Na sajtu fanzina Dišpet, objavljen je još jedan moj tekst. Tekst prenosim u celosti.
RAĐANJE ČOVEKA
Moja supruga i naša dvanaest dana stara devojčica spavaju u spavaćoj sobi. Sedim na podu dnevne sobe, oslonjen na desni ugao troseda. Keruša Nuška, izmorena od skore šetnje, spava pružena uz moju levu butinu. Dva svetla otkrivaju konture prostora: svetlo ekrana netbuka predamnom i svetlo usmereno na ispunjene police biblioteke u hodniku.
Dvanaest dana ranije, učestvovao sam u rađanju svog deteta. Iskustvo koje bi ostavilo snažan utisak na svakog budućeg roditelja. Supruga se porodila u našem stanu, u dečijem bazenu postavljenom u biblioteci. Mesecima pre toga smo se pripremali čitajući najrazličitiju literaturu, isprobavajući različite položaje koji bi bili korisni, i savladavajući različite tehnike masaže koje bi mogli primeniti tokom kontrakcija i samog porođaja.
Naknadno, nismo imali nikakvih osuda od strane medicinskih radnika i specijalista, ali nažalost ne mogu reći isto za zaposlene u raznoraznim administracijama – počev od matičara. Nisam bio iznenađen takvom reakcijom jer je u zapadnjačkom društvu uobičajena praksa da se žene porađaju u porodilištima. Deca dolaze na svet uz obavezan nadzor lekara u specijalizovanoj medicinskoj ustanovi (bolnici). Makar nam tako govore, kao što su govorili i našim roditeljima. Zar može ikako drugačije, osim ako niste prababa i pradeda ili bušmani?!
U ovom tekstu, kao što već pretpostavljate, govoriću o jednom od najvećih tabua modernog doba koje stidljivo gmiže nad takozvanim zapadnim društvom. Naravno, ne sugerišem da je prirodan porođaj idealan za svakog. Pre nego kao budući roditelji donesete odluku – porazmislite o svim opcijama.
Pre dve godine sam počeo raditi u specijalnoj školi na poziciji nastavnika individualne nastave. Radim vežbe i tretmane sa decom oštećenog vida. Prvih mesec dana sam završavao radni dan s osećanjem kao da me je neko pesnicom munuo u stomak. Malo po malo i osećaj je iščezao. Razvio sam neku vrstu odbrambenog mehanizma. Verujem da su i medicinski radnici u situaciji da razvijaju sličan mehanizam. Tako hirurg ne seče čoveka, već tkivo. Naravno, kada su ulozi veliki, mehanizam mora biti efikasniji. Odbrambeni mehanizam se ponekad otrgne kontroli, istrebi empatiju i prelazi u patologiju.
Mnogo je faktora koji su doprineli da porodilišta u mom sistemu poimanja sveta ne budu najsvetlije tačke. Razumljivo mi je da je loša raspodela sredstava pogodila zdravstvo i time ga ranila: manjak kreveta, manjak osoblja, ali nerazumljivo mi je i postojanje manjka razumevanja. U skladu sa dosadašnjim saznanjima mogu reći da su porodilišta fabrike za rađanje dece. Bezmalo funkcionišu kao pokretne trake.
Jedna od stvari koja je uticala na našu odluku o prirodnom porođaju u našem stanu je indukcija, koju smo po svaku cenu želeli da izbegnemo, a koja se u porodilištima skoro uvek aplicira. Dug porođaj ne znači nužno i lošu stvar. Svakom kontrakcijom i svakim naponom telo porodilje se priprema i prilagođava. Ljudsko telo je sposobno za rađanje – programirano je za taj proces. Hormoni igraju veliku ulogu, posebno oxytocin – neuromodularni hormon ili ljubavni hormon i endorfin. Ubrzavanjem procesa, oduzimamo telu mogućnost da se adaptira. Kod porođaja bez veštačkog indukovanja tkivo je postepeno pripremano, istezano i nije ga potrebno epiziotomirati. Verujem da slonici ili kravi ili bilo kom drugom većem sisaru niko ne ubrizgava indukciju. Živo me interesuje ko bi imao hrabrosti izvršiti epiziotomiju slonici, i kako bi se proveo prilikom ušivanja (bez anestezije). Jedini zdravorazumski razlog toliko rasprostranjene primene indukcije je smanjenje trajanja porođaja, i ide u prilog samo osoblju koje asistira porođaju. Duže vreme oporavka ne predstavlja usko grlo u funkcionisanju fabrike za rađanje dece.
Naravno, postoje situacije u kojima je porodilište obavezan izbor, ali strah od porođaja je loša indikacija za carski rez. Uredno vođena trudnoća je svakako preduslov prirodnog kućnog porođaja.
Moderno zapadno društvo je mahom kroz medije uticalo na razvijanje straha od porođaja. Kroz bezbroj filmova se porođaj predstavlja kao izrazito bolno i traumatično iskustvo. Klasična scena kinematografskog porođaja prikazuje ženu koja vrišti i reži kao da se nad njom vrši ritual isterivanja đavola. Često u vestern filmovima, navodim ovo kao prikaz premedicinskog porođaja u kinematografskom opisu, nailazimo na sliku samohranih očeva koji brinu o svojoj deci. Majki u takvoj slici nema i tu i tamo se nagovesti da je ona umrla mlada – na porođaju. Moderni žena i muškarac su isprepadani porođajem, jer su usvojili medijski plasiranu sliku kao tačnu. Moram priznati da sam i sam imao strah od porođaja kada smo supruga i ja razmatrali opciju prirodnog porođaja kod kuće. Naravno, bio sam zabrinut za njenu bezbednost, kao i za bezbednost deteta. Strah je biljka posađena u plodnu zemlju neznanja. Što sam više čitao o porođaju, što sam više dokumentarnih filmova i samih snimaka porođaja video – strah je slabio. Pred naš veliki dan, straha skoro da i nije bilo.
Naravno, porođaj boli. Ali kako nam je rečeno pre, i kako mi je supruga opisala kasnije, taj bol deluje prirodno i nije neizdrživ. Postoje pauze između bolnih faza. Endorfin i oxytocin u organizmu urade svoju funkciju.
Organizam sisara na strah reaguje pojačanim nivoom adrenalina. Adrenalin je hormon koji se luči u slučaju opasnosti, odnosno strah potpomaže njegovo lučenje. Ovaj hormon povećava spremnost bića da pobegne ili da se bori. U savani, na primer, ako bi antilopa rađala svoje mladunče i osetila prisustvo predatora – adrenalin u njenom organizmu bi uticao na stopiranje porođaja do trenutka kada se nađe izvan opasnosti. Isto je i delovanje adrenalina na ljudski organizam. Dakle, poslednja stvar koja je potrebna trudnici tokom porođaja je strah.
Kada smo supruga i ja na prvom pregledu dobili potvrdu da očekujemo dete, pitali su nas da li želimo da dobijamo poruke putem sms-a o tome kako napreduje trudnoća. Naravno pristali smo. Prve poruke su bile tipa: vi ste sada u toj i toj nedelji i vaše dete je veliko toliko i toliko milimetara, ili – sada se vašem detetu razvija to i to. Posle izvesnog vremena su krenule bizarne poruke: vaše dete ukoliko se sada rodi ima minimalne šanse da preživi izvan utrobe!
Strah (ili neznanje) modernog zapadnjačkog čoveka prepustio je porođaj medicini. Mnogi su radi i platiti da bi svoju decu na svet doneli carskim rezom. “Samo me drogirajte i izvadite ovo stvorenje iz mene”, ova rečenica u mojim ušima uvek odzvoni slikom čuvenog kadra iz filma “Total recall” (1990.).
Porođaj nije vreme za suočavanje sa strahom, oni moraju biti savladani davno pre probnih kontrakcija. Da bi se žena odlučila na prirodan porođaj, prvenstveno mora da veruje svom telu i njegovim sposobnostima
Ono što se medicinskim primatom sugeriše budućim očevima je kada kontrakcije budu na razmacima od 5 minuta, strpajte vaše supruge u automobil i istovarite ih kod nas gde će se o njoj brinuti ljudi sa fakultetskom diplomom (koja je ujedno i sertifikat za izvođenje egzorcizma) – a za to vreme iskoristite poslednji trenutak vaših slobodnih života i obeznanite se sa vašim bližnjima. Ne brinite, zadržaćemo vaše supruge i bebe taman dok se ne oporavite od ispiranja želuca.
Istina je malo drugačija od onoga što se govori budućim očevima. Porođaju najčešće asistira babica, dok tu i tamo povremeno lekar izađe na binu da se pokloni publici – i uveri se da je sve uredu.
Medicinski model porođaja je prvobitno odstranio očeve iz događaja koji nije samo rađanje deteta – već rađanje porodice. Ova segregacija očeva, postepeno popušta unutar medicinskog modela. U gradu u kome mi živimo i dalje nije moguće da otac prisustvuje rođenju svog deteta. Žena je primorana da taj intiman i bitan trenutak provodi sa nepoznatim ljudima. Ovo je još jedan od razloga zašto smo se odlučili na prirodan porođaj kod kuće. Želja nam je bila da tokom porođaja budem njena emotivna podrška i uz suprugu aktivni učesnik u rađanju naše porodice.
Prolazio sam sa njom kroz skoro svaku kontrakciju: masirajući je (primarno lumbalni deo leđa), trudeći se da joj kontrakcije prolaze što lakše, pružajući emotivnu podršku i nežnost. Kontrakcija za kontrakcijom – telo se pripremalo. Već smo bili u dečijem bazenu za tu priliku postavljenom u biblioteci našeg stana, kada su krenuli prvi naponi.
Prinudni položaj na leđima je neizbežna nelagodnost u porodilištima. Taj položaj odgovara jedino osobi koja asistira. Kad god bi moja supruga ležala na leđima porođaj je stagnirao, a gravitacija je pomoć koju nijedna porodilja ne bi smela zanemariti.
Vreme je odmicalo, u bazen je stalno dolivana topla voda dok smo Danijela i ja tražili položaj koji joj u tom trenutku najviše odgovara. Kontrakcije su se proredile, skoro nestale, ostajali su naponi. Kada je u 20:25 tog dana naša ćerka Iskra uplivala u bazen, imao sam utisak kao da sam osvojio Mont Everest. Malo je reći da se divim snazi i hrabrosti svoje supruge. Ovakvo osećanje je uglavnom ukradeno očevima.
Pupčanik nisam presekao dok god je pulsirao. Izvanredan je osećaj kada otac deteta bude onaj koji fizički odvoji bebu od majke. Smatram da su ti prvi trenuci od posebne važnosti da dete oseti toplinu i blizinu bića sa kojim je bilo u simbiozi čitavih devet meseci – koža na kožu. Emotivno toplo okruženje i rođenje bez nasilnosti, bez odvajanja, bez traume. To je najmanje što dugujemo svojoj deci.
Preporuka za čitanje:
Ako želite više da uđete u priču oko prirodnog porođaja, savetujem za početak knjigu “Ina May’s guide to childbirth” Ine May Gaskin. A ukoliko vas interesuje preporuka koja nema veze sa porođajem, ali ima sa Bretanijom, savetujem vam knjigu Kenneth White-a “Kuća plime i oseke” (La Maison des marées).
Ivan Čkonjević
RAĐANJE ČOVEKA
Moja supruga i naša dvanaest dana stara devojčica spavaju u spavaćoj sobi. Sedim na podu dnevne sobe, oslonjen na desni ugao troseda. Keruša Nuška, izmorena od skore šetnje, spava pružena uz moju levu butinu. Dva svetla otkrivaju konture prostora: svetlo ekrana netbuka predamnom i svetlo usmereno na ispunjene police biblioteke u hodniku.
Dvanaest dana ranije, učestvovao sam u rađanju svog deteta. Iskustvo koje bi ostavilo snažan utisak na svakog budućeg roditelja. Supruga se porodila u našem stanu, u dečijem bazenu postavljenom u biblioteci. Mesecima pre toga smo se pripremali čitajući najrazličitiju literaturu, isprobavajući različite položaje koji bi bili korisni, i savladavajući različite tehnike masaže koje bi mogli primeniti tokom kontrakcija i samog porođaja.
Naknadno, nismo imali nikakvih osuda od strane medicinskih radnika i specijalista, ali nažalost ne mogu reći isto za zaposlene u raznoraznim administracijama – počev od matičara. Nisam bio iznenađen takvom reakcijom jer je u zapadnjačkom društvu uobičajena praksa da se žene porađaju u porodilištima. Deca dolaze na svet uz obavezan nadzor lekara u specijalizovanoj medicinskoj ustanovi (bolnici). Makar nam tako govore, kao što su govorili i našim roditeljima. Zar može ikako drugačije, osim ako niste prababa i pradeda ili bušmani?!
U ovom tekstu, kao što već pretpostavljate, govoriću o jednom od najvećih tabua modernog doba koje stidljivo gmiže nad takozvanim zapadnim društvom. Naravno, ne sugerišem da je prirodan porođaj idealan za svakog. Pre nego kao budući roditelji donesete odluku – porazmislite o svim opcijama.
Pre dve godine sam počeo raditi u specijalnoj školi na poziciji nastavnika individualne nastave. Radim vežbe i tretmane sa decom oštećenog vida. Prvih mesec dana sam završavao radni dan s osećanjem kao da me je neko pesnicom munuo u stomak. Malo po malo i osećaj je iščezao. Razvio sam neku vrstu odbrambenog mehanizma. Verujem da su i medicinski radnici u situaciji da razvijaju sličan mehanizam. Tako hirurg ne seče čoveka, već tkivo. Naravno, kada su ulozi veliki, mehanizam mora biti efikasniji. Odbrambeni mehanizam se ponekad otrgne kontroli, istrebi empatiju i prelazi u patologiju.
Mnogo je faktora koji su doprineli da porodilišta u mom sistemu poimanja sveta ne budu najsvetlije tačke. Razumljivo mi je da je loša raspodela sredstava pogodila zdravstvo i time ga ranila: manjak kreveta, manjak osoblja, ali nerazumljivo mi je i postojanje manjka razumevanja. U skladu sa dosadašnjim saznanjima mogu reći da su porodilišta fabrike za rađanje dece. Bezmalo funkcionišu kao pokretne trake.
Jedna od stvari koja je uticala na našu odluku o prirodnom porođaju u našem stanu je indukcija, koju smo po svaku cenu želeli da izbegnemo, a koja se u porodilištima skoro uvek aplicira. Dug porođaj ne znači nužno i lošu stvar. Svakom kontrakcijom i svakim naponom telo porodilje se priprema i prilagođava. Ljudsko telo je sposobno za rađanje – programirano je za taj proces. Hormoni igraju veliku ulogu, posebno oxytocin – neuromodularni hormon ili ljubavni hormon i endorfin. Ubrzavanjem procesa, oduzimamo telu mogućnost da se adaptira. Kod porođaja bez veštačkog indukovanja tkivo je postepeno pripremano, istezano i nije ga potrebno epiziotomirati. Verujem da slonici ili kravi ili bilo kom drugom većem sisaru niko ne ubrizgava indukciju. Živo me interesuje ko bi imao hrabrosti izvršiti epiziotomiju slonici, i kako bi se proveo prilikom ušivanja (bez anestezije). Jedini zdravorazumski razlog toliko rasprostranjene primene indukcije je smanjenje trajanja porođaja, i ide u prilog samo osoblju koje asistira porođaju. Duže vreme oporavka ne predstavlja usko grlo u funkcionisanju fabrike za rađanje dece.
Naravno, postoje situacije u kojima je porodilište obavezan izbor, ali strah od porođaja je loša indikacija za carski rez. Uredno vođena trudnoća je svakako preduslov prirodnog kućnog porođaja.
Moderno zapadno društvo je mahom kroz medije uticalo na razvijanje straha od porođaja. Kroz bezbroj filmova se porođaj predstavlja kao izrazito bolno i traumatično iskustvo. Klasična scena kinematografskog porođaja prikazuje ženu koja vrišti i reži kao da se nad njom vrši ritual isterivanja đavola. Često u vestern filmovima, navodim ovo kao prikaz premedicinskog porođaja u kinematografskom opisu, nailazimo na sliku samohranih očeva koji brinu o svojoj deci. Majki u takvoj slici nema i tu i tamo se nagovesti da je ona umrla mlada – na porođaju. Moderni žena i muškarac su isprepadani porođajem, jer su usvojili medijski plasiranu sliku kao tačnu. Moram priznati da sam i sam imao strah od porođaja kada smo supruga i ja razmatrali opciju prirodnog porođaja kod kuće. Naravno, bio sam zabrinut za njenu bezbednost, kao i za bezbednost deteta. Strah je biljka posađena u plodnu zemlju neznanja. Što sam više čitao o porođaju, što sam više dokumentarnih filmova i samih snimaka porođaja video – strah je slabio. Pred naš veliki dan, straha skoro da i nije bilo.
Naravno, porođaj boli. Ali kako nam je rečeno pre, i kako mi je supruga opisala kasnije, taj bol deluje prirodno i nije neizdrživ. Postoje pauze između bolnih faza. Endorfin i oxytocin u organizmu urade svoju funkciju.
Organizam sisara na strah reaguje pojačanim nivoom adrenalina. Adrenalin je hormon koji se luči u slučaju opasnosti, odnosno strah potpomaže njegovo lučenje. Ovaj hormon povećava spremnost bića da pobegne ili da se bori. U savani, na primer, ako bi antilopa rađala svoje mladunče i osetila prisustvo predatora – adrenalin u njenom organizmu bi uticao na stopiranje porođaja do trenutka kada se nađe izvan opasnosti. Isto je i delovanje adrenalina na ljudski organizam. Dakle, poslednja stvar koja je potrebna trudnici tokom porođaja je strah.
Kada smo supruga i ja na prvom pregledu dobili potvrdu da očekujemo dete, pitali su nas da li želimo da dobijamo poruke putem sms-a o tome kako napreduje trudnoća. Naravno pristali smo. Prve poruke su bile tipa: vi ste sada u toj i toj nedelji i vaše dete je veliko toliko i toliko milimetara, ili – sada se vašem detetu razvija to i to. Posle izvesnog vremena su krenule bizarne poruke: vaše dete ukoliko se sada rodi ima minimalne šanse da preživi izvan utrobe!
Strah (ili neznanje) modernog zapadnjačkog čoveka prepustio je porođaj medicini. Mnogi su radi i platiti da bi svoju decu na svet doneli carskim rezom. “Samo me drogirajte i izvadite ovo stvorenje iz mene”, ova rečenica u mojim ušima uvek odzvoni slikom čuvenog kadra iz filma “Total recall” (1990.).
Porođaj nije vreme za suočavanje sa strahom, oni moraju biti savladani davno pre probnih kontrakcija. Da bi se žena odlučila na prirodan porođaj, prvenstveno mora da veruje svom telu i njegovim sposobnostima
Ono što se medicinskim primatom sugeriše budućim očevima je kada kontrakcije budu na razmacima od 5 minuta, strpajte vaše supruge u automobil i istovarite ih kod nas gde će se o njoj brinuti ljudi sa fakultetskom diplomom (koja je ujedno i sertifikat za izvođenje egzorcizma) – a za to vreme iskoristite poslednji trenutak vaših slobodnih života i obeznanite se sa vašim bližnjima. Ne brinite, zadržaćemo vaše supruge i bebe taman dok se ne oporavite od ispiranja želuca.
Istina je malo drugačija od onoga što se govori budućim očevima. Porođaju najčešće asistira babica, dok tu i tamo povremeno lekar izađe na binu da se pokloni publici – i uveri se da je sve uredu.
Medicinski model porođaja je prvobitno odstranio očeve iz događaja koji nije samo rađanje deteta – već rađanje porodice. Ova segregacija očeva, postepeno popušta unutar medicinskog modela. U gradu u kome mi živimo i dalje nije moguće da otac prisustvuje rođenju svog deteta. Žena je primorana da taj intiman i bitan trenutak provodi sa nepoznatim ljudima. Ovo je još jedan od razloga zašto smo se odlučili na prirodan porođaj kod kuće. Želja nam je bila da tokom porođaja budem njena emotivna podrška i uz suprugu aktivni učesnik u rađanju naše porodice.
Prolazio sam sa njom kroz skoro svaku kontrakciju: masirajući je (primarno lumbalni deo leđa), trudeći se da joj kontrakcije prolaze što lakše, pružajući emotivnu podršku i nežnost. Kontrakcija za kontrakcijom – telo se pripremalo. Već smo bili u dečijem bazenu za tu priliku postavljenom u biblioteci našeg stana, kada su krenuli prvi naponi.
Prinudni položaj na leđima je neizbežna nelagodnost u porodilištima. Taj položaj odgovara jedino osobi koja asistira. Kad god bi moja supruga ležala na leđima porođaj je stagnirao, a gravitacija je pomoć koju nijedna porodilja ne bi smela zanemariti.
Vreme je odmicalo, u bazen je stalno dolivana topla voda dok smo Danijela i ja tražili položaj koji joj u tom trenutku najviše odgovara. Kontrakcije su se proredile, skoro nestale, ostajali su naponi. Kada je u 20:25 tog dana naša ćerka Iskra uplivala u bazen, imao sam utisak kao da sam osvojio Mont Everest. Malo je reći da se divim snazi i hrabrosti svoje supruge. Ovakvo osećanje je uglavnom ukradeno očevima.
Pupčanik nisam presekao dok god je pulsirao. Izvanredan je osećaj kada otac deteta bude onaj koji fizički odvoji bebu od majke. Smatram da su ti prvi trenuci od posebne važnosti da dete oseti toplinu i blizinu bića sa kojim je bilo u simbiozi čitavih devet meseci – koža na kožu. Emotivno toplo okruženje i rođenje bez nasilnosti, bez odvajanja, bez traume. To je najmanje što dugujemo svojoj deci.
Preporuka za čitanje:
Ako želite više da uđete u priču oko prirodnog porođaja, savetujem za početak knjigu “Ina May’s guide to childbirth” Ine May Gaskin. A ukoliko vas interesuje preporuka koja nema veze sa porođajem, ali ima sa Bretanijom, savetujem vam knjigu Kenneth White-a “Kuća plime i oseke” (La Maison des marées).
Ivan Čkonjević