Četiri minuta zvuka na cilindru (Fanzin Dišpet, januar 2014.)

Na sajtu fanzina Dišpet, objavljen je još jedan moj tekst. Tekst prenosim u celosti.

 ***

Četiri minuta zvuka na cilindru

U tekstu “Digitalni formati i kultura slušanja”, objavljanom 5.3.2013. godine na Dišpetovom sajtu, dotakao sam se teme odnosa slušaoca prema muzici u zavisnosti od nosača zvuka. Zašto bih pisao još jedan tekst na ovu temu? Zapravo, tekst pred vama je tangentaran pomenutom. Teme nisu iste, ali se međusobno dopunjuju. Ovaj tekst pokušavam napisati već neko vreme. Napišem par rečenica i pokleknem zbog šturosti informacija, zatim napisano izbrišem. Tekst sam ipak odlučio dovršiti, ne zbog želje da načinim istorijski prikaz, već da uputim na izvestan način razmišljanja o muzici. Počeću priču sa fonografom...

Zasluge za nastanak fonografa pripisane su Thomas Edison-u (18. jula 1877. godine), a jedna od vodećih izdavačkih kuća je bila Edison Records. Naravno, pomenuta izdavačka kuća nije bila jedina, ali je zasigurno bila jedna od uticajnijih, ne samo u polju snimljenog zvuka već i ranog filma.

Svet fonografskih cilindara je digitalizacijom stidljivo otvorio svoja vrata smernim tragačima ili zalutalim slušaocima. Ja sam se našao u ovoj drugoj kategoriji. Trudim se da muziku slušam studiozno i temeljno. Tokom poslednje godine mog boravka u Beogradu, posle iscrpnog slušanja muzike Jacques Brel-a, na jednom od muzičkih blogova, pronašao sam popriličnu arhivu digitalizovane muzike sa fonografa… Vratiću se na ovo kasnije.

Pre par godina, na televiziji sam gledao snimak intervjua izvesnog jazz pianiste. Mislim da je u pitanju bio Duke Ellington, ali jednostavno nisam siguran. Dakle, u tom intervjuu je dotični pianista izneo svoja zapažanja o paraleli između slikara i muzičara. Muziku je nazvao živom umetnošću, jer je muzičar primoran konstantno da interpretira muzičko delo. Snimak muzike je uporedio sa katalogom slikarske izložbe. Slikar, na primer, samo jednom oslikava platna, i ista ta platna putuju gde god da se te slike izlažu - ne slika ih u svakom mestu iznova. Muzičar sa druge strane, uvek iznova interpretira delo, i tom interpretacijom ga održava u životu. Kad neko muzičko delo prestaje da se izvodi - umrtvljuje se.

U tubusu istorije, između tačke na kojoj se nalazimo i tačke rotacije osovine fonografa, kao da je buka topova dva svetska rata sprečila dopiranje zvuka. U drugoj deceniji dvadesetog veka, osim borbe sila Antante i Centralnih sila, desila se i borba bez ljudskih žrtava, ali značajna po dalji razvoj muzike - borba između fonografskog cilindra i ploče. Masovna komercijalna proizvodnja fonografskog cilindra je završena 1929. godine.

Jedna od bitnih karakteristika cilindara je dužina zvučnog zapisa. Fonografski cilindri su se proizvodili u dve opcije: 2 i 4 minuta. Ideja muzičkog albuma nastaje kasnije usavršavanjem ploče. U doba fonografa, izdavale su se pojedinačne pesme. Ako pođemo od pravila da dostupnost i potražnja utiču na cenu, možemo lako izvesti zaključak da cena fonografskih cilindara nije bila mala. Jedna od informacija koju, koliko god čeprkao, nisam uspeo da pronađem je: koliko je u doba fonografa koštao jedan nosač zvuka, a koliko sam uređaj za reprodukciju zvuka. Izvesno je da nije svako mogao da priušti sebi ovaj luksuz, niti je svaki izvođač mogao da ima mogućnost snimanja.

Fonografski cilindar - kao nosač zvuka, prvenstveno zbog dužine trajanja snimka, podražavao je popularističku muziku tog doba. Dela klasične muzike podrazumevala su zahteve koji su prevazilazili mogućnosti cilindra. Daljim razvojem nosača zvuka, stvoreno je plodno tle za zvučno beleženje klasične muzike, kao i drugih muzičkih formi.

Muzičar pred konusnim otvorom fonografskog snimača

Proces snimanja predstavlja psihološki pritisak, čak i u današnje doba kada je tehnologija dostupna. Neki muzički komad bih više puta odsvirao tačno, ali pri snimanju, kada u svesti imam misao da je upravo to izvođenje - ono koje će biti zabeleženo, mogućnost da ga odsviram tačno - drastično se smanjuje. Ranije mi je snimanje, koliko god voleo muziku, predstavljalo agoniju. Tek upoznavanjem sa muzikom John Fahey-a, moj stav prema snimanju se izmenio. Danas, kada se obavi tonska proba, snimam samo iz prvog pokušaja. Naravno, greške se provuku - ali smatram da je tako najiskrenije. Na snimanju ću pogrešiti u jednoj, drugu ću odsvirati tačno - na nastupu će možda biti obrnuto. Za moje oslobađanje prilikom snimanja, važno je bilo prihvatanje činjenice da sam osoba koja ponekad greši.

Zašto pišem o ovome? Jednostavno: snimanje na fonografski cilindar onemogućuje naknadnu zvučnu obradu. Zvučna slika se nije aranžirala izolovanim mikrofonima za svaki instrument. Pred konusnim otvorom fonografskog snimača: u prvom redu se nalazio pevač, a instrumenti su se raspoređivali u prostoru, na osnovu njihove glasnoće, odnosno, željene glasnoće u snimku. Naravno, u eri pre ozvučavanja, muzičari su bili svesniji u vezi sa akustičkim osobinama svog instrumenta, a na koncu i njihov zvuk je bio kontrolisaniji i više izbalansiran.

Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja koja su se otkrivala izvođačima u eri fonografa. Koju i kakvu pesmu bi ste izabrali? Ako je snimanje prilika koju ne dobija svako, ako ne postoji prilika za drugi usnimak, ako ovaj jedan snimak čini sve što će ostati zabeleženo iza vas - koliko je velik pritisak? Kako bi ste pristupili kompoziciji, a kako aranžmanu? Koliko dugo bi ste se pripremali? Ostavljam na vama da dalje razmišljate o ovoj temi - posebno ako ste muzičar.

Tokom poslednje godine mog stanovanja u Beogradu, kao što sam pomenuo, pronašao sam pozamašnu arhivu digitalizovanih snimaka iz ere fonografa. Želeo bih da vas uputim na jednog izvođača, i još bliže na jednu pesmu.

Ada Jones (1873-1922) bila je jedan od popularnih mezzo-soprana. Sa nastupima je počela vrlo rano, već tokom 1880-ih, ohrabrena od strane svoje maćehe Annie Douglas Maloney. Prve fonografske snimke je načinila za the North American Phonograph Co. tokom 1893-1894.  godine. Gašenje pomenute kompanije je omelo njenu snimačku karijeru, sve do 1905. godine. Ti smeđi voštani cilindri, predstavljaju jedne od prvih snimaka ženskih solo izvođača (pesme “Sweet Marie” i “The Volunteer Organist”). Ono što je Adu isticalo u odnosu na pevače tog doba, bilo je pevanje različitim akcentima i dijalektima. Njen repertoar se mahom zasnivao na sentimentalnim baladama, ragtime pesmama, vodviljskim tačkama, brodvejskim hitovima, irskim komičnim pesmama i sl. Snimila je pozamašan broj pesama kao solista, kao i nekolicinu dueta sa Billy Murray-em i Len Spencer-om. Tokom turneje, 1922. godine, Ada Jones je umrla usled prestanka rada bubrega.

Fonografski cilindar u ruci slušaoca

Koji su kriterijumi na osnovu kojih slušalac odvaja malo bogatstvo kako bi kupio izvestan cilindar - jednu jedinu pesmu? Ta pesma, po logici stvari, mora imati nekakvu univerzalnost, jer ih slušaoci neće imati u velikom broju. Pesmu će slušalac puštati u raznim prilikama: sa prijateljima, porodicom, prilikom praznika ili ako je u jednom ili drugom ili trećem emotivnom stanju. Primera radi, postavite sebi pitanje, koliko ste čuli pesama za koje bi izdvojili mesečnu platu?

Osam godina pre smrti Ade Jones, tačnije u januaru 1914. godine, Edison Records je objavio njeno izvođenje pesme “If You Only Knew What I Know Said The Moon”, meni jednu od njenih najdražih.

Pokušajte sledeće: uveče, kada završite sa svojim dnevnim obavezama, kada buka i vreva utihnu, pripremite sebi tečnost po izboru, zavalite se u udoban položaj… Zaboravite svu muziku koju imate na vašim računarima, mp3 plejerima ili čemu već drugo. Te večeri možete pustiti samo jednu pesmu.   

Preporuka za slušanje: Ada Jones “If You Only Knew What I Know Said The Moon”.