizam se u ovom gradu bazira na konstantnom raslojavanju: mi protiv njih, oni protiv nas, levo naspram desnog, gornje naspram donjeg, državnosisno naspram nezavisnog, jedan kružok naspram drugog itd. Postoji teret nezauzimanja stava po izvesnoj stvari, te ću zauzeti jasan i nedvosmislen stav: MOJA PRAKSA U UMETNOSTI JE MOJ IZBOR. NJENA AUTONOMIJA JE BAZIRANA NA MOJOJ SUBJEKTIVNOSTI. NE TEŽI DA BUDE DOPADLJIVA. NE ZASTUPA INTERESE TREĆE STRANE NITI JOJ POVLAĐUJE.
Što se pomenute objave tiče, trebao bih načiniti nekakave anekse:
Aneks 1. Ne učestvujem u kulturnom životu Novog Sada najranije do isteka 2022. godine, budući da je godina EPK-a pomerena za narednu godinu.
Aneks 2. Menjam formulaciju iz Novi Sad je Evropska prestonica (f#)kulture u Novi Sad je Evropska prestonica urinokulture.
Dodatak 1. Ovaj grad je trenutno potpuno kulturno impotentan, jer mu izostaje kičma integriteta. Robuje palanačkim potkusurivanjima i ogovaranjima, a zarad lične koristi i/ili satisfakcije. Dopušta da ga jaše svaka garnitura vlasti, a ona ga, bez izuzetka, jednom rukom miluje po glavi, dok mu drugom gnječi vime.
Dodatak 2. Treba ukinuti svako finansiranje u kulturi. Da bi kultura živela, ona prvo mora umreti!
(470)
6.4.2021.
Budim se oko jedan sat iza ponoći opterećen lošim snovima. Odlazim u kuhinju da se umijem i iz frižidera vadim sojino mleko koje pijem iz tetrapaka. Hladna tečnost me razbuđuje.
Pristavljam kafu i sedam pred računar. Pišem do pola pet, kada odlazim na trosed kako bih čitao.
Po senci na stranicama knjige, primećujem kako se iza mojih leđa, kroz staklo terasnih vrata probija svetlost praskozorja. Cvrkuti ptica.
Sa starijom ćerkom, sinom i kerušom izlazim van da kupimo doručak. Nebo natkriva bela plahta oblaka i provejavaju retke pahulje. Usput prikupljamo bilje za ćerkin herbarijum. Berem joj mrtvu koprivu.
Vozeći automobil prema poslu, s telefona slušam muziku Sendi Bula. Jutro.
(471)
Danas je utorak. Neškovići odlaze. Ta misao je rupa koju vučem čitavog dana kao teg.
(472)
7.4.2021.
Prihvatam mnoga lica. Ja sam izvršilac. Ja sam red vožnje. Putujući cirkus. Izvodim decu i kerušu u šetnju, kako bih im kupio doručak. U povratku svraćamo u knjižaru u Gundulićevoj ulici kako bi smo odštampali ekološke poruke po zadatatku starije ćerke. U stanu, ona pakuje užinu u torbu, dok popunjavam uplatnicu. Pratimo je u školu. Izašli smo ovog puta bez keruše. Mlađu ćerku i sina guram na svom starom trotinetu. O rukohvate sam okačio mali ranac s presvlakom i flašom vode. Odlazimo redom do banke, do optike, do škole, usput kupujem ceđeni sok od narandže i kafu za poneti. Pred povratak, odlazimo u piljarnicu i u zdravu hranu, gde uzimam neophodne sastojke za ručak.
Ostavljam sve i istrčavam, odlazeći u susret starijoj ćerci po završetku škole. Dok radi domaće zadatke, privodim kraju posao oko čorbe.
U optici, jedva stižem pročitati par stranica knjige, koja je otvorena na radnom stolu.
Nakon večere, dok se deca kupaju, pozivam Humana i sviram mu na ukuleleu novu temu koju sam osmislio za Kafu u ponoć.
(473)
8.4.2021.
Budim se dezorjentisan mnoštvom čudnih snova. U jednom od njih, uzrasta sam deteta, tek nešto veći nego moj sin sada, nosim debele naočare od crne plastike, u svesti nosim podatak da sam završio arhitekturu i da sam došao na skup osoba koje sam poznavao u detinjstvu. Mnoga lica prepoznajem, iako su svi deca. Pričaju mi, ili čujem kada nekom pored mene govore razdraganim glasovima, gde su sad i šta su učinili od života. Stalno ponavljam isto, završio sam, eto, arhitekturu, iako u podsvesti vrišti da ništa ne znam o arhitekturi, te stalno podižem naočare koje zbog svojih teških stakala klize niz nos.
Stalno se osvrćem, kao da očekujem nekog ko ne dolazi.
(474)
Vozeći prema poslu, prednje staklo automobila obasjava sunčeva svetlost, pošto iz ulice Marka Miljanova izbijem na kej. Još pre toga pomišljam, a potpuno sam svestan dok upravljam volanom kroz bleštanje, da su prostori među ljudima otupeli, te da se oni, svako pojedinačno, razgranavaju ka unutra.
Vizualizujem svoju unutrašnju krošnju: tek pupi i nema ptica, a ostalo su prazni sadržaji i mrtva kora. Kroz grane se vide rite neba.
Tokom čitavog dana, ova osećanja koagulišu u čvrstu spoznaju otuđenja.
(475)
9.4.2021.
Drugi je dan unutrašnjeg razgranavanja. Prihvatam taj prostor kao nepromenljivu.
Na parkingu odjekuje kliktajuće cvrkutanje. Žurim na posao, pa ne pokušavam videti odakle se oglašava. Zvuk se reflektuje, uklješten među fasadama.
Besciljašenje je ponekad jednako efikasno premeštanje, potiskivanje ili odbacivanje.
Dobijam mejl od potencijalnih izdavača. Ponovo ostavljam otškrinuta vrata da napuste stvar bez griže savesti. Da li podsvesno hoću da čitava stvar propadne zbog nesigurnosti?
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama III
(476)
10.4.2021.
Zbog obaveza koje ima D, u optiku odlazim sa sinom. Guram ga na trotinetu, dok verbalizujemo zvuk motora. Vreme u optici protiče bez većih teškoća.
Popodne, s decom odlazim u posetu prijateljima. Gomila zemlje, koju je Marko ostavio u donjem delu dvorišta, prava im je zanimacija. Malo dalje, postavljam prostirke i mali šator papuču. Dajem deci integralne keksiće s bundevinim semenom i jagode koje je D. spakovala u plastičnu činiju.
U povratku, po izboru starije ćerke, slušamo prvi album Tima Baklija.
(477)
11.4.2021.
Zaspao sam u farmerkama, nakon čitanja knjige Cickove avanture (Bojana Dimitrovski i Dana Todorović) mlađoj ćerci. Pošto sam joj pročitao knjigu, tražila je da joj pustim muziku iz crtanog filma Kralj lavova. To je bilo poslednje čega se sećam u vezi prethodnog dana.
Budim se podbulog lica, budući da sam spavao njime ravno uronjen u jastuk s motivima vila. Mašina za sušenje veša je još uključena, to je prvo što osvešćujem i pomišljam da je možda D. još budna. Izlazim iz sobice. Mrak je u čitavom stanu. Sa zidnog sata iščitavam vreme: pola jedan.
Oblačim džemper preko majice kratkih rukava i izvodim kerušu.
Već nekoliko dana ne viđam mesec. S tom mišlju izlazim van. Izvirujem u uličice, šetajući kerušu, posmatram nebo nad kućama. Osvrćem se. Primećujem zvezde, ali mesecu ni traga. Da li odsustvo meseca ima veze s plimom osvešćivanja mojih pređašnjih grešaka?
U narednom periodu mi predstoji još jedan prelazak čitavog rukopisa. Sve što ne uspem odbraniti, za šta ne budem imao argumente, moraće pretrpeti doradu.
(478)
Smucamo se po Dunavskom parku i okolini, čekajući da starija ćerka završi sa glumačkom sekcijom. Hodajući prema automobilu, parkiranom prekoputa Muzeja savremene umetnosti, donosimo odluku da popodne provedemo na Fruškoj gori.
Kupujemo banane, greni smit jabuke i integralne pločice. D. je skuvala povrtnu supu koju točim u termos. D. i keruša ostaju u stanu.
Još tokom vožnje, sin je zaspao, oslonjen glavom o branik autosedišta. Dok vozim, devojčicama iznosim predlog aktivnosti do večeri. Nedelja je dan kada im se peru kose i skraćuju nokti. Po povratku, pravac kada, pa sušenje kose. Nakon toga će ostati vremena za crtać pre večere. Zatim, pranje zuba, priče i džonj.
Starija ćerka mi pominje da nije završila domaći za ponedeljak, te kako niko ne može gledati crtani ako ona nije u mogućnosti. Razljućuje me njena samoživost. Još od skretanja kod crkve, primećujem veću količinu vozila, ali ne pridajem tome puno značaja. Pred šumom obilazimo grupu sportskih biciklista. Izletišta su puna. Na mestu gde smo bili prošlog puta, izbrojali smo osam automobila. Dim dopire sa svih strana. Ne pronalazimo osamljeno mesto. Produžavam od Norceva prema spomeniku, misleći da će na mestu gde parkiramo automobil kada pešačimo prema starom Hopovu, budući da tamo nema klupa i stolova, biti pusto. Okrećemo se kod spomenika i vraćamo se nazad. Ne pamtim da je i jedan jedini put od kako dolazim na Frušku goru bila ovolika gužva. Na izlazu iz šume primećujem tablu s oznakama za skretanje prema manastiru Remeti. Nikada nismo išli tim putem i ispratih skretanje. Ubrzo ulazimo u gužvu iz koje se jedva iskobeljah. Mlađoj ćerci se ide na Štrand. Vraćamo se prema gradu. Sin se budi na parkingu pred Štrandom. Prostiremo ćebad uz pesak. Ručamo integralne pločice i povrtnu supu iz plastičnih posudica. Dok se igraju u pesku, hranim ih jagodama koje je D. spakovala. Sat i po kasnije, počinje da pada kiša, pa se brzo pakujemo i trčimo prema automobilu. Sin se privija uz mene, dok ga nosim u marami.
U stanu, proveravam rešenja zadataka iz matematike i pomažem starijoj ćerci da napamet nauči pesmicu (Mira Alečković, Vetar sejač).
Svi su pozaspali. Vrativši se iz šetnje sa kerušom, pripremam se za tuširanje. Primećujem tamnu tačkicu na zadnjem delu leve nadlaktice. Kada je bolje pogledam, uočavam sićušne nožice. Krpelj jevu prvom ili drugom stadijumu razvoja. Telašce nije veće od 1.5 do 2 mm. Budim D. da mi pomogne da ga izvučem. Dodajem joj pincetu. Desnom rukom obrćem mišicu kako bi joj učinio krpelja dostupnim. Skroz uz kožu i ne steži ga do kraja. Dodaje mi pincetu s krpeljom. Spuštam ga na ploču umivaonika. Pošto se uverim da je u jednom komadu, da ralice nisu otkinute, spiram ga u slivnik.
(479)
12.4.2021.
Odštampao sam tekst svoje novele. U knjižari sam kupio jednu crvenu i jednu plavu hemijsku. Osećam se kao da pripremam skalpele, makaze i klešta za nekakvu hiruršku intervenciju.
Popodne sam s mlađom ćerkom u optici. U radionici osmišljavam aktivnosti kako bi mi bila od pomoći, a ujedno i da se ne bi dosađivala.
(480)
13.4.2021.
Posmatram kako se preda mnom menja tekst. Sve što nije čvrsto i neophodno, otpada. Rezove činim potpuno hladno, kao da nije moj tekst.
Čuo sam se s Danielom, čitanja teksta smo nazvali pospremanje štale. Nalazim da su mi njegova zapažanja od velike pomoći u lociranju zgužvanih mesta. Isto to smo ranije radili s njegovim tekstom. Katkad je neophodno da tekst pogleda i neko ko nije autor, neko ko nema direktnu vezu s samim tekstom, kako bi se izvesne slabosti uočile.
Danas je u izdanju Književne radionice Rašić, izašla Danielova knjiga Kraljevstvo Rit. Na putu do kuće, svraćam do knjižare Zenit i kupujem svoj primerak.
(481)
14.4.2021.
Ujutro pozivam službu održavanja i upravnicu zgrade. Ponovo se pojavio slap vode na zidu zbog smaknute diletacije.
Čitavog dana pada kiša. U nekoliko navrata sam, pre odlaska u optiku, upućen na automobil. Preko USB transmitera slušam snimak moje kolaboracije sa Springboard-om. Pored zvuka reprodukovanog na zvučnicima, čuje se šum kiše s vetrobranskih stakala.
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama III
(482)
15.4.2021.
Sa stepenica primećujem nekoliko spremačica kako gledaju kroz prozor prema krovu atrijuma. Jedna od njih kaže drugima: Grozno! To je leglo zaraze. Penjući se, posmatram krov i pomišljam da su govorili o zatamljenim delovima plastičnog krova. Možda je buđ, pomišljam. Tek kasnije primećujem kako jedan od radnika, s prozora učionice u potkrovlju, pokušava teleskopskom drškom pajalice za paučinu da obori golubje gnezdo sa gvozdene konstrukcije nosača. Vidim ga u trenutku kada uspeva u tome. Grančice gnezda padaju na tlo. Jedno jaje se razbija.
Kasnije, primećujem na toj šini nosača jednu golubicu. Zatičem je tu i nakon narednog časa. Posmatra mesto gde joj je bilo locarno gnezdo. Posmatra tlo. Osvrće se.
(483)
Na nebu primećujem tanak srp mladog meseca.
Noć provodim radeći na tekstu.
Kada mi pažnja popusti, odlažem odštampan rukopis i olovku, pa čitam.
(484)
16.4.2021.
U školi, na jednom od reflektora u atrijumu uočavam grančicu. Posmatram metalne nosače krova. Golubica je otišla.
Nakon časova i dežurstva, žurim natrag kako bih stariju ćerku otpratio u školi. Sa mlađima odlazim u šetnju. Vraćamo se nakon sat vremena. D. se povlači sa sinom u sobu kako bi ga uspavala, a ja pravim ručak.
Sa starijom ćerkom odlazim u optiku. Zadajem joj zadatke iz matematike, a periode između poslova koristim da bacim pogled na rukopis. Do sada sam prešao četvrtinu teksta.
(485)
17.4.2021.
Iako je prvobitno ideja bila da idemo na Frušku goru, D. je napravila dogovor da se nađemo u Kameničkom parku s poznanicom i njenom ćerkom.
Pre nego smo se našli s njima, sa decom sam se peo na brdašce, gde smo se zimus sankali, pa smo puštali lopte da se kotrljaju.
Kasnije sam optrčavao krug oko parka, prateći stariju ćerku dok je isprobavala veći bicikl. Nakon što su se devojčice zaigrale, vreme provodim uz sina, budući da je najmlađi i nezainteresovan za njihove aktivnosti.
(486)
18.4.2021.
Starija ćerka je bila na probi za predstavu. Dok smo je čekali, sa decom i kerušom sam besciljašio po Dunavskom parku.
Nakon ručka, D. je otišla na trčanje. Deca i ja presađujemo cveće na terasi. Zatim usisavamo terasu i spremamo stan.
Kada se D. vratila, izašli smo kako bi joj omogućili da na miru sprema i fotografiše hranu za svoj blog.
Uveče, pošto smo okupali decu i oprali im kose, D. primećuje krpelja na kosmatom delu glave mlađe ćerke.
Odvozim je kod dežurnog pedijatra kako bi joj ga odstranili.
Držao sam je u rukama i hrabrio, dok smo čekali pred ambulantom. Uspeo sam da čitavu stvar okrenem na vedar ton, te smo ušli u ordinaciju i sve obavili bez toga da bude plačljiva i uplašena. Za to vreme, u automobilu nas je čekala keruša.
(487)
19.4.2021.
Ustao sam s mukom, jer sam spavao ležeći na rukama, pa su bile utrnute.
Uzdižem se s donjeg kreveta i pokrivam jorganom stariju ćerku. U odeći sam od prethodnog dana, a sećanja na jučerašnja dešavanja naviru u fragmentima. Tek je prošlo šest sati. Odlazim da se istuširam.
Sin se probudio dok sam uzimao odeću iz ormana. Otišli smo u dnevnu sobu i obavljali njegovu jutarnju rutinu.
Pre mog odlaska na posao, pravimo palentu za doručak. Postavljamo sto.
(488)
D. je pod velikim pritiskom. Razdražljiva je. Stvari se ne odvijaju kako je zamislila. Sve to postaje krug i ponavlja se. Izvodim decu i kerušu.
Plaćamo račune i završavam obaveze u banci. Hodamo okolnim putem. Sin se buni. Neće ni da krene ni da stoji, pa ga uzimam u maramu gde ubrzo zaspe.
Odlazim u optiku s mlađom ćerkom. U radionici joj zadajem vežbe početnog pisanja. Povlači ravne i kose linije, zatim kružiće. Po uzoru ispisuje svoje ime.
Zadržavam devojčice da spavaju u sobici, kako bi D. ostala samo sa sinom.
Čitam prvo mlađoj, pa starijoj. U jednom trenutku me prenu njihovo cerekanje.
Tata, šta pričaš? Kakve džonove papuče?
(489)
20.4.2021.
Pre posla, sa kerušom na povocu i sinom u marami, odlazim da kupim pite za doručak.
Nad kućama se prelama cvrkut velike senice. U spoljašnjosti je sve sivo i odsutno.
Prema školi vozim bez muzike.
Lit. Grupa autora, Savremena nemačka drama II
(490)
21.4.2021.
U podrumu ponovo vidim slap vode na zidu. Pozivam firmu angažovanu za održavanje. Na moje pitanje kada će se izvesti neophodni radovi, žena koja se javila, i čiji glas prepoznajem, kaže da ne zna o čemu govorim. Koliko poziva sam im uputio u poslednje tri godine?
Vozim na posao. Ne uključujem muziku.
(491)
Odvozim D. do zgrade Gradske poreske uprave. Kupujem kafu i čitam dramu Tomasa Braša, Lovely Rita.
Odlazimo u baštu jednog restorana i poručujemo paradajz čorbu. Posmatrajući druge goste, osećam se nepripadajućim. Svi ti ljudi deo su nekog drugog sveta. Njivova brojnost čini da se osećam poput kukolja. Potiskujem to.
Vedro je. Posmatram osunčan beton.
U optici…
Rad na mom tekstu me ispunjava osećanjem da se primičem razrešenju.
U nekim fragmentima postoji problem određivanja vremena, zbog sudaranja glagolskih s logičkim vremenima.
Fragment je u sadašnjem vremenu. Narator izgovara gde se nalazi, šta čini i zašto se tako oseća, zatim tone u san. Opisuje nemir sna i buđenje. Narativ svesnog je u sadašnjem vremenu. Logički bi trebao da opis sna bude u prošlom vremenu, budući da se san osvešćuje i verbalizuje tek nakon buđenja.
(492)
22.4.2021.
Sunce to čini. Probleme posmatram iz drugog ugla, polegnute. Nebo je vedro. Misli su mi bistre. S druge srane, to je pritisak, a ne optimizam.
Iz dvorišta škole se čuje zvuk kosačice. Na podu kabineta je oštra projekcija prozorskog okna. Vrata se otvaraju i zatvaraju, zatim čujem korake. Paralelne neodređenosti.
(493)
23.4.2021.
Budim se oko pola tri. Pokrivam mlađu ćerku na gornjem ležaju, a zatim obilazim spavaću sobu. Odgovaram na mejl, pa izvodim kerušu van. Cvrkuti kao da se dobacuju istovetnim pitanjima i odgovorima. Osluškujem ih u ulici Koče Kolarova. Iz breze na uglu isijava svetlost, jarka i voštana. Prema apoteci, kroz lišće lipe se prosijava zeleno. Iznad ulaza u prodavnicu blešte neonski brojevi 0 - 24.
Na svoju Bandcamp stranicu sam postavio snimak sa Predragom Okiljevićem, koji smo načinili u februaru mesecu prethodne godine.
Uveče, Kafauponoć se okuplja nakon duge pauze. Snimamo Humanovu temu i uvežbavamo starije kompozicije.
(495)
24.4.2021.
Human postavlja sinoćni snimak na našu bandcamp stranicu.
Po povratku iz optike, popodne provodim s decom. Izlazimo van kada se sin probudi.
Parkiramo se na Trgu galerija.
Besciljašimo, usput kupivši kokice.
Ostatak popodneva i večeri provodim u neskladu sa vremenom koje se iznenada otvorilo.
Nisam bio spreman za to.
Besciljašenje postaje stanje duha. Nakon što sam oprao automobil i otišao do optike da završim jedne naočare, sedim na parkingu, čekajući da D. završi sa konsultacijom, čitam.
Lit. Hoze Ortega i Gaset, Struktura krize
(497)
25.4.2021.
D. i ja, jutro. Deca su kod D-inih roditelja.
U par navrata uzimam gitaru. U nekakvom neizdržu, spremam čitav stan, a zatim izlazim van sa kerušom.
S decom smo na Štrandu. D. im je kupila novu kuficu i lopatice, pa kopaju po pesku.
Pošto smo ih okupali, odlazim da se vidim sa Vukašinom, Milošem, Dušanom i Draganom. Imaju tonsku probu za večerašnji prenos koncerta.
Vraćam se pre večere i postavljam sto.
Od 21h, starija ćerka i ja gledamo prenos koncerta. Pita me ko su ti ljudi, pa joj puštam snimak iz zagrebačkog KST-a, 2009. godine. Kaže: ja se tada nisam ni rodila.
(498)
26.4.2021.
Nakon škole, odlazim u šetnju sa mlađom ćerkom, sinom i kerušom. Vraćam pročitanu knjigu u biblioteku. Do tada, sin se unervozio i nosim ga u marami, dok levom rukom držim povodac i drveni balans bicikl. Ubrzo se umiruje i naslanja glavu na moje rame.
Na fasadi zgrade Pošte primećujem kanarinca među vrapcima. Zastajem. Četiri ili pet vrabaca i kanarinac. Poskakuje kraj njih kao da traži prihvatanje sebi sličnih. Oni se ne obaziru na njega. Oglašava se, a zatim odleće među krošnje na Trgu mladenaca.
Zelen na fasadi
(499)
27.4.2021.
Jutro. Kiša.
Sin je u ne fazi. Pod kišobranom, izvodim kerušu i kupujem im doručak u pitari. Svako malo, upinjem povocem, jer zastaje. Ne hoda joj se po mokrom. Postaje sidro.
Na putu do posla, muzikom podvlačim bat kišnih kapi. Ulica je bistra iza ručice brisača, a onda se polako izvija i deformiše.
Lit. Ana Ristović, Ruke u rukama
(500)
Izlazim ranije iz optike. Starija ćerka odlazi na proveru sposobnosti za upis u pripremnu grupu Osnovne muzičke škole Josip Slavenski. Čekamo je na platou pred školom. Pratim sina dok trči čas na jednu, čas na drugu stranu, srljajući prema stepenicama. Pozivam ga da tražimo puževe. Kiša ne prestaje da pada. Pred živicom pronalazimo glistu. Ona ga fascinira. Izvija se u blatu, sabija se i izdužuje.
Ćerka izlazi raspoložena. Zadovoljna je kako je obavila testiranje.
Poručujemo picu u komšijskoj piceriji. Obavljamo uobičajenu večernju rutinu. Zatim joj čitam tri poglavlja iz knjige Srce, Edmondoa De Amičisa.
(501)
28.4.2021.
Budim se oko petnaest do jedan. U oluku se čuje klopotanje vode. Osvešćujem da nisam izveo kerušu. Ustajem iz kreveta. Ponovo sam zaspao u farmericama.
Pre izlaska, dok puštam vodu da otoči, uzimam dvadeset kapi tinkture koprive, trideset kapi ulja crnog kima i kapsulu beta glukana.
Kiša rominja. Krećem se s kerušom uz drvored kestenova, a onda pravimo zaokret prema lipama moje dece. Prelazeći ulicu kod apoteke, uočavam da se s asfalta razlivaju refleksije ulične rasvete i zelenog neona iznad prodavnice na uglu. Sve je ujedno oštro i razliveno.
Vrativši se u stan, perem kerušu i pišem.
(502)
Od količine posla ne stižem ni da otvorim knjigu na radnoj ploči.
Slušam muziku ere fonografa i ploča na 78 obrtaja.
D. mi saopštava da će uveče mora da ide u Elemir. Proveravam ulje u motoru.
Nakon kupanja i pranja zuba, deca su polegala u spavaćoj sobi. Čitam im knjige uz svetlo telefona. Ostajem budan čitave noći.
(503)
29.4.2021.
Na svojoj bendkemp stranici objavljujem audio rad Reaktansa, snimak koji sam realizovao u februaru, s Milanom Milojkovićem.
Na radnoj ploči stola je tekst na kom radim. Iščitavam nekoliko fragmenata s grafitnom olovkom među prstima. To mi je sve raspoloživo vreme.
Na mejl mi pristižu snimci za novo izdanje kompilacije Intimnosti.
(504)
30.4.2021.
Po buđenju, rukom se mašim za telefon kako bi video vreme. Zatičem mnoštvo mejlova, među kojima i mejl od Bojana Blagojevića. Šalje mi grafičko rešenje omota za novo izdanje kompilacije Intimnosti.
(505)
Popodne, dok sin spava, devojčice temperama boje drvena jaja. D. oseća vrtoglavicu i povlači se u sobu. Ubrzo i ona zaspe.
Jedno jaje premazujem u nekoliko boja tempere, a onda ga zavrtim na papiru. Papir odlažem na radijator da se suši.
(506)
1.5.2021.
Sa mlađima obavljam kupovinu na Ribljoj pijaci, dok je starija ćerka na sekciji glume.
Nakon ručka ih vodim na Štrand.
Iznajmljujemo dupli bicikl. Vozim ih do šumice iza fakulteta i natrag, a zatim, odlazimo na rub travnatog dela.
Kiša nas zatiče tokom povratka. Kapi se ocrtavaju na staklima automobila. Pucketaju.
Uveče, pošto su deca zaspala. Uzimam gitaru. Dopada mi se tema koju sam osmislio. Uzimam snimač, ali u to, počinje zvonjava Almaške crkve. Zaspivam osluškujući preplitanje zvuka zvona i njegovog odjekivanja.
(507)
2.5.2021.
Spremam ručak, pošto smo se vratili iz grada. Iznenada, prozori se zatamne i prolomi se pljusak.
Kada se razvedrilo, odlazimo na Štrand. Deca su u pesku. Licem sam okrenut jugozapadu. Pa prebacujem ruku preko kapaka, kroz koje isijava žuta svetlost sunca. Prekrivši oči, obrisi svetlosti gasnu, prvo u crvena, a zatim modra obličja.
Uveče, preslušavam snimke koji su pristigli za novo izdanje kompilacije Intimnosti. Pronalazim zadovoljavajuć redosled.
(508)
3.5.2021.
Izvodim kerušu oko pet sati. Prostor parkinga je siv i sabijen, kao da licem zuri u sopstveni pupak. Obilazimo krug oko bloka. Sa svih strana guču golubovi.
(509)
Radim na tekstu. Kraj se nazire.
Prelazak štampanog teksta uz grafitnu olovku, ispostavlja se, nužan je korak u otklanjanju jezičkih nečistoća. Ne vidim toliko jasno, dok čitam svoje tekstove s monitora. Svetlost ne zaslepljuje samo oči, već i svest.
Lit. Hoze Ortega i Gaset, Struktura krize
(510)
4.5.2021.
Budan sam od petnaest do tri, radim na kompilaciji, obrađujem snimke i sastavljam prateći pdf fajl.
Na bandcamp stranicu Intimnosti 2.4.
Prepodne izvodim decu i kerušu u šetnju. Doručak kupujemo usput. Besciljašimo pod blagim suncem. Pitaju me za sladoled, i pristajem.
Ne gledamo na sat i dozvoljavam im da biraju rutu kretanja.
Pravimo pauzu. Poručuju prohlađene čajeve s slamčicama. Pijem kafu. Sin mi pokazuje mrtvu muvu u izlogu. Plaši se. Uzimam je za krilo i pokazujem im delove tela, oči, antene, usta, dlačice na leđima, segmente glave, trupa i zadnjeg dela, membrane krila, a zatim joj brojimo noge.
Mlađa ćerka me pita da je dodirne.
Sin je zaspao u povratku. Dok spava, sa devojčicama pravim tortu za rođendan D. Nakon toga igramo uno.
Odlazimo na Štrand. Učim stariju ćerku da baca frizbi. Nekoliko puta uspevamo da uvežemo hvatanja i bacanja.
Trenutak nesmotrenosti i frizbi joj donju usnu ogrene o zube. Tek se pred polazak ohrabrila da ponovo baca.
(512)
5.5.2021.
Pet sati je. Budan sam već dobra dva sata. Iza terasnih vrata se plavi dvorište zgrade. Sudeći po gornjim granama krošnje, nema vetra. Nema ni cvrkuta.
Petnaestak minuta kasnije, nazire se gukanje, a onda ponktirajuće oglašavanje velike senice.
Ubrzo prestaje. Jedini zvuci su sudaranje otkucaja satova u dnevnoj i dečjoj sobi. Iz nekog od gornjih stanova, skroz prigušeno, centrifugira mašina za veš.
(513)
Odlazimo porodično na projekciju filma Duša. Ovo je sinu prva poseta bioskopu, kao i prvo uriniranje u pisoaru.
U povratku u stan, zaspao je. D. ga odnosi gore, a sa devojčicama odvozim automobil do parkinga. Dok smo se vratili, bio je dostavljač hrane.
Pulsiranje u slepoočnicama se proširilo u jaku pulsirajuću glavobolju. Na poslu sam bez snage i volje. Ne puštam muziku.
U povratku, svaka neravnina puta mi zvoni unutar lobanje.
Večera, kupanje dece. Glavobolja ne popušta ni tokom večeri, dok čitam doživljaje mačka Cicka mlađoj čerki.
(514)
6.5.2021.
Nekoliko puta me budi ćerkino meškoljenje, pa odlazim da je pokrijem. Keruša cvili i reži u snu. Glavobolja je popustila, ali osećam kao da sam mamuran.
Čitam dok sin ne ustane.
A kada je i starija ćerka ustala, čitam joj dve glave iz knjige Srce, Edmondoa De Amičisa.
Lit. Hoze Ortega i Gaset, Struktura krize
(515)
7.5.2021.
Sa decom i kerušom izlazim van. Odvozim automobil na servis. Doručak uzimamo usput i dajemo se u potragu za poklonima za predstojeće rođendane.
Blaga glavobolja. Oblaci su niski i sve miriše na predstojeću kišu, ali ona nikako da počne.
Na papiru privodim kraju reviziju teksta.
Nakon optike, uočavam da su ulice mokre. Kiša ne prestaje da pada. Vodim računa da mi točkovi ne prokližu.
(516)
8.5.2021.
Tokom noći unosim izmene na računaru.
Usput, uočavam da je potrebno da doradim dva fragmenta.
Ostavljam posao po strani i odvodim stariju ćerku na glumačku sekciju. Šetam sa mlađima i kerušom. Kad je starija ćerka završila, da bih dao D. više vremena, odvozimo automobil u samouslužnu perionicu.
Na putu prema vikendici, sin je zaspao u autosedištu. D. odlazi sa devojčicama, a ja ostajem u automobilu. Posmatram zelene plodove višnjinog drveta. Iza ograde, u hladu drveta, poskakuje kos. Prvo sam ga čuo, a onda odložio knjigu i posmatrao ga.
Slušam novi audio rad Igora Štanglickog, Empty My Sin Recycle Bin.
Za omot je iskoristio fotografiju potopljenih lutki u plavom lavoru koju sam mu poslao par dana ranije.
(517)
9.5.2021.
Nemogućnost da pristupim sopstvenom slobodnom vremenu me čini konciznim u detaljima, a rasejanim u široj slici.
(518)
10.5.2021.
Vozeći prema poslu, u automobilu slušam cd Luisa Džordana. Za mene se ulice otvaraju u ritmu. Gužvaju se: sivilo asfalta, kosi zraci sunca, golubovi i uspavani vozači. Nešto iz mene govori: treba mi prazan put, treba mi zelena svetlost, treba mi prostor bez ograničenja.
Gluposti, odgovaram mu.
Potrebno je da se ponovo uspostavi rutina, manevarski okvir iz kog je moguće delovati, i sve to kroz ekonomiju vremena i volje.
(519)
11.5.2021.
Razmišljam o Konjima. Potrebno je da doziram nijansiranje unutar teksta na takav način da istaknem unutrašnja prelamanja, a da ne usporim mehaniku.
Za sada imam nekoliko mogućih rešenja. Potrebno je da se na par dana odvojim od teksta, kako bi mi se utisci slegli dovoljno da donesem ispravnu odluku.
(520)
Pred ulazom u zgradu zatičem poštara. Daje mi novu knjigu pesama Nebojše Vasovića. Knjigu stavljam na policu i izvodim mlađe u šetnju.
(521)
12.5.2021.
Na putu do posla, nastavljam sa slušanjem cd-a Luisa Džordana.
Pesme:
Jack, You're Dead!
Somebody Done Changed The Lock On My Door
Hungry Man
Oblačno je. Oseća se pritisak predstojeće kiše.
(522)
13.5.2021.
Jutro. Dan počinjem osluškujući oglašavanje ptica iz dvorišta zgrada. Očekujem da sin dođe, ali on nikako da se probudi. Pružen na trosedu, čitam Otrega i Gasetovu Strukturu krize.
Lit. Nebojša Vasović, Dulčineji od Vinče
Ponovo sve miriše na kišu. Kao da isijava iz sivila asvalta. D. me čeka napolju s mlađima. Sin je mokar od skakanja po barama. Iako je prvobitna ideja bila da odemo do stana da ga presvučem, pa da ponovo izađemo, pljusak nas sprečava u zamisli.
U optici preslušavam gostovanje Daniela Kovača u podkastu Nevermajnd. Govori o svojoj novoj knjizi Kraljevstvo Rit.
(523)
Nakon šest meseci se srećem s tatom. Vodio je babu na pregled i svratili su u optiku. Primećujem fizičke promene. Nakon bolesti, čini se sitnija i koščatija. Iako smo u istoj prostoriji, kao da je posmatram kroz nekakvo staklo čije refleksije izvlače boju pozadinskog prostora.
(524)
14.5.2021.
Ponoć je prošla. Radeći na tekstovima, slušam snimak sa koncerta iz 2018. godine, kada sam sa Vukašinom Đelićem svirao u KC Gradu.
(525)
Privodim kraju reviziju svog teksta. Čitam ćerkama. Kad su zaspale, slušam sastav The Howlite.
Lit. Hoze Ortega i Gaset, Struktura krize
(526)
15.5.2021.
Iznenada se ispoljavaju mogućnosti. Odlazimo na kanal. Sunce je tek zašlo i zapadno nebo je purpurno. Nad njim je mesec mlad.
Šaljem tekst izdavaču. I ništa. Ravnodušnost koju osećam me zabrinjava. Da li je trebalo da odustanem od objavljivanja?
Lit. Radomir Konstantnović, Pentagram
(527)
16.5.2021.
D. se sprema za trčanje. Hoćeš li sa mnom, pita me. Na brzinu pronalazim patike i šorc. Poslednji put sam trčao 2014. godine.
Zbog povreda koje sam pretrpeo u međuvremenu, unapred se pripremam da neću istrčati čitavu rutu. Ali, trčim prilično lako.
Na ušću kanala je jato labudova. Ne pravimo pauze. Trčimo uz kej. Iza spomenika azerbejdžanskom kompozitoru, na travi skakuću četiri kosa. Držimo pravac dok ima trim staze, a onda se okrećemo natrag. Na drvetu uočavam detlića, ali pošto mu se ponovo približimo, leti na naredno drvo. Čini tako nekoliko puta pre nego što odleti ka većim krošnjama udaljenijeg drveća.
Po njenom satu, pretrčali smo 6 km.
Tokom popodneva, krećući se s decom u Dunavskom parku, počinjem da osećam bol u tetivama kolena.
(528)
17.5.2021.
Kiša. Jutro. Kafa u termosu i automobil na putu do posla. To je dovoljno da se obeleže koordinate stanja.
Romor s krovnog prozora je nova tišina, siv okvir svelog. Svetog.
Lit. Radomir Konstantnović, Pentagram
Otkrivanje stvari je poricanje moje volje, otkrivanje moje ograničenosti. Sve što jeste, ostaće tako kako jeste. Svet je zamrznut, ovaj definitivni svet.
(str. 12)
Kada tumači svet, Hoze Ortega i Gaset naginje ka drami kao ključu. Ovde, u tekstu R. Konstantinovića, svet je nepokretan, nepromenjiv, gotovo zao. On oseća da mu materijalnost sveta protivreči. Da li je stvarno tako? Postoji li nesklad koji napada njegovo biće?
Prirodnije je reći da otkrivanje stvari pretstavlja ispoljavanje volje.
Insistira na ograničavanju nekakvog ličnog apsoluta, ili njegove težnje ka beskrajnom ispoljavanju, ispoljavanju koje se na ovaj način sudara s okruženjem i pri tom guši u njemu, a kao osnovno oruđe koristi metodu negacije. Budući da osim njegove (R.K.) volje da ga primenjuje prema fizičkom okruženju, ne postoji drugo ograničenje koje bi razorno dejstvo negacije zaustavilo samo na fizičkom ogruženju. Ne bi li smo, u širem kontekstu, primenjujući isti metod, mogli sagoreti i Konstantinovićev beskraju težeći, umoreno igrački, i s okolinom sudarajući apsolut?
(529)
Od 18 h, na Radio Aparatu (internet radio stanica) slušam razgovor sa Danielom Kovačem i njegovom izdavačicom, gđom Rašić, povodom izdavanja Danielove knjige Kraljevstvo Rit.
Nakon što sam čitao (Avanture mačka Cicka mlađoj ćerci i Dečak: priče o detinjstvu Roalda Dala starijoj), devojčice su zaspale.
(530)
18.5.2021.
Popodne. U optici nestaje struje. Posmatram kroz izlog, mračno je i u lokalima s druge strane ulice.
Čudno je, kao da se dešava nekakva duboka transformacija, odvajanje koje preobraća taman prostor iz stakla u nepristupačnost. Stojeći u tmini, posmatram ulicu, prolaznike, parkirane ili automobile u prolasku.
Lit. Radomir Konstantnović, Pentagram
… (usamljenost) poricanje jednog reda, jednog uzročno-posledičnog sveta nužnosti kome i ja pripadam, izvan koga, – ako tog reda nema, – ja sam slučajan,...
(str. 56)
(531)
19.5.2021.
Zaustavljam automobil na semaforu. Posmatram pešake dok prelaze ulicu ili se kreću levom stranom trotoara. Jedan čovek u trenerci s maskirnim dezenom izlazi iz menjačnice, pali cigaretu. Blizu njega, momak i devojka stoje i pričaju. Ona mi je okrenuta leđima, a on zaklonjen iza nje. Mimoilazi ih žena sa psom. Posmatram lica, pokrete, držanje, hvatam gestove, izraze lica i sve druge sitnice, dok analiziram, izvlačeći pretpostavke o njihovim odnosima, njihovim životima, strepnjama, načinu na koji se vide i žele da ih drugi vide, da ih tumače i, naposletku, kao takve prihvate.
Iz podsvesti, kao kakav uklučen alarm, dopire: pogrešno, pogrešno, pogrešno…
U odnosu na druge, osećam teskobu. Da li ona proističe iz nekakve prejudicirane više vrednosti? Monumentalnog ega? Isključujem to kao mogućnost. Posmatrajući taj drugi svet, zaključujem, a to je jasna stvar projekcije, da je moja pozicija odozdo.
Uostalom, mogao bih i biti iznad, te svet posmatrati naglavačke.
(532)
20.5.2021.
Skicen blok. Ruka vodi jasnu liniju. Puštam je da ide kud bilo. Rogljasti prelomi.
Pukotina. Navodim još nekoliko linija u tom cilju. Ovde se račva.
Na drugom listu pokušavam osloboditi ruku, crtati bez cilja, ali uprkos svemu niče forma, nekakvo srodstvo poznatom obliku, površinu papira ispunjava izobličen crtež stopala. Linije više nisu jasne, lelulaju u nekakvim zglobom vođenim krivinama, i ispoljavaju odlike crtačke ruke.
Osećam odvratnost prema ruci iz koje, na odobrenje slobode, niču krive noge.
(533)
21.5.2021.
Ali, i ta ruka, koja bez svesti bljuje banalnost forme, otkriva neporecivu činjenicu, da bi se odvojila od stopala, potrebna je svest, i utoliko veći iskorak svesti, bliže volji, da bi ispoljila pukotinu, dakle, da bi ta ruka, poslušnica, kao po nekakvom diktatu razotkrila unutrašnji sadržaj.
Budna noć. Nemir.
(534)
22.5.2021.
Čekajući stariju ćerku, s mlađima sam u Dunavskom parku. Poneli smo zrnevlje za patke i golubove.
Plahta oblačnosti namesto neba, ni prevoja ni pokreta. Kao da vreme stoji.
(535)
23.5.2021.
U šest sati ujutro, plavi automobil odlazi sa parkirališta. Vozim stariju ćerku i kerušu. Puštam muziku s USB FM transmitera. Slušamo koncertni snimak Joni Mičel.
Usput se preispitujemo da li smo sve spakovali. Odlazi na ekskurziju sa svojim razredom.
Ispunjava me nekakvo čudno osećanje, kao da upijam odraz nekakve njene strepnje ili razočaranja. Autobus polazi, a ona je bez osmeha i kao da je u njoj splasnulo svo ushićenje.
U jedanaest sati, s mlađima odlazim u bioskop. Gledamo Viking Vik. Sami smo na projekciji.
Nakon ručka, završavam čitanje Pentagrama, R. Konstantinovića.
Tokom popodnevne šetnje, naglo se pojačava vetar i nateruje oblačnost. Temperatura se osetno spustila za svega par minuta.
Od uskovitlalog polena topola, počinju da me svrbe oči.
(536)
24.5.2021.
Jutro, pre posla. Sin je na svom drvenom balans biciklu. Vodi kerušu, čiji je povodac okačen o rukohvat kormana. Krećemo se uz parkirana vozila. Kada nailazi automobil, upućujem ga da se skloni sa strane, gde ga u među vozilima ograđujem svojim telom da ne izleti na ulicu.
Kada mu govorim, zbog novog plavog kačketa, da bi me video, glavu zabacuje duboko unatrag, kao da me gleda svojom bradom.
Lit. Daniel Kovač, Radio dani
(537)
25.5.2021.
Izvodim kerušu / odlazim u školu / dočekujem alpinistu i upućujem ga u problem diletacije / izvodim mlađe u šetnju da kupimo knjigu i popiju smuti / dočekujem stariju ćerku iz škole / kuvam supu za ručak / odlazim u optiku / uveče se isključujem tokom čitanja priča.
Odakle izvlačim komadiće vremena i kakav je to vremenski vitraž koji svojom raznobojnošću obasjava moje bavljenje tekstom?
(538)
26.5.2021.
Budim se utrnut na donjem ležaju u dečjoj sobi. U farmerkama sam, a belo svetlo lampe mobilnog telefona obasjava plafon. Kao da izranjam. Koliko može biti sati? Kroz otškrinuta vrata vidim da je dnevna soba plavičasta i svetla. Isključujem svetlo na mobilnom telefonu, uklanjam obaveštenja. Ništa lično, mahom generisani mejlovi.
Izvodim kerušu. Iz dvorišta crkve se čuje komešanje ptica. Dživdživanje i ćirlikanje. Čujem vrapce, velike senice i crvenorepke. Sa strane zgrada se čuje gukanje. Oblačnim nebom lete gačalice. Tokom noći je padala kiša, zaključujem po vlažnoj zemlji, mokrom glibu i izduženim lokvama uz bankine. Na parkingu nema slobodnih mesta. Primećujem da se s površina parkiranih automobila, u bojama teških i uljanih nijansi zbog zagasite svetlosti praskozorja, reflektuju prevoji oblaka i crne konture ptica. Metalik. Tamno plavo. Crveno.
Na ulasku u stan vidim D-ine patike za trčanje. Kerušu nosim u kupatilo da je operem. Prostate preko korpe za veš, vidim odeću koju je ostavila da se suši.
Odnosim kerušu na peškir, prostrt na podu dnevne sobe i vrašam se u kupatilo. Lice u odraz. Uklanjam bradu.
(539)
27.5.2021.
Budim se nakon košmara. Sanjao sam da smo na nekakvoj planini. Svuda su prevoji brda i šume, pa ne vidim u daljinu. Nalazim članove porodice jednog po jednog. Prvo, srećem stariju ćerku. Pitam je gde su svi, a ona mi daje neodređene odgovore i ne želi da pođe sa mnom kada je pozovem. Nailazim nešto kasnije na D. Bere nekakve biljke i mahovinu. Pitam je za decu. Kaže da su tu negde. Trčim. Stalno trčim u snovima. Noge su mi teške. Čujem mlađu ćerku kako se smeje. Noge vučem prema smehu. Ona sedi na nekakvom panju, i smeje se nečemu što ne uspevam da shvatim. S mukom vučem noge uzbrdo. Uspinjem se na stenu, i odatle vidim širok pejzaž. Sa drudge strane se nalazi jezero. Vidim dečja leđa kako plutaju. Survavam se nizbrdo. Padam i ustajem. Kotrljam se. Ustajem i opet trčim. Ulazim u vodu i probijam se. Mašim se da sinovljevu mišicu. Izvlačim ga. Zelen je i hladan.
Osmatram sobu. Pet sati je. Prisećam se, da je prethodne večeri D. prišla i rekla: Završila sam s računarom. Sad možeš da pišeš.
Nisam imao snage da ustanem. Koliko je tad moglo biti sati?
Izlazim iz sobe. Deset do pet.
Oko šest, pravim proju. Sin se probudio i, stojeći na stolici, meša sadržaj u vangli.
(540)
Izvodim mlađe. Poneo sam u platnenoj torbi flašu s vodom, isečene jagode u plastičnoj činiji i krede.
Škrabaju po betonu ili voze trotinet i bicikl u krug. Kreću se u suprotnim smerovima i svaki put, kada se mimoilaze, kažu jedno drugom: Zdravo, košmija!
I onda se smeju.
Kad dođe vreme, odlazimo pred školu da sačekamo stariju ćerku.
(541)
28.5.2021.
Ponovo se budim nakon lošeg sna koji su činile nepovezane slike.
Osvešćujem da snu nisam mogao da dišem.
Vetar trese roletne i zavija. Starija ćerka se budi u isto vreme. Opominje me da ju je probudio moj glas. Odlazi do toaleta i vraća se u krevet. Iz kreveta me pita koliko je sati.
Jarko svetlo mobilnog telefona me zaslepljuje. Kada protrljam oči, razaznajem brojeve. Pet i petnaest.
Ubrzo je zaspala. Izašao sam u dnevnu sobu i uzeo knjigu.
Lit. Jozef Rot, Bežanje bez kraja
(542)
29.5.2021.
Radna subota u optici. Naštimovao sam mandolinu nakon nekoliko nedelja. Radim na skicama za nove kompozicije.
Večernje besciljašenje: preko novog mosta, pa sremskom stranom do Duge i natrag.
Veštačka svetla blešte odsvud i refletuju se o strujama ustreptalu površinu reke.
(543)
30.5.2021.
Jutro.
Lit. Jozef Rot, Bežanje bez kraja
Popodne, Štrand. Sin je u pesku, dok se s devojčicama igram loptom.
Zapad neba
(544)
31.5.2021.
Kiša. Romor. Šum.
Na velikom odmoru iz ranca izvlačim skicen blok.
0.1 - rapidograf.
Linije koje povlačim, kao da imaju nekakvu autonomiju koja ih odvaja pokretljivosti zglobova šake, već podležu samo sudaru onoga što uočava pogled i volje da isprati prevoj.
Lit. Daniel Kovač, Radio dani
Jozef Rot, Bežanje bez kraja
(545)
1.6.2021.
Posle optike odlazim u knjižaru Zenit, gde Daniel ima promociju knjige Kraljevstvo Rit. Nalazim da su Danielove transformacije pune humora. Nažalost, da bi bile u punom opsegu uočljive sve bravure njegovih uloga, potrebno je ispratiti njegova javna pojavljivanja. Promovišući svoju novu knjigu, prvo je gostovao na podkastu Nevermajnd, gde je, u skladu s imenom emisije, prigrlio izgled i uzdržanost alternativnih tokova devedesetih, a zatim je na gostovanju u podkastu Kod doktora, obukao belu košulju i izrazito kratku crnu kravatu, kao i okrugle naočare koje sam mu napravio, te je ušao u ulogu inženjera čudaka. Silazeći u knjižaru, zatičem jednog trećeg Daniela, ovog puta u ulozi nekog od likova koji, s tom naherenom kapom od tvida i oštrim i dugim pramenovima kose nad vratom, kao da je pobegao iz polja mašte Džojsa. Bilo je prilično zabavno pronicati u novu ulogu. Ovog puta, kako sam zaključio, njegov pristup je bio u ključu nekakve leprikonske vrdavosti i izbegavanja da mu se prilepi zaključak sagovornika. Da. Ne. Možda i ne sasvim.
Svaki put, govoreći o istom tekstu, Daniel odgovara iz nekog drugog lika. Ako bih napravio paralelu sa likovima Kraljevstva Rit, u prvom pojavljivanju je bio luda, zatim građanin, a juče smo, po svemu sudeći, mogli uočiti građanku. Daniel je na promociji, što ide u prilog mojoj tvrdnji, nosio ružičastu masku. Ostaje nam da vidimo da li će se u narednim Danielovim pojavljivanjima ispoljiti kralj, kraljica, leš kralja Luga, orkestar i neprijateljska vojska.
Sam tekst mi se, uz sve interpretacije autora, ukazao mnogo slojevitiji, nego što sam, čitajući ga još u rukopisu, tumačio.
Nakon što su deca zaspala, odlazim u na probu sastava Kafauponoć. Jednu Humanovu lirsku temu transformišemo u istočnoevropski fank.
(546)
2.6.2021.
Nekim danima, kao da se krećem paralelnim kolosekom. Iako je naizgled isto, uočavam sitne varijacije. Naposletku, samo njih i vidim, te gde god da pogledam kao da nešto iz mene komentariše rečima čudno ili neuobičajeno.
(547)
3.6.2021.
Krovni prozor kabineta je otvoren. Kroz obasjan okvir se obilno obrušava hučanje automobila.
To je sve. Sva sloboda.
(548)
4.6.2021.
Između poslova, s decom sam otišao u Dunavski park. Poneli smo prostirke i voće za piknik. Pronašli smo zgodno mesto ispod jednog ginko drveta.
Svako malo, sin je ustajao i trčao prema jezercetu, kako bi gledao žabe. Zamarala me je ta rascepljenost, s devojčicama na jednom mestu i njim na drugom. Uvek nekog nisam video. Na kraju, pošto su se moje moći ubeđivanja pokazale kao jalove, podigao sam ga i nosio ka prostirci. Hodao sam lelujavo, kao da ćemo svakog trena da padnemo. Tu je prestao da protestvuje i zasmejao se.
Kasnije uočavam da se osećanje rascepljenosti zadržalo kao nekakav osnovni ton svesti.
(549)
5.6.2021.
Prethodnog dana, Human je postavio naš poslednji snimak na bendkemp stranicu Kafeuponoć.
Na USB-FM transmiteru u automobilu ide taj snimak dok izbijamo iz ulice Marka Miljanova na kej. Vozeći stariju ćerku na glumačku sekciju, usput tražim gde da im kupim doručak. Obližnja pekara je zatvorena, iz kako piše na vratima tehničkih razloga.
Dok je čekamo, u Dunavskom parku rasprostirem prostirku. Nudim mlađe trešnjama i bananama. Gledamo žabe u jezercetu.
Popodne odlazimo na Štrand.
Lit. Andreas Okopenko, Leksikon-roman
(550)
6.6.2021.
Vremenska prognoza, kao pretnja, u predstojećim satima najavljuje pljuskove i grmljavinu.
Čekajući da se starijoj ćerki završi glumačka sekcija, s mlađima se odvozim da natankujemo gorivo, a zatim da kupimo doručak.
Sedimo na parkingu, oslonjeni o zadnji deo auta. Podignuta vrata gepeka nam stoje kao nadstrešnica. Dodajem im pite sa spanaćem i voćne jogurte. Keruša izviruje s suvozačkog mesta i cvili, proseći hranu.
Popodne, odvozim decu u bioskop.
Pripremajući decu za kupanje, mlađa ćerka me doziva s troseda: Tata! Tata, nosi me! Na terasi je izbio vulkan.
(551)
7.6.2021.
Vozeći prema poslu, slušam album Chance, Henrija Teksiera.
Sunce se paučinasto raspršuje preko stakla. Boje ulice su blede i nepotpuno ispoljene, kao da se, kroz svetlost mladog sunca, svet budi iz sivila. Tek.
(552)
8.6.2021.
Jutarnji cvrkut. Ništa više. Hodajući preko parkinga, ka svom autu, čujem ga s strane zgrade. Pomišljam da je možda na oknu nekog prozora ili na terasi. Kad se ponovo oglasila, shvatam da sam se okrenuo u pravcu odjeka.
(553)
Preletevši preko današnjih vesti, nailazim na jednu floskulu koja se kosi s logikom. Piše se o zadovoljenju pravde.
Pravda nema orgazmičku prirodu, nije glad, ni žeđ, i nema potrebu zadovoljenja, ali zato savest ima potrebu umirenja i otpuštanja sadržaja.
Što se tiče pravde, makar u formi koja se ovde podrazumeva, mora se razlikovati njen smer. Ono što bi bila pravda za počinioca, nije istovetno pravdi za žrtvu ili pravdi za porodice žrtava, niti pravdi prema zakonima. To su sve različite kategorije koje traže različita zadovoljenja. Kakva može biti pravda za žrtve? Jedino da do dela nije ni došlo.
Ono što je ključno, čak i za one koji su na tom sudu dobili oslobađajuće presude, jeste da su bili deo jednog monstruoznog mehanizma.
Žrtve ostaju neme u svojoj nepromenjivosti. Nema ničeg jezivijeg od tog ćutanja, bez obzira na jezik kojim ćute.
Presudama ili oslobađanjima, sada 25 ili 30 godina kasnije, države učesnice sukoba, kao i međunarodna zajednica, zatvaraju poglavlja prošlosti, ukidaju sadržaje savesti i odvajaju se od osećanja odgovornosti. I šta nakon toga? To ćutanje, pruženo u večnost, biće nadglasano novim sadržajima.
(554)
9.6.2021.
Jutarnja šetnja s kerušom. Kupujem pite za doručak. Sunce je nisko, te je velik kontrast ulica u senci i onih otvorenih prema istoku.
U povratku, zatičem sina uznemirenog. Kada si otišao, krenuo je prema vratima. Hteo je da izađe, ali si zaključao vrata. Kaže mi D.
Postavljam sto. Uključujem ketler, da provri dok operem keruši šape.
Pre polaska, ležem pored njih. Drži sisu u ustima i pravi se da me ne vidi.
Hodajući prema autu, s mobilnog telefona puštam pesmu Boba Dilana, Desolation Row.
(555)
10.6.2021.
U gužvanju utisaka jutarnje oblačnosti, dostavnih vozila u leru, prolaznika podbulih očiju i ispeglanih košulja, izbija jedan specifičan zvuk ptičjeg oglašavanja, potrebno mi je vreme da razberem koja bi to ptica mogla biti i odakle dopire. Na jednoj od terasa bočne ulice, iz moje perspektive tek izvirujući vrhom žičane konstrukcije nad zidom ograde, uočavam kavez za ptice. Kanarinac? Zeba?
Lit. Dejvid Foster Volas, Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima
(556)
11.6.2021.
Vraćam se starom tekstu. Bojim ga u crveno.
Uveče, nakon što su deca zaspala, budi me dodir prekrivača. Svetlo je isključeno i vidim D. kako odlazi prema biblioteci s knjigom i rokovnikom ubrukama.
Ustajem i pripremam snimač, stalak i mikrofone, povezujem kablove i štimam mandolinu. Snimam svoje deonice za Danielovu pesmu Vesnik turizma u Borči.
(557)
12.6.2021.
Radna subota u optici. Od količine posla, ne stižem ni da otvorim tekst.
Popodne izvodim decu. Prvo odlazim u samouslužnu autopraonu, a onda u bioskop. Gledamo animirani film Raja i poslednji zmaj. Sin mi leži u krilu tokom čitave projekcije. Nakon toga, sladoled.
Sunce se spušta do samih krovova. Senke se izdužuju i blešti s kocki šetališta.
D. i keruša nas čekaju pred parkingom.
(558)
13.6.2021.
Budi me kiša, kroz san o kiši. U mračnoj sobi slušam kako pljušti po simsu i kako vetar potiskuje roletne. Pitam se: da li su svi prozori zatvoreni?
Ubrzo, kiša prestaje da pada.
Odvozim stariju ćerku kod spomenika lokomotive ispred železničke stanice. Odatle sa svojim razredom odlaze na imanje porodice jednog od drugara iz razreda.
Izvidim mlađe (od stana, Kosovskom, do Dunavskog parka, pa na Kej skroz do DTD i nazad u stan).
S muzikom Raja Kudera stižemo do Šajkaša i natrag. Kod lokomotive kupimo stariju ćerku i odlazimo na Ribarac.
Jedino čemu sam uspeo da se posvetim, tokom čitavog dana, bilo je pravljenje gusarskih pantalona za predstavu u kojoj učestvuje starija ćerka.
(559)
14.6.2021.
S termosom u ruci i rancem na leđima, hodam preko parkinga prema svom automobilu. Tepih zvuka sačinjavaju: mašine s obližnjeg gradilišta, dostavna vozila ostavljena u leru (kao nasukane morske životinje - ropću / da li nasukane morske životinje ropću?) i izmešani cvrkuti. Dok hodam, javlja mi se, poput nekakve refleksije, misao izvan moje logike: cvrkut je veštački zvuk. Ne suprotstavljam joj se. Puštam je da zvoni.
Iz ladice suvozačkih vrata izvlačim staru futrolu s muzičkim diskovima. Otvaram je nasumično i izvlačim disk grupe Supersilent, album 6.
Između poslova, s mlađima odlazim do biblioteke da vratim knjige koje sam pročitao. Ćerka vozi svoj plavi bicikl, a sin i ja smo na velikom trotinetu.
Iza Pozorišta mladih, kroz rešetke ograde, posmatramo dve crvenorepke.
Lit. Marija Sambrano, Šumski proplanci
(560)
15.6.2021.
Vozim slušajući album Charlie Parker with Strings. Oblaci, iako još modri i teški, cepaju se nad krovovima. Među njima, kao otvorena rana, izbija plavet.
Lit. Marija Sambrano, Šumski proplanci
(561)
16.6.2021.
I kao kad se iz guste šume izbije na tajnovit proplanak, ukaže se to vreme, nenadano i prostrano.
Parkirao sam automobil u hladu. Sin je zaspao u autosedištu. D. odlazi s mlađom ćerkom da kupi pakete brašna i druge joj potrepštine. Otvaram prozore i pružam se preko prednjih sedišta. Iz ranca vadim knjigu.
Lit. Marija Sambrano, Šumski proplanci
(562)
17.6.2021.
Vrućina postaje napor.
Između poslova, s mlađom ćerkom odlazim do grada kako bi kupili odgovarajuće minđuše da dopunimo gusarski kostim. Ona vozi svoj plavi bicikl, a ja je pratim na trotinetu. Vraćamo se na vreme da obavim nabavku u piljarnici i da sačekam stariju ćerku pred školom. Zatičem njen razred u dvorištu.
U optici se ponavlja album kvarteta Kolmena Hokinska.
Uveče se nalazim sa Milanom Milojkovićem i Gabijem Fišerom. Snimamo u Milanovoj prostoriji u Almaškoj ulici.
Lit. Marija Sambrano, Šumski proplanci
(563)
18.6.2021.
Kajsije u parku. Držeći u svakoj ruci po polutku, sin stoji uz ogradu jezerca. Usta su mu puna. Kaže: Vidi vaba ili konjača, i upire prstom prema mutnoj vodi, dok mu se narandžaste kapi slivaju preko brade.
Lit. Marija Sambrano, Šumski proplanci
(Jer,) spoljašnjost je mesto grude, mesto onog bezoblično ljudskog, materije podložne prilagođavanju, oblikovanju, od koje se traži da ostane takva, kao gruda zemlje koja zavisi jedino od volje onoga ko izgovara reči, takođe materijalizovane, reči koje su takođe materijalizacija jedne sile.
(Pre nego što se izgovore reči, str.47)
(564)
19.6.2021.
Optika, subota prepodne.
Lit. Hose Ortega i Gaset, Filozofski spisi
Muz.
Ništa Mars, dva nova snimka
Ponton, Oganj
Podređujem svoje vreme. Daljina nije stvar prostora. Nije stvar odluke. Niče i raste po principima sopstvene fiziologije.
Nekoliko večeri, šetajući kerušu, posmatram mesec. Dostigao je svoju prvu četvrtinu: podeljen po središtu. Posmatram ga. Neizvesnosti. Ogledalo.
Lit. Janoš Banjai, Zaštićeni gubitnik
(565)
20.6.2021.
U Radničkom domu je glumačka grupa, grupa kojoj i moja starija ćerka pripada, izvela javni čas, igrajući predstavu Kapetan Džon Piplfoks, Duška Radovića.
4T: Tisa, Titel, trešnje, (hlad) topole.
(566)
21.6.2021.
Nesnosna vrućina. Između poslova montiram trščanu zavesu na terasi, a zatim ponovo fiksiram zidni stočić.
U optiku svraća Božidar Mandić i donosi mi svoju poslednju knjigu. Prvi put se srećemo. Razgovaramo o muzici i literaturi.
Brusim naočare za naočarima. Pred kraj smene, sam se čuo s Danielom.
D. s decom dolazi pred mene, nakon Štranda, i vraćamo se u stan.
Čitam devojčicama pred spavanje, pa pružen na trosedu čitam eseje Janoša Banjaija.
Šta sam naučio iz njegovih eseja?
Prvo, razumeo sam da je moje pisanje manjinsko čak i u matičnoj sredini, jer ga ostvarujem izvan tokova.
Drugo, i važnije, citantnost (ne citiranje, jer ono ima svoja pravila i norme) je lep i neopterećen termin za plagijat u kom se tuđ tekst prisvaja kao svopstveni bez ikakvog navođenja izvora ili autora. Ako još plagiranje predstavimo kao metod i temelj svojstvene poetike, te sve to začinimo postmodernizmom, trasntekstualnošću i sl., eto nam vrhunske književnosti.
(567)
22.6.2021.
Poslednji je nastavni dan u ovoj školskoj godini, kako za moju stariju ćerku, tako i za mene. Kaže mi: Sutra, kad se probudim, više neću biti prvak. Moje misli se kreću po nekakvoj njima svojstvenoj autonomiji i pokušavaju da pronađu logiku, te opovrgnu: To neće biti sutra ili to će biti kada dobiješ knjižicu ili kada počne prvi čas u septembru i sl. Ne govorim ništa, već prihvatam njene reči kao neporičljivo stanje.
Vraćam knjigu Filozofskih spisa, Hosea Ortege i Gaseta u biblioteku. Uzimam druge knjige za čitanje.
U kontekstu eseja Janoša Banjaija, iako ih lako čitam, osećam nekakvu odbojnost. Jedna od misli koja me ne popušta je i misao o tupom sečivu njegove misli. Objekat mišljenja o koji se utisne, prolazi kroz nekakvo izobličenje, krivi se, lomi, kida i drobi.
Da li je problem u prevodu, što je za posledicu imalo da je u drugom jeziku došlo do istupljenja?
(568)
23.6.2021.
Istrajati. Bitno je istrajati.
Lit. Janoš Banjai, Zaštićeni gubitnik
Veliki je propust što do sada niko nije pošao tragom mađarskih istorijskih i književnih konotacija u njegovim delima (Kišovim, prim I.Č.), jer sva je prilika da te konotacije značajno prevazilaze okvire tematskih i motivskih dodira. Ovakva istraživanja bi mogla otkriti i to da dela Danila Kiša upravo preko mađarskih književnih tradicija stupaju u zaista prisnu vezu sa onom virtuelnom srednjoevropskom i kulturnom tradicijom koja je u svakom slučaju novst u savremenoj srpskoj književnosti. A vrlo verovatno bi se pokazalo i to da je baš ta tradicija otvorila Danilu Kišu vrata ka posve specifičnoj interpretaciji postmoderne koja je svojevremeno izazvala tobožnje književne i publicističke skandale, a o kojima je nastao Čas anatomije.
(Janoš Banjai, Zaštićeni gubitnik, Danilo Kiš prevodi Petrija i piše pesmu, str.173)
Ovo je samo jedan u nizu primera Banjaijeve prakse gde pretpostavke potura kao činjenice i dalje ih proširuje, a onda sopstvene proizvoljnosti, koje mogu biti posledica neznanja ili ignorantnosti, iznosi u vidu fakata.
Nije sporno da postoji kulturna razmena susednih država. Naravno, barijera je jezičke prirode. Iz tih razloga, ova razmena se odvija sporo i primarno je locirana u mešovitim sredinama (bez obzira na promene granica).
Izneti tvrdnju da je Kiš preko mađarskog ključa srpsku književnost uveo u srednjeevropske tokove je prilično infantilan stav. Jovan Jovanović Zmaj je preveo delo Imrea Madača Čovekova tragedija, takođe, prevodio je i Petefi Šandora. Pre Kiša, mađarske pesnike su na srpski prevodili i drugi prevodioci.
Tokom devetnaestog veka, veze literata iz Srbije sa piscima i misliocima iz Austrije ili Nemačke, nisu bile retkost. Vuk Karadžić, primera radi, boravi u Beču od 1813. godine. Pre pojave Kiša, srpska književnost nije bila bezoblična masa, samonikla tvorevina, ona se uveliko razvijala u duhu evropske tradicije. Primera radi, nadrealizam se kod nas gotovo paralelno razvijao uz francuski pokret.
I na posletku, izneti tvrdnju da je zahvaljujući mađarskoj tradiciji Kiš na specifičan način interpretirao posmodernu što je imalo za rezultat, kako sam piše Janoš Banjai, tobožnje književne i publicističke skandale, a o kojima je nastao Čas anatomije, grubo je ignorisanje činjenica, budući da je skandal oko Grobnice za Borisa Davidoviča bio baziran na optužbama za plagijat (sic. metodi citantnosti, kako je u ranijem tekstu imenuje J.B.) i polemičkoj knjizi Dragana M. Jeremića Narcis bez lica, a ne kako to Banjai podmeće kao posledica mađarkog ključa.
(569)
24.6.2021.
Lit. Peter Esterhazi, Ništa od umetnosti
Adi Endre, Na čelu mrtvih
Budim se oko 4 ujutro. Čitam Esterhazija na trosedu, leđima okrenut terasnim vratima. Polako se razdanjuje i moguće je čitati i bez dodatnog osvetljenja.
Čitanje kao vežba istrajnosti.
Adijeva poezija, nakon par godina, ostavlja isti ukus. U nekoliko pesama, moj unutrašnji čitalački glas poprima odlike Danielovog glasa. Kada osvestim to, bude mi zabavno, a onda čujem i akorde na gitari.
Jutarnje besciljašenje s decom. Kupujemo poklon za rođendan drugarici starije ćerke. Pred odlazak u optiku, naduvavam dečji bazen na terasi i punim ga do prvog prstena.
Lit. Božidar Mandić, Loš pisac
(570)
25.6.2021.
Jutro, sin i ja, provodimo besciljašeći na trotinetu. Nepodnošljivo je vruće. Svako malo ga nudim vodom. Iako sam poneo flašu iz frižidera, od polovine flaše, voda je postala mlaka.
U optici na radnoj ploči stoji otvorena knjiga. Čitam između ugradnji. Pred kraj smene me poziva Human. Kaže da je na dežurstvu i da ima novu temu za Kafuuponoć. Svira mi je, a ja je slušam preko telefona.
Uveče se nalazim sa Gabijem i Milanom u Almaškoj. Pravimo planove oko snimanja, omota, kao i prilagođavanju prostorije. Nakon toga izvodim kerušu u dužu šetnju.
Lit. Božidar Mandić, Loš pisac
(571)
26.6.2021.
Izlazim van sa decom. Devojčice su na svojim biciklima, sin na balans biciklu, a ja na starom trotinetu. Uglavnom se odgurujem povijen, držeći korman sinovljevog bicikla. Kupujemo kiflice s šampinjonima na ribljoj pijaci i odlazimo u Dunavski park. Piknik na travi. Ostajemo tamo dok se senka ne povuče. Odatle besciljašimo do ručka. Vodim ih u Kuću Malu na paradajz čorbu, ili čorbu iznenađenja, kako je starija ćerka zove, jer u nju stavljaju, zavisno od prilike, rendano testo, rezance ili flekice. Sladoled i povratak u stan.
(572)
27.6.2021.
Tokom popodneva pokušavam snimati. Montiram opremu u dnevnoj sobi i počinjem sa snimanjem. Prvo čujem usisivač iz stana iznad, zatim prekidam sa snimanjem dok iz dvorišta zgrade nije otišao čovek vozeći džip ruskih tablica. Dugo je telefonirao na parkingu, dok je njegovo vozilo brundalo u leru. Od toga su podrhtavali svi prozori. Kasnije, odjekuju crkvena zvona i čuju se trubači. Nakon 9 minuta snimljenog materijala, odustajem od daljeg snimanja.
(573)
28.6.2021.
Nikakav bedem neće biti od pomoći. Urušiće se. Potrebno je okrenuti metod naglavačke. Krhkost, poroznost, sklonost ka razrušavanju, nestabilnost, netrajnost, okrnjena simetrija ili njeno odsustvo, sve su to prednosti.
(574)
29.6.2021.
Prva smena na bazenu.
Hlor istanjuje vlati kose, čini ih lepljivim, kao da su nakalafonisane.
Mravi su se uvukli u kesu s krekerima. Mlađa ćerka je uzela kesu i, videvši mrave, vrisnula. Za užinu jedemo kajsije, breskve i suvo grožđe.
Tek popodne vidim da mi se nadlaktica zacrvenela.
Daniel mi šalje grub miks jedne od pesama s albuma koji smo snimali pre par godina, ali još nije objavljen. Kažem mu: Zaboravio sam šta sam svirao. Sve mi zvuči nepoznato.
Lit. Kenzaburo Oe, Rasipni mrtvaci
(575)
30.6.2021.
Budi me nesnosna vrućina. Soba je mračna i čujem kerušino dahtanje. Zvuči kao da će se ugušiti. Ustajući s troseda, iščitavam vreme na zidnom satu: jedan sat i pet minuta. Proveravam kerušinu činiju s vodom. Praznim vodu s dna i sipam joj hladnu s česme.
Izlazim na terasu. Klime stvaraju tepih zvuka. Kao da opada sa fasada i uliva se u dvorište, plutajući tek nad vrelim asfaltom. I taj šum je topao.
Zatvaram vrata terase i uključujem klimu da rashladi sobu. Kerušu izvlačim iz njenog jastuka za spavanje, i smeštam je na pločice. Obilazim sobe. Svi spavaju.
Lit. Kenzaburo Oe, Rasipni mrtvaci
Daniel mi javlja da će u 18:15 h postaviti spot za pesmu Vesnik turizma u Borči, za koju sam snimao deonice na mandolini.
Spot mi izgleda lepše nego što sam ga zamišljao kada mi je rekao da snima kadrove u Borči. Posebnu čar mu daju svi ti vizuelni šumovi, zagasite boje, gužvanja slika i prizmatske disperzije na belim površinama.
1.7.2021.
Prva odluka: kako od polovine maja nisam dobio ni reči od izdavača u vezi svoje knjige, šaljem im mejl. Zahvaljujem im se na vremenu i volji, pa se odjavljujem.
Razveli smo se, a ni decu nismo dobili.
(578)
Nalazim se sa Humanom, Vladom i Igorom. Snimamo moju temu, Vladina bas linija je potpuno transformisala zvuk od renesansnog prizvuka u soul.
(579)
2.7.2021.
Osećam izvesno olakšanje zato što je stavljna tačka na čekanje prethodnih izdavača. Prepodne sam se našao sa Stevanom.
Dao sam mu na čitanje rukopis romana Mi, konji.
Možda taj rukopis i ne treba da bude objavljen.
Uveče postavljam novi snimak Kafeuponoć na bandcamp stranicu.
3.7.2021.
Nesanica.
Lit. Etjen de la Boesi, Rasprava o dobrovoljnom ropstvu
Stevan Bradić, Jastog
Prepodne odvodim decu u bioskop. Gledamo animirani film Luka.
(581)
4.7.2021.
Budim se nakom niza uvezanih i opterećujućih snova. Sve ih povezuje kretanje, ali ne u smislu bežanja ili traženja već besciljnosti.
Sanjam D. u stakleniku nekakve zapuštene ustanove. Duž zidova su niske drvene klupe, kakve dolikuju fiskulturnim salama nekakvih škola. Nisam siguran da stoje uz sve zidove.
Ispunjen ljutnjom okrećem se i odlazim. Neosvrćem se na reči, za koje čak i nisam siguran da su reči koje u snu ona izgovara ili ih mislim.
U jednom od snova, neko me zaustavlja na ulici i traži mi stih. Izgovaram nešto i odlazim, potpuno odrođen od stiha koji sam izgovorio. Mislim o lakoći tog odvajanja.
Sanjam prostran trg. (Naknadno u vidu opisa dodajem: trg uz katedralu nekog primorskog mesta. Sam trg datira iz 16. ili 17. veka.) Nasumični koraci prolaznika odzvanjaju sa kamenih ploča. Njivova kretanja su neartikulisana, i s teškoćom se probijam duž trga. Stalno se sudaram s prolaznicima i beskrajno se izvinjavam.
U jednom od snova, neko traži od mene da trčim. Sedam na bankinu da ušniram patike. Na nogama su mi ženske patike sa širokom satenskom trakom namesto pertli. Uspravljam se i trčim.
Lit. Stevan Bradić, Jastog
(582)
5.7.2021.
Oslobađajući prostor, prazneći ga od sebe, odvajajući vreme za taj proces, vreme koje odlepljuje vreme, jedno opterećeno postojanjem i, drugo, vreme sopstvenog potiranja u negativu, shvata da sve na šta se pridrži izgubi oslonac.
Svodi se na jednostavan račun. Pluta zatvorenih očiju i osluškuje šum.
Ono što počne kao unutrašnji zid, zid na zid naspram zida, u cilju odvajanja kako bi se sveli gubici, u svojoj arhitekturi se otelotvoruje kao predosećanje.
Lit. Hajner Miler, Nema dovoljno za sve
Uveče, u Almaškoj improvizujem s Gabijem i Milanom. Rezultat: 32 minuta snimka.
(583)
6.7.2021.
Vozim prema Temerinu. Na stubovima betonskog kostura uz hipermarket, devojčice primećuju mnoštvo gnezda i rode na njima. Biće da su dolazile odavde, kada smo ih viđali da lete nad kanalom.
Iza autoputa, deponija postaje planina. Obleću je galebovi.
(584)
7.7.2021.
Izmenjen gest je početak svakoj sumnji. Pokeraško lice i druge besmislice.
Zašto je uopšte neophodno da odredim sopstvenu poziciju? Ako bi se, iz nekakvog neznanja ili slepila, početna pozicija odredila kao plutanje, očekivalo bi se da je moguće kretanje u svim pravcima. Realnost nije takva. Iako nevidljiva i podvodna, ona je čvrsta i nepokolebljivo postojana.
Lit. Hajner Miler, Nema dovoljno za sve
(585)
8.7.2021.
Ćutanje je nepremostiv prostor. Okrećem mu svopstveno neviđenje, kao da je zid, kao da je nepoznat pas.
Besciljašenje na točkovima. Deca i ja. U torbi: plastična flaša s vodom, plavi autić (model buba) s rupama na mestu gde su bili pričvršćeni branici i, u kuhinjskoj krpi umotane u zavežljaj, pregršt malih kruški.
(586)
9.7.2021.
Premotavanje problema da bi se došlo do suštine, katkada, ne ide u očekivanim pravcima.
Samo sve veći pritisak autentičnog iskustva razvija sposobnost da se istoriji pogleda pravo u oči, sposobnost koja može biti kraj politike i početak istorije čoveka. (Hajner Miler, Nema dovoljno za sve str.45)
Akumulacija iskustva se okreće protiv nas i formira prepreku. Dubina njegove ukorenjenosti u vezi je s našom nemogućnosti da sagledamo probleme iz drugog ugla, kao i da u vezi s njima postupamo izvan kolotraga.
Lit. Hajner Miler, Nema dovoljno za sve
(587)
10.7.2021.
Na drvetu kajsije, slomljena
grana se odaje svelim lišćem.
Odozdo: jarka boja zrelih plodova.
U retrovizoru, nebo iznenada
prelama svoj smer.
Njišu se mantije borova, i te ruke,
skrivene ispod, teške su
na razrešenje.
Daleko iza, iza svega, raspršuju se
u nevidljiv cvrkut, pored bazena
glasovi dece.
(588)
11.7.2021.
Sin i ja izlazimo ranije sa projekcije, a D. ostaje s devojčicama da završe film. Parking je ugnječen sparinom. Toplota se reflektuje o beton.
Naposletku, sin, več razdražen promenom vremena spavanja i toplotom, odbija da uđe u autosedište. D. i ja na razne načine pokušavamo da ga odobrovoljimo. Devojčice pokazuju prilično veliko strpljenje.
Kasno popodne, izlazim sa decom. Besciljašimo na točkovima. Kupujemo kokice i odlazimo u park. Prvo se pozicioniramo na travi, gde sedimo na svojim vozilima, a onda odlazimo do jezerceta. Kafa, ceđeni sok od narandže i čaša vode s lističima mente i kockom leda: kupujemo vreme svojoj odsutnosti.
(589)
12.7.2021.
Odsustvo kao namera, kao iskaz ljubavi, nakon izvesnog vremena gubi kontekst i otvara mogućnost osudi, a nema strožje osude, od one donete u izuzeću.
Ili, možda treba dodati i da poznavanje konteksta ukida objektivnost odbrane. Kakva je korist od nje?
Istina postaje neupotrebljiva.
(590)
Nepodnošljivo je toplo. Kada se okovratnik natopi, koža ne može disati. Povlačim obod majice kako bih je rastegao i izložio vrat svežini večeri.
Lampa u uglu prostorije je zaklonjena električnim klavirom.
Sa Gabijem i Milanom snimam: Almaška III.
(591)
13.7.2021.
Odvodimo devojčice na prvi čas plivanja. U međuvremenu, D. i ja provodimo vreme sa sinom. Isprva se plaši da uđe u vodu, ali se ubrzo oslobađa i skače dok ga držimo za ruke.
Kad se izmorio, nas dvojica izlazimo na tribine, pod uzanu senku stuba, ostavljajući D. u bazenu. Nudim ga bademima i indijskim orasima iz teglice, kao i breskvama i šljivama iz plastične činije.
Osunčane svetle pločice i plavetnilo bazena ga primoravaju da se mršti. Lice mu izgleda ljutito dok grize breskvu. Kada shvati da ga imitiram, baca ogrizak breskve prema meni i smeje se.
(592)
14.7.2021.
Dan neopaženo izmiče. Osećam potrebu da ponovo uspostavim sistem raconalizacije svog vremena. Imam ga tako malo, ali, kada mi fokus popusti, obilno se rasipa. Promene raspoloženja su u uzročno-posledičnoj petlji s ovim problemom. D. misli da treba da usporim.
Tek što sam se vratio iz optike, napolju počinje pljusak, intenzivan i kratak. Izlazim na terasu, vazduh je znatno hladniji. Zapad sunca se potpisuje ružičastom linijom na desnoj strani oblaka.
Kasnije, pošto su deca već pozaspala, u procepu oblaka primećujem beo srp mladog meseca.
15.7.2021.
Ujutro primećujem da mi se pukao kapilar na desnom oku. Ispod zenice se ocrtala crvena fleka. Sinoć sam, čitajući ćerci pred spavanje, osetio čudnu senzaciju na tom oku. Zbog toga sam morao da odložim knjigu, s napola pročitanim poglavljem knjige Doktor Proktorova vremeplovna kada.
(594)
Mart, april, maj, jun, jul. Prošlo je četiri meseca od kako sam se poslednji put video s majkom, kada je bila na kontrolnom pregledu u Kamenici.
Odlazimo u park s decom. Postavljam prostirku na travu. Nudim ih voćem, a zatim odlazimo na kafu i ceđeni sok od narandže. Provodimo oko tri sata zajedno. A onda, nakon što sam s decom obavio kupovinu u piljarnici, pozdravljamo se. Deca joj iznova i iznova dovikuju pozdrave, a ona se osvrće i maše im, sve dalja.
(595)
16.7.2021.
Odlazimo na bazen, uprkos najavljenoj kiši. Od strane Dunava zgrušnjavaju se tamni oblaci. Spuštaju se potiskujući krovove obližnjih zgrada. Pred kraj smene, počinje da pada, uzdižući s površine bazena uzane vodene peharčiće.
Popodnevni pljusak definitivno učvršćuje našu nesigurnost oko planova za vikend. Tražimo drugačija rešenja.
(596)
17.7.2021.
Jutarnja: sin, keruša i ja. Sveže je i posvuda se vide tragovi sinoćne kiše. Od sunca se probije tek po koji zrak, isteravajući senke u dužinu, prema zapadu, a onda zgasne i izvučeno obličje potone već u sledećem trenutku.
(597)
Večernja: s terase posmatram talase pljuska u dvorištu zgrade. Noćno nebo je more. Veštačka svetla su tačke prostora.
Tokom noći, pošto su svi zaspali, pišem. Povlačim se tek nakon što sam nekoliko puta zaspao za tastaturom.
(598)
18.7.2021.
Nužno je da odvojim pisanje od sopstvene stvarnosti, a da pri tom ne izgubim radnu disciplinu. Postajem sopstveni doušnik.
Ništa ne sme prodreti u tekst. Ni odlazak u park, ni kafa, ni razgovor sa prijateljem. Sve to treba potisnuti. Prema svojoj stvarnosti moram razviti odbojnost. Otklon. Stid.
Kiša ne prestaje da pada od kasnog popodneva. Lupa po simsu i klopoće u cevima. Između mojih rožnjača i plafona je mrak. To je jedina stvarnost.
(599)
19.7.2021.
Ne postoji dijalog umetnosti i politike. To je zabluda u kojoj može doći samo do obostranih oštećenja.
(str.207)
...
Što više ima tehnike, to je umetnost važnija. Stoga će još važnije biti da se insistira na snu kao stvarnosti; najveća opasnost leži u ubrzanoj realizaciji želja zahvaljujući tehnici.
(Hajner Miler, Nema dovoljno za sve, str. 208)
U džungli stvarnosti, politika koristi umetnost kao blato kojim se maže da bi se zaštitila od uboda komaraca kritike. Od obostranih oštećenja, koje navodi Miler, uočljivije je da je politika toksičnija po umetnost kada dođu u neposredan kontakt. U bliskom kontaktu, umetnost tu nema nikakve šanse.
Govoreći o današnjem vremenu u kontekstu poznog srednjeg veka, Gabrijel Laub iznosi argument da:
...razvitak od lomače do gasne komore predstavlja napredak samo u tehničkom smislu.
(Gabrijel Laub, Lako narušeni mir, str. 13)
Lit. Hajner Miler, Nema dovoljno za sve
Gabrijel Laub, Lako narušeni mir
(600)
20.7.2021.
Tišina zri, nema i nesvesna. Prezreva. Razdvaja nas, dok ne postanemo jedno drugom strani i odbojni na dodir. Odbojni na prisustvo. Osetim to kao cepanje.
Uveče, dobijam mejl od Igora. Šalje mi muziku koju je snimio s Darkom. Pita me za tekst.
Polazim od: poljubi moje mane, moje misli rastrzane.
Sve ostalo je fabrikacija i vezivanje za metriku. Šaljem mu prvu verziju teksta iz polusna. Ubrzo isključujem računar i ležem, zaspavši s neotvorenom knjigom na grudima.
(601)
21.7.2021.
Don Čeri je moje omiljeno voće.
Osećam se tako staro
i kurčevito.
Osim toga,
ne verujem u silu, ni u razum.
(602)
Lit. Ana Arp, Tri mita o putovanju iza Sunca
Nalazim da je interesantan metod pretumbavanja reda reči, bilo u cilju usporavanja čitanja, ili postizanja višeznačnosti. Isterati tako glagole na kraj, ili pojedine reči kao ovce, drugde kao ptice, ili ih survati u prostor i floral.
(603)
22.7.2021.
Dva brda i, među njima, kameni krš.
Tu je nekada bilo jezero.
Stojeći u sred kamenjara,
pišao sam u suvo korito.
Ništa se nije desilo,
ali niko ne može reći da nisam pokušao.
(604)
23.7.2021.
D. i devojčice odlaze na bazen, a sin i ja u Prirodnjački muzej. Fasciniran je prepariranom morunom i medvedom. Okružuju nas kože i staklene oči. Nepomičnosti. Isušenja.
(605)
24.7.2021.
Posle posla, na trotinetu odlazim da pokupim ručak koji je D. poručila i odnosim ga do ulaska u Štrand. Sa kapije mi dobacuje radnik obezbeđenja: Ej, s’tim nećeš uć! Nemoj ni kupovati kartu. Pokazuje mi tablu sa precrtanim rolerima, rolšulama, psima, biciklima i trotinetom. Kažem mu da mogu sklopiti trotinet, te da ga nemam nameru voziti, i još kako nosim ručak porodici. On ostaje neumoljiv: Takvi su propisi!
Totalitarizam snagu crpi sa periferije.
Uveče, sa Milanom i Gabijem snimam u Almaškoj.
(606)
25.7.2021.
Nakon prepodnevnih lutanja, gde smo deca i ja vozili bicikle, popodne provodimo u stanu. Pretoplo je. Sve se odvija sporo. Tek predveče, izvodimo kerušu van i šetamo krug do ulica Marka Miljanova i Filipa Višnjića.
Čitajući slikovnicu sinu, uporno me vraća na poslednju stranicu gde Petson poklanja Findusu auto sklepan od dasaka. Pokazuje prstićem na Findusa i kaže ja, a zatim na Petsona i kaže tata. Suština tog izliva ljubavi je da hoće da mu napravim auto.
Lit. Braničevo, Miroljub Milanović - Dela, 1
(607)
26.7.2021.
Kojim prostorom raspolažem i koliko vremena imam?
Da li su te vrednosti konačne?
Pitanja koja postavljam proističu iz odsustvovanja njihovog objekta.
Lit. Fridrih Direnmat, Nalog (Ili o nadzrivanju nadzirača nadzirača, novela u dvadeset četiri rečenice)
(608)
27.7.2021.
Eksploatišem sopstveno vreme. Između brušenja stakala, pokušavam da raščivijam pristiglu dopunu, uočim greške i predložim njihovo ispravljanje. Manuelni rad: sortiranje sočiva, a zatim njihovo slaganje u fioke. Uveče sam iscrpljen. Unutrašnje pitanje: koliko si danas uradio stvari za sebe i po sopstvenom nahođenju?
Fragmentarnost mog pisanja nema veze s postupcima posmoderne. Pišem u ostrvcima ukradenog vremena. Samo to.
(609)
28.7.2021.
Plaćam opravke automobila i registraciju. Krov zgrade se neće još raditi. Radimo na tome, kaže mi upravnica zgrade. Ne vidim rezultate i ne dobijam informacije.
Ujutro dolazi radnik Ciklonizacije i vrši dezinsekciju. Odvodim ga i u podrum ispod svog stana.
Dok ne odem na posao, na kratko iz futrole vadim klasičnu gitaru.
Pred kraj smene optike se čujem s Danielom. Pronašao je pejnt crtež koji je prvobitno trebao da bude omot za njegovoj knjizi Carstvo. Razgovaramo o predstojećem radu na tekstu.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom. Snimamo Almaška, IV.
(610)
29.7.2021.
Mrak je, u dečju sobu ulazi D. i budi me, kaže da je tokom noći došlo do promene. Već je spremna. Ustajem i odlazim u dnevnu sobu.
Već je bila otišla, kada sam osluškivao šum kiše kroz graktanje uznemirenih ptica. U dvorištu zgrade su se izmenile boje. Sviće.
(611)
30.7.2021.
Danas, 1:
Dva meseca nakon prvobitnog roka za izvođenje radova na krovu zgrade, javio se alpinista. Izašao je na krov, prošetao se s uglomerom i rekao da će se javiti da sledeće nedelje obavi popravku. Ako ništa drugo, određena lica su se povezala s izvesnim predelima, samo je još delo izostalo.
Danas, 2:
U optiku mi ulaze žena, muškarac i dečak. Dečak ima desetak godina i lice mu je potonulo iza hirurške maske. Nosi papuče nalik grubinkama i intenzivno plave čarape, što čini interesantan spoj boja, kako pomislih, osim toga držanje mu je potpuno potonulo, kao da se slučajno na ulici zatekao u pidžami. Muškarac je stariji od žene. Po svim gestovima, njemu se trenutno ne biraju naočare i ne slaže se s predlozima koje iznosi žena, ali iz nekog razloga, njegove reči ne izbijaju na površinu, te se samo atmosfera pokazuje napetom, ali bez razrešenja. Na očigled, žena i muškarac se razlikuju po estetici, pristupu, čak bih rekao i po ekonomiji, budući da otac hoće da kupi naočare za dečaka od deset godina, a mama hoće da uzme zlatan okvir za odrasle, kako bi mu nadalje samo stakla menjala. Čak joj ni dečak ne protivreči. Ne sme. Telo mu je u unutrašnjem grču. Da može, zgrudvao bi se.
Naposletku prelamam: Gospođo, molim vas, ne dolazi u obzir da mu uzmete ženski okvir samo zato što je odgovarajuće boje.
Osećam se istrošeno, kao da sam se u oba slučaja sudario s okolinom. Uključujem klimu. Isključujem klimu. Boli me glava i trne mi rame. Postaje nepodnošljivo toplo. Uključujem klimu. Isključujem klimu.
Preslušavam novi Manjim album, Songs of the North.
(612)
31.7.2021.
Budim se oko pola dva. Zaspao sam, a nisam izveo kerušu. Odlazim da se umijem i rasanim. Šetajući uz parking, osluškujem šum klima uređaja sa okolnih zgrada. Čuje se kapanje u olucima. Lokve se šire od slivnika preko trotoara. Na istoku neba, u procepu ulice Koče Kolarova, sja prepolućen mesec. Oko njega je obrazovan kružni halo.
(613)
Pošto su svi ukućani zaspali, izlazim s kerušom u šetnju. Odlazimo do optike gde brusim preostale naočare.
(614)
1.8.2021.
Iza ponoći se vraćamo. Toliko sam premoren da u nekoliko navrata gubim pravac, očešavši ramenom zid kuće. Sa svih strana, ljudi se vraćaju iz izlaska. Izbegavam da nam se susretnu pogledi.
Vrativši se u stan, potpuno sam se rasanio i pišem.
(615)
Keruša se ponaša izraženo neuobičajeno. Vodim je kod veterinara. Ispostavlja se da su joj tempo, udaljenost i temperatura sinoćnje šetnje bili previše. Osim toga, njena krvna slika je u referentnim vrednostima i nalaz na srčanog crva je negativan.
Pre podne odlazimo porodično u Kamenički park. U povratku u stan, vrućina nas ulenjuje. Izvodim decu u vožnju bicikala. Lutamo. Posle večernje dinamike, uz svetlost mobilnog telefona, čitam poglavlje iz knjige Džim Dugme i mašinovođa Luka Mihael Endea. Od umora klonem i gasim se. Devojčice me, menjajući intonaciju, svako malo dozivaju sa gornjeg kreveta. Svaki put kad se probudim, postajem sve više mehanika. Naposletku su odustale.
D. mi donosi telefon. Zove te Nikola, kaže mi. Javljam se dezorjentisan. Nakon telefonskog razgovora, D. mi kaže i kako je u dva navrata pokušala da me probudi. Umivam se, oblačim i izlazim. Ako se mimoiđemo sad, tek sledeće godine se može ukazati druga prilika.
Priča mi o njihovom životu u Nemačkoj, o deci, poslu, parku… Pomišljam, nisam potpuno rasanjen, te ostavljam utisak plitkog i rasejanog. Srećem nekoliko poznanika. Iz pomenutih razloga, vraćam u stan s teretom nekakvog nezadovoljstva.
Lit. Fridrih Direnmat, Nalog
(616)
2.8.2021.
Nadao sam se večernjoj probi, ali su otkazali prisustvo prvo Gabi pa Milan. Naposletku se ispostavilo da za tu probu ni sam nisam imao snage.
(617)
3.8.2021.
Postoje slike koje povezujem s sinoćnjom šetnjom s kerušom (obličje meseca kao i određena postavka oblaka iznad zadnje kupole crkve, kao i sablasno belilo uličnom rasvetom obasjanih objekata na uglu kod kontejnera), ali, današnjim prisećanjem, ne mogu sa sigurnošću odrediti da li su to prikazi viđenog ili sanjanog.
G.K. Česterton, Čovek koji je bio četvrtak
(618)
4.8.2021.
U optici ne stižem da se posvetim tekstu. Planiram izaći uveče kako bih snimio kadrove za čitanje Stevanove pesme, ali nemam snage za to. Zaspao sam čitajući ćerkama.
Pre toga, osmislio sam temu koju planiram odneti na sledeću probu Kafeuponoć.
Lit. Ana Arp, Jabuke
(619)
5.8.2021.
Lit. Ana Arp, Jabuke
Stevan Bradić, Jastog
Osipa se, mimo mene, ipak mislim o vremenu.
Čitanje Jastoga / šaljem Stevanu i Jeleni spisak pesama.
Keruša spava i cvili u snu. Budim je i izlazimo u šetnju. Snimam kadrove, koje po povratku u stan pregledam i redom odbacujem.
(620)
6.8.2021.
Umor je samo izgovor, govorim sebi. Izlazim van s kerušom. Nebo je tupo i zamućeno. Gde god da stanem, kao da je plastika. Uz trotoar, trava je isplažen jezik teksta. Hodam pored toga, preko toga, odsutan i nezainteresovan.
(621)
7.8.2021.
Na ovaj ili onaj način naginje razrešenju. Osećam kako ono što me je opterećivalo naleže na neočekivana mesta i postiže nekakvu stabilnost. Radosti me to iznenadno osećanje oslobođenosti, iako nisam siguran u trajnost tog stanja. Pomišljam, volja je jaka. Uzimam gitaru i sve padne, neprilagođeno.
(622)
8.8.2021.
Pomažem D. oko radionice. U ostrvcima vremena čitam.
Uveče, nakon što su deca zaspala, D. i ja pakujemo kofere. Nakon toga izvodim kerušu. Vazduh je svež. Tamno i bezzvezdno nebo - otvorenost? Tako se čini. Dug udah na nos, izdah na usta. Otpuštanje tenzije.
Lit. Maks Friš, Dnevnik 1946-1949
(623)
9.8.2021.
Dan puta. Vozim bez pauze dok god sin spava. Prvu pauzu pravimo tek iza Jagodine. Parkiram u hladu drveta. Oko otvorenih vrata, jedni stoje a drugi sede na pragu automobila i jedemo sendviče. Flaša vode prelazi iz ruke u ruku.
Tek kasnije, vozeći, primećujem kako se senka auta produžuje. D. je mrzovoljna i ćutimo, kao da među nama postoji nepregledni prostor. Zalazak sunca menja boje. To je dovoljno.
Pred spavanje, isključujem svetlo u kolibi, a ostavljam ono na tremu. Čekamo da leptiri izađu.
Uz svetlo s mobilnog telefona čitam jedno i po poglavlje Ju Nesbeove knjige Doktor Proktor i smak sveta. Možda.
(624)
10.8.2021.
Ono što je važno: neizrecivo, belina između reči, jer te reči uvek govore o sporednom, nečemu što zapravo nismo imali na umu. Ono do čega nam je stalo, stvarno stalo, može se u najboljem slučaju opisati, a to sasvim doslovno znači: piše se oko toga. Opkoljava se. Nešto se iskazuje, ali ti iskazi nikad ne sadrže naš pravi doživljaj koji ostaje neizreciv; iskazi mogu samo da ga omeđe, što bliže i preciznije, a ono pravo, neizrecivo, u najboljem slučaju pojavljuje se kao napetost između iskaza.
Težimo, valjda, tome da iskažemo sve što je izrecivo; jezik je poput dleta koje odrubljuje sve ono što nije tajna; svako kazivanje znači odstranjivanje. Stoga ne bi trebalo da nas uplaši to što je sve što je postalo reč zaposela izvesna praznina. Iskazuje se ono što nije život. A to se čini radi života. Poput vajara koji vodi svoje dleto, i jezik radi odbacujući prazninu, ono iskazivo, da bi dosegao do tajne, do onog što je živo. Uvek postoji opasnost da se tajna razori, ali i druga opasnost da se stane pre vremena, ne ode dalje od grumena, ne stigne do tajne, da se ona ne obuhvati, ne oslobodi svega što bi još bilo iskazivo, ukratko, da se ne dopre do njene poslednje površine.
Ta površina svega još iskazivog koja mora biti jedno s površinom tajne, ta nematerijalna površina što postoji samo za duh a ne u prirodi, u kojoj takođe nema linije između planine i neba, možda je to ono što nazivamo formom.
Neka vrsta zvučne granice.
(Maks Friš, Dnevnik 1946-1949, str. 28, 29)
Pisati, ovako tumačeno, podrazumeva nekakav inverzno shvaćen rudarsko vajarski rad, gde pisac prvo rudari sirovinu iz koje, u svom vajarskom ateljeu delje dok ne dođe do suštine, do smisaonog dragulja, samog neizrecivog, a onda dragulj otkloni, pomete prašinu i odbačene komade rude, te njih izloži u galeri, i dok prevrće dragulje u džepu pantalona, upirući u hrpu otpada, kaže: Evo, izlažem Vam posledice svog rada!
Neiskazivo, a suštinsko, ostaje neizloženo.
(625)
11.8.2021.
Fotografija: Istok, tokom zalaska
Slučajno sam načuo kako su iz kuhinje pominjali da će se sutra moći videti kiša meteora.
S stepenica kolibe posmatramo nebo. Ne pamtim da sam ikada video toliko ozvezdano nebo.
(626)
12.8.2021.
Odvozimo se s Slemena prema Rtnju. Stižemo do kamp kućica nedaleko od Sesalačke pećine.
Čekamo da mesec zađe, kako bi smo posmatrali kišu meteora.
(627)
13.8.2021
Drugi dan u kampu. Obilazimo pećinu, pa odlazimo do jezera. Vegetacija je uvećana i kasni. Pomišljam da to ima vete s dužim zimama. Cvetovi bokvice se uzdižu i do četrdesetak centimetara, a iza jezera čičak premašuje dva metra. Na orasima je još zelen plod. Leske su gole. U podnožju mnoštvo probušenih ljuski.
(628)
14.8.2021.
Ponovo odlazimo do pećine. Snimam zvuk kolonija slepih miševa. Prema podacima na info panou, Sesalačka pećina je najveće stanište slepih miševa u Srbiji. Svakako, primetno je odsustvo komaraca.
Posećujemo kamp Zov prirode.
Fotografija: Prelaz boja
Uveče: devojčicama puštam film Lesi se vraća kući. Tehnikolor i zrika cvrčaka.
(629)
15.8.2021.
Vraćamo se na Slemen. Usput obavljamo nabavku.
Svi spavaju. Izlazim na trem i posmatram brdo i jezerce u podnožju. Lavež sa svih strana. Čuje se nekoliko čudnih vriskova. Možda lisica?
(630)
16.8.2021.
Mesec je nabubrio preko polovine obasjanog. Njegovo prisustvo na nebu guši zvezde. Tek po koja je vidljiva.
Iznenadna reč. Izmirenja.
Čitam prvu knjigu Frišovog dnevnika.
(631)
17.8.2021.
Osinji otrov
Spletom slučajnih okolnosti, dok sam bazenske rekvizite ubacivao u gepek automobila, nagnuvši se pritom, osa se uvukla pod gornji kaiš moje papuče, te sam je, obuvši papuču, prignječio i tad me je ubola u ris levog stopala. Jak bol. Povukao sam nogu, još ne znajući šta je uzrok tom iznenadnom bolu, kad videh pričvršćenu osu. Krenuh rukom da je munem, kad se otkačila i odletela.
Na mestu oboda se videla crvena tačka. Ubrzo osetih kao da mi je ris stopala u plamenu. Na koži su se pojavili crveni pečati, a oko mesta uboda se obrazovala bleda oteklina. D. mi je donela rakijom navlažen ubrus koji sam držao na mestu uboda. Osećanje žarenja se proširilo na čitavo stopalo.
Kasnije, tokom večeri, kada se osećaj zapaljenosti povukao, osećao sam senzaciju nalik bockanju utrnutosti.
U nelokiko navrata, tokom noći, budio me je nepodnošljiv svrab.
(632)
18.8.2021.
U svom dnevniku, Maks Friš piše:
Sklonost ka skici, koja je već odavno ovladala našim slikarstvom, ni u književnosti se ne javlja prvi put; ljubav prema fragmentarnom, rastakanje nasleđenih celovitosti, bolno ili zabavno naglašavanje nesavršenosti, sve je to poznavao i romantizam, koji nam je delom tako stran a delom tako blizak. Savršenstvo ne u smislu vrhunskog majstorstva već kao dovršenost, zatvorenost forme. Ako to tako shvatimo, onda postoji i majstorski urađena skica i sklepana dovršenost, na primer sklepan sonet. Skica ima pravac, ali nema kraj; skica kao izraz slike sveta koja se više ne sklapa ili još ne sklapa; kao zaziranje od formalne celovitosti koja brza ispred duhovne i može da bude samo pozajmica; kao nepoverenje u umešnost što sprečava da naše vreme ikada dosegne sopstvenu dovršenost.
A zatim citira Cezaria:
Svaka ruina ima draž po sebi, izvanumetničku draž, dakle neprihvatljivu za ozbiljnog umetnika. Ne prave se ruine, to naprosto nije pristojno, a sve što je nalik skici, aforizmu, jeste ruina okrenuta budućnosti. Setimo se Akropolja; i on, jasno, poput svake ruine, igra na setu, setu što je budi pomisao na to da je nekada ceo, ali Akropolj nije kriv što je ruina. Vaša umetnost skice je nešto sasvim drugo. Vi se ne poigravate setom, već njenom suprotnošću — nadom, nudite obećanje celine koja treba da se pojavi, ali koju vi zapravo niste u stanju da postignete.
Nije li Cezario u pravu, pita se Friš.
Ali u kontekstu ruine koju ističe, Friš ne primećuje da fragmentarnost u prozi ističe ruinu stvarnosti. Građenje ruine izvan konteksta je jalovo, tu se slažem, ali ruina naše stvarnosti je daleko od bezkontekstne.
Citiraću isti stih Bertolta Brehta iz pesme Rođenima posle nas, koji u jednom kasnijem tekstu citira i sam Friš:
Kakvo je to vreme u koje je razgovor o drveću gotovo zločin zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima.
Uzevši u obzir ovaj Brehtov stih, formulisaću sledeće pitanje: imamo li danas pravo pisati ikako drugačije do fragmentarno, uzevši u obzir da je jedina celovitost naše stvarnosti, celovitost hrpe krhotina ideologija i koncepata, smetlište uverenja, ispirano toksičnim tokovima eksploatacije i kapitala, dok se ne zabelesaju samo hrpe kostiju u caklećoj srči?
(633)
19.8.2021.
Prethodnog popodneva je jak vetar navukao oblake i temperatura se spustila toliko da su prilikom večere, u glavnoj kući na imanju, založili vatru u kaminu.
Ali, od kiše nije bilo ništa. Vetar je razduvao oblake prema jugu, gde je nad kršom okolnih vrhova planina sevalo.
Ovog dana, nebo je bilo potpuno vedro. Iako je voda u bazenu bila prilično hladna, to nije sprečilo ćerke i mene da isplivamo nekoliko krugova tokom prepodneva.
(634)
20.8.2021.
Čitam Frišov tekst o marionetama.
Ono što eksplicitno ne piše, ali izvodim kao zaključak čitajući njegov zapis, odnosi se na razliku čuveka i lutke. Nasuprot čoveku koji u svom razvoju i sazrevanju luta, lutka je pravljena da stremi sopstvenom simbolu.
(635)
21.8.2021.
Dan povratka. Vozim bez dužih prekida. Pošto smo izašli na autoput, na jednoj od pumpi pravimo pauzu sa sladolede i toalet. Izveo sam kerušu na travu, i primećujem čoveka kako spava na vozačkom sedištu velikog mercedesovog džipa holandskih registarskih tablica. Tek kasnije, pošto sam se udaljio, uočavam da na suvozačkom sedištu tog auta spava žena. Isprva je nisam primetio jer joj je glava pokrivena maramom.
(636)
22.8.2021.
Neophodno je da ponovo uspostavim narativ. Čitam poslednje unose. Vraćam se par stranica unatrag. Iščašenost je posledica. Tekst se čini kao mnoštvo krhotina, ali kako god da obrćem delove, ništa se ne naleže. Izostaje mu osećaj organske povezaosti, da jedno proističe iz drugog, stoji na njemu ili pije njegove sokove. Jedina veza koju uočavam je parazitska. Mesto pripajanja. Jedno drugom sisa krv, čineći to nekako izveštačeno i nasilno, upirući u drugog i kroz njega.
(637)
23.8.2021.
Kretanje, makar i besciljno, predstavlja privid slobode.
Lit. Maks Friš, Dnevnik 1946-1949
Kao čitalac, lutam bez ikakvog reda i metodologije. Katkad predamnom iskrsavaju veze, mesta pripoja, istovetna pitanja, teme, međusobna poznanstva autora (skorašnji primer. Direnmat i Friš) i sl, te se knjige nadovezuju jedna na drugu u nekakvom nevidljivom, ali opipljivom lancu.
Sa Dnevnikom istrajavam, iako me kao ustalasano more čas potiskuje u pravcu toga da ga odbacim, a čas da ga prigrlim.
(638)
24.8.2021.
Vodoinstalateri u kupatilu, nesigurno, možda iz nekakve predusetljivosti u iščekivanju moje reakcije: Da li da razbijemo ovu pločicu? Možda je ovde? Ili?
Odgovaram: Da li da je ja razbijem?
Konačno, nakon tri godine traganja, pronalazimo mesto gde kaplje. Sistamatski smo isključivali jednu po jednu tačku, a nakon svake od njih je čekanje na rezultat koji nikako nike dolazio. Poslednja u nizu sumnji je bila da podliva na diletaciji zgrade zbog nekakvog smicanja na krovu. Neredovnost vlaženja zida je ukazivala na takvu mogućnost.
Naknadno gledajući prethodno napisano, pomišljam kako jednako važi i za moje pisanje: dugotrajan proces isključivanja, lutanja, uspostavljanja i gubljenja sistematike traganja, u koje bi bilo moguće sumnjati, zazirati od njega, a u vezi s njim donosim odluke sa sigurnošću čoveka koji više nema šta da izgubi. Ponekad mi se posreći i ubodem izvorište.
(639)
25.8.2021.
Prepodne je kišovito. Temperatura se iznenađujuće spustila. Dogovaram probe sa Milanom i Gabijem, a onda i sa Igorom (Stevićem) i Humanom iz Kafeuponoć. Svira mi se.
Osećam kao da se oko mene sve raspada i rasipa. Kako rešim nedan problem ili načnem put njegovog rešenja, iskrsavaju novi problemi. Ne znam više gde da se osvrnem i čemu prvom da pristupim. Katkad mi se čini da me svakodnevica zatrpava.
Uveče, gledam prilog s otvaranja Danielove izložbe Podzemni kabare.
(640)
26.8.2021.
Izvodim decu u vožnju bicikala. Odlazimo u baštu Bulevar buksa, kako bi smo napravili pauzu. Poručujem kafu. Za moj sto seda jedan novosadski pesnik. Koje god teme da se latimo, na ovaj ili onaj način ona nas suprotstavlja. Čujem odjeke, čujem matrice, eho. Nezgrapno, pokušavamo da zadržimo uljudnost i razumevajuć ton. Pravdam ga sebi. Iznalazimo bliska interesovanja, ali opet i ona nas nekako obrću licem u lice. Predamnom je terminologija uvezana u čvor, bezočno ujeda sopstveno dupe.
Naposletku, odustajem od svega. Moj sukob s novosadskom kulturom se samo doblje utemeljuje.
Odlazim u stan otrovan i razdražen.
(641)
27.8.2021.
Kiša. Dok deca doručkuju, odvozim se automobilom do Instituta u Sremskoj Kamenici, da mami zakažem kontrolni pregled. Spuštam se stepenicama desno. Iza vrata se nalazi druga stvarnost, tvrđa, mučnija i svesnija života.
Lice jednog čoveka mi se učini poznato, ali ne stigižem da ga osmotrim jer je obgrlio osobu koja pogrbljena sedi na transportnom ležaju. Govori joj: Čuo sam lekare da pričaju… Više ne čujem reči. Ne vidim da li je osoba koja sedi muškarac ili žena. Lice je zaklonjeno temenom čoveka koji mi se učinio poznatim. Znam samo da je zagrljena osoba stara, jer iz rukava bolničke haljine vire gole, suve i smežurane ruke. Čovek se ovde hvata i za glasine. Nada je jedina valuta.
Prolazim kroz hodnik, levo i desno su klupe uz zid. Nemi upitni pogledi.
(642)
Izlazim s decom. Banka, biblioteka, Galerija Matice srpske. Tim redosledom.
Među slikama modernista, sin zastaje ispred jedne slike oslikane širokom četkom u jarkim bojama. Pitam ga da li mu se dopada, na šta odgovara fuj i pokazujemi prstom ka slici iznad, kaže konj i klikće oponašajući zvuk kopita. Traži da vidi još slika sa konjima. Radostan je kada vidi veliko platno Paje Jovanovića.
Odlazimo do knjižare da kupimo knjigu za rođendanski poklon drugarici starije ćerke. Devojčice poručuju ceđeni sok od narandže i čaj. Ispred sam sa sinom. Od kiše smo zaklonjeni krošnjom. On kpopa rupu u zemlji i sipa kesicu žutog šećera u nju. Kaže: Pravim supu. Hranim ga jabukama i breskvama iz plastične posude.
(643)
28.8.2021.
Stvarnost bropće u leru. Pokretanje lifta, koje se čuje kroz zidove, ili uključivanje frižidera su događaji. Sekundara zidnog sata otkucava negde izvan okvira koji sama zadaje, odbacujući zvuk od sebe prema središtu prostorije. Prevalivši čitavu širinu sobe, taj zvuk šamara naspramni zid, kao što insetkti, privučeni svetlošću, udaraju o staklo prozora.
(644)
Predveče odvodim stariju ćerku na rođendan drugarice. Vraćam se u automobil, obaram sedište i pijem kafu iz termosa. Smrkava se. Suviše je mračno da bih čitao. Posmatram taksi stajalište i trg ispred Spensa. Provodim tako skoro čitav sat, kad najednom počinje pljusak. Prepuzavam između sedišta i uzimam kišobran iz gepeka. Otvaram ga i uočavam da je u prilično lošem stanju. Pretrčavam trg pridržavajući platno otkačeno s rebara.
(645)
29.8.2021.
Zaspao sam u groznici. Budim se oko pola dva i izvodim kerušu. Svaki korak čini da osećam kao da mi mnoštvo iglica ubada oči odozdo. Sva sreća te je ulica slabo osvetljena, jer više svetlosti ne bih podneo.
Merim temperaturu: 38.7 C.
Budim se više puta tokom noći. Tražim dobar položaj. Svaki pokret čini da mi oči pulsiraju. Kada se umirim, osećam samo to, sav je bol skoncentrisan u očima. Ne mogu čitati, ni pisati. Žmurim.
Do jutra, temperatura mi je spala na 37.4 C. Nalazim privatnu laboratoriju koja je otvorena nedeljom. Radim test na kovid. Tokom dana mi stiže rezultat. Nalaz negativan.
Do popodneva se osećam umorno, ali nemam povišenu temperaturu. Sa ćerkama se odvozim do centra da kupim pečene lešnike i orahe za palačinke. Počinje kiša.
(646)
Sunce je zašlo. Izlazim na terasu i vidim kako kroz oblake široko prosijava neonsko plava svetlost meseca.
Lit. Maks Friš, Dnevnik 1946-1949
(647)
30.8.2021.
Prošlo je nekoliko dana kako sam razgovarao s Milošem o objavljivanju dosadašnjih Hronika. Stvar je jasna, neophodno je da uronim u glib sopstvene prošlosti, ali osećam odbojnost prema tome. Što više razmišljam o ovoj stvari, sve me više obuzima uznemirenost. Da li se gadim svoje prošlosti ili sebe u njoj? Da li je po sredi nešto drugo? Nezadovoljstvo tekstom? Opet, tu je i stvar cenzurisanih unosa. Te tekstove uglavnom nisam uspeo da rekonstruišem.
Cenzurisani tekstovi su iščezli u vreme vanrednog stanja, a sadržali su reči kao što su: država, društvo, kriza, odgovornost… Algoritam je uradio svoje. Izgleda da je u vreme vanrednog stanja zabranjeno misliti na sociološke i antropološke teme.
Večeras nemam povišenu temperaturu i mogu pisati, ali devojčice i D. imaju prve naznake bolesti.
Pročitavši tekst o Brehtu u Frišovom dnevniku, sasvim jasnom mi se učinila misao da je, pišući svoj roman Homo Faber, Friš mislio na lično iskustvo Brehta.
(648)
31.8.2021.
Kao da svaka radnja, koliko god osvakodnevnjena, prilikom izvrešenja uklanja jedan po jedan sloj, svakim odlubljivanjem izmenjujući viđenje stvarnosti, (ali) do večeri ne dovodi do rasterećenja, već stvarnosne deformacije, tako okoštale, da svaki noćni rad pre crpi iz nasumične unutrašnje halucinacije nego logike.
(649)
1.9.2021.
Unutranski obuhvat: izvlačim prazne mreže.
Tek tada shvatam, da to i nije bila stvar ribarenja,
nego ispitivanja akustike.
(650)
2.9.2021.
Od podneva se pojačava glavobolja, postajući vremenom prilično intenzivna i pulsirajuća. Razdražljiva sam. U optici se neprekidno smenjuju mušterije. Svaki naredni korak obavljam sporije i rasejanije. Iza sedam sati, isključujem svetla i završavam ugradnju naočara. Buka mašine pojačava pritisak u slepoočnicama. Ne mogu dočekati kraj dana.
Vrativši se u stan, ponovo merim temperaturu. Povišena je.
(651)
3.9.2021.
Ujutro odlazim u privatnu laboratoriju i ponovo se testiram. Negativan. Čitavog dana mi temperatura pliva između 37 i 37.6C. Osećam te promene u temenu. Na nagle pokrete seva ispod očiju.
Drobi me to. Hladnoća dolazi u talasima.
Ne odlazim na poslove.
(652)
4.9.2021.
Dokle god mirujem, imam privid da je sve uredu. Prethodni dani su me prilično iscrpeli. Nemam snage za druge ljude, ponovo odlažem odgovaranje na mejlove. Nekim ljudima toliko dugo nisam odgovorio da je sada obesmišljen taj čin. Iznenađuje me s kolikom ravnodušnošću to prihvatam.
Oči su mi preumorne da bih čitao. Imam utisak da Frišov dnevnik vučem kao nekakvo truplo, čitalački izmrcvareno do obesmišljenja. Osećam mučninu čak i kad pomislim na otvaranje te knjige.
Predlažem ukućanima da odemo popodne na Frušku goru, na odmorište kod čarobnjakove kućice. Lakše bi mi bilo da podnesem decu dok se igraju na otvorenom nego da se sudaramo u stanu. Svež vazduh bi nam svima prijao. Pred polaskom, posmatrajući hrast u dvorištu zgrade, pomišljam da je drveće već počelo da menja boju.
Iako stižemo prilično kasno, uspevamo da upijemo malo sunčeve svetlosti prosejane iskosa kroz krošnje. Osećam kako prodire kroz odeću kao topao zagrljaj. Osećaj protoka vremena se potpuno menja. Kao da smo zaglavljeni u nekakvoj bezvremenosti. Govorim D. o tome dok sedimo na pragu otvorenog gepeka.
(653)
5.9.2021.
Čekajući u automobilu da D. obavi nabavku u Metrou, prvo primećujem na stranici knjige, a zatim i na šaci, kako je sunčeva svetlost poprimila nekakvu čudnu i intenzivnu narandžastu boju. Osvrćem se, kako bih video da li svetlost sunca prolazi kroz nešto što bi je obojilo, ali primećujem sunce koje ponire iznad crnih kontura golih krošnji (da li je to drveće mrtvo) i žicama raspetim nad horizontom.
Izlazimo iz automobila i odlazimo do travnatog dela uz ogradu. Sin nosi svoja dva dinosaurusa u ruci, a onda mi ih daje da ih pričuvam dok iskopa rupu u zemlji. Stojim na bankini, s dinosaurusima u jednoj i knjigom u drugoj ruci, sav narandžast od svetlosti.
(654)
6.9.2021.
D. odlazi oko podneva da se testira. Nalaz pozitivan. Popodne provodimo u Kovid ambulanti na Novom naselju. Tamo mi rade brzi test. Negativan. Krvna slika u referentnim vrednostima. Uzimaju mi bris za PCR test.
Osećam se dobro.
Kažu mi da ako i PCR bude negativan, mogao bih da zatvorim bolovanje, ali zbog škole se ne vraćam do sledeće nedelje kada i D. istekne mera izolacije.
Kroz mene je protrčalo.
U Kovid ambulanti je bila prilična gužva. Dolaze ljudi svih uzrasta i nevezano za vakcinacijski status. Oboljevaju i ljudi koji su primili drugu i treću dozu vakcine.
(655)
7.9.2021.
Popodne, D. pozivaju iz laboratorije. Rezultat mog PCR testa je pozitivan. Osećam se dobro. Za razliku od D. kojoj je zahvatilo i pluća, meni su nezahvaćena čula mirisa i ukusa. Pijem kafu iz termosa. Svako malo testiram sebe, dok pijem kafu, primičem otvor nosu, otvaram flašu šampona u kupatilu, sve kako bih se uverio da ono što osećam odgovara onome što treba da bude.
Pred večeru sam s decom u dnevnoj sobi i puštam gramofonske ploče: Ela Ficdžerald u Hambugru 1965. godine, Perez Prado i njegov orkestar, a završavamo s ćerkinom pločom grupe The Jam, album Setting Sons.
(656)
8.9.2021.
Odvozim se do Kovid ambulante kako bih promenio svoj status prema rezultata testa. Stojeći u čekaonici dovršavam prvu knjigu Dnevnika Maksa Friša. Pod velikim je teretom svog zanimanja arhitekte. Svet koji posmatra je odraz sa rožnjača jednog arhitektonskog viđenja, viđenja koje traži sklad i stabilnost, a on sam ne veruje u konflikt. Osećam duboku podeljenost unutar njegove proze, ili bolje rečeno mesto preloma nastalo zbog dvostruke prirode usiljenosti. Postoji nekakva naočita polarizovanost u kojoj optimizam biva plastificiran i bezsadržinski, a kada govori o bolu, ne osećam autentični doživljaj, već nekakav plastični konstrukt potrebe da se taj bol obuhvati.
Doktorka mi pojašnjava da mi uskoro ističe izolacija budući da sam imao temperaturu 29. avgusta, od kada mi i datira prvi test koji sam učinio u privatnoj laboratoriji.
Uveče čitam haiku Tomasa Transtremera iz zbirke Velika tajna, a zatim čitam pesme iz antologije savremene švedske poezije Na promaji vremena. Slike koje proističu iz tih reči kao da se kotrljaju mimo mene. Vidim ih, ali mi deluju nestvarno, kao da ih je neko crtao po sećanju.
Da li je moj čitalački doživljaj otupeo?
(657)
9.9.2021.
Budim se oko tri sata iza ponoći. Nagrćem košulju i izvodim kerušu. Fasade okolnih zgrada tonu u plavu senku. Okružuju nas šum transformatora i tek po koji usamljen i udaljen automobil, čije mrmljanje motora se razmrljava u tanko hučanje. Po povratku u stan, kuvam kafu i čitam antologiju švedskih pesnika.
Stojeća lampa uz fotelju je uključena i sprečava da jutarnje plavetnilo prodre u sobu. Tišina noći je neprocenjiva.
Tokom dana nema mesta u stanu gde bih se mogao povući. Sloboda je okvir terasnih vrata.
Tokom popodneva pozivam Miloša Zubca, budući da smo se videli tokom nedelje kad sam se razboleo. Pitam ga da li su imali nekakve simptome, jer znam da se redovno viđa s ocem. Kaže mi da su porodično preležali i da ne brinem. Povodom objavljivanja elektronske knjige mojih dosadašnjih dnevnika mi kaže da postoje izvesne tehničke poteškoće u vezi s njihovim sajtom, koje će malo odložiti stvar.
Izgleda, kada je reč o mom objavljivanju, ne postoje druge reči osim odlaganja i poteškoća.
Lit. Dino Kampana, Orfička pjevanja
(658)
10.9.2021.
Suncem obasjane površine. Upijam toplotu poput guštera. D. mi dodaje plastičnu činiju s tamnim grožđem. Bobice prepolovljavam o sekutiće i dajem sinu polovine bez semenki.
Lit. Andrej Tarkovski, Martirologijum
Predveče, slušajući muziku za naredne epizode Arheofonije, otkrivam album Chain Gang koji izvode Joshua White i njegovi Karolinijanci. Kakav dragulj!
(659)
11.9.2021.
Druga noć zaredom u kojoj mogu da radim. Izgleda da mi se potpuno povratila snaga.
Pišem Stevanu oko objavljivanja Konja. Još uvek nije pročitao tekst. U gužvi je oko svog istraživanja. Pišem mu da ćemo pričati o Konjima kada ih pročita, te da se ne bih aplicirao sa knjigom na konkurse koji imaju veze s Novim Sadom.
Na Humanov zahtev objedinjujem pesme Kafeuponoć u jednu kompilaciju, izostavljajući pesme Tolu i U mislima.
(660)
Terasa je okvir moje slobode. U ponedeljak nam ističe mera izolacije.
Tokom večere, iznad D. primećujem srp mladog meseca, bled je i razmrljan kroz halo i oblake, te ugušen belom zavesom. Starija ćerka pita za datum i pokušava da izračuna broj dana do zimske ekskurzije.
Shvatam da je prošlo 20 godina od napada na kule bliznakinje u Njujorku. Isprva me obuzima neverica o prolaznosti vremena. Zar je moguće da je prošlo dvadeset godina? A zatim, što više razmišljam o samom događaju shvatam koliko su se paradigme izmenile.
U knjizi The Public Arts Gilberta Seldesa, objavljenoj 1956. godine, piše (str.3):
The movies anticipated radio also in side effects - in providing models of behavior. It was never proved that they turned children into delinquents, but when Clark Gable removed his shirt in a movie and showed his bare skin the sale of undershirts dropped so low that manufacturers begged the star to let himself be seen in one in a later picture, and when two stars toasted each other in pink champagne the stock of this wine was immediately exhausted.
Napadom na kule bliznakinje, možemo obeležiti početak jedne druge ere, ere medijskog spektakla, što u svojoj suštini i jeste osnovni cilj terorističkog delovanja. Ono što mi je i tada, kao sedamnaestogodišnjaku, izgledalo neverovatno, jeste činjenica da je, nakon prvog i drugog udara aviona u kule Svetskog trgovinskog centra, treći avion uopšte stigao do Pentagona. Dvadeset godina kasnije, vojska Sjedinjenih država se povlači iz Avganistana. Rezultat kampanje je prilično upitan.
Čini se da ni jedna vojska, nema snagu medijskog spina. Kada iz te perspektive pogledamo događaje u vezi s aktuelnom pandemijom, možemo primetiti čudnu promenu političke svesti. Došlo je do promene u kojoj nekadašnji liberali i levičari poprimaju odlike konzervative i postaju proklamatori sistema, a ekstremna desnica svoj govor bazira na pravima i slobodama.
Sve je to prilično zbunjujuće. Dolazim u poziciju da ne verujem nikome, a posebno ne onima koji javno izražavaju jedan ili drugi stav. Razmišljajući o ovome, pomišljam da je takav ishod verovatno sam po sebi i bio cilj.
(661)
12.9.2021.
Na mejl mi, tokom prethodnog popodneva, stiže obaveštenje o novoobjavljenom albumu Lentart Tapes-a. Objavljuju ga Festival Novo doba i Pop depresija.
Oko tri sata ujutro izvodim kerušu, a po povratku u stan preslušavam Vladin album, dok radim na tekstovima. Koliko je vremena prošlo od našeg poslednjeg kontakta? Sreli smo se na 111. Improstoru, u junu prošle godine. A pre toga?
Pred svitanje čitam.
(662)
13.9.2021.
Ujutro pozivam broj sa papirića koji sam dobio u kovid ambulanti kako bih se odjavio sa mere izolacije, a zatim odlazim u dispanzer da završim papirologiju oko zatvaranja bolovanja.
Po povratku iz dispanzera, odvozimo se do ćerkine pedrijatrice da joj ispiše opravdanje za školu. Pošto smo završili sve poslove u vezi birokratije, još uvek imamo vremena pre mog posla. Odvozimo se do Štranda. Dunav se prilično povukao od kako sam ga video poslednji put. Deca kopaju u pesku uz vodu. Kupujem kafu u obližnjem baru i čitam sedeći na prostirci. D. je ponela borovnice.
Na putu ka poslu kupujem ćerci udžbenik za školu engleskog i ostavljam u kopirnici knjige koje mi je Nebojša Vasović potražio da se skeniraju.
U optici me dočekuje talas obaveza nastao usled mog odsustva. Ljudi koji su dolazili prošle nedelje, sada se vraćaju.
Sa Milanom dogovaram probu za sutra uveče. Već danima razmišljam o muzici.
Vraćam se u stan prilično izmoren. Keruša me dočekuje u hodniku. Sin je zaspao pre mog povratka.
D. mi saopštava da ju je kontaktirala Jelena Anđelovski oko iznajmljivanja stana za dan kada organizuje festival, ali da je celu stvar morala otakzati jer su je kontaktirali za višednevno iznajmljivanje. Osećam se odgovornim oko nečega što u suštini nema veze sa mnom.
Nakon što su devojčice pozaspale, uspevam da iznađem razrešenje za petlju u koju sam se učvorio oko pisanja Razodevanja nedostajanja. Osećenje ushićenosti ubrzo splašnjava, pošto se susretnem s tekstom. Previše je čvorova i krivljenja. Biće potrebno čudo da spasim taj tekst. Bez obzira na to, pišem s nekakvom skrivenom nadom.
Lit. Andrej Tarkovski, Martirologijum
(663)
14.9.2021.
Andrej Tarkovski piše (9.11.1981):
(Neistina. Igra uma.)
Usputna izlivanja.
Obuzima me nekakva napetost zbog koje ne mogu da zaspim. Kada čitam Tarkovskog, činim to iz pozicije svesnosti načina i vremena njegove smrti. Siroti Andrej. Razmišlja o pucanju cevi i žaluzinama. I čeka kroz beskrajno odugovlačenje neuhvatljivih činilaca. Još mu je ostalo pet godina do smrti.
(664)
Telefon pronalazim opipavajući prema zvuku alarma. Isključujem zvuk i nerasanjenim očima osmatram sobu. Kroz okvir terasnih vrata izbija nepodnošljivo sivilo. Čuje se graktanje.
(665)
… o svetu koji postoji ali nije uobičajen, svetu na koji niko ne obraća pažnju.
Piše A. T. (20.3.1982)
Uveče sam snimao sa Milanom Milojkovićem u Almaškoj ulici: 36 minuta snimka. Pred spavanje prebacujem fajlove sa snimača na računar. Neki od fajlova potiču još od boravka na Slemenu u avgustu.
(666)
15.9.2021.
Mesec je prepolvljen, a same ivice su tupe i zaobljene. Primećujem da su se na lipi starije ćerke pojavile čitave grane žutog lišća.
Sve se čini nekako nedefinisano i razmrljano. Postoji nekakva (pripovedačka) potreba da se sećanja izoštre i da se sačuvaju detalji. To se izbija na površinu kao potpuno nepotrebno. Ako išta bude bilo nužno, pre ili kasnije, zavisiće od volje.
Planirao sam veče provesti snimajući, ali odustajem od namere jer se čuje centrifuga veš mašine. Rezonuje kroz zidove.
(667)
16.9.2021.
Oblači i razvedrava, i čitav dan tako. Kad pomislim da će kišiti, sunce se probije i postaje nesnosno. Zbog tih promena osećam pulsaciju u slepoočnicama.
Gabi se vratio s odmora. Zakazujemo probu za narednu nedelju.
Uveče odlazim do Igora Stevića. Demonstrira svoju opremu. Svetlo je slabo. Prikriveno. Nemam fokus.
(668)
17.9.2021.
Šta je to stvaralaštvo? Vera? A šta ako vera podrazumeva i greške? A šta ako su greške laž? Ne, pod jedan, greške nisu uvek laž, a pod dva, da bi izbegla greške, umetnost ne barata sa istinom i neistinom, nego s predstavom istine, obrascima apsolutne istine.
(Andrej Tarkovski, Martirologijum, str. 513)
Poslednja godina života Tarkovskog: preobraženje. Završavam čitanje knjige i odlažem je na policu, osećajući nekakvu rupu u stomaku.
Nakon toga, otpočinjem sa čitanjem zapisa Albrehta Direra s putovanja u Veneciju i po Nizozemlju. Tupo, plastično i bezsadržinski. Tekstualno ništa naspram crteža. Tekst postaje kamen oko vrata liniji, iskrivljuje je do stadijuma gušenja.
(669)
18.9.2021.
Zbog prepodnevnih obaveza D, odlazim u optiku sa sinom. Hranim ga mandarinama i šljivama, a prilikom ugradnji naočara ga provodim kroz proces, dajući mu utisak da on obavlja veći deo posla.
Potiskujemo se kao dva jednako polarizovana magneta. Tako ostaje do večeri.
Nakon što su deca ručala, odvozim ih na rođendan drugarice iz razreda starije ćerke.
Uveče s kerušom odlazim na snimanje nove stvari Kafeuponoć. Vazduh je svež. Mesec nadolazeći i beo, kao keramički oblutak.
(670)
19.9.2021.
Odvozimo se na Popovicu, odakle s decom idemo u šetnju. U okviru Fruškogorskog maratona je organizovana šetnja za najmlađe u dužini od 4 km. Šetamo s decom i kerušom. Veći deo puta nosim sina na leđima ili u nosiljci.
U automobilu, devojčica ponosno drže svoje spomen diplome, a sin svoji gužva i cepa.
Nemoj(!), viču mu kako bi ga zaustavile u uništavanju. Odvraćam im: Pustite ga. Ne vrednuje je, jer je nije sam zavredeo.
Odvozimo se do restorana na Iriškom vencu, gde poručujemo ručak: gljivarsku čorbu, pomfrit i salatu.
(671)
20.9.2021.
Imao sam čudan san: Hodam kroz nekakav dugačak hodnik. Svetlo je slabo pa mi izgleda kao da je jako rano ujutro ili je sumrak. Levo od mene su visoki prozori. Jedino što dopire kroz njih je nekakva zagasita belina. Zidovi su obloženi pločicama. Sve deluje prilično hladno (možda zbog slabe svetlosti ili boje?). Nigde nema vrata. S desne strane je samo dugačak i ravan zid. Potpetice mojih cipela odjekuju stabilnim ritmom. Kada dođem do kraja hodnika, ovaj se povija udesno u još jedan istovetan, i tako ponovo i ponovo. Sada, dok ovo pišem pomišljam na nekakvu bezizlaznost, ali u snu sam pomišljao samo na to koliko je ovaj hodnik zaposeo prostora.
(672)
21.9.2021.
Postoji nekakav šum, gotovo neprimetan ali ipak sveprisutan, koji svojom zvučnošću potiskuje glas svesti u njegovom ispoljavanju.
Uveče u Almaškoj, snimam sa Gabijem i Milanom. Tiho zujanje pojačala me harmonski ograničava. Izvesni tonovi, čak i kada ih sviram same, zvuče disonantno zbog tog tepiha zvuka.
(673)
22.9.2021.
Odlazim biciklom na prvi posao. Nosim kafu u termos šolji. Dok vozim, ispijam kratke gutljaje. Mek tepih oblačnosti natkriva grad. Van svake logike, posmatram oblake i sa nekakvom bespovodnom sigurnošću pomišljam kako kiša neće padati tokom prepodneva, pa, stigavši u školsko dvorište, bicikl uvezujem o rešetku umesto pod nadstrešnicom.
Lit. Fric Baumgart, Mali leksikon arhitekture
Tomas Man, Eseji
Tokom popodneva ne osećam potrebu za muzikom. Kroz staklo izloga se čuje kiša i šum kretanja automobila po mokrom asfaltu. Na radnom stolu je otvorena knjiga.
(674)
23.9.2021.
Krećeš od prostora. Očekuješ da se negde otvori, da se negde pojavi nekakva pukotina, ali ona se ne pojavljuje dugo vremena, ne pojavljuje se tamo gde zamisliš, nego se primakne nekako nenadano, te ne stigneš ni da se postaviš ni da prozboriš u njene usne. Ona, kao da ti se nasmeši u prolazu. Znaš da je negde, i opet je očekuješ do nenadana, nespreman.
*
Sa sinom i mlađom ćerkom koristim vreme između poslova da izađemo napolje i vozimo bicikle. Mala nabavka, pa čaj, kafa i ceđeni sok od narandže. Biblioteka je bila zatvorena zbog proslave, pa pročitane knjige vraćam u stan.
Sunce se promoli iznenada i ubrzo potone u besenje. Nosim mandarine u rancu.
*
Uzimam s police Novosadski dnevnik Lasla Vegela. Nakon nekoliko pročitanih stranica pomišljam: Da li prevodilac može toliko da upropasti knjigu ili lovor za to pripada isključivo autoru? Gde su urednik i lektor? Da li ih je neko video?
Sudaram se s Vegelovim zapisima, a onda se izmičem i vidim kako to nije bilo ništa lično, jer se sudara i sa samim sobom. Između liberalnog i konzervativnog, nadnacionalnog i duboko nacionalnog, čitalac visi obešen o nemirni visak i ljulja se bez glave i repa. Prilično obezličeno, lošeg stila, slabe logike i nepromišljeno. Gde god da dodirnem, imam utisak da se kruni. Među zapisima pre 2000. godine nalazim tek tri interesantna zapisa. Resto: slabo. Tanko. (Unosi u periodu od 1991. do 2000. godine po obimu obuhvataju tek 21 stranicu. Očekivao sam više teksta iz tog perioda.)
Na zadnjim koricama knjige se nalazi Esterhazijev tekst. Stavlja u paralelni kontekst dnevnike Gombroviča i Vegela. Da li je Esterhazi čitao i jedno od pomenutog? Biće da pominje Gombroviča s jednakim razlozima kao što L. V. pominje Otrega i Gaseta, tek kao ime, bez sadržaja.
Čini mi se da je Arpad Vicko prevodio i Tolnaijevu Morsku školjku. Tu knjigu sam čitao na Skijatosu pre par godina, i ne pamtim je kao kritičnu. Naprotiv. Ali, ovde su rečenice loše. Lekturu knjige potpisuje Draško Vuksanović. Zaključak se nameće: ili je lektor nepismen, ili nije pročitao knjigu.
Lit. Laslo Vegel, Novosadski dnevnik
(675)
24.9.2021.
2:26
Isključujem računar. Treba spavati.
*
Juče sam u poštanskom sandučetu zatekao knjigu pesama Tonka Maroevića Trag roga, ne bez vraga. Čitam je u optici. Stoji otvorena na radnom stolu. Završavam je tokom popodneva. Tonko je pisao prilično inspirativno.
*
Otvaram ponovo Vegelov dnevnik. Ubrzo me obuzima me mentalno naoblačenje. Tek u tekstovima nakon 2000. godine, tu i tamo se pomoli ponešto vrednije, ali resto teksta je i dalje slab. Jednostavno, u ovim redovima ne vidim onog Vegela kog sam iščitavao u Neoplanti. Još uvek nisam uspeo da razlučim, da li je loš stil rečenica u dnevničkim beleškama u vezi sa slabim prevodom. Lektura je očigledno izostala.
U jednom delu (naslovljeno: Kriza i samoispitivanje), piše o Aleksandru Tišmi i njegovom subjektivnom osećanju krize identiteta. Odmah zatim, Vegel zaključuje kako je identitetska kriza, ni manje ni više, nego globalna pojava, a odmah zatim, gotovo u istoj rečenici, zavrće iskaz kao mokru čarapu i ono što je nazvao globalnom pojavom predstavlja kao izričito manjimsku odliku. Razlika u Tišminoj i Vegelovoj krizi je suštinska. L. V. bi lako mogao biti tumačen kao nacionalistički pisac, materijala koji potkrepljuju ovu tvrdnju ima sijaset kroz dnevničke beleške, ali ovako, izvan matičnih tokova, razmatičen – da se tako izrazim u duhu exterritoriuma kako ističe sam autor, može da, poput nekekve mašne, stavlja prefiks srednjoevropskog. U ovom konkretnom slučaju, ispoljavanje nije suštinsko, već se otelotvoruje kao opterećenje. S druge strane, kod Vegela ćemo u tekstu nalaziti i misli koje ga postavljaju u okvire proevropskog, demokratičnog, čak katkad i kao demokratoskeptika i sl. Sam prefiks, bez obzira da li je ovakve ili onakve prirode, ne menja kod u genetici svesti, niti čini da tekst bude bolji ili lošiji, već jednostavno predstavlja još jedan sloj koji se mora razgrnuti kako bi se moglo prići suštini teksta, na istovetan način kao što skidamo košulju pri lekarskom pregledu. Vratimo se na razliku među krizama Tišme i Vegela. Kriza, bilo kao unutrašnje identitetsko pitanje, drugi vid nestabilnosti ili nerazrešenosti, odnosi se na to krkljanje u plućima ili šum na srcu, a ne na fleku na razodevenoj košulji.
Lit. Tonko Maroević, Trag roga, ne bez vraga
Laslo Vegel, Novosadski dnevnik
(676)
25.9.2021.
Na kanalu, sunce iskosa. D. drži oči zatvorene, licem prema svetlosti, leži na bedemu. Iz ranca vadim knjigu Tonka Maroevića Trag roga, ne bez vraga. Čitam je ponovo. Dole, uz vodu, jedan mladić peca na varalicu. Svako malo zabacuje udicu. Čujem pljuskanje, pa posmatram koncentrične krugove, iz kojih se zateže tanka nit damila.
(677)
26.9.2021.
Prepodne u dnevnoj sobi postavljam pojačalo. Testiram kablove. Sve neispravne bacam.
Zatim snimam kratke improvizacije na električnoj gitari. Tokom popodneva ih objedinjujem i postavljam na svojoj bandcamp stranici pod nazivom Iz mesta.
https://ivanckonjevic.bandcamp.com/album/iz-mesta
Vozeći automobil uz Dunavski kej, primećujem na vrhovima krošnji zagasitu žutu svetlost sunca. Pratim put koji se povija nadesno, kod zgrade Rektorata, te i sam uranjam u svetlost. Spuštam senik iznad volana. Toplota se probija kroz vetrobransko staklo i uranja u tamnu boju moje majice.
(678)
27.9.2021.
Stvarnost se otkriva u nagoveštajima, tek gest, skica. Linija, pre nego forma. Iskrivljenje prsta, neznatno, i u zglobu. Zvuk ili šum, neartikulisan i nejasan, kao da se tek očekuje da odzvuči, te potiskuje nekakav balon, otkrivajući se kao onostrano, dakle, zvučno predosećanje. Da li ovo izgovaram ili mislim? Oba čujem.
(679)
28.9.2021.
Između poslova izlazim sa decom. Iako je oblačno, procenjujem da neće biti kiše, pa odlazimo u vožnju bicikala. Besciljašenje upada u kolotrage ranijih kretanja. Po povratku stan zatičem knjige koje sam poručio prethodne nedelje, a među njima i knjigu pesama Milovana Danojlića Urođenički psalmi.
Čitajući, dalje, Vegelov dnevnik, uočavam da sam ishitreno izvukao zaključak o njegovim nacionalističkim sklonostima, jer sporadično u zapisima nakon 2000. godine uviđam da postoji rascepljenost između njega i današnje matice. Vegelova ispoljavanja su utemeljena u vremenskom okviru, pa odlikuju nekakvom zagušljivošću akutnog nostalgičara koji se usidrio u geografiju jednog grada.
“Hrabrio sam sebe, tešio, da će možda ipak ostati jedan grad: Novi Sad. Ali morao sam uvideti da ovaj grad nije samo izgubio svoj građanski karakter, već je lišen čak i uspomena na građanske tradicije začete na razmeđu stoleća.” (Laslo Vegel, Novosadski dnevnik, str. 165)
Dodao bih i da je paralela Trst - Novi Sad, koju često pominje u svojim zapisima, pogrešna. Gradovi se ne umrežavaju po svojoj rubnosti. Ne sačinjavaju granicu, ne porubljuju nikakvo carstvo (valjda otud to insistiranje na rubnosti). Potrstiti Novi Sad bi bilo kao da osobu s kojom smo u vezi preoblačimo u odeću one za kojom čeznemo.
Takođe, nalazim zapise o njegovoj podršci kandidaturi Novog Sada za EPK. To je dovoljno da nas stavi na suočene strane. Ugurati Novi Sad u evropejizovano odelo neće učiniti da sam grad počne ispoljavati osobenosti zasnovane na građanskim tradicijama začetim na razmeđu stoleća, niti će učiniti išta u odnosu na Vegelovu želju da se ovaj grad ušnjira u srednjoevropske odlike, jer pre oblačenja bilo kakve odeće, muzgavo dupe (kao i lice jednog grada) treba oprati. A što se odela tiče, uvek najbolje pristaje ono, koje je šiveno po meri.
(680)
29.9.2021.
U Vegelovim dnevničkim zapisima, od početka 2013. godine, češći su tekstovi koje obeležavam kao bolje. Promenu u njegovom pisanju uočavam od zapisa: Zar je Marai pao u zaborav? (str. 161). Tu i tamo, problemi stila i logoke izlaze na površinu. Među tim iskrivljenjima su svakako prenapregnuta tumačenja Epiktetovog citata u tekstu Noćenje s Epiktetom, ili poredba L. V. - Simon Vejl u tekstu Prilozi tematskom krugu bezdomnosti.
Među uspešnijim zapisima u ovom delu knjige bih izdvojio: Novog Sada više nema (str. 174), Izveštaj o stanju stvari (str. 175), Kao u zemlju propali (str. 177), Molitva (str. 177), Nova tabu tema (str. 179), Histerična prošlost (str. 186), Vrline i greške, Pronalazači (str. 187)...
Tokom popodneva razgovaram telefonom s Danielom Kovačem. Iznosim mu svoja zapažanja, čitam podvučene delove teksta, upoređujemo izvesna mesta s delovima Danielovog neobjavljenog romana Ispod nasilja, te čak i postavljam pitanje: Daniele, da li sam i ja nacionalista, jer primećujem ove stvari?
(681)
30.9.2021.
Senke izostaju. Šum. Realnost teži da se otkrije drugačija, razodevena i dematerijalizovana. Prostor je skučen i sabija se kao harmonički meh. Kad kiša počne, sivo nebo se naprasno otvara. Iza stakla izloga se smračuje.
Umesto probe Kafeuponoć, budući da Human nije došao, Vlada, Igor i ja improvizujemo.
(682)
1.10.2021.
Prethodnog dana sam u Vegelovoj knjizi pročitao i tekst u kome pominje Vojislava Bekvalca. Oslovljava ga sa prijatelj. Danas dobijam sms od Vojislava:
Molim te, pozovi me kad budeš u mogućnosti.
Koliko je već dugo smešten u dom? Zbog proglašene pandemije nije izašao van okvira ustanove više od godinu i po dana.
Pozivam ga. Pita me o problemu koji ima s vidom. Zaključujemo da mu je dioptrija, koju koristi za čitanje, neodgovarajuća.
Pitam ga, da mi kao Vegelov prijatelj, kako ga i sam Vegel u knjizi pominje, pojasni da li sam pogrešno tumačio tekst. Iznosim to kao mogućnost, budući da je reč o prevedenom tekstu koji pri tom, po svemu sudeći, nije prošao lekturu.
Vojislav mi govori o tome kako su se upoznali, još dok je Vegel bio srednjoškolac ili student. Pominje nekakve kolače koji su mu se jako dopali. Zatim mi govori o objavljivanju Vegelove knjige, potvrđujući kontekst kojim je V. B. pomenut u dnevničkim beleškama.
Umesto odgovora na moja pitanja, Vojislav kaže: o tome nismo govorili, pričali smo uopšteno o nacionalizmu; nisam to čitao; Vegel ume biti prilično neprecizan pisac i sl.
Saopštava mi i da je postao deda…
Na kraju razgovora me moli da mu uplatim nešto kredita na njegov broj, jer nije u mogućnosti da izađe i sam to učini. Kaže, internet je moj jedini izlaz u svet.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom u prostoriji u Almaškoj ulici. Snimamo: Almaška VI.
Po povratku u stan, dok D. radi za računarom, čitam.
(683)
2.10.2021.
Radna subota. Jutro je prohladno, ali je ipak prilično prijatno izaći na sunce. Odlazim trotinetom na posao. Iščitavam tek par pasusa iz knjige koja je otvorena na ploči radnog stola. Odvijačem obeležavam red. Čitam o događajima kojih se i sam sećam, moja viđenja nisu suprotna, već drugačija. Čitanje ove knjige me prilično zamara. Katkad pri imenovanju kao da definiše iz pozicije izvanosti (nprm. belešku o ovome sam načinio pre par dana na 171. stranici: Dvadeseti vek nije bio baš velikodušan - U redu, nije bio takav. Ali, kakav jeste? Zar neutralan?), te izloženo liči na paket umotan u krep-papir iz kog na osnovu obličja trebamo da prepoznamo sadržaj. Kao da međusobno trgujemo smislom rečenica. Manirizam katkad izbija na površinu. Često izostaje preciznost. Prilikom iznošenja optužbi, izostaju imena. Uvek su to neki oni ili drugi.
Nakon kupovine šuša, gumenih čizmi i cipela za decu, D. i ja odlazimo u bioskop. Gledamo novi film Klinta Istvuda. Glumci su loši, scenario predvidljiv i replike nikakve. Zvuk je bio suviše glasan. Jedino što valja u filmu su boje. Na sreću, osim nas u sali broj 9 nema nikoga. Izabrali smo spojena sedišta pri vrhu. D. spušta glavu na moje rame. Pejzaži, konji…
Lit. Laslo Vegel, Novosadski dnevnik
(684)
3.10.2021.
Na kratko se nalazim s Humanom. Pijemo kafu sedeći na klupi u Limanskom parku. Ako im je ovo produžena kafa, pitam se kakva je kratka, konstatuje H. Uklanjam poklopac sa svoje čaše, tečnost ne doseže ni do trećine. Poput guštera upijamo sunce. Keruša se povukla u hlad iza klupe. H. mi govori o knjizi ruske filozofkinje Tatjane Goričeve, koju trenutno iščitava.
Govorim mu, zatim, o knjizi koju čitam. Više nisam siguran u svoje zaključke, kažem mu. Jednostavno, među pročitanim, mogu pronaći argumente i za i protiv. Ne verujem u postojanje jednog izdiferenciranog i čvrstog stava. Doslednost izmiče. Interesantno je da smo čitali dosta istovetnih knjiga. Često citira i Šandora Maraija, čije dnevnike izuzetno cenim. Govorim mu zatim o specifičnim primerima, problemima teksta i sl. Kod Vegela čitaoca, postoji jedna duboko ukorenjena sklonost, što uostalom nije mana već pre nekakvo nadkorenjivanje, te kao što je Marai, recimo, imao dubokopoštujući odnos prema delu Đule Krudija (čiji su lik i delo prilično impozantni), tako Laslo Vegel, sudeći po dnevničkim beleškama, posmatra delo mađarkog književnika Mihalja Babiča. I, dodajem da, kao što sam nakon Maraijevih dnevnika i romana Sindbad se vraća kući, uzeo da čitam novele Đule Krudija, planiram da u narednom periodu iščitam knjige Mihalja Babiča.
Drži knjigu u ruci i prelistava je. Iznenađen je količinom mojih komentara i podvučenog teksta.
(685)
4.10.2021.
Nakon nekoliko meseci, ponovo se srećem s majkom. Došla je na kontrolni pregled u kameničkom institutu. S decom odlazimo do Dunavskog parka. Uzimam kafu u obližnjem kafeu i pijemo je na klupi. Sin se vrzma unaokolo s džepovima prepunjenim kestenjem, te mu, svako malo, podižem pantalone. Od dece, jedva da mogu da dođem do reči.
Nakon pozdrava, praznina. Ubrzo se sav taj prostor sudara s raspoloženjem D. Sa starijom ćerkom odlazim u optiku. Odakle je odvodim na čas u muzičkoj školi.
Razgovaram s Danielom, preko telefona, iznosimo jedan drugom vesti o proteklih nekoliko dana. Govori mi o novoj pesmi koju je snimio i za koju pravi spot. Sve je uradio u tri dana. Pričam mu o snimanju koje sam imao sa Gabijem i Milanom, te o novoj epizodi Arheofonije koju sam snimio. Zatim mu govorim o svojim novim zapažanjima i zaključcima koje sam izveo čitajući Novosadski dnevnik L. Vegela.
Postoji nekoliko problema. Prvo, dnevnik obuhvata period od dvadeset i pet godina, ali ne bilo kojih dvedeset i pet godina, već vreme ozbiljne krize i transformacije jednog društva i raspadanja država. U toj transformaciji, u prašini koja se podigla rušenjem, L.V. pokušava da se uhvati za nešto, nešto konkretno, kao da pogledom traži svetlo svetionika, te svoj unutrašnji kompas baždari na različite strane sveta, ujedno i sever i zapad: evropske vrednosti, srednju evropu, tradiciju građanskih vrednosti Austrougarske monarhije, ideje slobode i demokratije, te hoda na uskoj dasci piratskog broda balansirajući između političke misli s leve strane i umetničkih tendencija s desne strane, nesigurno koračajući prema ambisu pučine. Postoji i pitanje vremešnosti, jer dnevnike počinje da piše kao pedesetogodišnjak. Što u biti i ne mora da bude hendikep, samo po sebi, osim ukoliko su ključevi koje koristi za tumačenje delimično zastareli. Recimo samo, što bi moglo da ide u prilog tromosti ili slabijem refleksu, budući da su beleške imale karakter i delimično političkog tumača, u njima jedva da ima pomena o nekim od ključnih događaja koji su obeležili taj dvadesetpetogodišnji obuhvat: atentat na premijera Srbije je tek pomenut, ne sećam se da sam čitao tekst koji pominje masovne demonstracije koje su se događale u Mađarskoj tokom 2006. godine, 11. septembar 2001. je pomenut na petnaestogodišnjicu napada i koristi ga kao priliku da u jednom tekstu iscrta kroki islamskog terorizma i njegove opasnosti po Evropu, te u jednoj drugoj belešci u sličnom vremenu zabeleženoj istakne kako talas migracija ugrožava otvorenost granica, stavljajući Evropu na test, koji isprva pada, a zatim na popravnom ispitu ona pokušava da reši terminologijom desnice...
U Vegelovim dnevničkim beleškama očitavam nešto drugo, nešto iza. Naime, lamentiranje nad izgubljenim građanskim slojem i duhom tradicije jedne multikulturalnosti, nije ono ključno, već u zbiru tekstova izrasta jedna druga konstrukcija, gigantska konstrukcija koja svedoči o političkim lutanjima i transformaciji građanskog sloja, sloja kom i sam Vegel pripada i za čije vrednosti se zalaže. Taj konstrukt ispoljava osnovne odlike građanstva (kako mađarskog tako i sprskog) gde je čitava jedna tektonska ploča pukla pod pritiskom nerazrešenih problema, te je naginjala ovamo i onamo, primoravajući građanski sloj da stremi desno ili levo, suprotstavljajući se nestabilnostima i boreći da zadrži nekakvu stojeću poziciju, iako je živi pesak vremena činio da svaki trzaj primorava to telo da tone sve dublje. Dakle, građanski sloj, za kojim čezne i koji traži L.V. držeći staru fotografiju u ruci, nije nestao, već se razobličio do neprepoznatljivosti, te između posmatranog lica i njegovih manira nema sličnosti s licem na fotografiji i ponašanjem, navikama ili pokretima koje osoba koja drži fotografiju pamti kao nekadašnje odlike. Zato Vegel i zaključuje da toga i nema. Što u biti i nije netačno. Ono što traži, vremenski uokvireno u jedno sećanje, ne odgovara stanju stvari, dakle: nije, iako ono postoji, razobličeno u sopstvenoj transformaciji.
Lit. Laslo Vegel, Novosadski dnevnik
(686)
5.10.2021.
Preispitujem se. Proveravam napisano. Još jednom čitam tekstove od 23. septembra zaključno s jučerašnjim unosom.
Između mojih poslova s porodicom odlazim na Štrand, kako bi smo iskoristili poslednji topao dan. Na parkingu ispod mosta ima tek nekoliko automobila.
Duva jak vetar preko Dunava i podiže pesak tako da, gledano u daljinu, sve izgleda kao u izmaglici. Radnici završavaju postavljanje daščane ograde. Traktor s prikolicom na kojoj su palete prolazi iza nas. D. leži na prostirci, ne oseća se najbolje. S decom trčim za loptom na travnatom delu.
Nadolazeća promena vremena se oseća u vazduhu. Pritisak se menja. Tokom popodneva osećam glavobolju.
Uveče me poziva Predrag Okiljević. Dogovaramo se za snimanje u četvrtak uveče u studiju Euton.
Lit. Momčilo Nastasijević, Misli
(687)
6.10.2021.
Kiša. Šum se razvejava s krovnog prozora kabineta, drugi zvuci tonu, okrzani i razobličavani dok se potpuno ne rastvore.
Uspevam da probijem blokadu s kojom se već izvesno vreme suočavam radeći na novom tekstu. Danas nisam pisao puno, ali sam nakon pisanja bio zadovoljan. Imao sam utisak da su se vrata otvorila te da se mogu mnogo slobodnije kretati, kao da sam iz nekakvog čestara izbio na šumsku stazu i prateći je naišao na račvanje. Predamnom se razlistavaju mogućnosti. Odlažem odluku.
Razmišljam o sutrašnjem snimanju.
(688)
7.10.2021.
Osećam kako rezonuje prostornost. Sve više odjekuje među nama. Ne osećam nikakvu bliskost, što ne znači da je nema, ali je ne očitavam. Gde god da pogledam, vidim prazan prostor. Iz tih razloga, i sam postajem dalek i hladan. Učauravam se.
Napolju je vetrovito i oblačno. Nema ništa od najavljivane kiše. Samo taj atmosferski potisak koji upumpava huk u potiljak.
U kratkim gutljajima ispijam ohlađenu kafu u radionici optike. Nakon prvog naleta posla - zatišje. Čitam fragment po fragment i osećam da ispitujem talase koncentričnih krugova nekog dalekog i davno okončanog vremena.
Lit. Momčilo Nastasijević, Misli
(689)
U 21 čas se nalazim s Predragom Okiljevićem u studiu Euton. Isključujem ventilaciju, razglas, spuštam mrežicu na dobošu, a Peđa prebacuje jaknu preko opni bubnjeva, kako bi ih prihušio. Ipak, na određene tonove saksofona rezonuju donje opne. Zaključujemo da to može koristiti pri sviranju.
Uključujem snimanje.
Koje tonove ćeš koristiti, pita me dok hodam prema položenoj gitari.
Slušaću tebe, odgovaram.
Snimak: sat i dvadeset minuta.
D. je bila budna kad sam se vratio. Opremu sam odložio na mesto i izveo kerušu.
(690)
8.10.2021.
Između poslova se nalazim sa Stevanom Bradićem. Razgovaramo o mogućnostima objavljivanja Mi, konji.
Vraćam se u stan ispunjen nekakvim čudnim i neutemeljenim ushićenjem. Ubrzo me to osećanje prolazi i ostajem čitavog dana obezvoljen za pisanje, a popodne ni knjigu ne otvaram.
Kiša pada na Ovaj Grad.
Uveče odlazim u Dom B612, na koncert Vukašinovog trija. Čitao sam deci pred spavanje pa sam propustio nastup Nojzaca. Još tada sam pomišljao kako neću imati snage da odem na koncert. Ipak, kada su svi zaspali, odlazim tamo.
Tamo shvatam da je Rale saksofonista, kako ga je Vukašin pominjao kada mi je govorio o njihovom snimanju u Grockoj, isti Radovan s kojim sam se nekada družio u mom poslednjem beogradskom stanu. Posle koncerta, od njega saznajem i za lepe i za loše vesti, te odlazim u stan s nekakvom unutrašnjom zgužvanošću i rascepljenošću. Kiša i dalje pada.
(691)
9.10.2021.
Dok je starija ćerka na glumačkoj sekciji, šetam prema banci u nadi da obavim sve poslove. Automobil sam ostavio parkiran kod Radničkog doma. Šetam prema Muzeju savremene umetnosti, pa kroz park. Kiša neprestano pada. U kafeu u Dunavskom parku kupujem kafu za poneti i odlazim prema centru, koračajući Dunavskom ulicom. Na moje iznenađenje, ekspozitura banke u Zmaj Jovinoj ulici je zatvorena, pa se upućujem prema ekspozituri banke kod podzemnog prolaza. Zatičem punu banku i red ispred nje. Podižem novac na bankomatu i odlazim u nabavku, odloživši poslove do ponedeljka.
Popodne postaje nedefinisano iščekivanje. Sin spava. Odužuje se. Kiša ne prestaje da pada, te lupkanje kapi o sims neprestano opšiva iščilelo vreme. Pat situacija. Ni izaći, niti ostati. Pokušavam da čitam. Neodređenost me čini razdražljivim. Koncentracija mi je slaba.
Uveče, D. i ja odlazimo u obližnji restoran na večeru. Poručujemo i po čašu belog vina. Čekajući poručenu hranu, kroz veliki izlog posmatramo ulicu koja kisne i retke prolaznike s psima.
(692)
10.10.2021.
Razmišljam o mogućnostima da odem u Suboticu i posetim oca. Da li da se sam odvezem ili da povedem i decu? Sigurno bi više voleo da dođem s njima. Shvatam da je najbolja opcija da odložim svoj put, te narednog vikenda odem sa decom. Taman da prezdrave. Od ponedeljka su mlađa ćerka i sin pošli u vrtić, pa su u susretu s većim kolektivom počeli da slinave. Odluka o neodlasku mi ostavlja osećanje nekakve rupe u stomaku.
Postavljam snimak, koji sam načinio 7. oktobra s Predragom Okiljevićem, na svoju bandcamp stranicu. U međuvremenu pomažem D. oko teksta. Iako kiša rominja, odlučili smo se da odemo u šetnju po Fruškoj gori. Pozivamo prijatelja, koji zbog ozbiljne bolesti svog oca retko izlazi i izbegava kontakte, da nam se pridruži. D. pravi sendviče i kuva čaj i kafu. Pakuje voće i plastične čaše u platnenu torbu.
Vozim preko Sremskih Karlovaca. Sa displeja automobila iščitavam da je napolju 6 stepeni. Parkiram automobil na jednom od izletišta, pa šetamo partizanskim stazama do manastira Grgeteg. Tokom šetnje, J. kaže da mu je to prvi put u devetnaest meseci kako je izašao napolje bez maske. Na pauzi: sendviči i čaj iz termosa. U manastirskoj prodavnici kupujemo med i brikete. U povratku, često zastajemo i beremo šipak. Zaključujemo kako su plodovi prezreli, te da bi bilo bolje da smo za to došli tokom druge polovine septembra. Kod parkiranog automobila, grančicama stružemo blato sa đonova i odvozimo se do restorana Arena, gde poručujemo gljivarsku čorbu. Jedini smo gosti koji sede napolju.
Poziva me prvo Milan, a zatim i Gabi. Susret u Almaškoj odlažemo za sutra uveče.
Stižemo u stan tačno na vreme da se D. presvuče, pa je odvozim na konsultacije, a zatim odlazim po decu, koja su prespavala kod D-inih roditelja, i vraćamo se u stan. Pozivamo mog oca video pozivom, čestitamo mu rođendan i najavljujemo dolazak narednog vikenda. Puštam im crtani film na računaru i pravim večeru.
(693)
11.10.2021.
Rominja tokom čitavog dana. Utrnut sam za bilo kakav kreativan rad. Prepuštam se, bez griže savesti, jer osećam da ono što treba da bude ispoljeno sazreva kroz šum. Treba mu vreme.
U optici radim bez ikakvih poteškoća. Činim to mehanički. Tokom popodneva iščitavam nekoliko fragmenata iz knjige Momčila Nastasijevića Misli.
Sastajanje u Almaškoj ponovo odlažemo.
D. i deca me, nakon časa starije ćerke u muzičkoj školi, čekaju u automobilu. Zatvaram optiku i pridružujem im se. Odlazimo na večeru.
(694)
12.10.2021.
Više puta brišem i ponovo ispisujem redove o današnjem danu.
Prvog puta sam pisao o nedoslednosti, ali, želeći da izbegnem definisanje ili ispisivanje nekakvog uputstva, te jutarnje natpise sam uklonio. Zatim sam pisao o svađi koju smo D. i ja imali tokom popodneva, ali sam shvatio da ne nudim i njeno viđenje, pa sam te redove eliminisao. Pisao sam o svom osećanju utrnutosti i praznine, ali nisam rezonovao s tim redovima, pa sam i njih izbrisao.
Dosledan u brisanju.
Almaška, možda sutra.
Lit. Momčilo Nastasijević, Misli
Čitam s odbojnošću. Misli objavljene u knjizi su izmešane iz različitih perioda njegovog života. Neki od fragmenata su uspešniji, drugi su opšta mesta, treći zastareli, a neki tupi jer isuviše široko teže da obuhvate. Usiljeno su složeni u tematske klastere. U ovim fragmentima ne pronalazim onog Nastasijevića koji je napisao Gluhote ili Reči u kamenu, i čitavim tekstom tako, dok se svetlost ne promoli i opovrgne me u odeljcima Za stvarnu reč i Dalje za stvarnu misao.
Spuštam knjigu i, oslonjen glavom o rukohvat troseda, zurim u plafon. Ništa nije kako bi trebalo biti. Treba da pronađem tačku sidrišta i uhvatim se za nju.
(695)
13.10.2021.
Prošla je ponoć. Vreme se nezaustavljivo kruni. Nesanica, nepomirnica. Rascepljeni.
Pred spavanje, knjigu privodim kraju, očiju utrnutih zbog slabog svetla.
(696)
Jedna za drugim naležu nekakva razrešenja. Uzmičem i postranice posmatram na to kao na oborene daske. Čekam da se uspostavi ravnoteža.
Primirje ili predaja, danas više nema razlike između ta dva.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom. U prostoriji nema grejanja, pa su odnekud dovukli staru kvarcnu peć. Snimamo Almaška VII.
(697)
14.10.2021.
Samo neke od slalom zastavica:
Automobil ostavljam u servisu. Starija ćerka ima čas u muzičkoj školi, pa idemo zajedno u optiku, ona na biciklu, a ja na trotinetu. Dinamično popodne. Odvodim je na čas, a onda se, 45 minuta kasnije, vraćam po nju. U međuvremenu sve pripremam kako bi smo mogli poći prema stanu oko 19h, jer treba da uzme svesku i udžbenik za čas engleskog.
Sve drugo je podređeno tom mehanizmu preciznih i vremenski uokvirenih otkucaja.
Lit. Raša Popov, Peta vizija
Nalazim da su neke od njegovih pesama beskrajno duhovite (Uff što je grozna beda, Bekstvo Jovana Sterije Popovića iz Beograda proces i akcija bez ijednog glagola, Ima tipova u Brobdingnagu i u Tenesiju, Mama kontrola i kćer joj samokontrola…), misao puna imaginativnosti, dvosmislenosti i iznenadnih obrta, a jezik je živ i slobodan.
(698)
15.10.2021.
Nakon duge pauze, ponovo uzimam saksofon u ruke. Od stajanja u koferu, na njemu se uhvatila nekakva patina i matirala je sve metalne delove. Oblizujem trsku i postavljam je u usnik. Prvo duvam kroz njega, sporim izdisajima, kako bih ga ugrejao. Kada proizvodim ton, shvatam da mi je donja usna potpuno odviknuta. Pretežem je pa ton odskoči u drugu oktavu. Zatim postepeno nameštam usnu, dugim izdržajnim tonovima, trudeći se da ne moduliram u intonaciji.
Iako je samo sviranje bilo prilično obeshrabrujuće, osećam se odlično.
(699)
Nesanica, uznemirica. Perem kosu, a zatim ležim u kadi, držeći bateriju duša oslonjenu o grudnu kost, posmatram rasvetu na gipsanom plafonu kupatila. Ili, zurim kroz njega. Lutajući pogledom neodređeno, misleći plitko i nestalno, te podređujući se tom dodiru vode i njenoj toploti.
Završavam čitanje knjige pesama Raše Popova. Poslednje pesme čitam nekako otupelo ili anestezirano, i činim to s pola svesti, bez promišljanja. Vraćam pročitanu knjigu na policu i uzimam prvu do nje.
(700)
16.10.2021.
Jedan sat i dvadeset pet minuta iza ponoći. Nesanica. Čitam knjigu objedinjenih novinskih tekstova Brane Petrovića. Strana br. 44, a ni krmelj sna.
(701)
Odlazim s decom u optiku, jer D. ima radionicu na Tehnološkom fakultetu. Oko podneva nas posećuju Miloš Zubac s ćerkom. Donosi mi knjigu i tri svoja audio diska. Pričamo istrzano i istumbano o knjigama, o muzici, mom tekstu itd. Sve se odvilo u nekakvoj zgužvanosti i ostaje utisak nedorečenosti. Naposletku, nalazim deo papira koje sam mu odštampao na klupi.
Otac me poziva. Odlaže sutrašnje viđenje, jer mu se najmlađa ćerka razbolela. Još neko vreme razmišljam da ipak ujutro pođem u Suboticu.
Posle optike, budući da je sin bio poprilično umoran, umesto u restoran, odlazimo u stan gde spremam paradajz čorbu.
Kad se D. vratila, sina koji je već postao razdražljiv od umora smeštam u nosiljku, keruši kačim povodac o ogrlicu i izlazimo. Besciljašenje. Još pre nego što smo izbili u ulicu Marka Miljanova, predao se i zaspao. Pridržavam mu glavu o svoje grudi. Krećemo se bez ikakvog plana, te nekad puštam i kerušu da vodi. Polako se smrkava, pa pomišljam da su prodavci kestenja već izašli na svoj štand. Idemo prema optici, a zatim okolnim putem natrag.
Odlažem sutrašnje putovanje. Osećam se nedosledno. D. je ushićena zbog današnje radionice. Svako malo mi govori o tome koliko su ljudi bili oduševljeni i kakve komentare je dobila. Postoji nesklad između njenog osećanja i moje unutrašnje jame. Kao da kroz tu komparaciju mogu sagledati, još bolje i još bliže, svu udvratnost svoje nutrine. A onda uhvatim sebe u tim mislima, pa se ukorim. Samoprezir se opet izdigne za stepenik višlje. Iza stakla terasnih vrata, nevidno nebo u tamnilu.
(702)
17.10.2021.
Odvozim stariju ćerku na glumačku sekciju. Dok je ona tamo, šetam kroz Dunavski park i kupujem domaću kafu. S čašom u ruci, hodam prema klupi. Predamnom, prvo primećujem jednu kreju u podnožju drveta, a odnda, kad ona odleti na granu, primećujem i drugu.
Odvozimo se, preko Sremskih Karlovaca, na Frušku goru. Parkiram automobil na odmorištu kod spomenika palim borcima, odakle pešačimo šumskom stazom, kojom ranije nismo išli, prema manastiru Velika Remeta. Pred manastirom, prolazimo kroz pojas borove šume.
U povratku, berem kupine s prostanog žbunja koje obrasta oko jedne kolibe. Spuštam kupine na mahovinom obrastao sto. Mlađa ćerka i sin ih jedu, dok sa starijom ćerkom prilazim starom bunaru. Uzimam kamenčić i ubacujem ga unutra. Ima vode.
Pre povratka, odlazimo da ručamo gljivarsku čorbu. Dok vozim prema gradu, primećujem da su sin i mlađa ćerka zaspali.
(703)
18.10.2021.
Na putu do posla, u automobilu slušam cd Miloša Zubca, Paralele I, a zatim u ulici Maksima Gorkog i vidim Miloša kako ide trotoarom, prema poslu.
Jutro se razoblačuje, iako bih voleo da to nike slučaj.
Lit. Radivoj Šajtinac, Hajka na Akteona
O Todoru Manojloviću, kao i njegovom delu i odnosu prema mlađim piscima, Šajtinac piše s naročitim poštovanjem. U samoj knjizi se nalaze i pisma koja su poslata T.M. od strane Srpske književne zadruge. Ponesen tim mislima, promišljam još jednom o svojim zapisima u vezi s Vegelovim dnevnicima. Zaključujem:
Lakše je dokazati nečiju krivicu, nego li dokazati sopstvenu nevinost.
Da li sam se ogrešio o istinu? Da li polažem račun još nekome, pored sopstvene savesti?
Vraćam se na tekstove od 23. septembra naovamo, pa ih čitam ponovo. Zašto ih još uvek nisam objavio na blogu? Da li sumnjam u svoj sud?
(704)
19.10.2021.
Lit. Branislav Petrović, Ne ubiti pticu drozda
Milivoj Mića Dražetin, Lomnost dečaka
Čitanje Milivojeve knjige me je prilično pogodilo. Iz njegovih stihova se nekakva živa tuga uselila u jamu mog duha. Kasnije, dok prolazim pored Gimnazije Jovan Jovanović Zmaj, mimoilazim se sa grupom dečaka, ne smem ih pogledati u oči, pa im ni lica ne primećujem. Žena na ulazu stoji s fajtalicom u ruci. Koračam, gurajući trotinet kroz gužvu. Nadalje sve tone u jesenje kestenjastoj boji.
Imao je nepunih osamnaest godina kada je ukoračio u smrt.
Čujem se s Milošem Zubcem. Pitam ga, da li zna gde se na Uspenskom groblju nalazi grob Milivoja Dražetina, a on mi odgovara da je tek nedavno saznao da ga je majka izmestila na Šajkaško groblje, par godina nakon pogreba, pribojavajući se da će se Uspensko groblje ugasiti. Kažem mu da sam mislio otići i posetiti njegov grob. Rođendan mu je za dva dana, dodadoh.
(705)
20.10.2021.
Lit. Milovan Danojlić, Urođenički psalmi
Čitajući pesme iz istoimenog odeljka knjige, kao da hodam po srči stakla. Krklja i pršti pod koracima, a katkad, namesti se da svetlost bude tako prelomljena kroz komadiće da se zacakli u preciznu čipku refrakcije.
Miloš je došao, posle svog posla, da mu zamenim stakla u naočarima. Dok brusim stakla, pričamo o Dražetinovim rukopisima.
Kasnije, navraća Igor. Došao je u grad po potrepštine (pominje boje u rancu, a produžni kabel nosi u ruci). Dajem mu knjigu koju sam mu uzeo za rođendan. Nismo se videli duže od mesec dana. Mušterije nam prekidaju susret. Ostaje da se čujemo i dogovorimo sviranje od nedelje.
Iza šest sati dolaze u optiku Lori, Jelena i Stevan. Radim im preglede. Biraju okvire: okrugle, crne, plastične, ljubičaste, crvene, transparentne… Hrpa na pultu raste.
Naposletku, spuštam se trotinetom ulicom Braće Ribnikara, gde na autobuskoj stanici kog Fokstrota čekam D. Otišla je kod svojih roditelja po decu.
Sedam na suvozačko sedište. Dok vozi, prepričava mi svoje poslepodne. Kroz staklo prozora, primećujem mesec. Pun krug.
(706)
21.10.2021.
Od jedan i dvadeset iza ponoći: nesanica.
Mora biti da je mesec pun, iako ga ne vidim s trpezarijskog prozora. U pola četiri se mirim s pomišlju da neće biti ništa od sna i uključujem računar. Pišem.
Petnaest do pet. Lit. Danojlićeve pesme iz odeljka Magnovenja.
(707)
Optika // Čujem se s Danielom. Čitamo unose u Hronikama iz jula meseca prošle godine. Završavamo prilično brzo, uprkos nekoliko prekidanja kada su ulazile mušterije. Posle toga, radim i na svom starom rukopisu.
Prelistavam vesti, uveli su kovid propusnice koje će isprva važiti za ugostiteljske objekte nakon 22 h. Najavljuju zaoštravanje mera.
Već par dana ne dobijam nikakve mejlove od Nebojše. Nadam se da je sve u redu.
(708)
Na današnji dan je, pre 69 godina rođen Milivoj Dražetin. Mislio sam da mu posetim grob, ali sam, pre par dana, saznao od Miloša da mu je mesto počivanja preseljeno (valjda u Šajkaš), te da će mi, kada proveri informaciju, javiti.
Čitam još jednom njegove pesme: Mali zamrznuti kvartet za Dušanku i naslućivanje praznine: I, II Strepnja vere, III Poništavanje smrti i IV Gubitak muzike.
Na putu prema optici sam prošao ispred Jovine Gimnazije. Osim čistačice koja je stajala na ulaznoj kapiji, držeći fajtalicu s sredstvom za dezinfekciju, nije bilo nikoga u dvorištu. Na vratima škole primećujem umrlicu.
Spuštam se Grčkoškolskom ulicom, pa prolazim kroz Katoličku portu.
(709)
22.10.2021.
Klopot kišnice u oluku. Vetar utiskuje roletne. Svetlost, iza mojih leđa, zatvara mi oči.
Da li sam to sanjao?
Osluškujem ponovo. Čujem samo kišu.
Postoji nekakvo razmimoilaženje među prostornostima, sobe u kojoj boravim i mog unutrašnjeg prostora, koje se ogleda u različitom akustičkom ispoljavanju zvukova sobe i glasa moje svesti. Ovaj drugi je otvoren i bezodječan, jer unutranstvo ne podleže fizičkoj akustici. Ipak. Svaka misao je zgužvana. Kao da negde duboko zapinje, pa je moram vući i čupati, osvešćujući je. Na videlo je izvlačim istrzanu i u ritama.
(710)
Mlađa ćerka kašlje i slinavi, ako ne spava, plačljiva je. Ima malu temperaturu, javlja mi D. Odlažem put u Suboticu.
Nalazim se sa Stevanom Bradićem i za sat vremena prolazimo kroz tekst, proveravajući mesta koja je obeležio prilikom čitanja.
Popodne, unosim ispravke u tekst i šaljem mu fajl. Čini se da sam presekao nit.
Ni glasa od Nebojše. Proveravam našu prepisku i vidim da je od njegovog poslednjeg mejla prošlo više od deset dana. Nije odgovorio na moja dva mejla u vezi s knjigama koje mi je trebovao. Pišem mu mejl.
(712)
23.10.2021.
Čitam. Završavam Danojlićeve Urođeničke psalme.
Nakon toga, uzimam s police jednu, a zatim drugu knjigu. Bezvoljan sam. Naposletku odlazim ka trosedu s knjigom pesama Radivoja Šajtinca, Psi Versa.
Mlađa ćerka se oseća bolje nego prethodnog dana. Popodne mi je tražila paradajza. Isekao sam jednu šaku čerija na polovine i posolio. Ubrzo mi je tražila još jednu činiju. Živnula je.
Od Nebojše ni glasa. Gledam gugl mapu Toronta. Pronalazim policijsku stanicu u ulici paralelnoj s njegovom. Pišem im.
Dobijam automatski mejl o prijemu.
Ništa više.
(713)
24.10.2021.
Nikakvih novsti. Odlazimo na Frušku goru, gde parkiram automobil na odmorištu kod čarobnjakove kućice. Pokušavam da čitam, ali ne odmičem dalje od par stranica.
Lit. Branislav Petrović, Ne ubiti pticu drozda
Miholjske boje su posvuda. Sunce se probija zrelom svetlošću. Sedim na deblu i pijem kafu iz termos šolje. Unutrašnja disharmonija: između tople utrnutosti i unutrašnjeg sidra koje vučem za sobom kao plug. Brazda počinje iza mog pupka.
(714)
25.10.2021.
Proveravam mejl, vesti, a zatim vikipedija stranicu. Nigde i ništa.
U vezi zapisa o Novosadskom dnevniku, osećam stid jer sam pokušao da izbalansiram stvari.
Popodne mi se javlja Igor. U izolaciji su, tako da najavljen svirački susret mora biti odložen. Razgovaramo telefonom i kasnije, pošto sam se vratio u optiku da dovršim brušenje stakala za naočare. Pokušavam da ga opustim oko čitave stvari.
Kasnije, isključujem mašine, isključujem svetla i sviram.
26.10.2021.
Čaura se zatvorila. To me ne iznenađuje. I sebi sam stran, hladan i odbojan.
Jutrom su svi razdražljivi i plačljivi. Gde god da se pojavim, nekakve suze i bundžijanje. Izvodim kerušu. Pratimo stariju ćerku do škole. Nakon toga, mlađe odvozim u vrtić. Plaču u automobilu, a onda ih vaspitačica dočeka na vratima. Vrata se zatvaraju predamnom i stojim još rascepljeniji.
Vozim prema poslu. Puštam muziku i trnem svešću, delujem iz pasivnosti.
Imperativ je: izgurati dan. Ako dođe do promene, biće kroz ćutanje i odmaknutost. To je dug proces, pa sa sigurnošću mogu reći da se danas ništa neće promeniti.
Lit. Radivoj Šajtinac, Psi versa
(716)
27.10.2021.
Od sinoćnjeg razgovora s majkom kada sam saznao za presudu apelacionog suda (muda od labuda), u meni se prekiselio bes. Ti otrovi me raspolućuju.
Pozivam majku, tokom prvog odmora. Rođendan joj je.
Mogu biti da nisam tu ili da nije sad. Dok slušam njen glas, kako govori utešne reči, grudva u utrobi se steže u klupko srama ili stida zbog moje impulsivnosti. Kakva sam uteha?! Nisam dorastao sopstvenim ulogama.
Kada se razgovor završi, spuštam telefon na ploču stola. Pomišljam, komad plastike.
Kasnije, primećujem na zidu iscrtan romb sunčeve svetlosti. Sunce se probilo kroz oblake. Osećam to kao šamar.
Dani odmiču sporo, dok ono što slutim ne postane i konačna istina. Ni reči od N.
Lit. Srboljub Mitić, Jedanaesta zapovest
(717)
Sudaram se sa svojim odrazima u drugima. Guši me taj prostor. Otkrivam tuđe mane grlom, kao kost, a onda ih utvrđujem tamo gde sam ih zatekao. Postaju krovne grede, noseći zidovi. Mogao bih i prsten skinuti. Šta onda? Kolika je to daljina, merena u svetlosti?
Otkrivam nekakvu samilost u pogledima, u glasovima. Odmahnuo bih rukom, kad bi imao ko da vidi, ali niko ne sluša da bi osetio. Kao da mi se nudi nešto što mi ne pripada, nešto tuđe, nešto u precenje. Više ne osećam, ali (zato) vidim bistro.
(718)
28.10.2021.
Pokušava da mi priđe s kusurom svog vremena. Ne primam milostinju. Svesno, izgovaram reči zbog kojih će ustatii i otići, ali u njima ne pronalazim nikakvu slad. Izvodim kerušu, a, zatim, pošto je vratim u stan, odlazim prema parkingu. Besciljašim vozeći. Oko Mišeluka se uzdiže izmaglica, zagasita od potamnele svetlosti rasvete. Koaguliše, negde iznutra i trne. Sav taj prostor, pomišljam pogledavajuči letimično prema komandnoj tabli. Održavam motor između 2,5 i 3 hiljade obrtaja. Autoput. Ravnica je omagljena u noći. Uključujem grejanje u kabini. Sam. Samlji. Prostoran.
(719)
Pišem Bojanu Saviću Ostojiću. Nebojša ga je u više navrata pominjao. Bojan mi odgovara da su poslednji kontakt imali 4. oktobra.
Lit. Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan
(720)
29.10.2021.
Sin dolazi u dnevnu sobu i leže pored mene. Mračno je. Odgurujem knjigu i telefon kako bi imao mesta. D. nas pokriva i odlazi nazad u spavaću sobu. Zurim prema zidnom satu. Jedva uočavam skazaljke. Uskoro će pet sati. Čestitam mu rođendan.
Sin se rita dok ne svuče prekrivač sa sebe. Traži da mu masiram stopalo. Nakon pola sata, ustaje i odlazi u spavaću sobu.
Vozeći prema poslu slušam:
Marc Ribot, Rootless Cosmopolitans
Od kružnog toka, pa prema Dunavu (ulica Marka Miljanova), vozim kroz zaslepljujuću svetlost. Vozila predamnom su jedva naziruća zasenčenja.
(721)
30.10.2021.
Radna subota u optici. Mašina počinje da ispoljava znake da joj je neophodnosti servisa. Dogovaram se sa serviserom za sredinu naredne sedmice. Od drugih naočara, sva stakla završavam na ručnom brusu, te da ih nekako završim za danas. Sve to stvara čitav sled kašnjenja. I sam kasnim sa zatvaranjem, pa iz optike umesto u 13 h, izlazim u 13:50h. Žurim kako bih decu odveo na rođendan koji počinje od 14 h. Pozivam D. Javljam joj da sam na putu. Ona ima konsultaciju najavljenu za isto vreme. Sve se pomera. Sin spava, obaveštava me D.
Njegova neispavanost pokreće čitav niz poslepodnevnih napetosti. Pratim decu među trampolinama. Ubrzano troše energiju, te u povratku pokušavam da učinim da se vratimo kada i D.
Ona se vraća skoro sat kasnije. Na mišiće se spremamo i odlazimo u Kamenički park. Već se smrkava. Park nije osvetljen. Mi nismo osvetljeni.
Nikada nisam bio toliko blizu pomisli da odem. Odem gde?
Uveče, kada su se deca umirila i zaspala, što nikako ne znači da je taj proces protekao bez sudaranja, razgovaram s D. Vreme je protraćeno. Razgovor je protekao bez razumevanja i bez epiloga. Povlači se, što smatram uobičajenim, ali ne i ništa manje uvredljivim. Pravi se da spava ili spava, naposletku postaje istinito.
Ulazim u kupatilo. Dugo zurim, posmatrajući sopstveni odraz u oči. Isključujem ventilator. Napokon čujem svoje disanje. Gluva glazura keramike zatvara prostor kao utrobu. Neophodno je da svoje ispoljavanje učinim nestalnim, da ga raspršim. Brijem brkove na suvo. Linija krvi se spušta uz rub usne. Na drugom mestu, krv obrazuje tačku.
Pišem.
(722)
31.10.2021.
Gledajući odraz u kupatilu, pitam se: Čije je ovo lice? Kako je moguće da je nastao takav rascep između mog lika i sopstva? Zar glas kojim mislim, nije isti onaj kojim govorim?
Kao središte uzimam neku vanjsku tačku, i kada govorim, kada delam, činim to iz te pozicije. Stvarnost posmatram iskosa i sa udaljenosti.
Starija ćerka je na glumačkoj sekciji. D. odlazi do banke, a s mlađom decom cunjam Dunavskim parkom. U prodavnici zdrave hrane kupujemo prutiće sa susamom.
Sedimo na klupi, izloženi sunčevim zracima. Sin hrani golubove komadićima prutića.
Ubrzo, promena sata dolazi na naplatu. Minoran okidač čini da se sin razdraži preko svake mere. Jedva uspevamo da ga stavimo u autosedište. Ubrzo se predao i zaspao. Kuda? Da li da idemo na Frušku goru?
Parkiram na poljani pored čarobnjakove kućice. Nema drugih izletnika. Prostirku spuštam na debeo sloj suvog lišća.
(723)
U povratku, spuštajući se od Banstola ka Sremskim Karlovcima, uključuje se lampica s oznakom motora, na komandnoj tabli automobila. Stižemo do garaže i, kada uparkiram auto, uočavam fleku od ulja.
Dok deca gledaju animirani film, povlačim se u dečju sobu s gitarom. H žicu preštimavam za polustepen niže. Improvizujem zureći kroz prozor. Sunce je već zamaklo iza naspravnih zgrada, uokvurujući ih ružičastim isijavanjem.
D. ulazi u sobicu, leže pored mene i sluša zatvorenih očiju. Sviram još oko petnaest ili dvadeset minuta, a onda odlažem gitaru drven zvon. Mračno je.
Susret Kafeuponoć se odlaže, jer je Igor na putu.
(724)
1.11.2021.
Ujutro odvozim automobil u servis, pa trotinetom nastavljam dalje, na posao.
Utrnut od uklještenja, ili uklješten zbog utrnutosti, sasvim je svejedno. Nadamnom se razmotava homogeno sivilo neba, prijanjajući na krovove, utiskujući se o dimnjake, gromobrane, antene… precizno poput svilene tkanine. Kakva zajebancija!
Dok završim sa školom, sunce se razlilo, sivo i modro, krto od lišća. Pozivam D. Čekaće me pred Dunavskim parkom, kaže mi, da zajedno sakupimo lišće za dečje kostime (za vrtić).
Posle ručka, stariju ćerku vodim samnom u optiku, odakle je, kasnije, pratim u i iz muzičke škole.
Susret u Almaškoj je otkazan zbog smrtnog slučaja.
(725)
2.11.2021.
Pratim ćerku u školu i šetam kerušu. Kiša se pojačava, kad trotinetom idem prema poslu. Smeđi džemper na kopčanje otežava. Vunena kapa, koju sam stavio da mi kosa ne kisne, prestaje da diše. Prebacujem je preko radijatora u svom kabinetu. S krovnog prozora se spušta šum.jačava se i utišava, ali ne prestaje.
Lit. Milosav Mirković, Matić i mašta
U povratku iz škole kupujem lepenku i pištolj za lepak.
Vreme u optici mi prolazi u ručnom brušenju sočiva. Serviser za mašinu se najavio za sutra. Previše buke čini da se misli gužvaju. Niti čitam, niti pišem. Obezvoljen.
Uveče, D. i ja pravimo kostime mlađoj ćerki i sinu, za sutrašnji maskembal u vrtiću. Isecam vilinska krila od lepenke i lepimo lišće umesto perja. Zatim im pravimo raznovrsnim lišćem ukrašene krune i čarobne kistare. D. im bira odeću za ujutro u jesenjim bojama: žuta haljinica i smeđa majica s licem medveda.
(726)
3.11.2021.
D. mi javlja da se automobil gasi tokom vožnje. Odvozi ga ponovo u servis. U međuvremenu u optiku stiže serviser za mašinu kako bi je očistio i izvršio kalibracije.
Popodne brusim s gomile zaostalih porudžbi. Prihvatam i nove narudžbe. Do večeri, polica, na koju odlažem vrećice s naočarima za ugradnju, je prazna. Isključujem svela, a zatim posmatram zamračen prostor. Kiša sipi. U povratku kupujem pečene indijske orahe i kikiriki. Zaspivam čitajući devojčicama.
(727)
4.11.2021.
Dinamično jutro. Pratim stariju ćerku u školu, šetajući kerušu, a zatim se u stanu sudaram s sinovljevim nezadovoljstvom i izlivom ljutnje zbog odlaska u vrtić. Naposletku, pošto sam proveo 45 minuta u pregovorima s njim, iza vrata. Zagrlili smo se, pomirili i pozdravili. Keruša se sve vreme čudno ponaša, pa pomišljam da je nešto boli. Mlađu ćerku odvodim trotinetom do vrtića i upućujem se ka poslu. Usput, zatičem optiku zatvorenu i ženu koja čeka ispred. Otključavam i uslužujem je, beskrajno se izvinjavajući. Dok brusim stakla, pozivam kolegu, kaže stiže, imao je situaciju kod kuće. Odgovaram mu da je neophodno da me obavesti ukoliko će kasniti. Nakon svega, i tek tada, škola.
Sa D. odlazim po decu u vrtić. Pored vrtića svraćaju u prodavnicu zdrave hrane. Stojim ispred s kerušom i, kroz staklo izloga, posmatram sina kako umpire prstićem u čokoladni keks koji želi. D. uzima neki drugi, što se njemu nije dopalo. To je bio okidač jedne prilično jake epizode besa. Podižem ga sa poda i nosim ka stanu. Ne uspeva da se smiri, već me udara i grebe po licu i vratu. Tek se u stanu smiruje.
Sa starijom ćerkom odlazim peške u optiku. Kiša ne prestaje da pada od ranog popodneva. Iz optike je pratim u i iz muzičke škole. Naposletku, stižemo na vreme i na njen čas engleskog.
Uveče, sa Gabijem se nalazim u Almaškoj i sviramo (električni klavir i slajd gitara).
2 snimka, ukupnog trajanja 34:53.
Izvodim kerušu. Kiša i dalje pada. Mokre površine trepere pod naletom kapljica.
D. mi kaže da je keruša tokom dana ćoškarila. Treba je držati na oku, jer to može biti signal da nešto nije u redu.
Pišem dok preslušavam snimak. Nakon pranja kose, planiram čitati.
(728)
5.11.2021.
U kupatilu, svetlošću mobilnog telefona osvetljavam otvorena usta starijoj ćerci. Da li je promena koju vidim na četvorci začetak karijesa? Sa D. se dogovaram da joj zakažemo stomatološki pregled.
Kiša ne prestaje da pada. Pratim ćerku u školu, zatim izvodim kerušu u kratku šetnju, pa sa D. pratim mlađe u vrtić. Produžujem Kosovskom ulicom prema poslu. Automobil je i dalje u servisu, pa po mokrom asfaltu klizim trotinetom. Kiša se pojačava…
Lit. Milosav Mirković, Matić i mašta
U knjizi o Dušanu Matiću, Matića ima tek u citatima. Resto, prilično pamfletski i izokola.
Saznajem da se otac razboleo. Pričamo telefonom. Pokušavam da ga oraspoložim i prebacim razgovor na vedriji ton. Govori mi tonom ako mi se nešto desi, a odvraćam ga od te priče sa šta može da ti se desi. Niko ne izgovara rečenice do kraja. Ostavljamo nedorečenosti kao konačna rešenja.
Nikako nam se ne da da se sretnemo. Poslednji put smo se videli u julu. (Da li je navraćao u međuvremenu?)
(729)
Na bendkemp stranicu postavljam sinoćnji snimak.
Gabi Fischer i Ivan Čkonjević, Veče u Almaškoj
Pošto su svi pozaspali, budući da sam tokom popodneva radio na novom tekstu, povlačim se na trosed i čitam.
(730)
6.11.2021.
Kiša / šum / operativa: odlazim po doručak u renoviranu pekaru u Temerinskoj (drugačiji enterijer i druga ponuda), pratim ćerku na glumu, zatim banka i optika, pa po ćerku.
Sin i ja spremamo ručak. Kasnije deca odlaze kod D-inih roditelja.
Automobil je i dalje u servisu. Pa u nabavku odlazimo: ona na biciklu, a ja na trotinetu.
Uveče, D. pravi tortu, a ja snimam novu Arheofoniju.
Puštamo film. Ne drži mi pažnju. Zaspivam.
(731)
7.11.2021.
Budim se i prelistavam vesti i mejlove na telefonu. Vidim: poruka od Nebojše! Dakle, živ je!
Piše: Šalji kopije. Tek večeras sam pušten iz bolnice, u delovima.
Šta se dogodilo? Pišem mu.
Odgovor dobijam tek uveče. Kaže da za duže nema snage, pa me pita da li smo se čuli. Šta mu se dogodilo?
Čujem se s ocem, kaže da oseća pritisak na plućima i dobija napade kašlja. Vreme se odmotava tako da nemamo dug razgovor. I pored okolnosti, ne bih želeo da ga zamaram pričom.
Za čitanje nemam volje. Mrcvarim par stranica.
Daniel je na svom jutjub kanalu objavio spot za pesmu Sa tobom je dobro. Pesma je odlično usnimljena, iako ju je snimao u kućnim uslovima.
(732)
8.11.2021.
Mlađu decu pratimo u vrtić, pa starija ćerka i ja nastavljamo put centra. Obavljam poslove u banci. Kupujemo doručak i odlazimo na čaj i kafu. U povratku preuzimam knjige koje sam ostavio da skeniraju.
U optiku odlazim s gitarom na ramenu. Usput svraćam u privatnu laboratoriju i vade mi krv za analizu (krvna slika i d dimer).
U par navrata se čujem s ocem, ali nas uvek neko prekine. Pomišljam, ne želim da budem dosadan i prestajem da pozivam. Čućemo se sutra.
Kiša se pojačava. Kroz izlog primećujem mnoštvo treperavih refleksija.
Pred kraj smene se čujem s Danielom. Iščitavamo unose iz januara ove godine. Nakon toga, govori o snazi repeticije.
Dok ispisujem izveštaje, već s isključenim svetlima, dobijam mejl iz laboratorije. Konstatujem kako su mi svi parametri u referentnim vrednostima.
Nakon čitanja poglavlja Emila iz Leneberje Astrid Lindgren, odlazim s kerušom na probu sa Humanom i Vladom. Prosviravamo dve teme, koje planiramo da snimimo kada se Igor vrati.
(733)
9.11.2021.
Koristim prepodne da provedem vreme sa starijom ćerkom. Od kada je krenula u školu, udaljili smo se.
Odlazimo da joj kupim gumene čizme, ali ne nalazimo broj, pa onda menjamo plan i odlazimo da izabere vunenu kapu.
Gledam sat na displeju mobilnog telefona. Još imamo vremena! U Galeriji Matice srpske obilazimo izložbu simbolističkih slikara, a onda se upućujemo ravno na drugi sprat u sobu za prepuštanje umetnosti u kojoj je ovog meseca izložena skulptura Dvoje, Jovana Soldatovića. Ćerka seda na fotelju, a ja na pod. Prvo posmatram skulpturu, oslonjen o hoklicu, a zatim sedam naspram ćerke. Iz ranca vadim skicem blok i pribor za crtanje. Prošlo je puno vremena kako nisam crtao. Linije su mi prilično stabilne, ali se ne prelamaju s lakoćom na mestima gde tako naumim.
Popodne pozivam oca. Kašlje, kaže da s teškoćom dolazi do daha. Oko 15 procenata pluća mu je zahvaćeno. Promenili su mu terapiju. Skraćujem razgovor da ga ne zamaram.
Čitam februarske unose. Daniel mi daje sugestije oko izvesnih rečenica, ukoliko su preduge ili zamršene. Iznalazimo jednostavnija rešenja. Suočen sa svojom prošlošću, osećam teskobu. Iščitavamo unose, jedne za drugima. Ne zastajemo.
Od Nebojše već drugi dan kako ne stiže ni reč.
Uveče se nalazim u Almaškoj ulici sa Gabijem i Milanom. Snimamo Almaška VIII. (32:28)
(734)
10.11.2021.
U poslednjim danima slabo uspevam da čitam. Mrcvarim Laslo Vegelov roman Memoari jednog makroa. Ne mrcvarim je toliko zbog samog teksta, koliko zbog svoje bezvoljnosti i istrošenosti. Vegel pisac Memoara jednog makroa i Vegel pisac Novosadskih dnevnika, neuporedivi su, njihov ton je drugačiji jedan je vrcaviji i nihilističkiji, a drugi trom i moralističar. Ono što mi privlači pažnju su komentari pisani grafitnom olovkom po margini. Knjigu sam uzeo iz biblioteke i ne znam ko je autor tih komentara, ali bih voleo da sretnem tu osobu. Dodaje zareza na mestima gde nedostaju, menja oblike glagola i, u nekoliko navrata, žali se na prevod, podvlačeći deo teksta i pišući na margini: Tišmin prevod, prevod, loše prevedeno ili samo Tišma.
Zabavlja me pomisao šta bi autor ovih komentara pisao na marginama Novosadskog dnevnika. Izgleda da siroti Vegel nema sreće s prevodiocima ili je u biti problematika redosleda reči i drugih odlika mađarskog i srpskog jezika.
Lit. Laslo Vegel, Memoari jednog makroa
(735)
11.11.2021.
Budim se iscrpljen i zgužvane svesti od loših snova. Po rasanjivanju se sećam samo nekakvih rita sna, ali veze među njima ubrzano isparavaju.
D. biciklom odlazi na konsultacije. Spremam decu, pa izlazimo u šetnju. Vodimo i kerušu sa nama. Uzimamo usputni doručak. Sin se uznemirio, pa skraćujemo rutu. Nosim ga u marami, ununavajući ga do ivice sna, ali ipak nije uspeo da zaspi.
Starija ćerka mi pomaže da spremimo ručak.
Uveče se nalazim sa Igorom, Vladom i Humanom. Snimamo teme koje smo prosviravali na prethodnoj probi.
(736)
12.11.2021.
Nikakvih vesti ni od oca, ni od Nebojše, ni od automehaničara. D. odvodi stariju ćerku do stomatologa, ali joj ona ne vrši popravku. Čisti joj zube. Upoznaju se. Sledeće nedelje će joj izlivati šestice. Do popravke će ići obilaznim putem.
Odlazim po mlađe u vrtić. Sinu je vreme za spavanje i razdražljiv je. U stanu, prilikom izražavanja nezadovoljstva, baca kamenicu i pogađa me u čelo. Odlučujem da odigram suprotno impulsu. Zagrlim ga i odlazimo na trosed. Čitam knjigu njemu i mlađoj ćerki.
Keruša se sve vreme vrzma oko mene. Katarakta joj je prilično uznapredovala i misilim da je haotičnost dečjeg prisustva primorava na povlačenje. Prethodne večeri sam je vodio na probu. Spavala je iza mene na fotelji.
San od prethodne noći se vraća u nekakvim krnjim otiscima. Sanjao sam, ili to moje misli izvode dok mislim o snu, da se svet ponaša kao nekakav dvodimenzioni prikaz, kao da je odštampan na nekakvom limu, i ugiba se. Niko to ne primećuje. Pitam nekakve ljude, prolaznike. Odmahuju mi rukom, ili odbruse nešto, pa se s osećanjem istisnutosti iz društva, iz socijalne sredine, istiskujem i iz sna.
(737)
13.11.2021.
Još je bio mrak kada se sin isteturao iz spavaće sobe i došao kod mene na trosed. Kaže mi: Oću nešto gizem! Odvraćam ga: Lezi, još je noć! Ići ćemo kasnije. Umirio se kraj mene. Zaspali smo.
Oću gizem! Plavi se dvorišni prostor iza stakala terasnih vrata. Pomišljam: razdanjuje se. Čuje se kreštanje ptica. Koliko može biti sati, pitam se i trljam oći. Oću gizem! Vuče me za majicu. Ustajemo.
Keruša ima drhtavicu. Dahće i pripija se uz mene. Pokušavam da vidim radno vreme veterinara, ali od sinoć nemamo internet u stanu. Proveravam preko telefona, rade od 9 sati. Sa D. dogovaram raspored. Odvešće kerušu kod veterinara, pa stariju ćerku na glumačku sekciju. Ja ću povesti sina na posao.
Kasnije mi javlja da su krenuli ka veterinaru, ali su pošli natrag ka stanu, pošto se keruša ponašala normalno.
Popodne joj se vraćaju drhtavica i dahtanje. Da li je ovakva zbog napredovanja katarakte ili je u pitanju opet nešto s bešikom?
Tokom večernje šetnje, prolazim pored autoservisa i na parkingu vidim svoj automobil. Pokriven je lišćem.
Interneta u stanu i dalje nema.
(738)
14.11.2021.
Čitav dan je protekao u nekakvoj udobnoj utrnutosti. Činim obične stvari, izvodim kerušu, pomažem D. oko teksta, usisavam stan, brišem podove, prozore… Nemam volje za dužim čitanjem. Osim Hronika, drugo ne pišem, jer mi je zamorno činiti to preko mobilnog telefona.
Popodne izlazimo u šetnju do centra kako bi kupili deci kokice ili kolač (svakom po želji). Tata mi piše da je u bolnici. Dobija kiseonik.
Čitavo veče, kao da mi je svest anestezirana. Čitam deci i zaspivam u farmerkama.
(739)
15.11.2021.
Budim se izmrvljen mislima i snovima, pa ih sortiram, još ležeći u krevetu. Tata je u bolnici. Interneta i dalje nema. Čujem D. i sina kako se prepiru. Njemu se očigledno ne spava. Odlazim u spavaću sobu i ležem između njih. Ljut je i šuta me. Ustajem.
Odlučujem da se istuširam. Pozivam ga da pođe sa mnom.
Još nije svanulo. D. budi devojčice. Jutarnja rutina.
Pratim stariju ćerku u školu i izvodim kerušu. Krećemo se Gundulićevom ulicom. Magla je gusta. Sa D. pratim mlađe u vrtić, pa produžujem ka poslu trotinetom.
U prepisci s tatom, pišem mu u vedrom tonu, dozirajući rečenice tako da ne ispadne da sam bezosećajan i dalek. Ne smem da mu dozvolim da potone.
Ništa od auta, ništa od interneta. Pozivam službu za reklamacije. Izvesni Strahinja mi kaže: Naša služba radi na tome. Kvar će biti otklonjen u najbržem mogućem roku.
Odgovaram mu: Dragi Strahinja, najbrži mogući rok je samo prazna floskula bez vremenske određenosti.
Ubrzo shvatam da je ta služba potpuno beskorisna. Ništa neću rešiti s njima. Izbacuje mi nabubane fraze. Pomišljam, jedina razlika između Strahinje, Vladane, Nemanje i Marka, u odnosu na automat, ogleda se u tome što se pomenuti katkad oznoje u promišljanju odabira naredne fraze koju treba da upute korisniku.
(740)
16.11.2021.
Po buđenju, razmenjujem par poruka s tatom. Iščitavam vreme s gornjeg desnog ugla ekrana telefona. Pola šest.
Proveravam preko telefona dostupnost kućnog interneta. Pokazuje jak signal i poruku bez pristupa internetu.
Sin se budi. Donosi mi knjigu i čitam mu, dok ležimo pruženi na trosedu. Budim ćerke. Jutarnja rutina.
Prepodne, još jednom pozivam kolcentar. Operater me upućuje da učinim dve stvari, napišem mejl i da po prijemu računa reklamiram iznos.
Pišem im prvi mejl.
Nalazim se s Laslom Vegelom kod njegove zgrade. On i Aniko, imaju nekoliko naočara za popravku. Kažem mu da sam pročitao njegov dnevnik, te kako ima više problema. Postepeno ih iznosim. Postoji problem prevoda, kažem mu, zatim izostanak lekture. Čitave devedesete su upakovane na dvadeset strana. Generalno, u odnosu na druge njegove knjige koje sam čitao, ovo je prilično tanko. Umesto opravdanja kaže, bio sam u gužvi oko izdavanja, Arpad je prilično lošeg zdravlja, nisam imao srca da mu kažem da to ne čini i sl. Pominje poznanstvo s Kišom (posezanje za nekakvim autoritetom?), pa kaže: Kada smo bili urednici, načinili smo izbor dela koja treba prevesti s mađarskog jezika. On to nije hteo da radi, nije hteo da prevodi. Pitao sam Danila, ko su najbolji prevodioci. Znate, bio je nepogrešiv u tome. Napisao je listu i na prvo mesto stavio Aleksandra Tišmu, a na drugo mesto je upisao Arpada Vicka. Kažem mu da sam čitao puno knjiga koje je preveo s mađarskog Sava Babić. Nabrajam imena pisaca koje sam čitao u Babićevim prevodima (Bela Hamvaš, Đula Krudi, Peter Esterhazi itd.). Čitao sam, uzvraća, neki Babićev prevod jednog Kertesovog dela i… nakon kraće gestikulacije talasanja dlana: nije to baš to. Rekao sam tada da žurim i da se ne mogu baviti time.
Gotovo je sigurno da mora da postoji puno odstupanja izmđu prevoda i originala, primera radi, kažem Laslu, red reči u rečenici, kao i konstrukcije rečenica, nužno moraju pretrpeti izmene kako bi se prilagodile pravilima jezika na koji se prevodi. Ali, Babićevi prevodi, iako možda nisu najverodostojiniji, ipak su pismeni i u duhu su srpskog jezika.
Predveče, Milan javlja da, ipak, neće biti u mogućnosti da sviramo večeras. Pozivam telefonom Gabija i pomeramo susret za petak.
Čitam deci pred spavanje. Dve knjižice iz Zlatne biblioteke mlađuj ćerci i sinu, pa jedno poglavlje Doktora Proktora starijoj ćerci. U jednom trenutku, čitajući, ubacujem test reči, pa shvatam da niko nije odreagovao. Spavaju.
Interneta i dalje nema. Na mobilnom telefonu čitam mejl koju mi je poslala službenica Telekoma. Puno pisanije, a ništa rešenije. Šaljem joj odgovor u vidu pesme.
(741)
17.11.2021.
Donosim odluku da svoju prepisku s telekomunikacionom kompanijom učinim javnom. Postavljam je na svoj blog na stranici Donkihotovanje danas, u teoriji i praksi.
Nalazim se s Laslom. Dajem mu kesu s opravljenim naočarima. Ponovo govorimo o dnevniku. Govorim mu o poziciji mlađih generacija, o drugačijim viđenjima, pominjemo migrantsku krizu. Poredi je s izbegličkom krizom devedesetih. Kaže, postojali su lokalni ekstremisti koji su tukli izbeglice. Govorimo o Novom Sadu. Kaže da Novi Sad ima veliki kulturni potencijal. Oponiram mu, ali mi se ne suprotstavlja. Otvoreno kritikujem EPK, znajući da je podržao kandidaturu, o čemu već i piše u svom Novosadskom dnevniku. Kaže mi da je uglavnom poznato da EPK koriste lokalne vlasti zarad pranja novca, izuzev par slučajeva. Navodi gradove u Austriji i Nemačkoj. Pitam ga za pisanje…
Odlazim prema vrtiću, s nekakvim osećanjem nedorečenosti. Valjda nije moglo da bude drugačije, pomišljam.
Ne uspevam da odvojim vreme za čitanje. Pisanje preko telefona me zamara. U optici imam puno posla. Takav je dan. Tek pred kraj smene, uspevam da odvojim vreme i odgovorim na mejl druge službenice. Ona mi šalje kratak mejl, apeluje na moje strpljenje, ali mi ne nudi rešenje. Pre optike sam posetio njihovu poslovnicu, službenica mi na pitanje o dužini roka za otklanjanje smetnje kaže da se radi o periodu od 48 sati.
Uveče čitam deci. Sin i starija ćerka su zaspali tokom čitanja. Mlađa ćerka se izvukla iz sobice i otišla kod mame. Ustajem, oblačim farmerke i džemper, pa izvodim kerušu. Na čistini kod parkinga, posmatram mesec iznad susedne zgrade. Beo je i odsutan, kao da se rasipa u mlečni halo iz podsvesti.
(742)
18.11.2021.
Postaje rutina. Pratim decu, prvo stariju ćerku u školu, pa mlađe u vrtić, i onda trotinetom klizim ka poslu.
D. je završila konsultaciju, pa me je sačekala na biciklu, pred školom. Vraćamo se u stan, obavljajući usput nabavku. Zatim, odlazimo po mlađu decu.
Oko trinaest časova, dolazi čovek kog je D. pozvala da me izmasira. Puna dva sata radi na saniranju mojih pršljenova i išijalgije koja me muči poslednjih dve nedelje.
Starija ćerka i ja odlazimo trotinetima u optiku. Odatle: čas u muzičkoj / optika / čas engleskog. Čitam sinu. Zaspao je u dnevnoj sobi. Zatim čitam poglavlje iz knjige Emil iz Leneberje, Astrid Lindgren.
Uveče, pišem.
(743)
19.11.2021.
Već danima unatrag ne uspevam da postavim unutrašnju tačku usidrenja i posvetim se svojim stvarima. Umesto toga, svo delovanje svodim na rutinu.
Ovog puta Gabi šalje mejl u kom nas obaveštava da se ne oseća najbolje. Proba u Almaškoj se odlaže za narednu nedelju.
Optika: u priličnoj meri iscrpljujuć dan.
Uveče slušam muziku iz ere fonografa. U nekoliko navrata zaspivam za računarom.
(744)
20.11.2021.
Sin i ja pratimo stariju ćerku do blagajne Spensa, odakle sa svojim razredom odlazi na klizanje. Nas dvojica idemo u optiku. Tamo nas već čeka Slox. Obavljam mu pregled i menjam stakla u naočarima. Došao je iz Beograda zbog toga. Pričamo istrzano, jer sin postaje razdražljiv zbog primicanja njegovom vremenu za spavanje.
Mlađa ćerka već nekoliko dana čuva jednu bubamaru s dve tačke, u drvenoj kutiji iz njihove kuhinjice. Dno kutije je obložila presloženom krpom. D. misli da je bubamara mrtva, iznosim mišljenje da je možda u nekakvom periodu hibernacije. U svakom slučaju, na D-in predlog koji je i ćerka prihvatila, bubamaru ostavljaju napolju, pored ćerkine lipe.
Dok deca gledaju animirani film, povlačim se u dečju sobicu, pa dok sedim na ivici kreveta, usmeren prema prozoru, posmatram dvorište zgrade i sviram klasičnu gitaru.
Predveče nas posećuje Igor Štanglicki. Veče provodimo u prijateljskom razgovoru.
Kasnije, snimam novu epizodu svog podkasta.
(745)
21.11.2021.
Lit. Jasmina Ahmetagić, Proza duše
Poglavlja: Strasti i lamenti Borisava Stankovića i Umenik poraza: Veljko Milićević
Vraćam se crtežu. Linije su mi nesigurne i valovite, odlaze u iskrivljenje. Prija mi proces. Iako je ishod osrednji, osećaj zadovoljstva me ne napušta.
Uveče razmenjujem poruke s tatom.
Umeto čitanja, spuštam knjigu uz uzglavlje, tek da bude na dohvat ruke. Ne otvaram je. Ležim na leđima, zatvorenih očiju.
(746)
22.11.2021.
Jutro.
Senke se razlažu. Plavetnilo neba se ubrzo gubi. Asfalt, opalo lišće smrvljeno na trotoaru, rasušena glib, parčići otpadaka, sve se svodi na istovetnu teksturu. Odsustvo senki čini da sve izgleda kao da pluta u nekakvim uzajamnim paralelnostima, ali ipak međusobno nezavisno i razjedinjeno. I sam takav, klizim prema poslu, s osećanjem raščaurenosti i nepripadanja. Poprimam odlike prostora.
Oko podneva, s Mlađom ćerkom pozivam tatu putem vibera. Izašao je iz bolnice.
Sa starijom ćerkom odlazim u optiku, kako bih je odveo do muzičke škole i pokupio nakon časa. Obavljam preglede i brusim sočiva za naočare. Napolju se smrkava i kiša se pojačava.
Sa Milanom i Gabijem snimam Almaška IX.
Uveče, dok preslušavam snimak, pišem. U nekoliko navrata mi se dešava da zaspem sedeći pred monitorom.
(747)
23.11.2021.
Razvedrilo se, zaključujem posmatrajući okvir krovnog prozora. Spoljašnjost je samo ta plavet.
Na velikom odmoru, preslušavam snimak ženskog pevanja koje mi je Igor Stević poslao s idejom da osmislim pratnju. Snimak se ponavlja. Hvatam pevane tonove i skiciram harmoniju. Pozivam ga telefonom i dogovaramo termin snimanja.
Lit. Jasmina Ahmetagić, Proza duše
Završavam čitanje knjige. Nakon smene u optici, vraćam knjigu u biblioteku i nastavljam ka stanu.
Nalazim se s Gabijem u Almaškoj. Snimamo tri improvizacije, ukupnog trajanja oko dvadeset i pet minuta.
(748)
24.11.2021.
Vraćam se novom tekstu. Ispisujem nekoliko rečenica i njima otvaram prostor. Za sada ostavljam tekst, otvoren i nerazrešen. Potrebno mi je da s te strane ne osetim zid. Nedeljama unazad, tekst ne pišem s lakoćom, već puzim kroz njegove zamrse i čvorove.
Mislio sam da odem u Suboticu, ali sve što se događa, odvija se mimo plana. Naposletku prihvatam to, ali tek pošto se sudarim s tim okolnostima i izjedem se zbog njih.
(749)
25.11.2021.
Vreme mi izmiče, fokus je slab. Uklješten obavezama, obavljam bazične aktivnosti.
Stariju ćerku vodim kod stomatologa. Dok sedi u stolici, čitam joj poglavlje Doktora Proktora.
Na bendkemp stranicu postavljam snimak koji smo preključe načinili Gabi i ja. Imenujem ga kao Iznenadno odsustvo.
Uveče, Igor mi javlja da je zaboravio na izvesne obaveze, te da snimanje moramo pomeriti za drugi dan.
(750)
26.11.2021.
Budim se potpuno dezorjentisan, ali se sna i izvesnih njegovih slika sećam prilično jasno:
Sa decom sam išao u neki hrvatski primorski grad (Dubrovnik?). Sin istrčava iz autobusa, pa jurim za njim. Nosim gitaru u ruci i vučem ćerke za sobom. Ranac mi ostaje na sedištu. Sustižem sina pred carinskom kontrolom(?). Traže mi da otvorim kofer gitare i pitaju me, upirući prstom u pakovanje žica: šta je to?
Izlazimo napolje, ali nigde ne vidim naš autobus. Vučem decu sa sobom. Probijam se trotoarom s preglomaznim koferom za gitaru. Nailazimo na neku riblju pijacu. Sve je onako kako mi je neko govorio da će biti. Tragovi prethodnog sna?! Pitam čoveka u uniformi, što sedi u turskom sedu na klupi i prosi: gde staju autobusi? On se smeje i priča nepovezano, pa se setim odnekud da mi je rečeno da ništa ne očekujem od njega jer je posve lud. Tu sa uzvišenja, vidim naš autobus. Trčimo prema njemu, ali on odlazi. Osvrćem se, nema ćerki.
(751)
27.11.2021.
Oko 2 sata iza ponoći, budi me klopot kiše u oluku i lupkanje o lim simsa. Prelistavam vesti, u nameri da utrnem svest i ponovo zaspem, ali efekat je suprotan.
Oko četiri i trideset obavljam set preporučenih vežbi istezanja za kičmu,a nakon toga, čitam. Oko pet sati, bat kaplji o sims se proredio. Pretpostavljam da je kiša prestala da pada.
Radno jutro u optici. Sa Igorom Stevićem dogovaram popodnevni termin za snimanje tambure (za potrebe muzike za seriju na kojoj radi).
Snimamo tokom poslepodneva.
(752)
Da li u ovom trenutku postoji važnija i usijanija pozicija u državi od pozicije ministra za zaštitu životne sredine? Naši gradovi u poslednje dve godine redovno iskaču na listama najzagađenijih gradova na svetu, često zauzimajući prva tri mesta. Da li je to sportska disciplina u kojoj želimo da usavršavamo i zlatna medalja kojoj stremimo?
Neophodno je da se s vremena na vreme upitamo o sopstvenim kompetencijama, bez obzira na posao koji obavljamo. Prirodno je pitati se, a sa druge strane pitanje je i časti. Ne mora sve biti onako kako izgleda. Recimo to ovako: kada brod tone, i kapetan pritrči u susret nekom bedniku, pa kaže: Izuzetno cenim tvoje sposobnosti, tvoje vrline, kao i sposobnost donošenja važnih odluka, te iz tih razloga te imenujem za kapetana. Pa svoju kapu natakne tom sirotanu na glavu, i dok ovaj zbunjeno trepće, bivši kapetan trči prema spasilačkom brodu. Dakle, bivši kapetan ne ukazuje čast, već osuđuje na utopljenje.
Kako drugačije tumačiti činjenicu da se na poziciji ministra nalazi osoba sa završenom ekonomijom na Megatrend univerzitetu? Zar nemamo univerzitetski obrazovanih ekologa našireg spektra? Baš ni jednog?
Postoji i pitanje koje se odnosi na smer. Ministar zaštite životne sredine treba da zastupa interese zaštite životne sredine prema državi, a ne obratno. On, ona, ono (pišem u univerzalnom ključu) ne sme biti primarno predstavnik države prema pitanjima ekologije. U suprotnom, eko sistem vlasti je potpuno izbačen iz ravnoteže.
Čitajući tekstove sa sajta Ministarstva za zaštitu životne sredine, pronalazim Prvi nacrt zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance. Posebno mi privlači pažnju Član 5.
Prenosim ga u celosti:
Izuzeci od primene
Član 5.
Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na:
1) vojna postrojenja ili skladišta;
2) opasnosti prouzrokovane jonizujućim zračenjem koje potiče iz supstanci;
3) transport opasnih supstanci drumskim, železničkim i unutrašnjim plovnim putevima, morem ili vazduhom, kao i direktno povezano privremeno skladištenje, uključujući utovar, istovar i transport iz jednog u drugo prevozno sredstvo na dokovima, pristaništima ili ranžirnim stanicama, izvan kompleksa;
4) transport opasnih supstanci cevovodima, uključujući pumpne stanice, izvan kompleksa;
5) eksploataciju, i to: istraživanje, vađenje i preradu minerala, u rudnicima i kamenolomima, uključujući i putem bušotina, osim na komplekse navedene u članu 4. stav 2. ovog zakona;
6) istraživanje i eksploataciju minerala na moru, uključujući ugljovodonike;
7) skladištenje gasa u podzemnim lokacijama na moru, uključujući kako lokacije namenjene skladištenju, tako i lokacije u kojima se sprovodi istraživanje i eksploatacija minerala, uključujući ugljovodonike;
8) deponije otpada, uključujući podzemna skladišta otpada, osim na komplekse navedene u članu 4. stav 2. ovog zakona.
Prvi nacrt zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance, str. 4
Budući da se pominje u citiranom tekstu, dodaću i da je član 4. stav 2. Predloga ovog zakona sledeći:
2) lokacije hemijskih i termičkih postupaka prerade otpada i skladištenja u
vezi sa tim postupcima, a koji uključuju opasne supstance;
Prvi nacrt zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance, str. 3
Da li sam pročitao reč more? Odakle je ovo prepisano i s kog jezika prevedeno? Ili, možda autori misle na Jonsko more preko Albanije ili Jadransko preko Hrvatske ili Crne Gore. Ima li Srbija nekakav izlaz na more koji treba da obuhvati ili izuzme u svojim zakonima?
Interesantno je da su izuzeta vojna postrojenja, transport (od velikih udesa, zanimljivo), ali ono što mi je posebno privuklo pažnju je i tačka 5, na osnovu koje delovanje ovog zakona izuzima eksploataciju, i to: istraživanje, vađenje i preradu minerala, u rudnicima i kamenolomima, uključujući i putem bušotina, odnosno sve ukazuje na jednu litijuma gladnu kompaniju. Koliko je zakona usvojeno u poslednje dve nedelje koji tangiraju Rio Tinto?
Dok Ministarka čeka studiju, kompanija kupuje zemljište i utiče na izmene infrastrukture.
Budući da je Vlada Republike Srbije izglasala zakone o referendumu i eksproprijaciji, danas je počela blokada puteva širom zemlje. Kako ne vidim mogućnost da je u uslovima ignorisanja moguć dijalog, čini se da drugog rešenja i nema.
Do tada, kao što je uostalom slučaj i sa litijumom, zemaljski dani teku pod zemljom.
(753)
28.11.2021.
Ne valjaju dani kad su mi misli ozvučene.
Bojan Savić Ostojić, Ništa nije ničije str. 43
Gabi je poslao mejl. Ne oseća se dobro. Odlažemo susret u Almaškoj.
Asistiram D. oko radionice. Popodne odvodim stariju ćerku na klizanje koje je organizovala njena učiteljica za zainteresovane učenike. Isprva stojim uz tribine i posmatram je kako nesigurno ide uz ogradu. Isprva se kreće uz drugarice, ali se osamljuje. Ostao sam da je posmatram po njenoj želji. Prethodni put sam je ostavio nasamo s razredom. Posmatram i drudge klizače, pratim pokrete koje izvode, kako se kreću i kako zaustavljaju. Nikada nisam klizao. Bilo je oko polovine smene kada sam primetio da već nekoliko krugova ide sama. Izašao sam u hol i iznajmio klizaljke. Drugu polovinu smene se krećemo zajedno. Puštam je da me vodi i pravim se smotaniji nego što jesam. Zadovoljna je. Smeje se kada se okrenem u mestu.
Lit. Bojan Savić Ostojić, Ništa nije ničije
Daniel Kovač, Sedam dana u životu, Uvek može surovije Portal Pančevo.City
(754)
29.11.2021.
Odmotavam nepregledan niz obaveza. Nakon jutarnje rutine i praćenja dece do škole i vrtića, stižem do optike da ručno izbrusim stakla iz jednih naočara u druge. Škola. Na putu ka stanu svraćam do Zenit knjižare i kupujem novoobjavljen prevod romana Volfganga Hilbiga, Ja, kao i knjigu koju mi je Nebojša pomenuo u mejlu.
Pred zgradom susrećem D. kako uparkirava automobil. Dok pričamo na parkingu, pored našeg automobila, jedna žena skreće preoštro i nabija auto na stubiće uz ulicu. Čujemo kako dodaje turira motor, ali se točkovi vrte u prazno. Iz gepeka uzimam mali ručni ašov i potkopavam stubić. Tu se nalaze i dvojica čistača iz JKP Čistoća i zelenilo. Jedan od njih podmeće dizalicu i njom podiže auto. Dete plače na zadnjem sedištu. Potkopavam još pored stubića kako bi mogao da se obori. D. me požuruje. Zakasnićemo na zakazan razgovor. Trebaš I.(!), kaže mi.
Nakon razgovora, odlazim u stomatološku ordinaciju na zakazanu intervenciju.
Vodim stariju ćerku u optiku. Danas ima čas u muzičkoj školi. Vraćamo se na dva trotineta u stan. Uveče, pripremajući se da čitam s donjeg ležaja, zaspivam u farmerkama.
(755)
30.11.2021.
Sanjam loše. U prvom snu, nalazimo se u našem stanu, koji mi je potpuno nepoznat. Sav je izdužen i ima mnoštvo nekakvih soba u koje se pristupa iz tog dugog, uskog i mračnog hodnika. Prvo zatičem sina kako se igra slažući kamenje, dok se nad njim iz zida izdužuje nekakvo groteskno lice. On ga ne primećuje. Uzimam stolicu i razbijam je u paramparčad udarajući u to lice zida. Sin me gleda zbunjeno. Tu u snu su i D. i ćerke. Govorim im da se nešto dešava, ali me niko ne sluša. Niko se ne obazire na moje reči. U jednoj sobi čujem kako nekakav nežan i zavodljiv glas peva nekakvu umirujuću pesmu. Osvrćem se i hvatam da dopire od spolja. Otvaram prozor, i shvatam da dolazi iz oluka. Tu uočavam da nam je stan u potkrovlju, te da se tu, od te naše sobe, pruža još jedno krilo zgrade. Zovem D. Kažem joj: Slušaj! Čuješ li kako peva? Ona prilazi prozoru, uspinje se na sims i uzdiže se prema krovu kako bi uho približila oluku. Ne obazire se na moja dozivanja i upozorenja, da je klizavo, da je visoko, da je može naglo uplašiti itd.
Budim se na donjem ležaju, utrnut i otečen od lošeg položaja. Čitam sa displeja mobilnog telefona: jedan sat i dvadeset minuta. Budi se i ćerka. U dnevnoj sobi joj čitam jedno poglavlje iz knjige o doktoru Proktoru.
Zaspivam na trosedu u dnevnoj sobi. San je prilično istumban i haotičan. Bežimo iz nekakve laboratorije koja je ujedno na aerodromu, te u jednom trenutku prolazimo kroz hodnik nekakve kovid bolnice ili nečeg sličnog. Neki od naših progonitelja imaju mogućnosti da budu nevidljivi, da imaju neprirodnu snagu i slično. Prilikom bekstva, skidam garnišnu zavese i koristim je kao motku. Porodicu ne vidim, jer se krećem prvi, ali osećam da su tu, odmah iza mene. Mlatim tom granišnom u vazduhu povremeno ugarajući u nešto nevidljivo, što potom pada oboreno na tlo. Prolazimo uskim preosvetljenim hodnicima. Neki avioni poleću, prepoznajem po zvuku, a zatim, katkad, sa retkih prozora vidim prostranstvo pisti i delove aviona, zaklonjenih zgradom. Garnišnom ponekad udarim u nevidljivo i uz sam plafon. Shvatam da gmižu uz zidove. Ulazimo u lift. Spuštamo se. Kada se vrata otvore, zatičem jedno od tih bića u obličju visoke i vitke žene, ravne crne kose. Shvatam da je ona jedna od njih po načinu na koji su joj blesnule oči kada nas je ugledala. Udaram je garnišnom u međunožje i guram je unatrag. Na moj pokret se smeje i izvlači nekakav uzan i elegantan pištolj iz kaputa. Puca nasumično, ne uspevajući da me pogodi, ili ako me je i pogodila, to ne osećam. Misliš li da ćeš me tako zaustaviti (!), krešti mi kroz cerekanje. Možda ne tako, ali ovako da, izgovaram dok drugi kraj garnišne prebacujem preko gelendera i nju tom polugom prebacujem iza ograde u ambis. Dok pada, primećujem izraz zbunjenosti na njenom licu.
Budi me alarm: 6:25.
Kako bih dao priliku da se ukućani probude na miru, sa sinom odlazim u kupatilo. Pere svoje kamenje koje je juče bojio vodenim bojama. Bled plav pramen se izdvaja od kamene hrpe i otiče u slivnik. Brzinski se tuširam i izlazim. Naša vremena se sudaraju u nerazmrsivo, a svako presecanje čvora nas otuđuje.
(756)
Osećam se razjedinjeno, a obaveze se nagomilavaju i usložnjavaju.
Otkazujem sve probe i susrete za ovu nedelju.
Vodim stariju ćerku u optiku, kako bih s njom vežbao matematiku za sutrašnji kontrolni.
Vraćamo se, žureći da stignemo na njen čas engleskog, ona na biciklu a ja na trotinetu. Vozim jendom rukom, dok se drugom držim za njen korman kako bih joj dao dodatno ubrzanje.
Osećam jak bol u zglobu domalog prsta leve ruke.
Zaspivam čitajući starijoj ćerki, ali se i budim pola sata kasnije, utrnut i ukočen. D. radi za računarom, daleka, neuklopljiva i bela od svetlosti monitora. Naposletku, ustaje i dobacuje, krećući se ka spavaćoj sobi: ležem.
Ostajem da ležim na trosedu i razlistavam sva značenja odabira reči, njene zvučnosti, glasnoće, gesta…
Otrovan.
Kasnije, na putu ka toaletu, otvaram vrata spavaće sobe, svi su pokriveni. D-ino lice je obasjano svetlošću telefona. Spušta ga, pita me: da li hoćeš da legneš kod nas?
Ne želim, odvraćam zatvarajući vrata, svestan mnoštva ugrađenih značenja u svojim rečima.
(757)
1.12.2021.
Konsolidujem svoje stanje. Neophodno je obaviti sve pripreme za sutrašnji pregled. Obavljam sve neophodne pripreme. Činim to potpuno mehanički. Čudno je, iako se osećam isprazno, nije mi poremećeno osećanje celovitosti.
Daniel je na svom jutjub kanalu objavio skicu pesme Kao zveri.
Uveče, otuđenje. Niti mogu da pišem, niti da sviram. Prostor postaje ono što jesam, slabo osvetljen prazan prostor.
Otrovan.
(758)
2.12.2021.
Lit. Lit. Bojan Savić Ostojić, Ništa nije ničije
Dušan Matić, Buđenje materije
Trebao sam da pretpostavim da se rad s državnim službama ne može okrenuti na drugu stranu, te ako nije pljačka, povući će na javašluk.
Uzaludno sam proćerdao vreme. Ipak, stižem taman na kraj ćerkine stomatološke popravke. Odvozim ih pred zgradu, pa parkiram automobil u garažu. Starija ćerka i ja idemo natrag u optiku. Predveće ima čas u muzičkoj školi. Ponela je u torbi sveske i knjige kako bi smo uradili školski domaći.
Daniel mi javlja da je izbrisan moj komentar na njegovu pesmu. Otvaram njegovu jutjub stranicu i vidim broj komentara je jedan, ali ispod toga - prazan prostor. Ponovno ispisujem istovetan komentar. Po osvežavanju stranice i on nestaje.
Napisao sam:
dRES KOD: fantomke.
Mi nismo ljudi,
mi smo vlažna bića.
Swamp people have the power!
Ponavljam još jednom, dešava se ista stvar. Izgleda da ubadam ključne reči nekom algoritmu. Iz tih razloga ih prenosim.
U povratku iz opztike žurimo, ćerka na biciklu a ja na trotinetu, kako bi stigla na čas engleskog.
Munjeviti mir. D. izlazi, mlađi spavaju, a starija ćerka je u školi jezika. Samo keruša i ja. Pristavljam vodu za kafu.
Sedim za računarom i pišem. Čuo sam klik prekidača ketlera, ali nemam snage da ustanem.
Činim oštre rezove i donosim gruba rešenja. Ukidam svaki manir. Na mejlove odgovaram sažeto i direktno, pa kako izađe.
(759)
3.12.2021.
Odgovaram Stevanu u vezi pitanja oko teksta na zadnjoj korici knjige. Voleo bih da stražnja korica bude ćelava od teksta, pišem mu. Knjiga nije video kaseta da joj je potreban sažetak na stražnjoj strani.
Uvek treba polaziti od pretpostavke da je doba u kome živimo zapravo doba gluposti i osrednjosti, rekao je sinoć Daniel, kada smo razgovarali na temu audio produkcije. Ako bih radio ono što se radi i povlađivao onome što je moderno, uvek bih kasnio za savremenošću i ispoljavao bih samo žabokrečinu mediokriteta, jer razlika između modernog i savremenog se ogleda u roku trajanja, gde je moderno zastarelo, ali još uvek obuhvaćeno onim vremenom izreženim na deklaraciji, odnosno pre isteka roka i stavljanja van upotrebe.
Sve me je ovo podsetilo na jednu anegdotu koju je u svom Dnevniku I napisao Nebojša Vasović, a koju mu je ispričao jedan pisac koji je otišao u nenajavljenu posetu Isidori Sekulić. Taj pisac je zatekao Isidoru kako riba patos. Posetilac se, kako piše N.V., snebivao neznajući kako da započne razgovor. Primetivši to Isidora mu je rekla: Nemojte se ništa čuditi. Ovo bi isto i Vi trebali da radite ─ što češće. Ako ni zbog čega, a ono zbog Vašeg književnog stila.
(760)
4.12.2021.
Nakon ćerkinog časa glume, s decom odlazim u Suboticu. Gepek je pun poklona. Vozim vodeći računa da ne prebacujem tri hiljade obrtaja. Posećujem prvo oca i njegovu porodicu, a zatim posećujem majku, sestru i sestrića. Večito, nedostatak vremena. Dva sata na jednom i nepuna dva sata na drugom mestu. Kada primetim da deca gube kontrolu, najavljujem im polazak. Sin je zaspao u autosedištu.
Tenzija popušta tek dok vozim natrag, ali se ne povlači bez posledica. U oseci ostaje talog melanholije.
(761)
5.12.2021.
Dok je starija ćeka na glumi, a sin kod D-inih roditelja, D. i ja vodimo mlađu ćerku na klizanje. Prvi put staje na led. Do kraja smena se oslobađa tek toliko da čini kratke korake, držeći ruke pred sobom.
Popodne odvodimo decu u trampolina park.
Nalazim se sa Gabijem i Milanom u Almaškoj. Snimamo Almaška X.
Pišem slušajući novi album Igora Devića: Drimkraft, Audio beleške sa mobilnog telefona 2020-21.
(762)
6.12.2021.
Razdanjuje se. Sin, keruša i ja pratimo stariju ćerku u školu, a onda odlazimo po automobil u garaži.
Paučinasto jutro. Maglena koprena nad Dunavom ugušuje konture mosta. Vozim na posao bez muzike. Kabinu ispunjava zvuk motora i šum vazduha usmerenog na vetrobranska stakla.
Misli poprimaju odlike šuma. Ćutanje je posledica razdvojenosti. Razdvojenost je posledica ćutanja. Udvajanje.
Uveče odlazim na probu sa Humanom, Vladom i Igorom. Vodim kerušu sa sobom. Tokom probe spava sklupčana na platnu u kom sam poneo umotanu tamburu. Snimamo Humanovu temu Ister.
(763)
7.12.2021.
Pratim ćerku u školu. Kad smo izašli iz zgrade, pita me: Tata, da li to pada sneg? Isprva joj odgovaram odrično, ali onda primećujem da se skrama zadržava na automobilskim staklima.
Parkiravši automobil pred zgradom, odlazim u stan noseći bljuzgavu grudvu da obradujem mlađe.
Postavljam audio i video snimke Almaške X na internet.
Osećam se prilično prazno.
(764)
8.12.2021.
Potonuće. I pored dobre volje druge strane, ne ostvarujem komunikaciju.
Pokušavam da crtam u svom skicenbloku. Proces mi prija, ali od ishoda mi se povraća.
Uveče sam pozvan na projekciju prve epizode serije za koju sam snimao tamburu na poziv Igora Stevića. Ne odlazim na projekciju. Po kraju smene u optici, isključujem svetla i čekam da se D. javi, kako bi smo zajedno otišli po decu.
(765)
9.12.2021.
Čitam Bojanovu knjigu. Kroz tekst me vuče buvljacima i pijacama. Ushićen je. Ta mesta i ta raspoloženja se kose s mojim unutrašnjim stanjem. Mrcvarim se čitajući.
Poneo sam gitaru u optiku, ali je nisam ni izvadio iz futrole.
Večeras je, u Muzeju savremene umetnosti, projekcija kratkog filma Jesen svetskog putnika. Za potrebe muzike su iskorišćene dve pesme kafeuponoć.
Ne odlazim na projekciju.
(766)
10.12.2021.
Dovršavam čitanje Bojanove knjige. Iznenadi me kada pomene ime ponekog od autora čije sam knjige čitao. Ali, osim tog bibliožderskog raspoznavanja, ne nalazim drugu zadovoljštinu, pa završivši s čitanjem osećam olakšanje.
Vodim stariju ćerku u optiku. Odatle je pratim u muzičku školu, i dočekujem je četrdeset i pet minuta kasnije.
Uveče sviram klasičnu gitaru. Tonovi izlaze nekako tupo i odsutno. Prstima prebiram s pola volje. Odlažem gitaru u futrolu još više obezvoljen.
(767)
11.12.2021.
Pet i dvadeset ujutro, sin se budi i dolazi kod mene u dnevnu sobu. Traži mi nešto slatko. Upućujem ga da uzme neko voće i okrećem se na drugu stranu, još nerasanjen. Ubrzo se vreća, donoseći dve banane, jednu za njega a drugu meni namenjenu. Traži da mu je ogulim.
- Tata, ‘oću malo mika!
- Hoćeš da ti sipam MALO mleka (?), pitam ga nepoverljivo.
- ‘oću puno sipaš.
- Dobro, bre, Džoni, ako hoćeš puno, zašto tražiš malo?
- To se tako kaže!
Lit. Radvivoj Šajtinac, Porcelan
Popodne odlažem probu sa Igorom Stevićem. D. i ja se odvozimo da kupimo odeću za decu. Par sati kasnije, izlazimo iz tržnog centra mentalno utrnuti.
(768)
12.12.2021.
Sneg se zadržava. Ne prestaje da pada čitavog dana. Odlazim peške do optike kako bih završio jučerašnji posao. U povratku, stare cipele se raspadaju od vode.
Predveče izlazimo s decom na igralište. Vučem ih na sankama i pravimo sneška. Sneg se već zabljuzgava. Opada s grana u razvodnjenim komadima. Fljuska svuda oko nas.
Nalazim se s Gabijem i Milanom. Snimamo Almašku XI.
(769)
13.12.2021.
Odlazm peške u školu, peške po decu…
U optici se posvećujem poslu. Ni da podignem glavu. Daniel mi šalje novu pesmu naslovljenu: Mirijevski bulevar - radno. Preslušavam je nekoliko puta zaredom.
Čitam skorašnje unose. Sve je tanko i nefokusirano. Šta pišem? Vodostaj mog života na dan?!
(770)
14.12.2021.
Svaka linija, zvučena slobodnim pokretom i osluškivana rzanjem koje čini dok se ispisuje po podlozi, ukazuje se kao prikaz pukotine. Uokvirujem je nekakvom geometrijom, simulirajući prostornost kojom bih je stavio van konteksta. Odlažem olovku.
Uveče, skraćujem radno vreme optike, kako bih prisustvovao javnom času glumačke sekcije koju pohađa starija ćerka. Obukla je novu haljinu i šljokičave hulahopke koje smo kupili juče, u povratku u stan.
(771)
15.12.2021.
Pratim mlađe u vrtić, pa produžujem peške prema školi. Magla se povukla. Smrznuta ulica se proteže u daljinu. Zaleđeni komadi snega krckaju pod stopalima.
Dok hodam, unutrašnji glas podređujem novom tekstu. Hvatam nekoliko brzih beleški na presavijen papir iz džepa. Uočavam paralelnost između zvučnosti mog unutrašnjeg glasa i eksterijera kroz koji se krećem.
Popodne mi se, nakon izvesnog vremena tišine, javlja R. Pun je ljutnje koja proističe iz osećanja bespomoćnosti i bezizlasnosti. Nakon bezuspešnih pokušaja da spustim komunikaciju na rasterećenu poziciju, prekidam komunikaciju s njim.
Do uveče sam sopstvena ljuska. Starija ćerka čita bajke Desanke Maksimović. Pored kreveta sam spustio Šajtinčevu knjigu, ali ne ostajem budan.
(772)
16.12.2021.
Po razbuđivanju zatičem poruku Igora Stevića. Nasnimio je kahon, zvečke i prateće vokale i postavio je na bendkemp stranicu kafeuponoć pesmu Tolú.
Hodajući prema poslu, donosim odluku da se danas držim po strani. Još dok hodam, odluka počinje da se ispoljava. Pogled ne dižem sa tla. Drugima postajem prolaznik.
Šajtinčevu knjigu držim otvorenu na radnom stolu, ali zbog posla jedva iščitavam nekoliko stranica.
Kući se vraćam tup i premoren. Iako sam planirao da uveče, kad deca zaspu, sviram i operem kosu, zaspao sam u farmerkama na trosedu.
(773)
17.12.2021.
Sin je juče spojio popodnevno s noćnim spavanjem, pa se probudio rano, još pre četiri sata ujutro, i došao je kod mene. Na mobilnom telefonu sam mu pustio crtani film Vuk i tri praseta, pa sam otišao da operem kosu. Nije bilo šest sati kada smo zaspali, prvo on, a onda slušajući njegovo izmenjeno disanje, i ja.
Pred kraj smene u optici, odvod bureta ispod brusne mašine se zapušio, zbog čega je bure prelilo i napravilo poplavu. Mopom sam sakupljao vodu, a onda sam praznio sadržaj bureta među rešetke kanalizacije. D. me čeka s decom u automobilu u ulici Maksima Gorkog. Starija ćerka je bila na času u muzičkoj školi.
Zaspao sam uspavljujući mlađe. Zvuci iz kuhinje su me prenuli iz sna nešto pre jedanaest sati. D. je u kuhinji završavala posao oko hlebova. Obukao sam se i izveo sam kerušu. Oblaci su se prevlačili pod mesecom, čineći njegovo prosijavanje promenljivim.
Po povratku u stan, zaključujem da je suviše kasno da sviram električnu gitaru, što već danima odlažem. Dok D. sedi za računarom, uzimam akustičnu gitaru i prebiram po žicama. Oko ponoći, D. odmahuje i povlači se u spavaću sobu. Sviram još oko pola sata. Osećanje rupe u grudima se konkretizuje.
(774)
18.12.2021.
Odvodim stariju ćerku na prvi nastup s muzičkom školom. Pevaju novogodišnju pesmu u pratnji svojih nastavnika (klavir, ukulele i dve flaute). Njihovu izvedbu snimaju, pa će je uveče projektovati, da se ne bi stvarala gužva.
D. odlazi na konsultacije, pa veče provodim s decom. Gledaju crtani film, dok pripremam večeru i postavljam sto. Zatim ih kupam i perem im zubiće.
(775)
19.12.2021.
Daleki i otrovani.
D. odvodi devojčice na klizanje, a ja izlazim sa sinom u marami i kerušom. Šetamo prema Dunavskom parku kako bi video led. Oslonio je glavu na moje rame i zaspao je.
Na kratko sam se čuo sa R.
Sutra ide u bolnicu. Zdravlje mu je sve lošije. Čitavo telo ga izdaje.
Leđa su me bolela i nakon što smo se vratili u stan.
Gabi, Milan i ja snimamo Almašku XII.
(776)
20.12.2021.
Držati se postranice, današnji je imperativ. Odviše sam tup i rastresit. Može biti i da je to nekakvo refleksno kamufliranje preosetljivosti.
Na putu do posla, u automobilu slušam album Jona Gibsona, Two Solo Pieces (1977).
Oblaci su grafitni otisci.
Lit. Miloš Komadina, Čudo
(777)
21.12.2021.
Daleka si i nedosnežna
Hladna svetlosti dana
Tvoj magnetizam navlači
Na koleno oblaka
I valja se preko obilja
Neizgovorenih
(778)
Jutarnje nebo: ni oblačno, ni vedro.
Na trotinetu guram mlađu decu do vrtića. Rančići su okačeni o korman. Dalje, klizim ulicama prema poslu (bestežinski i prozračan).
Slušajući muziku, zaključujem da ona otkriva mnogo više nego što autor želi da kaže. Zato je neophodno ćutati.
(779)
22.12.2021.
Sinoć, kada su svi pozaspali, izveo sam kerušu u šetnju, a onda sam pisao i čitao do kasno. Oprao sam kosu i vratio se pisanju. Kada sam isključio računar, kosa mi je već bila suva.
Sin je ustao oko pola pet, i došao je kod mene. Ostatak sna mi je bio rastrzan. Do jutra sam bio utučen.
Odvozim mlađe u vrtić i nastavljam automobilom prema školi. Ne uključujem muziku. Zagasito sivilo jutra se ugnežđuje duboko u vidu telesnog osećaja.
***
Između poslova snimam 6 kratkih gitarskih improvizacija.
(780)
23.12.2021.
Daniel mi je na mejl poslao link ka njegovom novom singlu Kao zveri / Mirijevski bulevar.
24.12.2021.
Odvozim stariju ćerku na stajalište kod lokomotive. Odlazi na ekskurziju sa svojim razredom. Još se nije razdanilo. Sin i ja joj mašemo, dok se autobus udaljava. Primetivši njeno kiselo lice, načinih jednu od glupih faca kako bih joj izmamio osmeh.
Prepodne, odeljenska veća. Kraj prvog polugodišta.
***
Na radnoj ploči stola stoji otvorena Šajtinčeva knjiga. Između ugradnji iščitavam delove teksta. Sa zvučnika se čuje American Primitive. Počinjem sa Fejhijem, a završavam s muzikom Daniela Bahmana.
O čemu god razmišljaš svodi se na kratku prisebnost
Radivoj šajtinac, Porcelan (str.84)
(782)
25.12.2021.
Kiša ne prestaje da pada.
Kroz staklo izloga čujem pojačano šuštanje. Izvurujem iz radionice i posmatram prema ulici. Vozilo sa rotirajućim četkama se polako kreće prema slepom delu ulice, a zatom se vraća. Iznova, u mislima, reprodukujem taj šum mokrog asfalta. Postajem ravnica, glatko i ujednačeno obličje zvučnosti.
U povratku, svraćam u jednu radnju sa fotografskiom opremom i kupujem reflektor za D. Mlađu decu odvodimo kod njenih roditelja i, u povratku, obavljamo nabavku. Provodimo veče zajedno.
(783)
26.12.2021.
Odgovaram na Bojanov mejl. Pročitao je moju belešku o njegovoj knjizi. Pokušavam da mu pojasnim svoje razloge, ali nakon napisanog mejla ostaje mi utisak da sam se samo još dublje zakopao.
Daniel mi šalje svoj novi rukopis Objašnjenja nisu potrebna.
D. i ja odlazimo po decu. I dalje pada. Pred večeru im puštamo crtani film. D. se naprasno seti da sutra imaju maskembal u vrtići. Pitamo ih za želje, ali se one razlikuju od kostima koje imamo. Odlazim do tržnog centra i kupujem sinu pidžamu u stilu vatrogasca i jednodelni kostim leoparda za ćerku.
Posle 21h se nalazim sa Gabijem i Milanom. Snimamo Almašku XIII. Došao je i Vlada Rašković, postavio mikrofone i snimio nas u više kanala.
Milan i ja pričamo o iskustvima putovanja u Kinu, a zatim govorimo o prostoriji za probe. Vlada se priseća prostorije koju smo iznajmljivali u ulici Zemljane ćuprije. Prepričao je anegdotu kada su pripadnici specijalne policije, dok sam imao probu s Orkestrom Gradovi utočišta u objektu koji smo iznajmljivali, upali u susedni objekat, jedan u nizu objekata koji su se izdavali u istom dvorištu i izvršili raciju, uhapsivši momke koji su operisali s prodajom narkotika. Izašli smo s probe, nemajući predstavu o tome da se bilo šta dešavalo. Za čitavu stvar sam saznao tek sutradan, iz novina.
(784)
Čitam na trosedu.
Padaju zrnca tišine, nečujnost postaje treperenje.
Radivoj Šajtinac, Porcelan (str.93)
Kartonsku posetnicu stomatološke ordinacije ubacujem među listove i odlažem knjigu. Okrećem se na bok. Ubrzo, san.
(785)
27.12.2021.
Lit. Radivoj Šajtinac, Porcelan
Čitam sporo. Katkada imam utisak da su slučajnosti i nasumičnosti unutar teksta prošle kroz proces hermetičke fermentacije, te da su se razložili enzimi reči, srastajući i mrseći svoje vlaknaste strukture, zvučnosti i značenja u nekakvo transformisano sirište tekstualnosti, koje više nije ni poezija, a ni proza, niti je u potpunosti izgubilo njihove odlike. Kroz to tkivo, ukazuje se po koja rečenica ili stih, svojom ponornošću izmenjujući obličje kao kost, a njena belina, bilo od istine ili lucidnosti, jezičke virtuoznosti ili nasumične asocijativnosti (nerazmrsivo je jedno od drugog), zbunjuju čitaoca, te on više ne može razlučiti da li je ta belina koštanog, porcelanskog ili plastičnog porekla.
Knjiga je otvorena na random stolu. Klešta sprečavaju listove da se zatvore. Vraćam se tekstu između pregleda i brušenja.
(786)
28.12.2021.
Uveče se nalazim s Humanom, Vladom i Igorom. Snimamo Humanovu pesmu i rasviravamo još jednu temu preko Vladine bas deonice. Nisam zadovoljan svojim sviranjem. Čitavo veče se osećam odsutno.
Iza mojih leđa, keruša spava na hamamu prostrtom preko sedala fotelje.
(787)
29.12.2021.
Igor postavlja na bendkemp stranicu Kafeuponoć snimak Humanove pesme Anima. Sredio je snimak i dosnimio prateći vokal. Zvuči mnogo bolje, nego što sam očekivao. Gabi postavlja na jutjub video snimak našeg poslednjeg susreta u Almaškoj. Gordan je obradio i sinhronizovao video.
Nakon vrtića, mlađi su otišli kod D-inih roditelja, da tamo provedu popodne. Starija ćerka se vraća s ekskurzije. Radeći u optici, često pogledavam na telefon prateći poruke oko njihovog povratka. Zbog magle se kreću sporije.
D. odlazi na stanicu da je dočeka. Odatle dolaze po mene, pa idemo po mlađe. D. mi ustupa vozačko mesto. Na gornjem retrovizoru pogledavam ćerkin odraz. Ćutljiva je i ozbiljna.
(788)
30.12.2021.
Pratim mlađe u vrtić, a stariju ćerku u školu na dodelu knjižica. Odatle odlazimo trotinetom u đir. Kupujem joj doručak i odlazimo na čaj u Zenit.
Popodne čitam Šajtinčevu knjigu, Bojanov jučerašnji zapis na blogu (Bojan Savić Ostojić, Nema tih para: I tako dalje) i par fragmenata Danielovog rukopisa. Pažnja mi je rastrzana.
(789)
31.12.2021.
Ćerka i ja izlazimo prepodne, dok su mlađi u vrtiću, kako bi D. imala priliku da upakuje poklone.
U optici obavljam aktivnosti oko završetka godine. Vreme je utrnuto, na ulicama gužva.
Daniel Kovač objavljuje na svom jutjub kanalu spot za pesmu Kao zveri.
Uveče nam dolaze Prgomelje.
(790)
1.1.2022.
Dan je u nekakvom stanju utrnutosti. Kao da ništa nije moguće uraditi. Izlazimo u šetnju, svi zajedno. Nosim sina u marami i vodim kerušu o povocu. Dunavski park. Na glavnoj trasi šetališta je nesnosna gužva. Povlačimo se na klupe uz stazu prema teniskim terenima. Deca trče po travnatoj površini. Sin sakuplja puževe, prsti su mu tamni od blata kako je rovario. Sunce je blago, kad izbije kroz oblake obasjava čitav red klupa. Keruša mi leži popreko krila. Drhi zbog odjekivanja petardi. Milujem je dok se ne umiri.
(791)
2.1.2022.
Lako varničim. To je vrlo usamljena pozicija.
D. vodi devojčice na klizanje. Automobil ostavljamo na parkingu Spensa. Sa sinom odlazim u optiku. Usput kupujemo banane i jabuke. Spremam instant kafu i u polumraku gledamo na jutjubu kompilacije Blejza, njemu sada omiljenog animiranog junaka.
(792)
3.1.2022.
Da li hoćeš tursku ili instant kafu, pita me provirujući kroz otškrinuta vrata.
Ne želim kafu, odgovaram, već otrovan, dalek i okoštao u čauri.
Isprva pomišljam, iz destilata svoje duševne toksičnosti, da takvu nežnost za poneti mogu uzeti na svakom ćošku za sto dinara. Tek u poslepodnevnoj šetnji sa sinom, shvatam da je danas, budući da je treći januar, svaki od usputnih kafea zatvoren.
Vraćamo se u stan, sin i ja, on s kamenom u džepu, a ja s njegovim balans biciklom u ruci. Svako nosi svoje sidro.
(793)
Oko podneva sam odvezao devojčice kod D-inih roditelja. Pre toga smo odvezli D. na šminkanje. Sin nije hteo da ostane, pa ga vozim dok D. ne završi. Zaspao je tokom vožnje, dok smo D. odveli kod frizerke. Parkiram pred zgradom i sedam na suvozačko sedište. Keruša mi je zaspala u krilu, sin spava u autosedištu.
Popodne izlazimo da na platou Svilare vozi svoj balans bicikl.
D. uveče gostuje na RTV-u i govori o nedavno osnovanom kol centru Udruženja za mame. Sin i ja besciljašimo Spenskom i okolinom, čekajući.
Parkiram automobil u garažu i, još uvek sedeći za volanom, slušam s telefona pesmu koju mi je Daniel poslao na mejl:
Daniels lazy rag.mp3
Posle večernje rutine, odlazim na probu Kafeuponoć. Snimamo novu Humanovu pesmu Čekaj je.
(794)
4.1.2022.
Zaglavljen u čitanjima, između Šajtinčevog teksta i Danielovog rukopisa.
Čujemo se na kratko popodne. Prelazimo tek par stranica. Ništa veliko. Uostalom, svaki početak je uobičajeno takav: spor, bojažljiv i neuhodan. Odakle dolazi taj oprez, iz čije nesigurnosti?
***
Trošimo se neujednačeno. Nepoverljivo.
Rascepljenje dovodi do deformisanja delova na takav način da je nemoguće vratiti ih u celovito stanje. Mesto cepanja je oštro, gotovo preteće. U oba smera. Tako i takvi spuštamo zavesu. Iako su svetla isključena, iako nema nikoga pri svesti, ništa nije gotovo. Kada smo u ovom stanju, voleo bih da smo udaljeni i fizički.
(795)
5.1.2022.
Sve nalikuje nekakvoj predaji, ali joj nikad ne prilazi i ne obznanjuje se. Kao da je posredi nekakvo ispitivanje brzine, ispitivanje šina, vitalnih sistema i sl. - na paralelnim kolosecima.
***
U posetu nam dolazi Vukašin s ćerkom. Devojčice se igraju u dečjoj i dnevnoj sobi, dok pijemo kafu u trpezariji. Dok spremam ručak, pominjem kako smo, tokom poslednje turneje po Sloveniji, proveli poslepodne kod Brede. To pokreće lavinu sentimenta.
Bio sam u optici kada sam video da je Igor Stević obradio zvuk poslednje pesme Kafeuponoć i postavio je na bendkemp stranicu.
U povratku u stan, čujem se s Danielom. Kaže mi da je dobio preliminarni miks albuma Jesenjeg orkestra koji smo snimili pre oko tri godine. Prosleđuje mi link za preuzimanje fajlova.
***
Čitavog dana, oči su joj neonske. Među nama ne postoji nikakav problem, izgovara sam mehanizam, zureći negde neodređeno, nespojivo, u prostorno raštimovanje.
Katkada je najsvrsishodniji način obrade rane, pretvarati se da rane i nema, te joj tako dozvoliti prirodno zarastanje.
Čitam deci pred spavanje. Starija ćerka i sin su zaspali u sobici. Ustajem sa donjeg kreveta kako bih nakratko pisao, preslušao snimke i izveo kerušu.
(796)
6.1.2022.
Starija ćerka i ja provodimo Badnje jutro zajedno. Dok vozim, na zadnjem sedištu čita strip Miki Maus.
Preslušavam snimke koje mi je Daniel poslao. Produkcija je prilično dobra. Subjektivno, nije mi se dopao tretman ekvilizacije na ozvučenim objektima koje sam koristio. Isečeno je dosta visokih i srednjih frekvencija, pa je zvuk koji sam stvarao potonuo u nekakav drugi ili treći plan. Svoje zvukove osećam taktilno, negde iza očnih jabučica. Takav tretman ima opravdanje u čitavoj slici, jer ostavlja prostor za glas i klavir.
Na niskom rastinju se zadržala bela skrama mraza. Ćerka se žali na hladnoću. Stavljam joj kapuljaču preko kape. Izbegavamo da hodamo po stazama, jer je blato meko i klisko. Izbijamo na jednu čistinu, odakle se pogled spušta u maglenu ravnicu i izvijugano sivilo vode.
(797)
7.1.2022.
Pripreme oko popodnevnog izlaska su se odužile, pa nas smrkavanje dočekuje dok smo još bili blizu stana, iako smo imali na umu da vidimo ima li labudova na kanalu. Kad smo izbili na kej, već je bilo mračno i refleksije svetala su podrhtave na površini vode. Uputili smo se uz Dunav.
Posle šetnje, deci puštam animirani film.
(798)
8.1.2022.
Dugo nisam primećivao jutarnje oglašavanje ptica. Kroz sivilo razdana, iza zavesa, dopire graktanje. Zvuk se kruni sa zidova trpezarije, tanak i bled, kao da je prah.
(799)
Banalno je slediti, i svesno nesvesno, oprez duše i tela, otvoriti opnicu od dnevnog jajeta u kom su suočeni žumance i belance planiranja i nepredvidljivosti, lepljivi ko dosada i ko navika. A ti prostački i obesno ustremljen na sve gde spadaju uverenja, da si presudan u donošenju odluka - loše si spavao, gordo si zvučao, nekome si bio vuk, nekome mrzak i nekome dalek.
(Radivoj Šajtinac, Porcelan str. 160)
Privodim kraju čitanje knjige i odlažem je na policu. Postoji nešto u tom činu vraćanja, nekakvo ćutanje koje prati radnju, i u njemu sažima čitavu paletu utisaka, sumiranja osećaja, i ne bez sumnje u sopstveni sud, odmiču se kraci, aludirajući nekakvu unutrašnju rascepljenost, nesklad, nesaobraznost, ostavljajući, nanovo, neizgovoreno pitanje.
(800)
9.1.2022.
Deca, keruša i ja besciljašimo. Sneg se zadržao na vozilima u senci. Nebo je vedro i sunce se utiskuje u sivilo. Isprva sam mislio da samo odemo do platoa, ali tamo, niti je bilo zadržalog snega, niti se zbog vlage moglo sedeti na klupama. Pošli smo dalje…
Kupujem kokice na kraju pešačkog dela Dunavske. Pred sinom se okuplja jato golubova. Razlete se kad keruša trgne prema kokici.
(801)
10.1.2022.
Mlađe ostavljamo u vrtiću. D, starija ćerka i ja odlazimo u nabavku, i u posetu D-inom ocu. Stanje mu se brzo pogoršava.
Vozim u povratku. D. se prepušta mislima. Sustiže je, pa zaplače. Gledam da rasteretimo obaveze. Odvozimo se do vrtića, po decu. Kupujem ručak u Kosovskoj ulici. Postavljam sto.
Dobijam zasebne mejlove od Stevana i Jelene. Stevan mi javlja da je imao problema oko preloma i inicijalnog dizajna korica. Odlučio se da promeni saradnike. Novo odlaganje. Da li uopšte treba da objavim tu knjigu? Potpuno sam se odrodio od tog teksta.
Uveče, deca ležu ranije. D. čisti kuhinju za sutrašnje snimanje video materijala za njenu radionicu. Odlazim u Almašku, gde sa Milanom i Gabijem snimam Almašku XIV.
Po povratku u stan joj pomažem oko čišćenja.
Lit. Daniel Kovač, Objašnjenja nisu potrebna (roman u rukopisu)
Dušan Matić, I tako, kad ostanem sam
(802)
11.1.2022.
Budim se tokom noći i odgovaram na mejlove. Pišem i Stevanu i Jeleni. Osećam se tupo i umorno. Ta knjiga se rve sa izdavačima i problemima još od marta 2020. godine. Posle nekoliko mejlova, dolazimo do nekakvog razumevanja. Stevan će dogovarati sa Protom da uradi prelom i korice.
Odvodim mlađe u vrtić, a sa starijom ćerkom i kerušom odlazim u prodavnicu bele tehnike u ulici Marka Miljanova da kupimo električni brijač za D-inog oca. Nakon toga, odlazimo na smuti i kafu u Vitamins.
Igor Stević dolazi kod nas kako bi snimio poslednje kadrove za D-inu radionicu. Izlazim da podignem pristigli paket u Pošti i obavim poslove u banci. Kako bih D. omogićio dodatno vreme za završetak snimanja, odvozim se automobilom do vrtića, pa s mlađima u autosedištima odlazim po stolice koje sam poručio za optiku.
Ostajem sa decom u stanu. D. se nalazi sa svojom mamom, kako bi zajedno otišli kod neurologa. On im predlaže da odu na Urgentno, kako bi što pre obavili neophodne analize. Naposletku, kako bi D. imala prilike da provede više vremena sa svojim ocem, decu vodim sa sobom u optiku.
Po zatvaranju, odlazimo po D. Čeka nas ispred ulaza u KCV.
Oko pola jedanaest uveče, poziva me Denis, muž D-ine sestre. Odlazimo po njihove roditelje u Urgentno i odvozimo ih u stan.
Predstoji vreme izazova.
(803)
12.1.2022.
D. odvozim kod njenih, pomažem šta mogu, pa decu odvodim van. Učiteljica starije ćerke je poslala poziv na školskoj viber grupi da deca pođu s njom na kliskanje. Vodim i mlađe. Odlazimo do bećarca. Spuštam se na klisku sa sinom u krilu.
Optika, poslepodne bez muzike.
Nakon što smo okupali decu i pripremili ih za spavanje, odlazim na Telep, kod D-inih roditelja.
(804)
13.1.2022.
Sin se budi i dolazi kod mene. Žali se na bol u vratu. Prvo ga nunam da bi se umirio, a zatim ga vodim u kadu i tu ga tuširam toplom vodom. Masiram mu rame i mažem arnika-gavez kremom.
Kako bih deci načinio nekakvu izmenu okruženja, kupujem tortu za polurođendan. Mlađa ćerka puni onih i po. Kupujem joj malog ljubičastog jednoroga.
Tokom večernjeg kupanja, primećujem nekoliko tačaka na njenom telu. Sumljamo na boginje.
Čitanjac devojčicama prekidam na poziv D-ine mame. Odlazim kod njih. Tamo provodim noć.
(805)
14.1.2022.
Vraćam se oko devet ujutro.
Definitivno su boginje. Tokom noći se pojavilo mnoštvo tačaka.
Posle doručka, odlazimo na Telep. D. odlazi kod roditelja, a ja odvozim decu kod pedijatra.
Dok čekamo D. da se javi kada da dođemo po nju, provodimo petnaestak minuta na osunčanom betonu. Iz gepeka sam uzeo krede. Mlađa ćerka crta nekakav kišobran, starija šarene ajkule, a sin umače krede u blato i razmazuje ga o niski zid.
U radionici optike zatičem novu knjigu pesama Miloša Zupca. Mimoišli smo se.
Popodne, drama. Zatvaram ranije kako bih bio sa decom, kako bi D. mogla da bude uz svoju porodicu. Ne mogu da probude njenog oca. Hitna pomoć izlazi tek nakog n-tog poziva i urgiranja. Dobija terapiju za smanjenje otoka. Vraća mu se toplota u rukama i disanje se ustaljuje.
Deca i ja smo zaspali pre nego što se D. vratila.
(806)
15.1.2022.
D. odlazi ujutro na Telep. Javlja mi da joj se otac probudio. Terapija je delovala.
Odlazim s decom po nju oko 14h. Obradovao se unucima.
Uz sve uspone i padove, dani prolaze s nekakvim čudnim osećanjem protoka vremena, kao da prolaze nedelje, a dani su.
Večernja rutina. Deca se pripremaju za polazak u krevet. Odlazim u stan D-inih roditelja. Ostajem tamo da prespavam.
Pozivam stariju ćerku na smart satić, i kažem joj da ga odloži na komodu. Čitam ćerkama preko telefona dve Andersenove bajke. Nakon druge bajke, niko se više ne javlja s druge strane. Poželim im laku noć i prekidam vezu.
(807)
16.1.2022.
Spavam nemirno. Sanjam mnogo fragmentiranih snova. Neke čudne i iskrivljene kao san o D-inom ocu i ženi na trapezu. Neki snovi su lutanja u prostoru, kao kada tražim Aluminiumtelekom u lavirintu nekakve izobličene zgrade Spensa koja se nekim čudom nalazi na Zlatiboru.
Budim se izmoren i podbuo. Odlazim pre patronaže. Usput uzimam namirnice za smuti i doručak.
Lit. Dušan Matić I tako, kad ostanem sam
(808)
17.1.2022.
Neonski bela mesečina obasjava sobu kroz stakla terasnih vrata. Budi me svetlost. Da li je pun mesec? Posmatran prostor se čini hladniji. Osluškujem. Svi ukućani spavaju.
Oko pet i dvadeset se budi sin i dolazi u dnevnu sobu. Dobro je raspoložen. Dok gleda crtać, tačkam ga mlekom za boginje.
Starijoj ćerki je polurođendan. Sa mlađom decom joj crtam čestitke. D. se vraća sa Telepa, nešto pre dva sata. U povratku je otišla po stariju ćerku.
Odvodim je u optiku, kako bi smo tokom popodneva vežbali tablicu množenja za sutrašnji test, pa je vozim u muzičku školu i odlazim po nju.
Vreme upada u neizvesne tokove. Gubim mogućnost upravljanja, raslojavam moguće ishode do konkretizacije, a onda se prepuštam.
(809)
18.1.2022.
Govoreći o vremenskom protoku, otvaram vrata kako nailaze, prepuštajući se nekakvom slabovidom slalomu obaveza gde je sve što mogu nazreti tek naredni par zastavica. Sve same neizvesnosti. Činim mentalni otklon. Drugačije ne može biti. To je tako i tako je to.
Pratim ćerku u školu, pa nastavljam prema optici. Radnik je na bolovanju. Sinoć sam odštampao nekoliko različitih verzija obaveštenja. Postavljam na vrata ono koje je po svoj prilici danas moguće. Odnosim poručena stakla, budući da neće biti nikoga prepodne.
Posle mojih časova u školi, odlazim po D. i mlađu decu, pa odlazimo na Telep u posetu njenom ocu.
Na random stolu optike, pored naočara i stakala, nalazi se Danielov roman u rukopisu. Čujemo se na kratko pred kraj moje smene.
Biblioteka u povratku, pa večernja rutina. Spiramo decu rastvorom hipermangana, pa iz tačkamo mlekom za boginje. Deluje mi da nema novih.
Nakon što su deca pozaspala, odlazi na Telep i ubrzo se vraćam nazad.
Puštam preko mobilnog telefona snimak Milana Milojkovića i Gabija Fišera Impro #1, koji su snimili 17.1.2022. godine. Čitam zbirku pesama Veselka Koromana Sjaj i rana. Tako tonem u san.
Lit. Veselko Koroman, Sjaj i rana
Daniel Kovač, Objašnjenja nisu potrebna (roman u rukopisu)
Jasper Jul, Biti otac, biti muškarac
(810)
19.1.2022.
Budi me zvuk zveckanja sinovljevih čarapa. Na risu stopala imaju prišivenu glavu nekakvog pajaca i u njoj zvončiće. Otvaram kapke. Posred stakla terasnih vrata, belo oko meseca. Sin, u pidžami kostimu vatrogasca, dolazi do mene i pokazuje mi aplikaciju značke na desnoj strani grudi, a onda mi traži da jede.
Pred polazak u školu, sa police greškom uzimam snimak svog nastupa u Galeriji 4 umesto novog albuma Jesenjeg orkestra. Oba su bila u crvenoj papirnoj omotnici.
Izbijajući na Kej, bleštavilo niskog Sunca me primorava da spustim senik.
(811)
20.1.2022.
Nakon škole, sa mlađom decom se odvozim na Telep, a D. odlazi da očisti stan zbog smene gostiju. Sa više strana pokušavaju da stupe u kontakt s neurohirurškinjom kako bi pogledala nalaze i eventualno dala preporuku oko daljih koraka.
U optiku odlazim sa starijom ćerkom. Radi domaći, dok brusim stakla. U šest sati je pratim u muzičku školu i vraćam se u optiku. D. odlazi po nju kako bi stigla na čas engleskog.
Pre nego što završim dnevne izveštaje, isključujem svetla. Sedim tako, par minuta i posmatram ulicu kroz izlog. Kiša počinje da pada i asfalt postaje mrk.
Uveče mi D. saopštava da neurohirurškinja smatra da operacija nike moguća.
Prmećujem da je sin umoran. Obavljamo večernju rutinu i odvodim ga u spavaću sobu. Sklupčao se uz mene i zaspao, obučen u pidžama-kostim vatrogasca.
(812)
21.1.2022.
Vozeći prema poslu, slušam cd koji je ostao u plejeru prethodnog dana: P. I. Čajkovski, gudački kvartet, Op.11 D dur.
Ako ne bude iznenađenja, večeras bih trebao da se sretnem sa Milanom i Gabijem u Almaškoj.
Daniel me posećuje u optici. Premijerno mi pušta tekstualni video koji je načinio za novi album Jesenjeg orkestra. Govori mi o prožimajućim konceptima. Interesantno koliko je stvari povezao.
***
Uveče se nalazim s Gabijem u Almaškoj. Milan se javio da je premoren i da neće doći. Gabi i ja snimamo Neizvesnosti.
(813)
22.1.2022.
Pogled kroz trpezarijski prozor obznanjuje belinu. Šum pahulja u kovitlanju. Naspramna zgrada je sopstvena senka. Skica na paus papiru.
Odlazim peške u optiku. Od sinoćnjeg igranja s decom, pojačava mi se bol u levom kolenu. Istegnuće ili upala?
U sumrak izlazimo. Vučem decu na sankama u ulici Koče Kolarova.
(814)
23.1.2022.
Stariju ćerku odvodim na čas glume. Koristim vreme da obavim nabavku i čujem se s Polom u vezi koncerta u petak.
Izlazim s decom. Napolju smo od zalaska sunca. Ulična svetla se uključuju. Sa uglačane površine leda se razliva vibrantna žuta svetlost.
Uveče se nalazim s Igorom, Humanom i Vladom. Snimamo Vladinu temu.
(815)
24.1.2022.
Stevan mi šalje prvu verziju preloma. Ukinuti su dvoredni proredi, sada su svi istovetni. Kaže mi da je naložio da se to ispravi. Treba da se vratim tekstu, kako bih ga prešao bar još jednom letimično. Umoran sam.
Uveče, čitam starijoj ćerki tri poglavlja knjige Vilijema Sarojana Tata, ti si lud.
Izlazim iz dečje sobe i sedam na trosed, gde ubrzo zaspivam u farmerkama.
(816)
25.1.2022.
Sinoć mi je Igor poslao miks poslednjeg snimka Kafeuponoć. Dok preslušavam snimak, prisećam se svog noćašnjeg buđenja: Pogledao sam na sat i utvrdio da je 3:30, pa pomislih kako još imam vremena da operem i osušim kosu pre nego što odem na posao. Pustio sam snimak i zaspao slušajući.
Konkretizacija delovanja je ostavila posledice i na mojim tekstovima. Čitam unose tokom poslednjih mesec dana. Većinom su suvi i kruti.
Nemogućnost da unapred raspolažem svojim vremenom me ostavlja u nemogućnosti da realizujem snimanje sa Peđom i Lordanom.
(818)
26.1.2022.
Bazične stvari me zamaraju. Sve mi je teže da se fokusiram na rad. Tek predveče, čujem se s Danielom i čitamo njegov tekst. Prelazimo tek par fragmenata. Već sam bio na putu ka stanu kada me je pozvao da mi kaže kako je ipak pronašao noviju vreziju teksta. Šalje mi je na mejl, kao i montiran novi spot za pesmu Sutra moram da upalim svetlo.
(819)
27.1.2022.
Prepodne odlazimo na Telep. Oko pola dva se nalazim sa Polom i Jovanom ispred Muzeja savremene umetnosti. Pomažem Polu da se postavi razglas, odlazim po projekciono platno. Srećom, Dragan je ozdravio i vratio se na posao. Platno uzimam na revers iz Zavoda.
Posle smene u optici, odnosim stolicu na točkiće u MSU. Ostajem tamo do osam i dvadeset.
Pripremajući devojčice za spavanje, zaključujemo da je i starija ćerka dobila boginje. Čitam im četiri poglavalja iz Sarojanove knjige Tata, ti si lud, kao i dve knjige iz edicije Zlatna biblioteka po izboru mlađe ćerke (Knjiga o džungli i Carev novi fazon).
Posle šetnje s kerušom, pišem. Važno je da ponovo uspostavim rutinu.
Preslušavam novi album Manje Ristić, The Return Of Medea.
(820)
28.1.2022.
Rastrzan sam između obaveza kod kuće, obaveza na poslu i priprema za večerašnji nastup Paula i Liise.
Sve što može da se iskomlikuje, čini to.
Starija ćerka se osipa sve više, ali za sada dobro podnosi boginje.
(821)
29.1.2022.
Dan prolazi u nekakvoj utrnutosti. Neprestano činimo izvesne korake, ali se čini da se ništa ne razrešava.
Uveče tačkamo stariju ćeku mlekom za boginje. Razdražljiva je i plačljiva. Ne može da legne n da zaspi. Čitam joj deset poglavlja iz knjige V. Sarojana, Tata, ti si lud, a zatim dolaze u sobicu sin i mlađa ćerka pa i njima čitam.
(822)
30.1.2022.
Jutro: rite svesti. Potrebno mi je dugo tuširanje da se povratim. Čitave noći sam ustajao, donosio vodu, stavljao penu na boginje, umirivao i pokrivao. Rastrzan san me je otupeo.
(823)
31.1.2022.
Na tamnom zidu kabineta se ocrtava osunčan romb, projektovan kroz krovni prozor. Dok ga posmatram, rubne linije svetle površine omekšavaju, i na moje oči se utapaju u pozadinsku senku. Podižem pogled ka samom prozoru. Siva površina. U dnu stakla se ocrtavaju talasasti nanosi prašine.
(824)
1.2.2022.
Takom dana mi se telefon isključio u rancu. Iz optike sam mejlom sam poslao pitanje Gabiju i Milanu oko narednog sastajanja u Almaškoj. Odgovaraju da se nađemo večeras.
Da bih sve postigao, nakon optike, odlazim kod D-inih roditelja. Po povratku u stan, objašnjavam starijoj ćerki kako da množi na dva načina, kada je jedan od činilaca zbir brojeva.
Bio sam na vratima stana sa spakovanom opremom, kada shvatih da mi je telefon isključen. Uključujem ga kako bih javio Gabiju da polazim. Stižu mi poruke: propušten poziv, uplata u banci i poruka od Gabija. Oseća se malaksalo i odlaže viđenje za nedelju.
Izvodim kerušu u šetnju. Vraćam opremu na mesto i čitam deci pred spavanje. Sinu nekoliko priča iz velike knjige o Pepa prasetu i drugu knjigu o Munji Mekvinu iz Zlatne biblioteke, mlađoj ćerki čitam poglavlje iz knjige Mirabel sprema nove nestašluke (sestrinski uticaj), a starijoj ćerki dva poglavlja Sarojanove knjige Tata, ti si lud.
(825)
2.2.2022.
Koračajući prema automobilu, mlađu ćerku nosim na ramenima a sina u ruci. Dok im vezujem pojaseve, primećujem retke i sićušne kuglice snega. Za vreme prvog velikog odmora, u kabinetu senke gube oštrinu. Sneg se zadržava na krovnom prozoru.
Čitam knjigu Otoa Vajningera, O krajnjim životnim svrhama. Osećam da prisilno bivam izopšten iz sopstvenog tela. Ne tražim drugog sagovornika. Danas, muzika.
U optiku odlazim s gitarom. Sviram kratko, tokom popodneva, ali sve što sviram je jasno i stabilno. Bilo je pred zatvaranjem, kada sam izvadio mandolinu iz futrole. Spontano mi izlaze obrisi nove teme. Prosviravam je. Na sledećoj probi Kafeuponoć ću predložiti da je snimimo.
(826)
3.2.2022.
Umoran sam i rastrzan. Vreme se gužva grčevito.
Nakon škole, D. odlazi u nabavku, pa kod svojih roditelja, a ja obavljam poslove u banci i idem po mlađe u vrtić. Posle dva sata, D. me poziva i javlja da je imala nezgodu. Jedan automobil je udario naš. Naprslina na braniku i zguljena farba.
Osećanje nemoći postaje grudva utrobi.
(827)
4.2.2022.
I? Kuda će sve to odvesti?
Može biti da je moje angažovanje na polju umetnosti u ovom gradu završeno. Da li da se pomirim s tim? Jedna ili dve probe mesečno. I to je nekakva projekcija, taman da zavara, pothrani i utrne.
Koliko je onda organska stvar da se poruše svi mostovi? Izgleda da sam već u tom procesu. Pepeljava tekstura ovih misli me oblaže tokom čitavog dana.
Uveče se čujem sa Danielom. Kaže mi: Evo nas, na Bagdali kod Kruševca. Uzimam Matićevu knjigu s police i listam je na fotelji. Reči se uobličavaju u ravan ton.
Lit. Dušan Matić, Bagdala
Oto Vajninger, O krajnjim životnim svrhama
(828)
5.2.2022.
Sa sinom u optičarenje. Usput kupujemo doručak, a u prodavnici preko puta od optike, gde smo došli da kupimo mandarine, pronalazim među štampom ilustrovanu knjigu o dinosaurusima.
Dopuštam mu da odigra svoje igrice do kraja. Makazama sitni jedan A4 papir, na kome sam jednoj od skorašnjih mušterija pojašnjavao razlike među staklima. Papirići su svuda po optici. Pošto sam prišao metlom, kaže mi da ne diram tragove koje postavlja. Ostavljam mu metlu da sam pokupi kada završi sa seckanjem.
Popodne, kako bi smo otvorili prostor da se D. pripremi za sutrašnju radionicu, s decom odlazim u posetu prijateljima na Popovici. Pred založenom peći, slikaju vodenim bojama.
(829)
6.2.2022.
D. izlazi pre nas. Sa decom i kerušom izlazim. Mlađe guram na trotinetu, gombica sa vrećicama okačena o povodac keruše, nalazi mi se u džepu. Uzimamo ključeve automobila od D. i produžujemo na Telep, kod D-inih roditelja.
Vrene se spontano otvara. Obavljam konsultacije u vezi mentorstva, pa se čujem s Danielom. Čitamo par segmenata njegovog teksta.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom u Almaškoj. Snimamo Almaška XV.
(830)
7.2.2022.
Jedna stvar se sama nameće. Neophodno je da nanovo osvojim sopstveno vreme, da ga zauzdam i usmerim. Stihijsko suočavanje, kao i neizvesnost koja proističe iz njega, u svojoj postavci čini da se energija rasipa.
Ovu nedelju sam sam u optici. Nakon smene obavljam deo jutarnjih aktivnosti i zapisujem brojeve dobavljača, kao i porudžbe koje trebam obaviti dok budem u školi.
Višekoloseknost / niti isto vreme u različitim prostorima, niti različita vremena istog prostora.
(831)
8.2.2022.
Tokom odmora u školi, odnosim šoljicu s kafom u kabinet i čujem se sa Danielom. Čitamo par odeljaka njegovog teksta.
Između poslova na kratko vadim gitaru iz futrole i sviram, iako su deca okupirala čitav prostor sobe. Pokušavam da načinim mentalni otklon i čujem žice.
Vraćam se u na vreme da sačekam stariju ćerku ispred škole jezika. Poveo sam i kerušu.
Kada je izašla, preuzimam njenu fascikla-torbu, pa šetamo krug oko bloka. Iz ulice Koče Kolarova primećujemo mesec. Njegova se svetlost probija kroz oblake i raspršuje u širok halo sa kog se vide dugine boje.
Lit. Oto Vajninger, O krajnjim životnim svrhama
(832)
9.2.2022.
Sa Danielom prelazimo nekoliko odeljaka romana i dnevnik koji je pisao za Danas.
U optici, spremam kafu tek nakon što sam isključio svetla. Posvećujem se izradi kalkulacija, izveštajima i tabelama.
Sin je zaspao pored mene, dok su se ćerke oblačile u pidžame. Preneo sam ga u spavaću sobu, a onda sam čitao devojčicama. Zaspao sam u farmerkama na donjem krevetu.
(833)
10.2.2022.
Izvodim kerušu oko šest ujutro. Jutro je samoprožimajuć šum: ni vetar, ni sivilo neba kao teška skrama, ni huk saobraćaja, ni zujanje trafoa pored zgrade, ni puno toga što sadrži u sebi i u sebi rastvara. Pred ulazom u zgradu, kada smo šetnju priveli kraju, čujem prodoran zvuk. Oglašava se velika senica. Ulazim u zgradu s nekim osećanjem ispunjenosti i svrhe. Zar je to bilo sve što sam trebao učiniti? Da posvedočim?
Sa Danielom iščitavam par odeljaka njegovog rukopisa. Primećujem, čak iako sam usmeren na slovne greške ili predloge za neka ekonomičnija tekstualna rešenja, da me sam tekst transformiše. Poslednjih dana sam u potrazi za kontaktima u manjim mestima gde bih mogao organizovati koncerte. Umetnobil iz Danielovog romana se interiorizuje u meni kao čitaocu. Kontaktirao sam Darka, pitajući ga za kontakt u vezi galerije u kojoj smo svirali u Temerinu. Kasnije mi javlja da je komunicirao sa ženom iz temerinskog Kulturnog centra, te da će mi se ona javiti sutra.
Nalazim se sa Gabijem i Milanom u Almaškoj, gde snimamo Almaška XVI.
(834)
11.2.2022.
Čujem se sa mamom. Bila je na sahrani jedne rođake. Nakon razgovora, iznenada probuđena, naviru sećanja iz detinjstva, kada smo im odlazili u posetu. Koliko je prošlo vremena od kako sam poslednji put sreo te ljude? Dvadeset? Dvadeset pet godina? Više?
Kao u nekakvim prirascima, slike i osećaji nekih drugih sećanja nasumično postaju vibrantni.
Mogao bih imati pet ili šest godina. Unutrašnjost kombija. Na zadnjem delu su postavljene bočne klupe. Kombi se zaustavlja da neki od muškaraca izađe, a zatim nastavlja da vozi. Žamor i smeh. Posmatram veliku ribu koja se primirila u beloj jupolovoj kanti. Površina vode podrhtava koncentrično.
(835)
12.2.2022.
Radna subota.
Posle ručka, izvodim decu u šetnju. Vodimo i kerušu sa nama. Od kako su prezdravili boginje, slabo smo izlazili. Kokice, pa čaj.
Po povratku u stan, puštam im crtani, pa se čujem s Danielom. Prelazimo par odeljaka teksta. Kaže mi da je obavljen njegov nedeljni dnevnik u vikend izdanju Danasa. Javljam D. da u povratku kupi novine.
(836)
13.2.2022.
Sa sinom u marami, pratim stariju ćerku na čas glume. D. je trebalo da odnese hlebove na Limansku pijacu i ode na Telep, kod svojih dok mi završimo, i pokupi nas u povratku.
Dok sam sa sinom se vrzmao oko Dunavskog parka, poziva me i kaže da automobil neće da upali. Pozivam taksi i sa sinom i ćerkom odlazim do garaže, gde automobil startujem na kablove. Odvozimo se, prvo do Limanske pijace, pa do Telepa. Odatle, nešto kasnije nastavljamo put ka Fruškoj gori. Ručamo na Vencu. Budući da je već znatno kasnije nego što smo planirlli, ne odlazimo u dugu šetnju, već se parkiramo kod čarobnjakove kućice, kako smo deci imenovali to odmorište, već pešačimo manji krug.
U povratku. Vozeći od šume prema Banstolu, primećujem kako se svetlost zalazećeg sunca, iza nas, zarumenela. Čitav predeo, kroz koji vozim, postaje topao i vibrantan.
Pred ulazak u grad, iznad mosta leti mnoštvo galebova, i vozeći prema njima pomišljam, budući da se svi kreću uzvodno i u blagom poniranju, kako liče na konfete.
Uveče, u Almaškoj, imam sastanak sa Gabijem i Milanom u vezi potencijalnih koncerata. Pravimo spisak mesta u okolini gde bi smo želeli da sviramo. Razgovaramo o opcijama.
(837)
14.2.2022.
Nakon što sam završio s brušenjima pristiglih sočiva, na kratko se čujem s Danielom. Prelazimo par odeljaka njegove knjige. U par navrata prekidam razgovor kada uđu mušterije. Javlja mi, nešto kasnije, da je morao da izađe.
Dok radim izveštaje, čujem se s Igorom. Pričam mu o planovima koje sam imao sa Milanom i Gabijem. Upućuje me na njegovog druga iz Bačke Topole. Šalje mi kontakt u poruci.
Čitam devojčicama i zaspivam, sedeći popreko na donjem krevetu s nogama na vratima sobice.
(838)
15.2.2022.
Tek skuvanu povrtnu supu sipamo u termos. Pakujemo mandarine, par krušaka i jabuka, kikiriki i ljušteni suncokret…
Odvozimo se na Frušku goru. Parkiramo automobil na odmorištu kod spomenika palim borcima NOB-a, pa nastavljamo peške do manastira Grgeteg.
Tamo kupujemo med u manastirskoj prodavnici, pa se sunčamo na klupi.
U povratku, devojčice se igraju da jašu konje. Ciče i poskakuju duž staze.
Na stolu pored parkiranog automobila, služimo im toplu supu u plitke činije.
Vozeći prema Banstolu, na istom mestu primećujemo poznu svetlost i na istoku neba belu pufnu punog meseca.
(839)
16.2.2022.
Porodično odlazimo u bioskop i gledamo film Kliford. Nakon filma, odlazimo na igralište. Penju se na platformu. Hodaju po debeloj i krutoj konopačnoj mreži. Isprva strepim, ali me to osećanje ubrzo napušta. Mlađa ćerka se ohrabruje, gledajući drugu decu. Sin je prati. Uspinju se, jedno za drugim uz visoko klizište tobogana.
Posle ručka, odlazimo u posetu D-inim roditeljima.
(840)
17.2.2022.
Mlađi provode prepodne u vrtiću. Starija ćerka i ja, prvo obavljamo posao u banci, a zatim odlazimo na čaj/kafu, i vežbamo zadatke iz matematike. Sutra je dan kada treba da odem u vrtić i sviram par dečjih pesama na gitari. Sin me je prijavio na tu aktivnost. Odlučio sam da sa starijom ćerkom uvežbam par pesama koje ćemo izvesti. Zbog toga odlazimo zajedno u optiku. Na kraju smene, zaključavam vrata i, uz prigušeno svetlo, uvežbavamo pesme. U stanu ih izvodimo pred D. i mlađom ćerkom.
Almaška - foto sesija.
Izvodim kerušu, pa se posvećujem pisanju.
(841)
18.2.2022.
Sa starijom ćerkom, noseći gitaru na ramenu, odlazim u vrtić gde sam nešto ranije otpratio mlađe. Objedinili su dve grupe dece. Sede u polukrugu. Izvodimo im par dečjih pesama koje smo juče uvežbali. Ćerka svira kalimbu i peva. Pratim je na gitari i pevam uz nju.
Po izlasku iz vrtića, odlazimo na ceđeni sok/kafu u Vitamins. Vraćamo se u stan i završavamo kuvanje ručka koje je D. započela. Ona odlazi da spremi stan za smenu gostiju. Posle ručka, odvozimo se na Telep, u posetu D-inom ocu. Ostavljam ih tamo, i trotinetom odlazim na posao.
Pred kraj smene se čujem sa Danielom. Prelazimo tek dva ili tri odeljka njegovog teksta.
(842)
Postoji nekakva prostornoprožimajuća ravan, kao da je staklo među nama, ili nešto nepotpunije, nešto neoplemenjeno, pleksiglas ili prozirna folija. Gestovi ne prodiru barijeru.
Daleki, razjedinjeni.
(843)
19.2.2022.
Sa mlađima i kerušom, pratimo stariju ćerku na čas glume. Trošimo vreme u Dunavskom parku. Čujem se sa Danielom. Prelazimo dva odeljka njegovog teksta. Priča mi i o novoj antiratnoj pesmi.
Kažem mu da čitam knjigu Otoa Vajningera, te da ga osećam bliskim, ali ne po stavovavima, već po istovetnom rigidnom karakteru. Oto je, dodajem još, potpuno prirodan i autentičan, čak i kada je pogrešan.
D. odlazi s devojčicama na bazen. Sin, keruša i ja besciljašimo. Čaj, ceđeni sok od narandže. U povratku u stan, razgledam patike za decu.
Gledamo crtani film Knjiga o džungli.
Odlazim kod Igora Stevića. Pokazuje mi njegovu novu temu. Prosviravamo je, a zatim na prethodni snimak Kafeuponoć dosnimavam drombulje i mandolinu.
(844)
20.2.2022.
Rutina jučerašnjeg dana. Keruša, sin i ja u popodnevnoj šetnji. Zaspao je u marami. Uz kafu, završavam čitanje Vajningerove knjige.
U međuvremenu, pristiže mi par mejlova. Spisak raste. Ne činim ništa po tom pitanju.
Čitam deci. Svo troje je zaspalo u sobici. Konstatujem toliko. Isključujem opciju lampe mobilnog telefona i, gotovo istovremeno, već smlavljen umorom, tonem u san.
(845)
21.2.2022.
D. odlazi u posetu ocu. Ostajem u stanu sa starijom ćerkom. Nakon duge pauze, iz ormara vadim saksofon. Dvadesetak minuta je dovoljno da spoznam koliko sam zarđao, ali i da se osetim rasterećeno. Donja usna se potpuno odrodila od trske.
U optici slušam muziku Doroti Ešbi i Elis Koltrejn. Počinje da pada kiša.
Na radnoj ploči, ispod papirnih vrećica sa dioptrijama i obeleženih stakala, položen je Danielov tekst.
(846)
22.2.2022.
Budim se u spavaćoj sobi. D. sedi na ivici kreveta, obasjana svetlošću ekrana mobilnog telefona. Očekuje poruke od svoje mame. Pregledi u Urgentnom centru su se otegli u beskraj.
Razgovaramo. Nakon što se primirila i zaspala, zurim u linije noćne svetlosti. Budan sam kao podne. Ustajem sa kreveta i pišem. U donjem uglu monitora sat ispisuje 1:20 AM.
Daniel mi šalje mejl u 2:11. Odgovaram mu da sam budan i da se možemo čuti.
Autokorekcija mi izmenjuje reč budan u buda. Zanimljivo, pomišljam, ali ipak duboko pogrešno.
(847)
23.2.2022.
Sinoć smo, nakon večernjeg čitanja, zaspali u sobici, mlađa ćerka na gornjem, a sin i ja na donjem ležaju. Tokom noći, po nekakvom automatizmu, odložio sam knjige na komodu, pokrio ćerku i isključio lampu mobilnog telefona.
Budi me osećaj pomeraja. Otvaram oči i u mraku nazirem tamnilo sinovljevih očiju. Zurimo jedan drugom ravno u lice. Kaže mi šaptom, gadan sam. Pitam ga šta bi jeo. Kaže, neću satko. Smejem se na to, jer znam da me farba.
(848)
S Danielom završavam čitanje njegovog rukopisa. Iz ranca vadim rukopis nove zbirke pesama Jelene Anđelovske i počinjem sa čitanjem.
Potvrđujem datum za koncert u Kulturnom centru u Temerinu. Gabi, Milan i ja ćemo nastupiti 14. marta u njihovoj galeriji.
Oko 22h, Igor mi javlja da je spreman. Polazim po njega i Miloša, pa snimamo audio knjigu Miloševe zbirke Sigurnost vatre. Miloš čita, a ja ga pratim na gitari.
(849)
24.2.2022.
Nakon četrdesetak pročitanih stranica knjige Markusa Vernera Na padini, odustajem od daljeg čitanja. Tekst je pisan potpuno u austrijskom maniru. Nalazim da su te spirale kojim se otvara tekst banalne i dosadne. Ne otkrivaju mi ništa zbog čega bih nastavio sa čitanjem…
Čujem se s Danielom. Razgovaramo o dešavanjima u Ukrajini. Njegova antiratna pesma je došla u pravo vreme, iako bih voleo da nije ili da je potpuno promašila sadržinu svakog vremena.
Uveče se čujem s poznanikom iz Niša, kome sam mentor. Čitamo njegove pripreme i dajem mu sugestije kako da ih poboljša.
Još jednom pretražujem eksterni hard disk u potrazi za snimkom jedne verzije pesme U mislima, koju mi je Human tražio. Već je ponoć kada pronalazim fajl i šaljem ga Igoru i Humanu.
(850)
25.2.2022.
Na prvom odmoru, iz . vadim skicenblok. Crtam dva crteža, dok pijem kafu. Iako linije povlačim samouvereno, predamnom se, na listu papira, otelotvorije iskrivljenje. Ne uspevam da ukrotim formu. Isto se događa na oba crteža.
Ne mogu više da čitam vesti. Novinarski tekstovi me iscrpljuju. A opet, proveravam iznova i iznova.
Lit. Emanuel Bov, Moji prijatelji
(851)
26.2.2022.
Radna subota. Mašina ne prestaje da brusi, ipak ostaje mi još nekoliko nezavršenih naočara.
Vraćam s kerušom uveče. Ona leži na prostirci uz radijatore. Puštam muziku preko mobilnog telefona, sa bandcamp aplikacije se reprodukuje album Richarda Inmana, Come Back Through.
Neometano, jedne za drugim, završavam ugradnje i pijem šolju instant kafe.
Bio sam pred kraj posla kada je svratio Miloš. Načinio sam nekoliko fotografija za omot njegove audio knjige Sigurnost vatre.
(852)
27.2.2022.
Odvozim stariju ćerku na čas plivanja i D. na Telep. Sa mlađima i keruđom besciljašim do kraja časa. Zatim se odvozimo do stana i spremam sa sinom paradajz čorbu. Ja sečem, a on ubacuje sastojke i lomi izdvojene špagete.
Popodne, bioskop. D. i starija ćerka odlaze na jedan film, a mlađi i ja na drugi. Mi gledamo film Jahač zmaja.
Sa Milanom i Gabijem se nalazim u Almaškoj. Snimamo Almaška XVII.
(853)
28.2.2022.
Stevan mi javlja da dizajn korica još nije gotov. Nervira se zbog toga. Nastao je zastoj sa još nekim naslovima koji su planirani za decembar.
Vraćam se prethodnom tekstu i uspevam da se iskobeljam iz poglavlja u kom sam dugo bio zaglavljen jer nisam imao ideju kako da ga rešim. Kao da sam tim pomerajem probio nekakvu blokadu. S lakoćom donosim odluke, pa prelazim i naredno poglavlje.
Starija ćerka i japrovodimo popodne zajedno u optici. Nakon časa u muzičkoj školi, završavam izveštaj i peške se vraćamo u stan.
Svi spavaju. S kerušom odlazim na snimanje Kafeuponoć. Snimamo Igorovu temu.
(854)
1.3.2022.
Ne mogu više da čitam vesti. Osećam se tupo i zasićeno. Ukrajinska dešavanja osvetljavaju sramotu kako istočnog, tako i zapadnog sveta.
Jučerašnji mirovni pregovori su podbacili. Gledajući zahteve jedne i druge strane, čini se da je to ishod koji su priželjkivali.
(855)
Već danima imam utisak blizine smrti. Vozeći od centra prema Temerinskoj ulici, primećujem umrlicu na tabli ispred Grčkokatoličke crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Sa umrlice ne uspevam da iščitam imam, jer je ili izbrisano ili ispisano suviše tankom linijom koju iz automobila ne mogu videti, pa pomišljam kako to mora biti znak nekakve otvorenosti, nedovršenosti, ili neobjavljene smrti. Prirodno, pomišljam na starije članove porodice. Osećam nekakav unutrašnji grč koji se trudi da potre tu misao.
U optiku odlazim peške. Usput obavljam poslove u banci i kupujem ćerkama strip i knjižicu kod kolportera. Oblaci se tamne iznad zgrade Pošte.
Ušavši u radionicu, iz ranca vadim mobilni telefon i knjihu, odlažući ih na radnom stolu. Obavljam pristigle poslove. Komplikacije, stari i izvitopereni okviri, sitne popravke i druge nenaplativosti.
Popodne me posećuje Lordan. Saznajem da je tragično preminuo Zsolt Vojnić Tunić. Bio sam srednjoškolac, kada sam svirao u Big Bendu OKUD Mladosti kojim je rukovodio. Iz sećanja se iskradaju slike, jasne i vibrantne. Vidim ga kako sedi uvučen do prozora, s plavom bas gitarom u krilu i trombonom polegnutim na stolu.
Kada je Lordan otišao, proveravam vest ispisujući Žoltovo ime u pretraživaču. Pojavljuje se vest u Szabad Magyar Szó-u.
(856)
2.3.2022.
Tonem u posao. Mauelni rad anestezira svest. U trenuku neopreznosti, odvijač se smiče sa glave šrafčića i zariva se u jagodicu levog kažiprsta. Istiskujem krv, dezinfikujem i stavljam hanzaplast.
Prelazim nekoliko odeljaka prvog romana, pa im, nakon izmena, menjam boju teksta.
(857)
3.3.2022.
Prelazim dva odeljka starog teksta, unoseći izmene.
Sa starijom ćerkom odlazim u optiku. Popodne ima čas u muzičkoj školi.
Lit. Emanuel Bov, Moji prijatelji
D. odlazi na Telep. Sa devojčicama obavljam večernju rutinu.
(858)
4.3.2022.
Čitam u rukopisu novu zbirku pesama Jelene Anđelovske, dok pijem kafu na prvom odmoru. Beleške ispisujem na marginama odštampanog teksta.
Vraćajući se iz škole, čujem se s Danielom. Razgovaramo o njegovim planovima, proteklim danima, poslu, dešavanjima u Ukrajini, kao i novonastalim okolnostima na političkom planu. Dan je osunčan, gotovo prolećni.
Srećem Vegela. Zatičem ga pred njegovom zgradom gde, s maskom na licu, šalom preko nje, i najlonskim rukavicama na rukama, raspoređuje dve kese sa smećem u male kante uz trotoar. Pretvaram se da ga ne vidim dok ne završi s poslom i odmakne. Od kako sam mu rekao svoje mišljenje o njegovom Novosadskom dnevniku, držimo se podalje od literature. Na moje pitanje da li piše, odgovara da mu nedostaje, zatim tražeći reč, kaže da puno stvari započinje, ali da ništa ne završi.
(859)
5.3.2022.
D. i devojčice idu na bazen. Sin, keruša i ja besciljašimo. Posećujemo dečje igralište prekoputa Tehnološkog fakulteta. Oblačno je i znatno hladnije nego prethodnih dana.
Sinu se dopada da se igramo da smo likovi iz crtanog filma Santjago. Kažem mu: Hajde Santjago, prate nas gusari. Idemo ovuda. Šunjajmo se da nas ne vide…
Kupujemo knjigu za rođendanski poklon. Pijemo čaj i ceđeni sok, pa idemo izokolnim putem prema stanu. Nigde ne žurimo…
Uveče, odlazim u Igorov atelje. Human je već bio tamo, kada sam stigao. Sviramo.
(860)
6.3.2022.
Devojčice odvozim na čas plivanja i odlazim sa sinom do optike.
Po završetku smene, prosušujem im kosu, pa ih odvodim da poručimo ceđene sokove. Napolju pada sitan sneg i topi se na vetrobranskim staklima. Gusar i sirene sedaju u svoja autosedišta. Zakopčavam ih i dajem im perece sa susamom. Plovimo kroz saobraćaj prema stanu.
Posle ručka, vozeći prema Telepu, sin je zaspao u auto sedištu. D. izlazi pred zgradom svojih roditelja. Devojčice odvozim na rođendan. Sinovljevo sedište obaram i umotavam ga u moj šal. Povremeno uključujem grejanje, dok automobil brunda u leru. Sedim na suvozačkom sedištu i čitam knjigu Emanuela Bova.
Lit. Emanuel Bov, Moji prijatelji
(861)
7.3.2022.
Bicikl promiče hladnim ulicama. Šal navlačim preko lica. Osećajući toplotu na licu, uspevam da zanemarim koliko me vetar seče po prstima.
U vrtiću je organizovana radionica sa decom i tatama. Sa mlađima pravim čestitke za D. Odatle nastavljam prema optici.
Prelazim tri odeljka starog teksta.
Starija ćerka je završila sa časom u muzičkoj školi. Vraćamo se prema stanu tako što je guram na biciklu. Počinje da provejava sneg. Pahulje se ukazuju kao paperjaste iskre pod uličnom rasvetom.
Pošto sam završio večernje čitanje za uspavljivanje, snimio sam novu epizodu podkasta.
Odgovaram na par mejlova i čitam.
(862)
8.3.2022.
San: sa decom prolazim kroz nekakve katakombe. Zidovi su od svetle cigle. Krećući se uzanim hodnicima izbijamo u jedan koji ima puno prirodne svetlosti. Među nekakvim stubovima srećemo Robertovog oca, koji nam prodaje grnčariju. Deca ga oslovljavljaju sa Oto, iako to nije njegovo ime, on igra ulogu.
Razbuđujem se i pomišljam, da se nije nešto dogodilo sa Jožefom. Prošlo je par meseci kako se nisam čuo sa R.
Polako krunim stari tekst. To me oraspoložava. Sve ostalo se čini kao da je odraz nekakvog harmonijskog neslaganja.
(863)
9.3.2022.
Imam jasnu viziju kako da izađem na čistinu s novim tekstom. Ne uspevam da odvojim vreme za pisanje, pa samo pišem potsetnik.
Živim sopstvenu paralelu.
Javljaju mi iz Kulturnog centra da imaju projektor na raspolaganju, i mole me da koncert pomerimo za 20:30. Uveče ću prepraviti plakat.
Prelazim nekoliko odeljaka starog teksta. Ispravljam. Ipak se ispostavilo da je homogenizacija bila loša ideja. Četvrti odeljak Niti se pokazao nepreobrativim.
Devojčicama čitam pred spavanje Robin Hud (edicija Zlatna biblioteka) po izboru mlađe ćerke i prva glava romana Momo, Mihael Endea, starijoj ćerci.
Uveče pišem. Nakon šetnje s kerušom, san mi ne dolazi od premora.
(864)
10.3.2022.
Posle škole, svraćam u fotokopirnicu. Štampam primerak plakata koji sam napravio za Temerinski koncert.
Uveče, nakon čitanja Aladina, mlađoj ćerki pred spavanje, pakujem opremu i odlazim u Almašku. Milan, Gabi i ja snimamo Almašku XVIII.
Lit. Jelena Anđelovski, zbirka pesama u rukopisu
(865)
11.3.2022.
Tokom prepodneva dobijam mejl u vezi temerinskog koncerta. Kroz prepisku, shvatam da s druge strane nema iskrene volje da se koncert realizuje.
Sve čvršće verujem da, ako želimo da kultura živi, ona prvo mora umreti. Tek tada će postojati mogućnost da se vazduh u toj sferi raščistiti od politikonijuma i grabežljivaca.
Bojim se da će ideja o realizovanju serije koncerata po manjim mestima svenuti u susretu sa stanjem na terenu.
Unutrašnja tenzija me popušta dok sam vozio bicikl ka optici. Okretanje pedala je lekovito. Tek kroz rad, uspevam da se odvojim toksičnih osećanja.
U optici preslušavam novi snimak Kafeuponoć, koji je Igor postavio na bendkemp stranicu.
Muz. Kafauponoć, Vrelo
Oko 23h, odlazim kod Igora. Prvo sređujemo snimak Miloševog čitanja Sigurnosti vatre, a zatim nasnimavam mandolinu na Vladinu temu koju smo snimili s Kafomuponoć tokom poslednjeg susreta.
(866)
12.3.2022.
Devojčice učestvuju na Novosadskoj trci za dečji osmeh. Iako su obe dobile medalju, nakon trke se osećaju potišteno, jer nisu osvojile neko od prva tri mesta. Misliile su da je samo dovoljno da se pojave i istrče.
D. se trudi da ih odobrovolji, dok čekaju trku u kojoj učestvuje učiteljica starije ćerke. Sin i ja spuštamo klikere niz breg. Kada ih sve pronađem u lišću, predajem ih u njegove šake. Neumoran je. Trči ponovo uz breg.
Lit. Emanuel Bov, Moji prijatelji
(867)
13.3.2022.
Posle časa glume, porodično odlazimo u šetnju Fruškom gorom. Idemo našom uobičajenom rutom do manastira Grgeteg. Vrativši se do automobila, odvozimo se na ručak. Poručujemo gljivarsku čorbu.
Vozeći u povratku, slušamo muziku sa USB-a starije ćerke. Tim Bakli… Sunce se spušta nisko. Vraćamo se preko Sremskih Karlovaca.
Posle oko sat vremena provedenih u stanu, odlazimo u posetu D-inim roditeljima.
Večernja rutina, pa čitanje devojčicama.
(868)
14.3.2022.
Sa sinom šetam do Zmaj Jovine, kako bih obavio poslove u banci i kupio časopis Magično bilje u kom je izašao intervju sa D.
Uveče čitam deci. Ćerke su na gornjem ležaju, a sin i ja na donjem. Ubrzo su zaspali. Ustajem i pakujem opremu.
Sa Milanom i Gabijem snimam Almašku XIX.
Vrativši se u stan, zatičem D. pred računarom. Izvodim kerušu u kratku šetnju. Dok joj perem šape, sin se budi. Odlazi na trosed, gde mu se pridružujem. Završavam knjigu Emanuela Bova, Moji prijatelji.
(869)
15.3.2022.
Oko podneva počinjem da osećam jaku glavobolju (levo temporalno). Mogu prstom dodirnuti tačku u kojoj osećam probadanje. Vremenom se pojačava. Reaguje isprva na zvukove, a zatim primećujem, kada sam krenuo prema optici, da me od jake svetlosti boli još više. Hodam, držeći levo oko zatvoreno, a desno otvaram na po par koraka kako bih održavao pravac. Usput ulazim u apoteku. Izmerili su mi pritisak. Ništa, uobičajeno. Uzimam još jedan lek za glavu. Stižem u optiku. Na papiru ispisujem da radimo od 16 h. Zaključavam vrata iznutra. Sedam na stolicu s naslonom i zatvaram oči.
(870)
16.3.2022.
Ujutro dobijam jedan iznenadan poziv. Prijatelj me poziva da sa suprugom dođemo na večeru. Zahvaljujem se i izvinjavam što moram da odbijem. Nismo u mogućnosti da nekom ostavimo decu na čuvanju. Ipak, sam gest me je obradovao i još jednom mu se srdačno zahvaljujem na tome.
Prelazim tri odeljka starog teksta. Poslednjih nedelju dana održavam solidan tempo. Nadam se da ću završiti u narednih nedelju dana. Prva dva rukopisa su se skamenila, i imao sam utisak kako mi oba vise oko vrata.
Human javlja da neće biti ništa od našeg večerašnjeg susreta. Ima obaveze u ordinaciji i pominje Vladino koleno.
Popodne pozivam Stevana, pitam ga da li je učinjena ispravka proreda na mestima gde sam ukazao prošle nedelje. Još nema nikakvih vesti. Stvar se rasteže u nedogled.
U povratku se čujem s Danielom. Ovih dana uvežbava svoj repertoar pesama o korupciji. Sat i deset minuta, kaže mi: Moram da izbacim bar jednu pesmu. Kažem mu da nema suštinske razlike između sat i deset minuta i sat i pet minuta. Odgovara da je stvar unutrašnjeg osećaja, te da ima utisak da se vrhunac nekako razvodnji ili ne ispolji.
(871)
17.3.2022.
Dnevnik treba pisati tako da izgleda krajnje neubedljivo. Sve drugo potura iskrivljenje.
Danas me ponovo boli glava, na istom mestu gde i prethodna dva dana. Juče je bilo podnošljivo.
U optiku odlazim sa starijom ćerkom, zbog njenog časa u muzičkoj školi.
Prelazim dva odeljka starog teksta.
Upoređujem novi prelom sa izvornim tekstom. Prored treba da se reguliše na dva mesta. Šaljem Stevanu ispravke.
Oko 23h se budim i odlazim kod Igora da završimo miks Vladine kompozicije.
(872)
18.3.2022.
Slušam snimak Igorovog koncerta u Arhivu i radim na starom tekstu. Kako se primičem kraju, sve jače osećam njegov magnetizam. Prelazim sve veće delove teksta.
Muz. Дримкрафт, Uživo u Arhivu Vojvodine
19.3.2022.
Već sam bio pred vratima, kada je sin viknuo da želi samnom u optiku.
Odvozimo se biciklom. Zasmejava ga kada zvonim zvoncem. Iz sedišta viče: Juli! i Zaaažalimo!
Onda ponovo zazvonim i vozim brže.
U optici ostajemo skoro dva sata iza radnog vremena. U povratku, osećam na leđima da mu je glava klonula. Silazim s bicikla, uzimam ga u jednu ruku, oslanjajući mu glavu o moje rame. Drugom rukom guram bicikl.
Devojčice popodne odlaze sa D. na čas plivanja. Sin i ja se odvozimo automobilom da tankujemo gorivo, a zatim idemo na ceđeni sok od narandže i domaću kafu. Listamo njegove kartice s dinosaurusima.
Odvozimo se do Spensa, da sačekamo D. i devojčice, pa idemo do Telepa, kako bi D. posetila svog tatu. Tokom vožnje, sin je zaspao u autosedištu. D. odlazi s devojčicama i kerušom, a sin i ja ostajemo u autu. Obaram mu sedište. Puštam ambijentalnu muziku s telefona, i čitam, sedeći popreko na prednjim sedištima.
Uveče, deca spavaju. D. nam toči po čašu kupinovog vina. Priča mi o razmišljanjima, uvidima i odlukama vezanim za njen rad na internetu. Slušam je i pokušavam da je posavetujem.
Pišem. Završavam s radom na starom tekstu.
Lit. Edmund Huserl, Ideja fenomenologije
(874)
20.3.2022.
Dok je starija ćerka na času glume, s mlađima besciljašim u okolini Dunavskog parka. Kupujemo kokice i odlazimo na osunčanu klupu ispod gole krošnje kestena. Sin i ćerka trče. Bacaju skočice u travu i traže ih.
Posmatrajući ih, čujem cvrkut velike senice. Tražim je u krošnji platana. Naposletku je pronalazim.
(875)
21.3.2022.
Vozeći bicikl prema poslu, zastajem pred kopirnicom i štampam radnu verziju svog prvog rukopisa.
D. mi javlja da su mi stigle knjige koje sam poručio. Na prvom odmoru, pijući kafu, završavam jedan crtež.
Nebojša mi šalje mejl. Pronalazim knjigu koju traži.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom. Snimamo Almašku, XX.
(876)
22.3.2022.
Raspolućenost polazi iznutra. Pukotina se neprimetno širi i, kada se obznani, konačna je. Gde god da pogledam, vidim je. Eno je na fasadi, na asfaltu, na licu prolaznika. Ptice niotkuda upadaju u plavetnilo neba. Pretpostavljam da su se pronašle dovoljno velik otvor.
Bicikl klizi sporednim ulicama. Čak je i to refleksija nekakvog unutrašnjeg zbivanja.
(877)
23.3.2022.
Razbeljivanje ili vraćanje na početnu poziciju, cilj je kom stremim. Neophodno je da se oslobodim svega što me guši, ali od čega nemam nikakve vajde. Rasidravanje je preduslov kreativnosti.
Na parkingu, pred radionicom abažura, čekam stariju ćerku da završi snimanje emisije. Čitam knjigu na vozačkom sedištu. Vrata su otvorena i nogu oslanjam o prag.
Pre optike svraćam do biblioteke. Vraćam pročitane knjige i uzimam knjigu eseja Isidore Sekulić.
(878)
24.3.2022.
Čuo sam se s Danielom. Pročitali smo par odeljaka mog starog teksta.
Uveče se nalazim s Humanom, Igorom i Vladom. Na Humanovo insistiranje da donesem tekst za novu pesmu Kafeuponoć, osmišljavam niz od pet prolećnih haikua. Snimamo Prolećnu.
(879)
25.3.2022.
Pre škole , svraćam do optike i uzimam par stakala i model oka. Na poziv jedne od koleginica, prvi čas držim osmacima i govorim im o čulu vida, njegovim osobenostima i ispitivanju vidnih funkcija.
Pre odlaska po mlađu decu, starija ćerka i ja odlazimo u šetnju. Svraćamo u Vitamins gde joj kupujem stlatkiš.
D. odvodi decu u vrtić, na organizovanu pidžama žurku. Pričam sa njima preko video poziva. Pozdravljam ih i kažem im da ih volim. Radosni su. Već tren kasnije ih vidim s leđa. Hodaju ubrzanim korakom ka vrtiću. Svo troje.
Uvbrzo mi D. javlja da je njen otac imao jak epi napad. D. odlazi tamo. Predlažem joj da odložim večerašnji događaj. Kaže mi da tako ne činim. Sada spava. Iscrpljen je.
Uvače sviram s Gabijem i Milanom u Almaškoj. Pred nekoliko naših poznanika, snimamo Almašku XXI. Na moj poziv su došli Igor Stević i D.
Sve me podseća na doba od pre desetak godina. D. i ja. Prija mi promena, kaže.
(880)
26.3.2022.
Oko pola jedan, Igor mi šalje miks Prolećne, koju smo snimili s Kafomuponoć.
Ujutro, puštam snimak. D. Upozoravam je da se bas gitara neće čuti s zvučnika mobilnog telefona.
Odlazimo po decu. Sin i ja nastavljamo ka optici. D. odlazi s devojčicama na Petrovaradinsku tvrđavu, gde starija ćerka učestvuje na trci s preprekama.
Popodne, odlazimo na Telep, u posetu D-inim roditeljima. Deca su u dnevnoj sobi. D. sedi na stolici pored tate. Priča mu. Govori o prethodnom i današnjem danu, o spavanju dece u vrtiću, o trci…
(881)
27.3.2022.
Promena sata nas je iznenadila, budući da smo se ujutru po buđenju vodili onim što pokazuje zidni sat, a u mobilne telefone nismo gledali. Prevideo sam da je poslednji vikend u martu. Starija ćerka nike otišla na čas glume. Odvozim ih do Spensa. Devojčice imaju čas plivanja sa trenerom. D. će biti sa sinom u manjem bazenu.
Zbog maratona, svako malo, nailazim na rampe i smišljam kako da nađem najbliži put do parkinga kod naše zgrade. U Almaškoj su već Milan i Gabi. Usisavaju Gabijevu prostoriju i hodnik. Prenosimo Milanove elektronske instrumente i klavir. Milan saopštava da će od kraja semestra, boraviti u Ljubljani. No, kako to u našoj relaciji neće značiti puno, jer će i dalje dolaziti u Novi Sad zbog svog angažmana na Akademiji.
Odlazim u hol, ispred bazena. Prvo izstrčava sin s fenom u ruci. Jede štapić perece, dok mu sušim kosu. Kovrdže mu se podižu na potiljku. Zatim dolaze ćerke, pa za njima i D. Kosa joj je umotana u plavi peškir.
Odvozimo se na ručak. Poručujemo čorbe u Kuća maloj. Posle ručka, prvi sladoled. Dok smo dovršavali kornete, predlažem da ostanemo napolju. Možda Fruška gora? D. predlaže da odemo u Kamenički park.
Stajem pred zgradom. D. i starija ćerka ulaze u stan po vodu, voće, grickalice i druge potrepštine.
U parku, postavljamo dve prostirke jednu uz drugu. Kerušin povodac kačim o rukohvat mog ranca. Sklapam zmaja. Deca trče, puštajući ga. Tek povremeno, vetar se pojača tako da ga je moguće podići iz mesta.
D. sprema večeru, dok deci perem kose. Sušim ih fenom, a zatim oblače pidžame pre večere.
Sin i mlađa ćerka odlaze u spavaću sobu sa D. Starijoj ćerki čitam Momo, Miahela Endea.
(882)
28.3.2022.
Svetlost mog mobilnog telefona je i dalje obasjavala sobicu, kada je ušla D. Bilo je oko sat i po iza ponoći. Uzmi telefon i izađe, rekla je i učinio sam tako. Pomislio sam da je možda opipala nešto na sebi, pa sam seo na trosed držeći i dalje uključeno svetlo na telefonu.
Kaže mi da joj je otac preminuo. Želi da ide na Telep, pre nego što dođu po njega. Pozivam joj taksi. Novčanik mi je prazan. Vadim dve hiljade iz pazara.
Odlazi i više ne ležem. Razmišljam o narednim danima.
(883)
Deci saopštavamo tek nakon što su se vratila u stan iz vrtića i škole. Odredio sam slobodan dan u optici i izlazim s decom posle ručka. D. ostaje da odspava, pa pošto smo otišli odlazi na Telep.
Parkiram automobil pored Dunavskog parka. Vodim ih na po sladoled. Besciljašimo do časa starije ćerke u muzičkoj školi. Dok je čekamo, sin i ja se dodajemo loptom na trotoaru.
D. odlučuje da ostane sa svojom mamom. Odvozim decu natrag u stan. Tuširam ih, perem im zube i pripremam ih za spavanje.
Gasim se, neodređeno.
(884)
29.3.2022.
Pratim ćerku u pkolu, pa nastavljam biciklom na posao. Tokom prvog velikog odmora, uzimam kafu u zbornici i odlazim u kabinet. Čitam mejlove i zatičem poruku od Bojana Savića Ostojića. Piše o Dnevniku, Žila Renara. Tekst je izašao u poslednjem broju Polja. Pijem kafu, sasvim polako, čitajući izbor dnevničkih unosa.
Pre podne me poziva D. Kaže, napiši nešto. Svaki trenutak vremena koje mogu da uštinem, koristim kako bih napisao nekakvu crticu od koje kasnije mogu da izgradim tekst. Iznova i iznova menjam ton. Menjam fon. Skraćujem i prepravljam…
Čujem se s Danielom. Ne oseća se dobro. Izgleda da ga muči alergija. Poziva me Gabi. Pita za termin sahrane. Nudi da se nađe ukoliko je potrebno. Iskreno mu se zahvaljujem, ali odvraćam od te zamisli. Biće puno ljudi, kažem mu. Hvala ti na gestu, svakako ću reći D. da si imao želju.
Tekst završavam u optici, pošto sam isključio svetla.
Muz. Manja Ristić, Rings of Water
(885)
30.3.2022.
Pratim prvo stariju ćerku u školu, a zatim i mlađe u vrtić. Guram ih na biciklu, dok vodim kerušu pored sebe. Oblačno je i temperatura je nešto niža nego prethodnih dana. Vraćam se u stan. D. se oblači u crno, stavlja puder. Pita me da li sam sve poneo. U ranac stavljam papirne maramice, njene sunčane naočare i govor koji sam napisao prethodnog dana.
Od ulaza na groblje hodamo prema kapeli. Asfalt i nebo su isto sivilo. Uz rub staze, radnici zalivaju cveće, žbunje i mladice, šmrkom sa omanje cisterne. Voda tamni beton pokraj kog uočavam svetlo zelene kupe zumbula.
(886)
31.3.2022.
Stariju ćekru pratim u školu, pa nastavljam ka poslu na biciklu. Kiša sitno pada.
Ostajem duže u školi zbog veća na kraju tromesečja.
Starija ćerka i ja odlazimo u optiku. Tamo radi domaći zadatak. Muzička škola, pa čas engleskog.
Pred spavanje joj čitam poglavlje iz knjige Mihael Endea, Momo.
(887)
1.4.2022.
D. mi javlja da je otišla u školu po ćerku. Nije se osećala dobro tokom prvog časa. Vrativši se iz škole, zatičem je na trosedu kako čita. Kaže da joj nije bilo muka od kako je doručkovala.
U optici, na radnom stolu: moj stari rukopis.
Lit. Miloš Crnjanski, Eseji
(888)
2.4.2022.
Vodim stariju ćerku na glumu. U automobilu, dok je čekam, čujem se s Danielom i prelazimo par fragmenata starog teksta. Kaže da mu je rukopis mnogo bliži nakon što sam pojasnio nazive poglavlja.
Sviram gitaru sedeći na suvozačkom sedištu. Iščitavam s nota jednu etidu.
Odlazimo na groblje. Počinje kiša.
Ručak kod D-ine mame. U povratku preporučujem da decu odvedemo na film. Dok ne počne projekcija, kupujemo neophodnu odeću devojčicama.
Igor Stević je završio miks pesme Prolećna, Kafeuponoć. Postavio ju je na bendkemp stranicu.
(889)
3.4.2022.
D. vodi stariju ćerku i sina na bazen. Mlađoj ćerki curi nos pa ne ide. Dok ih čekamo, besciljašimo. Odlazimo po kokice i šetamo Dunavskim parkom. Naglo počinje pljusak. Dok trčimo ka automobilu, počinje da pada i grad. Odvozimo se na parking Spensa. Sedimo na prednjim sedištima. Prebacujem svoj džemper preko njenih nogu. Keruša spava sklupčana na zadnjem sedištu. Posmatramo grane drveća koje se ljuljaju na vertru. Igramo se gusara. Automobil je naš brod. Džinovska kruška. Ponovo pada grad. Povremeno uključujem auto, držeći ga u leru, kako bi dogrejao unutrašnjost.
(890)
4.4.2022.
D. me budi ujutro. Ipak je počelo, kaže. Pakuje svoju torbu s neophodnim potrepštinama. Kada je otišla, budim decu i pripremam ih za vrtić. Vozeći ih, kupujem doručak starijoj ćerki.
Mama je bila u Kamenici na pregledu. Provodimo vreme s decom.
Čitam vesti. Ispunjava me nemir, pa isključujem mnoštvo nepročitanih stranica.
Prelazim desetak stranica starog teksta. Danielove sugestije su mi od velike koristi. Sređujem delove na kojima čitalac može izgubiti pažnju.
Razmišljam o intervjuu sa Nebojšom. Muzika? Radije bih ga pitao o poeziji. Možda objediniti sve to. Stalno osećam da nisam dorastao tom zadatku. Takve misli se uvek vrate kao stid.
Uveče, kada se D. vratila, odlazim u Almašku. Milan, Gabi i ja snimamo Almašku XXII.
(891)
5.4.2022.
Završavam čitanje knjige Nebojše Vasovića, Oklagija doktora Jerkova. Knjigu sam preuzeo u elektronskoj formi sa njegovog sajta.
Kasnije čitam pesme Veselka Koromana.
U optiku nosim gitaru, misleći da ću možda pred zatvaranje imati malo slobodnog vremena. Nisam je ni izvadio iz futrole.
(892)
6.4.2022.
Deca ostaju ujutro sa D. Daljina među nama postaje opipljiva. Sve pomišljam da je to posledica porođaja kom je prisustvovala. Umor. Svaku reč očitavam kao toksičnu. Možda je problem u meni.
Odlazim na posao biciklom. Sporedne ulice klize u mom perifernom vidu.
Svoj drugi rukopis privodim kraju. Ni reči u vezi s ispravkama preloma. Možda treba da odustanem od objavljivanja. U razgovoru s Danielom zaključujem kako objavljivanje neće načiniti nikakvu promenu. To je tek prvi korak, neprestana borba.
Uveče obavljam tehnički deo posla oko omota novog albuma Jesenjeg orkestra.
(893)
7.4.2022.
Oko dva sata iza ponoći, sedeo sam pred računarom i radio na starom tekstu. Osetio sam jak bol ispod grudne kosti. Isprva sam pokušavao da promenom položaja tela učinim da popusti. Mislio sam da je jedno od kratkih žiganja koje katkad osetim, ali bil nje prestajao. Setio sam se Matićevih stihova: Između dva otkucaja srca, čitava drama.
Setio sam se i da sam negde pročitao da je bitno nakašljavati se. Kašljao sam. Pošto je bol potrajao, isključio sam računar i pošao u spavaću sobu da probudim D. Dozivao sam je, drmao, ali bezuspešno. Bila je u dbokom snu. Odlučio sam da ne pravim dramu, i povukao sam se u dnevnu sobu. Legavši na trosed, bol je ubrzo popustio i zaspao sam.
Ujutro sam pozvao Humana. Shvati to kao upozorenje, rekao mi je.
Posle škole sam otišao u ambulantu, uradilli su mi EKG, poslušali pluća i izmerili pritisak. Sve je normalno. Smanjiti noćni rad, jedini je savet.
Završavam rad na starom tekstu. Potrebno je još da napišem nekakav predgovor. To ću učiniti u narednim danima.
Lit. Miloš Crnjanski, Eseji
Nebojša Vasović, Struna/suton
(894)
8.4.2022.
Čitam zbirku pesama Struna/suton i pravim beleške.
Uveče se nalazim sa Humanom i Igorom. Objedinjujemo snimke Kafeuponoć na bendkemp stranici. Preslušavamo snimke na Igorovim monitorima.
(895)
9.4.2022.
Posle škole svraćam na plato pred Spensom gde se nalazi cvetni bazar. Kupujem tamjanike i muškatle koje je tražila D. Pored toga, kupujem i dva rasada smilja, kao i jedan lavande.
U jedan sat decu pratim u obližnju igraonicu na rođendan.
Popodne deca gledaju animirani film uz kokice.
Lit. Miloš Crnjanski, Eseji
(896)
10.4.2022.
Bazen. Devojčice su sa instruktorom, D. pliva u traci, a sin i ja smo u malom bazenu. Baca lopticu i kreće se ka njoj. Trkamo se. Smešno mu je što, iako sam brži, nespretnim pokretima ne uspevam da uhvatim lopticu već je potisnem ka njemu. Zatim, penje se na moju butinu i skače.
Na kratko hoće da odemo kod D. Dok je ona s njim uz kraj bazena, isplivavam do kraja i natrag.
Uveče odvodim stariju ćekrku na koncert u Sinagogu. Spletom srećnih okolnosti, dobijamo mesta na balkonu. Prvi red, sedišta 8 i 9. Slušamo izvedbe Mocarta i Čajkovskog.
Prošlo je pola deset. Hodamo ka automoblu. Umorna je, ali i puna utisaka.
(897)
11.4.2022.
Ćerka i ja se vozimo biciklom kroz grad. Drži se čvrsto za mene. Domaće zadatke završava u optici, pa je odvozim na čas u muzičkoj školi.
Uveče se nalazim s Milanom u Almaškoj. Improvizujemo oko četrdeset minuta. Snimamo Uzajamnost. Izašavši iz naše prostorije, prvo uočavam zvonik Almaške crkve. Žut od svetlosti reflektora.
Mesec nadolazi.
Lit. Nebojša Vasović, Struna/suton
(898)
12.4.2022.
Jutro. Biciklom prolazim sporednim ulicama. Iza vatrogasne stanice, u velikoj lokvi se kupa jato golubova. Na površini se talasa sivilo neba.
(899)
13.4.2022.
Pozivam Stevana interesujući se kako napreduju prelom i korice. Kaže, Prota se nije javljao.
Odlazeći po decu u vrtić, na kraju ulice Koče Kolarova čujem ptiće pod strehom garaže. Ne uspevam da ih vidim. Par koraka dalje, gotovo se ni ne čuju.
Čitavog dana nosim nekakav nemir.
Lit. Miloš Crnjanski, Eseji
Ležem s gitarom na grudima. Par tonova. Ubrzo tonem u san, potpuno obučen.
Budim se u pola noći. Košulja me žulja na leđima. Opipavam pored sebe i pronalazim gitaru. Polegnuta je ravno. Da li je to učinila D. ili ja?
(900)
14.4.2022.
Piše mi Jelena. Od kako sam sreo nju i Stevana prošle nedelje, ostao mi je čudan osećaj, kao da je nešto prećutano ili zadržano. Piše da je u haosu oko posla, pa mi poručuje da je Prota odličan dizajner i poručuje mi da budem strpljiv. U odgovoru iznosim najavu mogućeg odustajanja od izdanja ukoliko se u skorije vreme stvari ne pomere s mrtve tačke.
Uveče dugo šetam kerušu.
(901)
15.4.2022.
Uprkos onome što mi je juče govorila D, sve više sam rešen da uradim po sopstvenoj zamisli. Izlazimo ujutro. Starija ćerka, sin i ja. Guram bicikl u servis. Iako je prošle nedelje kupljen i prvi servis se rastegao na tri dana, pronalazim stvari koje nisu urađene kako treba. Kočnica ostaje uz točak, pa je po kočenju ručno moram odvojiti i metalni držač blatobrana nije pričvršćen.
Odlazim tamo. Kaže mi serviser da još nije završio s D-inim biciklom, iako je kod njega od utorka. Dakle, tri puna dana. Ostavljam i svoj da ispravi nedostatke, pa odlazim s decom u šetnju. Dva sata kasnije se vraćam u servis, pa pošto nije uradio ništa s našim biciklama, uzimam ih iz servisa.
Pozivam Stevana, budući da od Jelene nisam dobio nikakav odgovor. Stvar sa prelomom se otegla. Sve se učvorilo. Ne vidim da S. ima ikakvu kontrolu nad procesom. Postavljam rok za prelom, u suprotnom ću povući izdanje.
Milan, Gabi i ja se nalazimo u Almaškoj. Vladimir Rašković nas snima nas po kanalima. Sviramo tri improvizacije za Almašku XXIII.
(902)
16.4.2022.
U optici preslušavam sinoćnje snimke. Odlučujem se da su prvi i drugi snimak oni koje preporučujem za izdanje. To pišem Gabiju i Milanu.
Popodne. Naglo se naoblači. Odvozimo se automobilom do Popovice. Šetamo do Orlovskog bojišta. Osluškujem cvrkute ptica. Keruša je puštena s povoca. Istražuje. Devojčice hodaju ispred nas. Sin je zaspao još u automobilu, pa ga nosim u nosiljci. Na kratko nas hvata kiša. Skrivamo se ispod nadstrešnice na odmorištu.
Na mejl mi stiže prelom teksta. Pošto su svi zaspali, posle 23 h, sedam pred računar i vršim proveru. Nalazim dve greške.
Šaljem Nebojši pitanje za intervju.
(903)
17.4.2022.
Automobil parkiram pred manastirom Rakovac, odakle pešačimo do Rakovačke pećine. Sina nosim u nosiljci i uspinjem se stepenicama uz brdo, obilazeći oko pećine. Na stolu, suvo voće, zrnevlje i keks.
(904)
18.4.2022.
Ponovo počinjem da osećam simptome alergije.
Uveče se nalazim s Milanom i Gabijem u Almaškoj. Gabi pravi promo fotografije. Preslušavamo snimke Almaške XXIII.
(905)
19.4.2022.
Pred kraj smene u optici, D. mi javlja da, zbog hlebova koje treba da premesi, otpada plan da uveče odemo u bioskop.
Iznad Spensa, kroz rite oblaka, razliva se pun mesec. Vraćam se u stan sporednim putevima.
Kiša povremeno sipi, pa stane.
Kada je D. preklopila hlebove, odlazimo u obližnji restoran na večeru.
(906)
20.4.2022.
Iscrpljen snovima, slušam kišu. Pucketaju spuštene roletne, lupa sa simsa. Prostorni šum. Prisećam se jedne po jedne epizode sna.
Devojčice su u nekakvom internatu. Sve je jako sterilno i zagasito. Hodajući kroz TV salu, udaljavajući se od predvorja soba prema izlazu, čujem odjek koraka. Televizor je isključen. Nema nikog, čak ni moje dece. Samo prazan prostor i odjek koji me neraskidivo vezuje za njega. Pa, gde je smešten moj sin? Ponavljam preplašeno. Jedna žena, formalno obučena, valjda nekakav sekretar ili pravnik, izvodi me izvan zgrade i najednom se nalazimo u ulici Koče Kolarova. Ulazimo u jedno od dvorišta. Znate, kaže mi, Vaš sin se nalazi u privatnom smeštaju koji smo mu obezbedili… Izgovara puno utešnih i ubeđujućih reči dok prolazimo kroz betonsko dvorište. Skroz na kraju, mala kućica je uzdignuta na platformi. Ulazim unutra. Niska je, pa moram da puzim kroz nju. Levo, uočavam zidani levak poda, pa zaključujem da je to nekakav čučavac. Vičem na svoju pratilju. Jebem vam mater! Moj sin živi u kokošinjcu!
Prisećam se mnoštva detalja iz sna. Reči, slike, osećaji. Najednom se prisećam nekakve giganstke železničke stanice i voza na peronu. Velik je i obao, poput patlidžana…
Kada se D. probudila, pričam joj o snu. Ona uzvraća. Sanjala je da su nam ošišali sina. Priseća se kako je to učinila direktorka jednog od vrtića koji je pohađala starija ćerka. Takođe, pominje ulicu Koče Kolarova.
(907)
21.4.2022.
Ulična svetla potiskuju senke u svim pravcima. U krošnjama kestena su ocvetale bele kupe.
(908)
22.4.2022.
Šetamo do Orlovog bojišta. Jak vetar duva ravno u nas. Stojeći uz ogradu, poslatram jato golubova koje leti bočno. Kruže nad provalijom. Čini se da ih jedrenje vazduhom zabavlja. Obleću kameni krš u nekoliko navrata.
(909)
23.4.2022.
Zbog sinoćnjeg nevremena, odustajemo od šetnje po Fruškoj gori. Odvozimo se do Kameničkog parka. Tokom viožnje je sin zaspao u autosedištu. D. odlazi u šetnju s devojčicama i kerušom, a ja ostajem u automobilu sa sinom. Obaram mu sedište i pravim hlad.
Ležeći preko prednjih sedišta čitam knjigu Zorana Vidojevića, Spokoj i otpor.
U zapisima, kao da svedočim spuštanju velike staklene ploče preko tla. Staklo puca na neravninama, otkrivajući svojim krhotinama topografiju podloge. Unutar teksta pažnju mi privlače mesta preloma. Misao je često prenapregnuta. Nit se pretrgava i nastavlja drugačijom teksturom. U njegovim zapisima je uočljiva jaka težnja za fatalističkim uopštavanjem, a sav taj opšti bol, taj generalizovan vrisak, ne čini se ubedljiv. Ipak, nastavljam sa čitanjem.
(911)
24.4.2022.
Sa starijom ćerkom pravim lutku za njen školski zadatak. Posle raspusta će na času igrati lutkarsku predstavu Sedam prutova.
Dan se sporo odmotava. Oblaci prete kišom, zadržavajući nas u stanu, ali ipak kiša ne pada. Izlazimo u šetnju po kraju.
Pošto su svi zaspali, radim na omotima za Almašku XXIII.
(912)
25.4.2022.
Odlazimo na Popovicu. D. je spakovala voće, bademe, kombuhu i vodu u plaznenu torbu. Pešačimo do kamenoloma. Na stenama uočavamo gnezdo, visoko u jednoj šupljini. U podnožju napuštenog kamenoloma prilazim jednoj steni oko koje je mahovina formirala mek tepih. Mnoštvo mladica izdeljuje prostor u odaje. Pred nama se uzdiže go kameniti krš. Deca tapću i oglašavaju se osluškivajući eho.
Po povratku u grad, devojčice vodim u Muzej Vojvodine na radionicu Bekstvo iz muzeja. Kupujem kafu na uglu, kod ulaza u Dunavski park, pa se vraćam do automobila parkiranog prekoputa muzeja.
Nakon radionice ih odvozim na Novo naselje, da se starija ćerka upozna sa nastavnicom flaute. Drži joj uvodni čas.
Uveče, Gabi, Milan i ja snimamo Almašku XXIV.
(913)
26.4.2022.
Vrativši se u stan, nakon snimanja, u dnevnoj sobi povezujem gitaru na desetovatno pojačalo. Improvizujem, sedeći na podu i leđima oslonjen o sedalni deo troseda. Iza mene spava keruša.
Tri sata je iza ponoći. Završio sam s pisanjem i obradom audio snimka. Izvodim kerušu.
Zastajemo pred parkingom. Kesten je procvetao. Niže niz ulicu se čuje zujanje trafoa. Reflektori u podnožju crkve čine da se senke krošnji protežu visoko uz zvonik.
(914)
Uveče se nalazim s Milanom u Almaškoj. Ispitujemo mikrofone i pozicije pojačala. Improvizujem na gitari dok mikrofone približavamo i udaljavamo od membrane zvučnika, tražeći najbolje mesto i usmerenje.
Izašavši iz prostorije, shvatamo da je u međuvremenu počela kiša.
(915)
27.4.2022.
Lit. Zoran Vidojević, Spokoj i otpor
Sudaram se s fatalističkom i generalizujućom misli. Preterivanje se potkrada kao nekakav vid misaone čistote.
Zamišljam da sedimo za istim stolom u nekakvoj bašti ili dvorištu. Možda su iza njega nekakvi široki listovi vinove loze, možda i nedozreli grozdovi. Sunčano je, toliko mogu pouzdano tvrditi. O čemu bi smo govorili? Ta jedva da bi smo i mogli ćutati izvan osećanja tenzije.
Odakle se ispilela ovakva zamisao?
Tokom popodneva knjiga stoji na radnom stolu radionice. Iščitavam tek nekoliko fragmenata.
(916)
Kiša ne prestaje da pada. Posle deset časova uveče odlazim kod Igora Stevića. Poslednjih dana mi se svira. Snimamo demo verziju jednog kratkog instrumentalnog komada za Kafuuponoć.
(917)
28.4.2022.
D. i ja smo otpratili decu do vrtića. Hodamo iza ugla do narednog raskršća gde se razdvajamo. Bicikl se provlači kroz sporedne ulice. Kiša sitno pada. Iz ranca vadim kapu i upasujem kosu. Boje su masne i intenzivne. Kao da je čitav prostor iscrtan u debelom sloju tempere.
*
U optiku odlazim sa starijom ćerkom. Vozimo bicikle. Usmeravam je i najavljujem automobile koji nam dolaze s leđa. Dok radim, ona završava domaći. Pratim je do muzičke škole i natrag.
Posle svega, s malim zakašnjenjem stižemo i na njen čas engleskog.
Uveče odlazim u knjižaru Zenit, gde Daniel premijerno pušta video rad za novi album Jesenjeg orkestra. Po prvi put te pesme, koje smo snimili pre tri ili četiri godine, slušam glasno reprodukovane. Petar je odlično smiksao album.
Posle projekcije šetamo do parkinga u blizini moje zgrade, gde je ostavio automobil tokom popodneva. Razmenjujemo utiske, planove…
(918)
29.4.2022.
Knjiga na radnom stolu. Zatvorena. Mašina ne prestaje sa radom.
Pošto su deca zaspala, odlazim u Almašku da s Milanom popakujemo opremu za sutrašnji put.
(919)
30.4.2022.
Završivši smenu u optici, odlazim u susret D. i deci u Limanski park. Devojčice prisustvuju radionici na otvorenom. Sin mi je zaspao u rukama, pa odlazimo u automobil. Sedeći na prednjem sedištu čitam. Na kerušinoj njušci pronalazim krpelja.
Nakon ove radionice, devojčice odlaze s učiteljicom starije ćerke na drugu radionicu o ljudskom telu.
Vraćamo se u stan, taman na vreme da spakujem gitaru i snimač. Odlazim u Almašku gde Gabi i ja utovaramo opremu u automobil.
U Beogradu nastupamo u Kvaki 22, pre Vukašina, Raše i Marka. Snimamo Almaška XXV.
U povratku, sedeći na zadnjem sedištu, posmatram bočne stubiće puta. Na radiju: Adrijano Selentano, pa Anđelo Badalamenti…
(920)
1.5.2022.
Čekajući da se ćerki završi čas glume, sedim u automobilu, parkiranom u bočnoj ulici, i čitam zbirku pesama Gorana Lončarevića, Šuma talasa. Sa zvučnika se reprodukuje muzika s cd-a koji je priložen uz knjigu. Prebacujem pažnju s pesama na muziku i obratno. Završavam s čitanjem neposredno pre nego što je ćerka izašla.
Popodne porodično provodimo na Štrandu.
(921)
2.5.2022.
Odlazimo na Popovicu. Sin je zaspao u autosedištu pa ostajem u automobilu dok se ne probudi. Čitam ležeći preko prednjih sedišta. Iz jednog od obližnjih dvorišta zuji kosačica. Posmatram mice kako lete. Uzimam lek za alergiju.
D. mi donosi kafu. Ubrzo se sin budi i odlazimo u dvorište prijatelja na proslavu rođendana njihove ćerke.
(922)
3.5.2022.
D. odlazi u kupovinu s devojčicama. Na parkingu, dok sin spava u autosedištu, čitam dvadesetak stranica knjige.
Lit. Zoran Vidojević, Spokoj i otpor
Odlazimo na groblje. Katkad se mrtvi sami jave. Primećujem grob jednog komšije koji je preminuo par dana pre D-inog oca. Nešto niže, sasvim slučajno, pronalazimo Laslov grob.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom u Almaškoj. Postavljamo mikrofone i snimamo Almaška XXVI.
(923)
4.5.2022.
Lit. Zoran Vidojević, Spokoj i otpor
Veselko Koroman, Sjaj i rana
Predamnom se razmiču paučinasti obrisi stvarnosti. Iza njih, sivilo. Bez težine.
Čuje se cvrkut. Neka ptica mu je tek uzrok. Odvojen od nje, postaje odlika prostora. Opisuje ga odjekom. Reflektuje se o parkirane automobile, fasade okolnih zgrada. Kao da se ni ne spušta uz asfalt, već ga nadleće. Ptica ostaje nevidljiva.
(924)
5.5.2022.
Lit. Zoran Vidojević, Spokoj i otpor
Agota Krištof, Nepismena
Nedozvana sećanja iz detinjstva iskrsavaju kroz čitan tekst. Kroz prva poglavlja knjige Agote Krištof, vidim svoju prvu osnovnu školu, vidim prostor, neizmenjen i velik, kada sam kao učenik drugog razreda hodao preko poljane, prema kotlarnici iza koje je stajao veliki otvoren kontejner. Pod prstima osećam proreze plastične kante za đubre. Da li je na tom polju bila lucerka?
Drugi prostori. Reprize osećanja. Ponovo osećan grč u stomaku. Vidim jasno zid dvorišta druge osnovne škole i mnogo suvih borovih iglica na betonu. Tek pokoja šišarka, okrnjena od pada. Mirišu mekike s pavlakom iz kioska u uglu…
(925)
6.5.2022.
Utrnutost, mentalna kategorija. Prati me jutarnji cvrkut na putu do posla. Oblaci su nalik teškoj senci.
U optiku odlazim sa mlađom ćerkom. Usput svraćamo u dečje odelenje Gradske biblioteke.
(926)
7.5.2022.
Stariju ćerku odvodim na čas glume i odlazim da kupim cveće za groblje.
Rascep se proširuje. Probija se među nama. Sve što izgovaram biva kruto i nezgrapno. Lomi se. Naposletku, nasukavamo se otrovani i otuđeni.
Nalazim se oko dvadeset i dva časa sa Humanom, Vladom i Igorom. Snimamo Humanovu pesmu Psaltirik.
(927)
8.5.2022.
Odlazimo na Popovicu. Deca prisustvuju književnoj šetnji, organizovanoj u okviru Fruškogorskog maratona. Sin je, ubrzo po polasku, zaspao u nosiljci. Nosim ga tokom čitave šetnje.
Do večeri, osećam kako se pojačavaju simptomi polenske alergije.
(928)
9.5.2022.
Oči su mi iziritirane. Simptomi se pojačavaju.
Pišem izdavaču i dizajneru korica. Ako se stvar ne pomeri s mrtve tačke, odustaću od izdavanja. Sve se oteže u beskraj.
Posle optike, čekam stariju ćerku pred muzičkom školom. Duva jak vetar. Temperatura naglo pada. Oči me peku sve više.
Odvodim ćerku na koncert Keckeca u okviru Ritma Evrope. Iako je htela da sluša Kralja Čačka, donosim odluku da krenemo u stan, jer je sutra radni dan i neće imati dosta sna. Okolne livade su prepune paperjastog semena topola.
Vrativši se u stan, sklupčavam se na trosedu dnevne sobe i zaspivam u farmerkama.
(929)
10.5.2022.
Lit. Agota Krištof, Nepismena
Anri Mišo, Klovn
Iščekivajući da se na displeju pojavi broj istovetan onom na papiriću u mom džepu, stojeći postranice, čitam knjigu Agote Krištof. Većina šaletra je prazno, a na onih par iza kojih su službenici, brojevi se sporo izlistavaju. Na svaki zvuk promene broja, podižem pogled prema displeju, samo da bi se razočarano vratio natrag tekstu. Do pojave mog broja, izlistavanja dočekujem s nekakvim rezignitetom i odsutnošću. Službenica nekoliko puta uzvikuje moj broj, pre nego što shvatim da je došao red da obavim svoje poslove.
Na radnom stolu radionice, između pregleda i ugradnji, ukradem po koju pesmu Anrija Mišoa.
Osim toga, osećam kako su mi se nutrine učaurile. Ništa ne dopire. Iz svega toga crpim nekakvu nadmoć nad sopstvenom ruševinom. Odvojen sam.
Dogovaram snimanje novog Bloom-a, za nedelju. Sutra ujutru treba da pozovem Darka i utanačimo termin i prostor.
(930)
11.5.2022.
Potpuno me je iscrpelo sudaranje s ignorantnošću i odsustvom kritičkog stava. Svaki kontakt otvara nove otrovne prostore. Koliko to može da bude veliko?
S druge strane, ne mogu da zamislim licemerniji stav od izbegavanja konfrontacije. Gde nas to vodi? Sve bi nas sabilo u manir.
Imenovanje je postalo pitanje tragike. Sažvakan sam. Oglodan. Shvatam da nemam sagovornika, pa zato pravim oštar rez. Svesno grub. Udaljavam nas. Prostor koji tako nastaje je prazan prostor. U njemu mogu da dišem.
Potrebno mi je još neko vreme da razdražljivost splasne.
Više mi nije bitno šta će se desiti s tom knjigom.
(931)
Čekajući završni nastup starije ćerke u koncertnoj sali Muzičke škole Isidor Bajić, sedim u automobilu na parkingu. Pronašao sam mesto u hladu. Sin spava. D. je otišla sa mlađom ćerkom u šetnju.
Kroz vazduh provejava seme topola. Prvo osećam nelagodu u očima zbog koje odlažem knjigu na suvozačko sedište. Kasnije se pojavljuju i drugi simptomi.
Nakon ćerkinog nastupa, bronhje su mi nadražene i s mukom se uzdržavam od kašlja.
*
Večernja rutina s decom, pa susret u Almaškoj. Snimamo Almaška XXVII.
Posle snimanja, puštam Šopenove Nokturne. Ležeću u kadi čitam pisma Anonena Artoa.
(932)
12.5.2022.
Ubrzo, sve se odmotava uz napor. Nemir me ispunjava iz nekih podzemnih izvora. I dalje ne mogu da poverujem s kolikom ignorantnošću se suočavam.
Tokom prvog velikog odmora, dežurajući u trpezariji, počinjem da osećam probadanje u grudima. Izlazim u hodnik, nakašljavam se. Odlazim da se umijem. Uzimam stolicu i sedam pred vratima. Prija mi da prstima pritiskam i popuštam donji rub grudne kosti. Primećujem promenu u zvuku žamora.
Vozeći bicikl ka stanu, telo mi je oklop.
Nebojša mi šalje par mejlova kako bi me oraspoložio, ali ne uspeva da dugo ostanem u vedrom raspoloženju. Razmišljam o opcijama koje bi mogle da se dogode ako bih knjigu objavio kod njih. Teskoba. Ne vidim zadovoljavajuće razrešenje sa njima kao saradnicima. Razmišljam o povlačenju rukopisa.
Razdražljiv sam. Gledam da se držim po strani, potonem u igru sa sinom. On hoće da se igra majstora. Presvlači majicu. Oblači crvenu, montažersku. Sedim na podu i dodajem mu alat iz njegovog drvenog seta. Njegova stoličica je polegnuta na bok. Interveniše na njoj. Kad kaže: testela, dodajem mu testeru, kad kaže kluć, dodajem mu francuski ključ ili odvijač, zavisno gde upre prstom.
Tokom dana se čujem s Danielom, pokušava da čitavu stvar okrene na ono što najbolje funkcioniše. Ima potpuno inženjerski pristup. Ja vidim problem mnogo ličnije.
(933)
13.5.2022.
Probdeo sam noć. Stomak mi je već dugo u grču. Kao da sam sve govorio zidovima.
Donosim odluku da, dok se stvari drastično ne promene, neću pristati na polurešenja. Očekujem poziv koji ne dolazi. Samo mi putem mejla daju naznake o nekakvim mislima koje misle o novim i optimističnim rešenjima. Ne dobijam ništa konkretno. Ponuđeno rešenje je vandalizovanje same knjige.
Dizajner se povlači. Ni jednog trenutka nije našao za shodno da razgovaramo o tome šta želim na koricama.
Do večeri je čitava stvar definitivno okončana.
Toliko sam zdrobljen da, iako sam u vetar propišao još godinu dana, osećam veliko rasterećenje.
(934)
14.5.2022.
Dok sam u optici, D. odvodi stariju ćerku na glumu, a zatim i decu kod svoje majke. Popodne odlazimo na Frušku goru. Ptičiji cvrkut odjekuje u žamoru. Primećujem nekoliko velikih senica. Sunce se prelama, potiskujući krošnje. Iza borova primećujemo malo groblje. Nebo je nepodnošljivo plavo. Šetamo bez cilja. Otkrivamo jedan kafe, na sporednom putu. Poručujemo kafu i limunadu.
D. kaže da bi volela da, ako ikada budemo imali kuću, u dvorištu imamo orahovo drvo. D. predlaže da odemo na Petrovaradinsku tvrđavu i posmatramo zalazak.
Parkiram na platou. Vidim široko i treperavo koleno Dunava. Sunce tone prema zidu, desno od nas. D. je izrazito blaga. Reči koje izgovaramo se rasipaju u šum. Visoka trava i klasnice popinog praseta se povijaju iza ograde. Iza je ambis i put prema Ribnjaku.
Smrklo se. Odlazimo u Dom B612 na koncert Noizaca. Slox im gostuje. Na terasi srećemo Gabija i još nekoliko poznanika. Nakon svega, vozimo bicikle prema keju. Dunav je mastilo.
(935)
15.5.2022.
Dok je starija ćerka na glumi, odlazimo do Riblje pijace. Kupujemo trešnje, jagode i peciva. Posle toga, svi zajedno idemo na bazen. D. pliva u velikom bazenu. Devojčice su sa instruktorom plivanja, a sin i ja smo u malom bazenu.
Popodne se nalazim sa Sloxom, Darkom i Lordanom u prostoru za probe u Bistrici. Okupljamo se pod imenom Bloom 4. Snimamo susret.
Posle snimanja, do polaska voza, Slox dolazi kod nas na večeru.
(936)
16.5.2022.
Odnosim rukopis na čitanje drugom izdavaču. Više nemam nikakva očekivanja. Ponovo sam na početku. Žurim u stan, da starijoj ćerki pomognem oko domaćeg zadatka.
Uveče se nalazimo kod Milana i Adriane. Preslušavamo ploču Almaške. Rasterećeno veče. Iz Dunavskog parka odjekuje kreketanje žaba.
(967)
17.5.2022.
Od jutra osećam pritisak. Čak i kada je vedro, predskazuje kišu. Popodne u optici, uspevam da potisnem tenziju koju sam osećao oko zbrke s objavljivanjem. Dok radim, slušam muziku za narednu Arheofoniju.
U povratku, kupujem pidžamu za sina i haljine za stariju ćerku. Usput me hvata pljusak.
(968)
18.5.2022.
Ranije zatvaram optiku, kako bih stigao pred muzičku školu. Starija ćerka polaže prijemni za upis u nižu muzičku. Pohvaljuje mi se peticom sa testa iz matematike. D, ćerka i ja, odlazimo na večeru, pa posle toga po mlađe.
Nakon što su deca pozaspala, idem peške do optike, gde sam ostavio bicikl. U povratku srećem Marinu i braću Drašler.
(969)
19.5.2022.
Završavam čitanje Nebojšinog teksta o domaćim pesnicima. Razmenjujemo nekoliko mejlova.
Nakon škole se odvozim do Instituta u Kamenici, u nameri da mami zakažem kontrolni pregled. Uspevam da raščivijam birokratske gluposti. Na drugom šalteru se pojavljuje žena sa istovetnim problemom.
U optici, zgužvano popodne.
Nalazim se s Gabijem i Milanom. Snimamo polučasovnu improvizaciju, Almaška XXVIII.
(970)
20.5.2022.
Ujutro dobijam mejl. Obaveštavaju me da zbog dojave bombe, škola neće raditi tokom prepodneva. Starija ćerka, D. i ja odlazimo biciklama na oficirac. Sedeći u hladu vrbe, posmatram mnoštvo mica kako proleće naspram plavog neba.
Osećam akumuliran umor.
Tokom popodneva, koliko uspem da ukradem vremena od posla, radim na novom tekstu.
(971)
21.5.2022.
D. odvodi stariju ćerku na glumu. Sa mlađima lutam tražeći otvoren autoservis kako bih im naduvao gume na bicilkama. Uspevamo da uradimo posao iz trećeg pokušaja.
Mlađa ćerka nas obilazi, praveći krugove, dok učim sina kako da vozi bicikl. Prvi dan. Bez rezultata. Zbunjuje ga okretanje pedala. Svako malo okreće u kontru. Kada se osećaš nesigurno, razmakni noge kako ne bi pao.
Popodne odlazimo na bazen. Devojčice su sa trenerom, D. pliva u traci velikog bazena, a sin i ja smo u malom bazenu.
Uveče odlazimo na koncert. Stižemo na sam početak. Vukašin, Rastko i Marko zvuče odlično.
Kasnije, ulazimo na kratko da čujemo Peđu sa triom.
(972)
22.5.2022.
Razmišljam o pisanju, ali ne pišem. Osećam da mi je tekst stran. Postoji nekakav zid koji razdvaja moje stanje svesti od zbivanja u koje sam uronio tekstom. Mislim o mogućim razrešenjima. Ipak, ne donosim nikakvu odluku.
Nameće se i pitanje intervjua, a sa njim i mnoštvo nesigurnosti. Osećam da nisam dorastao zadatku. Svakodnevica mi je potpuno rastrzana. Fokus mi je tup. Izmoren sam haosom koji je nastao oko objavljivanja knjige.
U povratku u stan, slušamo album Odboqpo koji izvodi trio Drašler, Pascolo i Novello. Večernja rutina s decom me svodi bez ostatka.
(973)
23.5.2022.
Lit. Nebojša Vasović, So lično
Prazna pretnja zuji u ušnim školjkama, ne uspeva da je preklopi šum. To nije talasanje mora. Nebo je vedro i nije, mulj oblaka se rasteže kao testo. Tragovi brašna na plaveti.
Pokušavam da pronađem knjigu koju mi je Daniel preporučio, ali je ne nalazim u dve knjižare u koje sam svratio na putu ka poslu. Nemamo na stanju se transformiše u opne.
Posle optike, odlazim po ćerku pred muzičku školu. Susret s mojim ocem i babom. Oni je odvoze do stana. Izvodim i mlađe na kratko da se jave. Već su u pidžamama.
Starijoj ćerki čitam pred spavanje osmo poglavlje knjige Momo, Mihael Endea.
Nalazim se s Milanom u Almaškoj. Snimamo improvizaciju na njegovim elektronskim instrumentima i ozvučenim objektima. Posle sata improvizacije, osećam se rasterećeno. Bestežinski.
Ostavljam instrumente u stanu, pa izvodim kerušu. Obavljam kućne poslove i pišem.
(974)
24.5.2022.
Posle škole se nalazim u Dunavskom parku s Draganom. U obližnjem kafeu uzimamo kafu u kartonskim čašama. Pita me za knjigu. Odvraćam sa: ništa od toga za sada.
Lordan me poziva s željom da napišem prikaz za njegovu izložbu. Popodne, ispisujem prvu verziju teksta.
Dragan mi uveče šalje poruku da je Vladi preminula mama. Pozivam Vladu, pa Milana i Filipa. Dogovaram se s Milanom da zajedno odemo na sahranu.
Čitam ćerci poglavlje.
Mihael Ende, Momo
Slušajući muziku, tonem.
(975)
25.5.2022.
Škola / konsultacije / odlazimo po decu, pa na Sajam / deca gledaju konjičko takmičenje u preskakanju prepreka / odvozimo ih kod D-ine mame / s Milanom odlazim na groblje / sat vremena gubim u kalibrisanju čitača mašine, zbog toga nakon radnog vremena zaključavam vrata i pravim nekoliko naočara / povratak u stan.
Sve miriše na kišu.
Čitam ćerci. Ne završivši poglavlje do kraja, shvatam da je zaspala i odlažem knjigu.
Mihael Ende, Momo
Završavam tekst za Lordanovu izložbu.
Slušam muziku za naredne epizode Arheofonije.
(976)
26.5.2022.
Lit. Antonen Arto, Govorim!
Shvatam da su istekli pasoši mlađoj deci. Posle optike, odlazim pred MUP u ulici Kralja Petra. Nakon sat vremena čekanja u redu, zakazujem termin za sutrašnji dan.
U povratku, pozivam Vladu. Kratko razgovaramo.
Starijoj ćerki čitam poglavlje.
Mihael Ende, Momo
(977)
27.5.2022.
Daljina se čini nepopravljiva. Svaki gest tumbam po mislima. Uvećava se. Iza ćutanja izvlačim čitav narativ.
Mlađu decu vodimo na fotografisanje i predajemo zahteve za nove pasoše.
Buka je još jedan sloj koji sprečava srastanje.
Dok sam u optici, D. odvodi decu u vrtić na pidžama parti. Nalazimo se u Muzeju savremene umetnosti. Daniel pušta video rad koji je montirao na album koji smo snimili još 2017. godine.
Vrativši se u stan, D. odlazi ranije u krevet. Spremam kafu i slušam ploču Ele Ficdžerald, Hamburg ‘65.
(978)
28.5.2022.
Unutar mehanizma nema prostora. Iako istrzan i u osipanju, nalazim nekakvu stabilnost kroz transformaciju u izvršioca.
Svi su zaspali. I ja sam na ivici da skliznem u san. Ipak ustajem. Odlazim kod Igora. Tamo me dočekuje i Human. Dosnimavamo ison i prateće vokale za poslednju pesmu Kafeuponoć.
(979)
29.5.2022.
Kej. Spustivši se stepenicama skroz do reke, čitam.
Lit. Antonen Arto, Govorim!
Između stvarnosti i mene stojim ja, i moje lično iskrivljenje stvarnih prikaza. (Str. 96)
D. i ja posećujemo izložbu Lordana Skenderovića, Fishmaket Mysteries.
Popodne, paralele.
(980)
30.5.2022.
Duševno stanje: nemir, stanje potištenosti prouzrokovano saplitanjem. Kao da upravljam šleper koji se probija kroz lavirint uskih ulica, naposletku spoznajući da je ulica u koju sam ušao slepa.
Nikakve vesti ne dolaze.
Odlazim po ćerku nakon časa u muzičkoj školi. Vraćamo se ka stanu. Guram je na biciklu. Oko nas ulice tonu u sumrak.
Čitam sinu knjižice Elmera, a zatim Pepu. Ćerki čitam poglavlje Momo. Zaspala je pre nego što sam završio.
Dok D. radi za računarom, s laptopa iščitavam pravilnike i zakone, kako bih se pripremio za sutrašnji sastanak.
(981)
31.5.2022.
Kao da hodam kroz vodu, osećam kako mi je korak trom. Nezadovoljstvo me čini toksičnim. Nemam fokus da čitam. Svest se bavi analizom preko svakog razuma. Zaključci su uvek negativni, iskrivljeni i netačni.
Juče sam stavio nove žice na renesansnu gitaru. Danas je štim stabilniji. Sviram je oko dvadesetak minuta.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom. Snimamo Almaška XXIX.
(982)
1.6.2022.
Kiša je padala tokom noći i vazduh je svež. Na putu ka školi, vozeći bicikl, prolazim kroz ulicu Zemljane ćuprije. Preletajući ulicu, s jedne na drugu stranu, crvenorepka sleće na stubiće koji ograđuju zelenu površinu. Na vlažnom asfaltu promiču krnji odrazi krošnji, tamni, naspram sivila oblaka.
(983)
2.6.2022.
Obavljam nabavku dela materijala koje D. nije kupila za dečje kostime. Kupujem boje za lice, pa okolnim putem, kako bih uzeo ručak, vozim bicikl ka stanu. D. završava pečenje hleba. Sa decom sam u dnevnoj sobi.
Keruša je ponovo nadražila somak. Povraća često. Izgleda da joj struvitne granule ne prijaju.
Po povratku s posla, D. i ja pravimo maske.
Izlazim u šetnju s kerušom. Mesec je tanak srp.
(984)
3.6.2022.
Posle škole, uzimam D-in bicikl sa servisa. Tražim u nekoliko prodavnica bicikala sedište za dete. Budući da sam blizu Muzeja savremene umetnosti, pozivam Vladu. Budući da je na poslu, svraćam u muzej. Na kratko sedimo u atrijumu. Rođendan mu je.
Prisuststvujem priredbi u vrtiću koji pohađaju mlađa ćerka i sin. Posle priredbe, vozimo bicikle i odlazimo na sladoled. Budući da popodneva provodim na poslu, u zatvorenom, svetlost mi se čini čudna i neprirodna.
Uveče, u Almaškoj, snimam sa Milanom.
Milan Milojković i Ivan Čkonjević, Najavljeno odsustvo
Izvodim kerušu.
(985)
4.6.2022.
Lit. Antonen Arto, Govorim!
Čitam esej Pozirište i kuga, a zatim i Pisma o surovosti.
Donosim odluku po povlačenju rukopisa. U svojoj pesmi Preci, Paveze piše kako je jedne godine njegov otac otpustio sve radnike iz vinograda, jer je želeo da vidi dobro urađen posao. Raspitujem se o štamparijama, o prelomu itd.
Vreme je jedini rasurs koji nemam. Umoran sam od kompromisa. Kada u početku osećam da postoji nekakvo kočenje, ili nesigurnost, bolje je da ne ulazimo dublje u čitavu stvar.
(986)
5.6.2022.
Odvozimo stariju ćerku na glumu. Posle toga svi idemo na bazen. Devojčice imaju čas sa trenerom, D. pliva u traci, a ja sam sa sinom u malom bazenu.
Vraćamo se do stana da izvedemo kerušu, pa idemo na Frušku goru.
(987)
6.6.2022.
D. odvodi kerušu kod veterinara. Tamo joj rade analizu krvi i biohemiju. Zadržavaju je na infuziji. Nalazi biohemije su dosta loši. Po svemu sudeći ima pankreatitis.
Knjiga se miče s mrtve tačke. Šaljem tekst na prelom. Makar toliko. Razgovor sa Aleksandrom je bio prilično ohrabrujući.
Keruša je mirna. Na prednjoj šapi joj je zavojima obmotana braunila. Uglavnom leži na podu hodnika.
Uveče, nakon što su deca zaspala, čitam na trosedu.
Lit. Nikola Cincar Poposki, Struški projekat
(988)
7.6.2022.
Lit. Antonen Arto, Govorim!
Drugi je dan kako D. odvodi kerušu na infuziju. Izgleda da je u pitanju pankreatitis.
Iako je oblačno, vrlo brzo postaje nepodnošljivi toplo.
Nakon mojih časova, odlazim da upišem ćerku u prvi razred muzičke škole.
Uveče, Milan, Gabi i ja snimamo Almaška XXX.
(989)
8.6.2022.
Nikako da dođe do razrešenja.
Keruša je treći dan na infuziji. Odlazim biciklom na posao. Promičem manje prometnim ulicama. Strujanje vazduha je osećaj slobode.
(990)
9.6.2022.
I dalje osečam ograničenja. Postoje nevidljive prepreke koje me spračavaju da stvari u vezi s mojim radom dovedem do kraja. Pišem, ali tekst ne odmiče. Ništa se ne privodi kraju. Otvaraju se pitanja, jedno za drugim kao na traci. Uvek će usledeti još jedno pitanje sapleta. Ništa se ne razrešava. Držati se po strani…
Keruša je četvrti dan na infuziji.
Nakon večernjeg čitanja odlazim kod Igora. Sa Humanom preslušavamo njegovu pesmu Psaltrik u izvedbi kafeuponoć.
Noć je sveža. S gitarom na ramenu, vozim bicikl ka stanu.
(991)
10.6.2022.
Keruši su nalazi u vezi s pankreasom nešto bolji, ali jetra trpi opterećenje. Savetuju da se infuzija nastavi i u narednim danima.
Odvozim se po D-ine mame po decu. U jevrejskoj ulici upadamo u gužvu. Daleko pred nama, vidim zaustavljene autobuse i vatrogasni kamion. Kiša ne prestaje da pada, pa se svetla rotacije razlivaju preko stakala. Prvo sam pomislio da je u pitanju bila saobraćajna nesreća, ali kasnije sam pročitao da je bio požar u jednom od pasaža. Vozio sam okolnim putem prema stanu. Sin je zaspao u automobilu.
Čitam starijoj ćerki poglave iz knjige Momo, Mihaela Endea.
U Almaškoj se nalazim s Milanom i Gabijem. Razgovaramo o mogućnostima koncerata. Po svemu sudeći, od koncerta u biblioteci neće biti ništa.
Sedimo na tremu. Kiša prestaje da pada.
(992)
11.6.2022.
Donosim odluku o izboru pisma i karakteristika slova. Osećam da sam sagoreo svoje kapacitete za rad na tom tekstu.
Poslepodne pomažem D. oko pripreme za sutrašnju radionicu.
Uveče odlazim po kerušu. Sutra ponovo treba da prima terapiju.
Lit. Antonen Arto, Govorim!
(993)
12.6.2022.
Keruša je tokom noći razbucala zavoje oko brunile na zadnjoj nozi. Odvodim D. na mesto održavanja radionice. Stariju ćerku vozim na generalnu probu glumačke sekcije, a nakon toga odlazimo po mleđe i odlazimo na ručak. U gepeku se nalazi torba s kupaćim kostimima, peškirima i papučama. Odlazimo na bazen. Devojčice imaju čas sa trenerom, a sin i ja smo u malom bazenu.
U povratku, sin je zaspao u autosedištu. Pripremam devojčice za spavanje. Uveče završavam čitanje Artoove knjige.
(994)
13.6.2022.
Iako sam dobio obećanje da ću uzorak teksta dobiti u ponedeljak, do toga nije došlo.
U optici preslušavam snimak Danielovog nastupa na Bitefu. U duhu kabarea, izveo je splet pesama uobličen u narativ na temu korupcije.
Pred kraj smene razgovaramo preko telefona. Svetla su isključena i iz zasena, držeći slušalicu na uhu, kroz staklo izloga posmatram ulicu.
U povratku odlazim po kerušu. Nalazi pokazuju pad vrednosti. Treba nastaviti s terapijom antibioticima. Obavijaju joj braunilu, pa se sasvim polako vraćamo ka stanu.
U sobici, deca su polegala i slušaju poglavlje Mihael Endeove knjige Momo. Sina prenosim u spavaću sobu.
Mesec je nisko na istoku neba. Nadolazi u pun krug. Milan, Gabi i ja se nalazimo u Almaškoj. Snimamo Almašku XXXI.
(995)
14.6.2022.
Mlađe guram na biciklu. Pretvaramo se da je bicikl piratski brod. Podignite jedra, kažem im, dok se spuštamo Almaškom ulicom. Sin čvrsto obgrljuje moju ruku. Osećam njegov obraz na podlaktici. U našoj mašti, ulice su reke. Kuda idemo, kapetane?
D. odvodi ćerku na čas kod nastavnice flaute. Posle časa, vraćaju se u stan i kerušu vode na infuziju.
D. odlazi po stvari koje su preostale nakon radionice. Starija ćerka završava domaći zadatak. Čitamo tekst Desanke Maksimović o Josifu Pančiću. Odgovara na pitanja iz čitanke. Navodim je da pronađe odgovore… Pištoljem za lepak ulepljujem filc koji je D. iskrojila za ćerkinu mašnu za kostim.
Sin i ja se odvozimo biciklom u optiku. Usput svraćamo na Riblju pijacu i kupujemo buketiće cveća.
Zatvaram desetak minuta ranije, pa se odvozimo do Radničkog doma. Gledamo predstavu koju su pripremili u okviru glumačke sekcije. Ćerka glumi mađioničara. Katkad je vidim kako izviruje iza zavese, držeći tekst u ruci, i suflira.
Posle predstave, idemo na sladoled. Sin je razdražljiv od umora. D. odlazi s devojčicama prema automobilu, a sin i ja se vraćamo biciklom ka stanu. Nedaleko od naše zgrade je počeo da klone. Silazim s bicikla i pričam mu. Jedva drži oči otvorene.
Starijoj ćerki čitam dva poglavlja iz Endeove knjige Momo.
Svi spavaju. Mislim o dešavanjima koja me onemogućavaju da realizujem svoju knjigu. Ispunjava me nemir. Donosim odluku da sutra pozovem Aleksandra. Uzorke teksta nisam dobio ni danas.
Nemir odagnavam kroz pisanje. Pred spavanje, izvodim kerušu.
(996)
15.6.2022.
Otrovan sam, svestan sam toga. Nisam iznašao način da sopstvenu toksičnost razgradim. Takav ne uspevam da uspostavim kanale komunikacije. Razara me spoznaja da sam sam u odluci u vezi s tekstom. D. smatra da sam pogrešio. Smatra da sam suviše rigidan u svom stavu. Još uvek nisam dobio primer preloma.
Pozvao sam Aleksandra, izvinjava se zbog kašnjenja i kaže mi da će sutra poslati. Mislim, ako ne pošalje do prekosutra, moram naći nekoga drugog za prelom. Razmišljam o potencijalnim opcijama.
Dobijam sms poruku od Marka, poziva me da ih posetim na Bloomsday, kako još kaže i Slavu njegove knjižare.
Vaistinu Bloomsday!
Posle optike odlazim po kerušu. Kreće se sporo s braunilom u prednjoj nozi. Koliko ovo još može da traje?
Ćerki čitam poglavlje Endeove Momo.
(997)
16.6.2022.
Pre posla, ćerku i sina vodim u vrtić. Sede na mom biciklu. Igramo se uloga. Sin je Santjago, ćerka je Lorelaj, a ja sam Tomas. Moj bicikl se zove Vredni Dečko Cikul od Alata. Tako su ga prozvali pre par dana, kada smo se vraćali ka stanu.
Pravim se da ćerka, koja se drži za korman, upravlja bicikl prema banderama, parkiranim automobilima, drveću… Gde ćeš tamo, govorim joj ispravljajući bicikl, u poslednjem trenutku, dalje od prepreke. Smeju se.
Nakon optike, odlazim u knjižaru. Kratko razgovaram s Markom. Potvrđujem da ću knjigu raditi samostalno. Neposredno pre nego što sam pričao s njim, na mejl mi je stigao primer preloma. Napokon.
Osećam se rasterećeno. Usput kupujem suncokretov namaz za doručak deci. Večernja rutina i jedno i po poglavlje Momo. Ćerka je zaspala.
(998)
17.6.2022.
Vodim decu u vrtić. Bicikl prelazi isti put. Nebo je vedro, a može da bude i sivo. Tek cvrkut iz krošnji breza u Almaškoj ulici raseče sivilo jutro. Cvrkut je prvi zrak sunca i jedini podnošljiv.
Namaz je u torbi, kažem vaspitačici na ulazu. Produžujem dalje, prema školi.
(999)
18.6.2022.
Odvodim ćerke na bazen. Vreme pre njihovog časa plivanja provodimo u malom bazenu. Kada je trener došao, izašao sam na tribine bazena na otvorenom. Nekoliko puta preplivavam bazen popreko, a onda čitam, hvatajući uzanu senku stuba. I pored toga sam izgoreo.
Odvodim decu kod D-ine mame.
Nalazim se s Gabijem i Milanom u Almaškoj. Snimamo Almašku XXXII.
Predveče D. i ja se odvozimo biciklama na desnu obalu Dunava. Sunce propada iza zgrada.
Kasnije, sa Humanom, Igorom i Vladom snimam novu stvar Kafeuponoć, naslovljenu na Humanov predlog El Greko.
(1000)
19.6.2022.
Iscrpljen sam. S ramena i ruku osećam kako isijava toplota. Čitam i dremam. Administrativni poslovi se gomilaju. Potrebno je da napravim plan za narednu nedelju.
Posle večernje rutine, čitam starijoj ćerki poslednje poglavlje Endeove knjige Momo, i počinjem s čitanjem Mala Toto, Tecuko Kurojanagi.
(1001)
20.6.2022.
Daniel mi prosleđuje najavu za projekciju u Bioskopu Lifka.
Ponude koje mi Aleksandar prosleđuje su znatno veće od onoga što mi je Marko pominjao. Tražim ponudu i od štamparije koju mi je M. preporučio. Iako se ništa konkretno nije razrešilo, imam utisak da se postepeno otvara.
Čitam sinu i starijoj ćerki. (Pepa prase, Mala Toto).
Snimam epizodu Arheofonije. Pišem. Oko 23 h, izlazim da trčim (6.25 km).
(1002)
21.6.2022.
Tetiva desnog kolena je u upali. Razmišljam o rehabilitaciji kolena i konsultujem se s Humanom. Kada sam prevazišao krizu koja je usledila oko prvog kilometra trčanja, stabilizovao sam disanje i više nisam osećao pritisak u grudima. Žiganje koje sam povremeno osećao sa spoljne strane kolena je učinilo da skratim sinoćnju rutu. Osim toga, trčanje mi je prijalo. Kao da sam njime presekao neprirodan umor koji me je nagrizao proteklih dana.
Kad mi je koleno zagrejano, osećam bol, ali ne i ograničenje pokreta.
Mlađa ćerka izražava želju da ide sa mnom u optiku. Vozimo bicikle. Čas vozim pored nje, čas iza. Srećna je zato što sam pristao. U korpu je zgurala mrkog plišanog irvasa.
U Almaškoj zatičem Igora i Milana. Igor je doneo prvu turu traka sa snimcima koncerata Đorđa Marjanovića. Milan ih snima reprodukovane preko magnetofona. Nižu se pesme: Natali, Marko Polo… Snimak je iz Kieva sredinom šezdesetih.
Kada je Igor otišao, Milan i ja snimamo 56 minuta improvizacije.
(1003)
22.6.2022.
Pred spavanje, ćerke su izrazile želju da spavaju u šatoru koji smo D. i ja kupili za plažu. Postavljamo nekoliko ćebadi i prostirku za vežbanje. Uz svetlost mobilnog telefona im čitam dva poglavlja iz knjige Mala Toto, Tecuko Kurojanagi.
Odlazim na trčanje. Oko prvog kilometra osećam nelagodu u desnom kolenu. Kombinujem seriju istezanja, brzog hodanja i trčanja. Ukupna distanca: 6.18 km.
Već danima me pritiska teskoba. Fizički umor mi zauzdava svest. Disciplina u radu mi omogućuju da zadržim fokus. Mrzovolja. Guši me prisustvo drugih.
(1004)
23.6.2022.
Uprkos naporu, ne dolazi do razrešenja. Osećam zasićenje.
Mogu i da ne sviram, mogu i da ne pišem. Rupa je ponovo prisutna.
Ne teret, već nedostatak.
(1005)
24.6.2022.
Odlazim na projekciju spota koji je Igor pravio poslednjih meseci. Socijalno neuklopljiv, provodim tamo manje od sata i biciklom se vraćam ka stanu, vozeći uz Dunav.
(1006)
25.6.2022.
D. i ja učestvujemo na Noćnom maratonu. Istrčavamo najmanju rutu (5 km). Bol u kolenu mi se pojavio oko prvog kilometra.
Devojčice nas bodre kraj štanda na kome je ćerkina učiteljica.
Istrčavši do kraja, odlazimo po njih i stavljamo im učesničke medalje oko vrata. Srećne su jer su ostale do kasno napolju.
(1007)
26.6.2022.
S Milanom snimam u Almaškoj. Improvizaciju naslovljavamo: Izvan kontrolera.
(1008)
27.6.2022.
Zamenio sam smene sa kolegom. Ujutru odlazim u optiku sa starijom ćerkom. Popodne imam nastavničko veće.
Biciklom do Novog naselja i natrag.
Human javlja porukom da neće biti probe. Veče provodim u čitanju.
(1009)
28.6.2022.
Lit. Marinko Arsić Ivkov, Pet detektivskih priča i jedna lopovska
U Almaškoj, Milan, Gabi i ja snimamo Almašku XXXIII. Snimanju prisustvuje i Lordan Skenderović.
(1010)
29.6.2022.
Starija ćerka i ja, odvezavši mlađe kod D-ine mame, odlazimo do knjižare da kupimo knjige koje je prethodnog dana izabrala na sajtu izdavača.
Milan, Lordan i ja simamo u Almaškoj. Snimak postavljam na bandcamp stranici pod nazivom Heart of Noise.
(1011)
30.6.2022.
Jutro se zgužvava. Mlađe odvodim u vrtić, pa nastavljam s kerušom kod veterinara. Starija ćerka i ja odlazimo do škole, gde imam sastanak Tima za izradu procedura.
Posle sastanka se odvozimo do Štranda.
Saznajem za zdravstvene okolnosti članova porodice. Sve to produbljuje osećanje teskobe. Fokus mi je slab i lako tonem.
Zamara me razmišljanje o knjizi. Sve stoji i ne mogu da učinim ništa povodom toga. Gubim volju.
Osipanja.
Kad se D. vratila sa trčanja, deca su spavala. I ja sam zadremao čitajući u dnevnoj sobi. Ustajem s troseda i odlazim na probu kafeuponoć. Snimamo Vladinu temu. Fokus mi je slab i upadam u manir.
(1012)
1.7.2022.
Vraćam se u stan oko dva sata iza ponoći. Raspremam sudove, vadim veš iz sušilice i slažem ga. Rupa se produbljuje. Ležem, utrnut od teskobe.
Dobijam prvu verziju preloma. Predstoji mi da se vratim upoređivanju teksta.
Lit. Marinko Arsić Ivkov, Pet detektivskih priča i jedna lopovska
(1013)
2.7.2022.
D. i ja se odvozimo na Frušku goru. Vodimo kerušu s nama. Parkiramo na uobičajenom mestu, odakle obično pešačimo ka Grgetegu, ali ovog puta idemo na suprotnu stranu. Nakon prepodnevnog pljuska, cvrčci su se popeli na krošnje. Zrika posipa odozgo.
Posle šetnje se odvozimo do čarobnjakove kućice. Prostiremo podloge za leženje pod hrastom. D. primećuje da se nad nama ukazuje nebo uokvireno granama tako da obrazuje oblik velikog srca.
(1014)
3.7.2022.
Ujutro, odlazimo na bazen s decom. Sin i ja smo u malom bazenu. Kada su završile s časom plivanja, pridružuju nam se ćerke i D.
Predveče, s decom odlazim u vožnju bicikala. Kupujem im sladoled u Dunavskoj ulici, pa odatle produžujemo prema keju, gde pravimo pauzu pored spomenika Uzeiru Hadžibejliju.
Posle večernje rutine, čitam prvo sinu dve knjige o slonu Elmeru, a zatim i poglavlje iz knjige Toto.
Budim se pred ponoć i pregledavam prelom. Nalazim nekoliko grešaka koje beležim. Nakon što sam prešao polovinu teksta, izvodim kerušu i završavam s radom za računarom. (3:24)
(1015)
4.7.2022.
Milan, Gabi i ja snimamo Almašku XXXIV.
(1016)
5.7.2022.
Do svitanja radim na pregledu novog preloma. Ispravke prosleđujem Saši. Čitavog dana sam iscrpljen. Razmišljam o opciji korica.
(1017)
6.7.2022.
Odlučujem da korice budu jednobojne. U kojoj boji? Čitavo popodne mislim o tome. Vraćam se tekstu i shvatam da nikada nije ni bilo pitanje izbora. Korice treba da budu plave. Saopštavam to Aleksandru. Kaže mi kroz smeh: Koga zmija ujede, taj se i guštera plaši. Odgovaram: koga zmija ujede, taj i guštera ubije
(1018)
7.7.2022.
Čitam deci pred spavanje.
Sinu: jedna knjižica Pepe i jedna Elmera.
Mlađoj ćerki: poglavlje Danel Penakove knjige Džukac kucov.
Starijoj ćerki: dva poglavlja Male Toto.
Uveče se nalazim s Gabijem i Milanom. Snimamo Almašku XXXV. Gabi i ja ostajemo na tremu nakon probe. Svežina se tek nazire.
(1019)
8.7.2022.
Privodim kraju čitanje knjige Marinka Arsića Ivkova, Pet detektivskih priča i jedna lopovska.
Prvi tekst, tekst o kritici dela D. Kiša (Beskrajni književni rat), ne donosi ništa novo, čak ni ne zastupa nikakav stav. Kao celina predstavlja nekakav Reader’s digest.
Tekst o Sent-Egziperiju je još i imao nekakvu jasnu narativnu nit. U daljim tekstovima ona se kida i tekstovi postaju haotični. Ovo počinje da se nazire u tekstu o Branku Miljkoviću.
Iscrpljen sam. Samleven. Privodim kraju nedelju duplih smena.
Uveče, čitam ćerkama.
(1020)
9.7.2022.
Lit. Nikola Cincar Poposki, Numen - um mena.
Prepodne provodim u optici. Privodim kraju snimanje nove epizode Arheofonije.
D. je odvezla decu kod svoje mame.
Popodne odlazim da devojčicama kupim poklone za rođendane.
D. i ja idemo biciklama do kanala. U nekoliko navrata, uz kanal lete labudovi, iz grla im se čuje rapavo njištanje. D. fascinira taj zvuk.
Iza terenog broda, koji je iz kanala otplovio Dunavom, kroz ustalasanu vodu iskaču ribe. Da li zbog buke motora gube orjentaciju, pita me D. Ne znam ništa o tome, i sam sam tek primetio taj fenomen.
Kasnije, kad se smrklo, trčimo do kanala i natrag (4.36km). Tokom trčanja ponovo počinjem da osećam nelagodu u kolenu.
(1021)
10.7.2022.
D. još spava. Završavam čitanje knjige Nikole Cincar Poposkog, Numen - um mena.
Popodne odlazimo u posetu Bugarskima.
Iznenada se stuštilo nevreme.
U povratku, dok sam vozio, sin je zaspao u autosedištu.
Večernja rutina, pa čitanja devojčicama.
U Almaškoj se nalazim s Gabijem i Milanom. Snimamo Almašku XXXVI.
(1022)
11.7.2022.
Obavljam administrativne poslove, uplaćujem zdravstveno osiguranje… Polako se sve bliži kraju…
U optiku mi svraća Igor. Donosi darove s letovanja i bedž s likom Đorđa Marjanovića. Prenosi Ljubišine pozdrave.
Lit. Dušan Matić, Najmlađi Jagodić neće u roman
(1023)
12.7.2022.
Obaveze privodim kraju.
Uveče se nalazim sa Sašom. Razgovaramo o koricama. Posle toga svraćam do muzeja, javljam se Vladi.
Teret obaveza mi pada s ramena, uvideći me u nepoznato stanje rasterećenja.
Lit. Dušan Matić, Najmlađi Jagodić neće u roman
(1024)
13.7.2022.
Mlađi odlaze u vrtić. Obavljam poslednje nabavke i odlazim po tortu.
Starija ćerka nosi tortu u vrtić i ostaje na proslavi.
D. i ja završavamo pakovanje.
Od 14 h smo u autobusu…
Dan nikako da se privede kraju.
Sin spava na meni i sav sam utrnut. Činim male pomeraje. Kratkotrajno olakšanje. Noć je plavetnilo.
(1025)
14.7.2022.
Pristižemo u Polihrono.
Ostavljamo kofere i idemo na kupanje.
Popodne šetamo upoznajući mesto.
Koleno me ponovo boli.
Sin stalno istrčava pred nas, pa se vraća. Neumoran je i nesmotren.
U jednom trenutku utrčava u rampu. Ravno, licem.
D. mu maže čelo da ne izbije čvoruga.
Predveče šetamo u suprotnom pravcu… samo odmorišta.
Shvatamo da je spust u more u tom delu bolji, jer nema velikog kamenja.
Lit. Sem Šepard, Špijun iz prvog lica
(1026)
15.7.2022.
Sin se budi rano. Ne znam ni da li još ima šest sati. Telefon mi se isključio jer se baterija istrošila.
Pristavljam džezvu za kafu i izlazimo na trem. Praskozorje nad morem. Kopno, iza, u izmaglici.
Odlazimo na plažu. Nigde, nikog. Prvi trkači su izašli tek kada sam popio kafu. Odlazimo po doručak. Gore, vidim da prodavnice neće otvoriti za još sat vremena. Doručkujemo…
Oko 8 sati idemo u nabavku.
(1027)
16.7.2022.
Treći dan. Sin se budi rano i gledamo Patrolne šape u krevetu.
Kasnije na plaži, plivam s mlađom ćerkom do bova. Koliko su mi samo s obale delovale blizu.
Igor mi šalje završenu verziju pesme Psaltirik.
Lit. Žak Atali, Buka
(1028)
17.7.2022.
Ujutru, starija ćerka i ja odlazimo po tortu, kao i u nabavku potrepština za improvizovanu proslavu rođendana na plaži.
Torta, pica i sokovi pored spasilačkog tornja. Prostiremo peškire svud unaokolo. Voda je tamna. Svetla s druge strane zaliva trepere.
Uveče, nakon proslave, sin je zaspao ležeći preko mene. Voda ih je iscrpela. Devojčice jedva izdržavaju da stignu do kreveta.
Puštam muziku. Suviše sam umoran da bih čitao.
(1029)
18.7.2022.
Jutro u talasima. Šum dopire s obale. Oblačno je, ali ipak izgleda da će se sunce probiti.
(1030)
19.7.2022.
Energija mi se rasipa. Sve činim s teškoćom. Kao da moram iznova dokazivati sopstveno postojanje. Moje reči, ako se ne ponove, ne dopiru.
Transparentnost, stanje.
(1031)
20.7.2022.
Starija ćerka je prvi put doplivala do bove. Drugarica ju je pizvala i ona je jednostavno prihvatila… pratio sam ih na gumi, kako je tražila. Za svaki slučaj… Ali, ipak, moj put je bio jedino u funkciji da posvedočim njenom podvigu. Ponosan sam jer je prevazišla sopstveni strah.
Kasnije sam plivao sa D. Išli smo iza bova, i sa dna smo izranjali školjke koje sam cibzarom zatvarao u džep svog šorca.
Uveče šetamo. Sin mi zaspiva na ramenu.
(1032)
21.7.2022.
Veče je. Sin spava. D. je odvela devojčice u šetnju i na sladoled. Ja čitam, po prvi put s onom posvećenošću koju sam imao na umu pre polaska na put.
Lit. Žak Atali, Buka
(1033)
22.7.2022.
Lit. Žak Atali, Buka
Izgubio sam osećaj vremena. Boraveći ovde, razvili smo nove vremenske obrasce. Njihova istovetnost čini da gubim orjentire.
Sinu je dosta mora. Svaku situaciju okreće tako da se vratimo u smeštaj i manipulišemo njegovim kamenčićima. Prikupio je pozamašnu količinu.
Uveče odlazimo u šetnju. Dosežemo do kraja šetališta. Sin mi zaspiva u rukama.
(1034)
23.7.2022.
Poslednji dan boravka u Polihronu koristimo ¡ više vremena. Ručak i večera napolju. (Plava taverna na bregu i Cockney restoran).
Deca brljave sa hranom. Šetnja okolnim putem do apartmana.
Lit. Malkolm Lauri, Ispod vulkana
(1035)
24.7.2022.
Do 9 treba da napustimo apartman. Autobus polazi u 18:15. Sve je stresno i napeto. Odlazimo na plažu. Kako vreme odmiče, osećam olakšanje.
(1036)
25.7.2022.
U autobusu se tumbamo od jučerašnjeg popodneva. Mlađa ćerka spava na susednom sedištu, nogu prebačenih preko mog krila. Posmatram predele koji se oblikuju kroz plavet, pa ponovo tonem u san. Uz put treperi rastinje. Sunce će izbiti kasnije…
(1037)
26.7.2022.
Prepodne u vožnji bicikala s decom. Posećujemo dečje odelenje Gradske biblioteke, a onda odlazimo u bioskop.
Uveče se nalazim s Gabijem u Almaškoj. Snimamo improvizovan set koji sam postavio na bandcamp stranicu pod naslovom U pokretu.
(1038)
27.7.2022.
Pozivan Sašu. Bolestan je. Prelom još uvek nije završio. Takođe, ni reči o pitanjima koja su ostala da se definišu od našeg poslednjeg susreta. Potpuno obeshrabrujuće. Kakva gnjavaža. Ova knjiga me iscrpljuje u potpunosti.
(1039)
28.7.2022.
Porodično odlazimo na bazen. Oblačno je i jedva da ima ljudi. Uglavnom polaznici s instruktorima.
Sa Gabijem i Lordanom dogovaram snimanje za ponedeljak.
(1040)
29.7.2022.
Tupo stanje. Nedorečenost je posledica.
Izgubio sam volju za pisanje. Razmišljam o prestanku rada na novom tekstu.
Popodne mi na mejl pristiže obaveštenje o novom albumu Igora Čubrilovića (Tone Stinger, Wet Paint). Štanglicki je napravio odličan omot.
Preslušavam dok radim dnevni izveštaj u optici.
(1041)
30.7.2022.
Neophodno je da nanovo uspostavim fokus. Ovako, kako stvari stoje, neće biti moguće da dovršim započeto pisanje.
Volja mi je poprilično redukovana. Put od završenog rukopisa do objavljivanja se rastegao na dve i po godine, a kraj se ne nazire.
Lit. Malkolkm Lauri, Ispod vulkana
(1042)
31.7.2022.
Proslavljamo rođendane devojčicama.
Tenzija me iscrpljuje. Previše je stvari na koje ne mogu da utičem.
Do večeri se sve smiruje i razgrađuje. Čitam starijoj ćerki pred spavanje.
(1043)
1.8.2022.
U Almaškoj se nalazim sa Lordanom i Gabijem.
Snimamo: Take two, and let’s see what happens.
Saša mi je poslao prelomljen tekst i predlog korica. Duboko u noć zurim u podeljen ekran. Pronalazim tri greške.
Izgleda da se stvari provide kraju.
(1044)
2.8.2022.
Čitajući Ispod vulkana, Malkolma Laurija, podvlačim u tekstu:
… postoji li neka konačna stvarnost, spoljašnja, svesna i vazda prisutna itd. itd.
I niže:
Ili me zatičeš između Milosrđa i Razumevanja,
…
ravnoteža mi je nesigurna, a ravnoteža je sve
//
U šta su se pretvorile moje hronike? Zar u crtice jednog marginalnog življenja?! Osim tih šturih beleški, naznaka nekakvog vremenskog skeleta, na osnovu kojih bi se jedva moglo posvetiti nekakvom rekonstruktu toka, izostaje sadržina, nema misli, nikakvih niti. Njene šuplje kosti se račvaju da obuhvate prolaznost, ali ništa ne zadržavaju. Suština struji kroz njih, oko njih, nepokretnih i glatkih, ponajpre nalik preširoko postavljenoj mreži. Sve prolazi, izmiče.
(1045)
3.8.2022.
Pas iz stražnjeg dvorišta skladišta sunđera laje. Lanac mu prekida dah, pa grleno zakevće. Osluškujem. U daljini se čuje drugi pas, dalek. Nadovezuju se. Potseća me na plivanje: njihova glašavanja su nalik uzimanju vazduha, izranjajući iznad talasa trome zrike cvrčaka i huka saobraćaja.
Vraćam se tekstu koji sam mislio da odbacim.
Neophodno je da ponovo uspostavim disciplinu u pisanju. U suprotnom, prelamanje niti je neizbežno.
//
Popunjavam formular za ISBN. Sutra ću ga, sa skeniranom uplatnicom, poslati na mejl Narodne biblioteke Srbije.
//
Na kraju dana čitam starijoj ćerki i sinu.
Plavi zec: Hrabri spasilac
Elmer se igra žmurke
i poglavlje iz knjige Mala Toto, Tecuko Kurojanagi
Pošto su svi pozaspali, crtam da rasteretim misli. Zatim pišem.
(1046)
4.8.2022.
Otuđenje dolazi iznutra i manifestuje se, poprimajući tuđa obličja. Izlivši se, ono se preobratilo i više nije moguće prepoznati mu uzrok, ipak, sklon sam da poverujem kako je ono što vidim, ono što osećam kroz ispoljavanja, tek odraz unutrašnjeg smicanja.
Veče, disciplina.
(1047)
5.8.2022.
S terase, nad naspramnom zgradom, potisnutom daleko iza parkinga, posmatram zapad neba, već posve zgasnuo i ujednačen u tminu. Vidi se sićušno trepćuće svetlo aviona koji promiče ka ispresecanoj geometriji krovova. Više se ne vidi. Nebo reflektuje svetlost grada, modro-violetno.
Glomazna i razgranata lipova krošnja je najgušće tamnilo.
(1048)
6.8.2022.
Završavam snimanje 95. epizode Arheofonije. Pred zatvaranje optike, čuo sam se s Danielom. Razgovaramo o njegovom novom tekstu. Pošto sam mu izneo svoje komentare, kaže mi da je u međuvremenu radio na tekstu. Šalje mi poslednju verziju.
Pomažem D. oko priprema za radionicu. Poslepodne odvozim mlađe na rođendan njihovog drugara iz vrtića.
Pred spavanje čitam.
Lit. Malkolm Lauri, Ispod vulkana
(1049)
7.8.2022.
D. vodi radionicu o hlebu. Pomažem joj oko tehničkih stvari. Do večeri smo potpuno izmoreni.
Lit. Malkolm Lauri, Ispod vulkana
(1050)