четвртак, 28. март 2013.

Ivan Čkonjević "Improvizacija: između slučajnosti i komunikacije", fanzin Dišpet - mart 2013.

Improvizacija: između slučajnosti i komunikacije

Snalaženje u nepoznatoj situaciji ili rešavanje nepoznatih problema

   Ne pratim sport i retko ga praktikujem. Nedavno sam otišao, naravno rekreativno, na fudbal – i vratio sam se u stan sa kružnom krastom na kolenu prečnika oko 3 cm i modricom na boku. Umesto uvoda opisaću jednu situaciju koja se dogodila tokom svetskog prvenstva u fudbalu 2010. godine. Ispred kuće, koju smo nas nekolicina muzičara iznajmljivali i koristili je kao prostor za probe, zaustavlja se taxi. Ulazim na zadnje sedište sa rancem i gitarom. Izgovaram adresu. Vozilo polazi. Neprijatna tišina u automobilu. Iz želje da prekinem tu tišinu, pitam vozača: “Kako je prošla današnja utakmica?” (priznaću, koren ovog pitanja je stereotip da svi brkati taksisti prate fudbal – i do danas nisam naišao na suprotan primer). “Ma… amateri! Ne ide to… Mislili su veličine, kad… “, odgovara mi taksista: “Mislili su lako ćemo. Improvizovali. Evo! Ti si, momče, muzičar! Zamisli da ti odeš na koncert i improvizuješ. Kako bi to bilo?!” Sedim na zadnjem sedištu posramljen, kao da sam nekako svojim delovanjem uticao na poraz reprezentacije, a samim tim i na razočaranost ovog čoveka: “Ja se… hmmm… ja često nastupam na takvim koncertima.” Neprijatna tišina u automobilu.
   Volim improvizaciju, i imam visoko mišljenje o muzičarima koji su u tom domenu stekli velik stepen slobode, ali za sebe ne bih rekao da sam dobar improvizator. Termin improvizator nije precizan, jer postoje najmanje dve grupe ljudi koji pribegavaju improvizaciji: oni koji teže slobodi i oni koji beže od odgovornosti. Naravno, težnja slobodi ne isključuje i odgovornost. Vratiću se na ovu misao kasnije.
   Improvizacija u muzici, a verujem i u drugim poljima delovanja, levitira između dve ravni: slučajnosti i komunikacije. Želja za posmatranjem slučajnosti je u samoj srži ljudskog bića. Ogromno iskustvo svakog čoveka je bazirano na jednostavnom posmatranju. Slučajnost seže i dublje od eksperimenta. Bacim loptu, udarim u šerpu – ne pitajući se šta će se desiti, a percipiram posledicu: razbijem prozor, čujem zvuk. Tek posle xyz posmatranja slučajnosti, u ljudskom biću se rađa pitanje: šta će se desiti ako uradim to ili povežem ovo i ono(?). Tek kada se u čoveku javi aticipacija (nprm. ako uradim to, očekujem da ću čuti takav i takav zvuk), možemo govoriti o eksperimentu. Samim tim, improvizacija je neartikulisanija od eksperimenta. U odnosu na slobodnost, eksperiment je, upravo anticipacijom, ograničeniji od slučajnosti.
   Prema stepenu slobodnosti improvizacije, u kontekstu komunikacije, govoriću o nekoliko vidova improvizacije.

   My solo music – I get up onstage, I improvise and it’s my improvisation. When I get up onstage with Fred Frith and Mike Patton, then we’re improvising together. Then it’s not my music; it’s our music.
John Zorn

1.1. Samostalno improvizovanje

   Samostalno improvizovanje predstavlja specifičan vid improvizacije. Bilo bi šizofreno govoriti o njenom  komunikacijskom kontekstu. Najplastičnije bih samostalnu improvizaciju mogao predstaviti kao partiju šaha sa samim sobom. Recimo, igram šah sa samim sobom, ali ne želim da varam. Biram na primer crne figure, ali belima ne želim da igram loše – odnosno da ne sabotiram partiju. Problem je da kao sebi protivnički (beli) igrač u glavi imam sve potencijalne poteze crnih figura. Najčešće bih završio pat pozicijom ili bih izgubio. Tako i sa improvizacijom, ako želim da uspe – pribeći ću poznatom i načiniću grešku belim figurama, kako bih obrnuo partiju u svoju korist. U muzičkom smislu, umesto greške belim figurama, okrenuo bih kormilo u pravcu u kome dobro plivam. Ovaj nivo muziciranja bi smo mogli objasniti i kao solilokvij (naravno, u praksi se retko sreću muzičari koji su u stanju solilokvizovati muzički, a da ne pribegnu namernom pogrešnom potezu protivničkih figura).

1.2. Improvizovanje sa nepoznatom grupom

   Najzahtevniji stepen improvizacije je improvizovanje sa grupom muzičara koji se međusobno ne poznaju. Posmatrajmo ovakvo muziciranje kao komunikaciju: grupa ljudi u nekom prostoru. Prvi pita: “Da li ste gledali utakmicu?” Muk. Prvi svoju konverzacionu fioku pod etiketom sport zatvara, jer sagovornici nemaju tu fioku. Drugi kaže film je bio odličan. Treći se nadovezuje. Pronalaze nit o kojoj mogu komunicirati. Kakve to veze ima sa improvizacijom? Improvizacija je pre svega slušanje, osluškivanje… a zatim odgovor ili pitanje, i uvek se neguje nit.
    Kada jedan muzicira sa grupom muzičara koji se znaju odranije, slobodnost improvizacije je manjeg obima. On oprezno prati njihovu komunikaciju, prepoznaje niti koje ih spajaju, odnosno komunikacione fioke koje koriste. On se nadovezuje. Ovaj vid improvizovanja ima veće šanse da bude prijemčiviji publici.

1.3. Improvizovanje unutar poznate grupe

   Inicijalno traženje niti odnosno teme, u ovom slučaju je svedeno na minimum. Muzičari su rasterećeniji i prepuštaju se – jedni drugima predstavljaju sigurnosnu mrežu. Sama improvizacija ima velikih izgleda za uspeh.

1.4. Improvizovanje sa nepoznatim pojedincem

   Ovom vidu improvizacije se pristupa oprezno, kao što se pristupa i razgovoru sa nepoznatom osobom. Nikad ne znate iza kog ugla vreba psihopata, i koliko možete da otkrijete o sebi. Prvi segment bi bio traženje (fioka sa temama za razgovor ili temperamenta ili muzičkog izražajnog opsega). Oba improvizatora se pažljivo međusobno osluškuju. Nit se nalazi i održava, s lakoćom koja zavisi isključivo od njihovih improvizacionih sposobnosti.

1.5. Improvizacija sa onima koje poznajemo

   Certain kinds of speed, flow, intensity, density of attacks, density of interaction… Music that concentrates on those qualities is, I think, easier achieved by free improvisation between people sharing a common attitude, a common language.
Evan Parker

   Za razliku od improvizacije sa nepoznatim pojedincem, u ovom slučaju inicijalni period traženja, odnosno usklađivanja je mnogo kraći. Muzičari se međusobno poznaju: temperament, muzički izražajni opseg, polja u kojima dobro plivaju i sl. Ipak, ni jedan od muzičara nije potpuno rasterećen. Zvučna slika se bazira isključivo na njihovoj interakciji. Prijemčivost publici zavisi od karaktera obojice muzičara. Ovaj vid improvizovanja za muzičara, makar je tako u mom slučaju, predstavlja uživanje.


Nivoi improvizacije

   U nekoiko različitih izvora nailazim na grubu i danas ponajviše bezvrednu podelu improvizacije u dve grupe: potpuna i delimična. Smatram da bi, posebno u 21. veku, ta podela morala imati istančaniju gradaciju.

2.1. Slobodna improvizacija

   Slobodna improvizacija predstavlja jedini vid improvizacije koji bi se mogao svrstati pod potpunu improvizaciju.

2.2. Improvizacija na temu

   Improvizacija na temu predstavlja manje slobodan vid improvizacije. Često kao noseću konstrukciju, podrazumeva harmoniju inicijalne teme – koju nadalje razgrađuje, izgrađuje, modulira, transformira ili negira. Veliku količinu pogonskog goriva, ovaj nivo improvizacije je pronašao u džez muzici (primarno mislim na bibop, mada se može pronaći i u drugim podsegmentima džez muzike).

2.3. Džeming

   Ovaj vid improvizacije praktikuju muzičari okupljeni mahom oko istog žanra. Na primer. grupa muzičara rock orjentacije improvizuje držeći se okvira žanra. Sam okvir žanra uveliko sputava slobodnost improvizacije.

2.4. Fraziranje

   Fraziranje predstavlja najjednostavniji nivo slobodnosti improvizacije. Muziciranje unutar ovog nivoa je ekvivalentno pravljenju muzike u eJay programu ili u nekom od softvera na mobilnom telefonu. Slažeš frazu po frazu, vodiš računa o tonalitetu i tempu (u pomenutim softverima ni o tome) i na konju si – naravno, ako ti je prag kreativnosti uber nizak (u kontekstu improvizacionog delovanja). U suprotnom, verovatno ćeš kao muzičar poželeti više. Ovaj vid muziciranja uglavnom biva dobro prihvaćen od strane publike, jer pre svega muzičari zvuče vrlo navežbano. Svaki ton je na mestu.

   Classical stuff takes a lot of rehearsal time and preparation, but with stuff that involves improvisation, you can over-rehearse it and it gets stale. You don’t want it to be too comfortable. In fact, a good sound check, a good rehearsal usually means a bad performance.
John Zorn

   Da bi muzičar postao dobar improvizator, mora proći kroz svaki od pomenutih vidova i nivoa improvizacije. U suprotnom bi bio nekomunikativan.
   Gotjeovska umetnost radi umetnosti odnosno improvizacija radi improvizacije (u ovom slučaju), pogotovu kako smo zagazili u 21. vek, prestaje da važi. Kao muzičar, neko može težiti njoj, može joj retrogradno i pronaći opravdanje, ali time ne čini da je sama njegova aktivnost išta više svrsishodnija.
    Improvizacija je sredstvo (metod), a ne cilj. Smatram da to treba posebno istaći, zbog onoga što sam susreo u praksi. Improvizacija je odlično sredstvo za komponovanje, upoznavanje svojih mogućnosti i mogućnosti drugih muzičara, proširivanje obima sopstvenog muzičkog izraza ili na koncu i samooslobođenja.
   Improvizator, koliko god ostvario slobodu ili teži njoj, ima izvesnu odgovornost. Pomenuo sam da postoje najmanje dve grupe ljudi koji pribegavaju improvizaciji: oni koji teže slobodi i oni koji beže od odgovornosti. Odgovornost improvizatora je neophodna, delom jer je improvizacija u našem poručju dosta zanemarena – marginalizovana. Publika je malobrojna. Loš nastup, odnosno loša prezentacija i olako shvatanje dovode do rasipanja ionako malobrojne publike, kao i do stigmatizovanja (drugih) muzičara koji se bave improvizacijom. To nema nikakve veze sa fudbalom.

   Preporuka za dalje čitanje:
sa druge police uzmite 6. knjigu, otvorite na 47. stranici i pročitajte pretposlednju rečenicu – možda i ima smisla.