уторак, 26. фебруар 2013.

Kradljivci vremena - Fanzin Dišpet (februar 2013.)

Na stranici fanzina Dišpet je postavljen jedan moj tekst. Na samoj stranici možete upisati email adresu i primati njihove nove tekstove.

Želeo bih da se zahvalim Hrvoju sa Dišpeta koji je objavio tekst i Danielu Kovaču na sugestijama, kao i na podršci.

Prenosim svoj tekst u celosti:

Kradljivci vremena

“Momci! Vreme je novac, a novaca nema. Dakle, nema ni vremena!”

Uvek kasnim i prezirem taj porok. Nije to nešto što biram. Ta osobina je postala tangentarna mom biću, a za njeno usvajanje – bilo je potrebno vreme.

“Minut je, ustvari, beskrajan trenutak vremena. Evo, počeo je… Deset sekundi. Ove sekunde….. Vidiš kako dugo traju? Minut još nije prošao. Ah, konačno! Prošao je. Reci nešto. Pričaj sa mnom, Alma.” Ingmar Bargman, Vargtimmen

Krađa vremena se ne penalizuje zakonom, ne postoje nikakve moralne norme koje je oivičavaju – to delo spada u domen opšte neuređenosti. Neprirodnost, po prirodi i ne može biti uređena. Doba u kome živimo je samo deo procesa omaterijalizovanja nematerijalnog. Naplaćujemo vreme, naplaćujemo umenje, naplaćujemo intelektualnu svojinu (rogobatnog li izraza!), naplaćujemo strpljenje i trud naplaćujemo. Kako je moglo doći to ovoga? Uzmimo za primerzlatnu groznicu: tragač za zlatom dolazi na otkupno mesto sa bisagicom grumenja, čovek sa druge strane pulta mu daje novac u zamenu za donešeno. Kako oceniti vrednost tog metala? Naš svet nije svet koji se uzda u poštenu razmenu, već svet “opravdanih” tržišnih prevara koje omogućavaju akumulaciju – po principu, daću ti najmanju svotu na koju bi pristao, ne željom već primoranošću. Recimo da bi neka od merila mogla biti: retkost metala, vreme koje je za nalaženje te količine uložio tragač, hrana koja mu je bila potrebna, životna ugroženost, alat, oprema i sl. Od pomenutih merila hranu, alat i opremu bi mogli klasifikovati u domen materijalno za materijalnim, ali pronalazimo nit neprirodnosti postavljanja cene na verovatnoću, život, vreme i sl. Naravno, primer tragača za zlatom nije jedini (mogao sam uzeti za primer beskrajan niz profesija koje kao rezultat nemaju robu, odnosno naplaćuju uslugu), niti prvi u istoriji, ali je pogodan kao uvertira za ono što sledi.

“Put your money where your mouth is.”

Moderno doba: veliki deo radno aktivnih ljudi (odnosi se prvenstveno za radno aktivne ljude sa ovih prostora) je odrastao u doba propagiranja 8-8-8 formule (8 sati rada, 8 sati slobodnog vremena i 8 sati sna). Danas je situacija bitno izmenjena. Da bih, recimo, opskrbio svoje potrebe moram pored osnovnog posla naći i dodatni, a sistem je nemilosrdan – i zahteva da čovek radi (uistinu nije hiperbola) 14 sati dnevno, da u kupovini stvari koje mu se plasiraju kao nužne provede 2 sata dnevno, da u banci provede pola sata dnevno, da u saobraćaju protraći 3 sata dnevno, da sređivanju i opremanju svog doma posveti 2 sata dnevno, da putu ka porodičnoj sreći posveti 8 sati dnevno i da, nprm. za ispunjavanje norme beauty sleep-a spava 8 sati (ovo je doba mladih, i bore su poraz, podočnjaci kapitulacija). Dakle, ovo doba očekuje od pojedinca da u 24 sata smesti program od najmanje 37,5 sati.

“How I wish that there were more
Than the twenty-four hours in the day
Cause even if there were forty more
I wouldn’t sleep a minute away.”
Viva Las Vegas, Elvis Presley 
(written by Doc Pomus and Mort Shuman)

Kradljivci vremena su uglavnom pritajeni među običnim ljudima. Ja sam ukrao neko vreme da napišem ovaj tekst, isto kao što si i ti, čitaoče, morao ukrasti vreme da ga pročitaš. Vreme se krade na različitim mestima: najčešće vreme krademo (k)od sebe. U doba koje nam nameće neplesiv tempo, pronalazimo mehanizme i omogućujemo manevarski prostor. Navodim nekoliko slobodnih asocijacija na temu: slalom, žongliranje, tetris, sokoban – i svi to radimo.

Opisaću jednu paralelu mišljenja u nadi, ne samo da opravdam delo (krađe vremena), već i da mu dam primat nalik nužnosti. Recimo ovako: dete posmatra osobu A koja slučajno razbije vazu i osobu B koja namerno razbije čašu. Kako razmišlja? Vaza je vrednija od čaše, sledi – krivica osobe A je veća od krivice osobe B. Kada to dete odraste i razvije apstraktno mišljenje: krivicu tumači na osnovu intencije. Osnovno opravdanje krađe vremena je sama namera posvećivanja (namerno izbegavam reč potrošnja) vremena. Ako se vreme protraći, krađa je uzaludna.

Ono što je bitno razlikovati su dva načina ponašanja pojedinca, a oni nikako nisu isto, niti istih roditelja. Kašnjenje nema veze sa krađom vremena (mada nije isključeno da osoba koja krade vreme – ponekad i kasni), već isključivo podrazumeva bezobrazlik, nepoštovanje tuđeg vremena (ili vremena uopšte, moguće i svog) kao i nepoštovanje same osobe. Krađa vremena podrazumeva osvešćenost o postojanju nedostatka vremena. Ona predstavlja nužnost modernog čoveka.

U procesu naplate našeg vremena i umenja, bićemo plaćeni najmanjom svotom, ne onom koju želimo – već onom na koju smo primorani. Tako dobijena naknada je jedva dovoljna da namirimo osnovne potrebe: platimo troškove, kupimo hranu, potreban alat (od patrone za patenticu do nakovnja), odeću… Caru carevo, državi državno, šefu šefovo… Šta preostaje? Samo ono što samoinicijativno uberemo – ukradeno vreme. Umetnost je plamen uobrazilje u koji ložimo to vreme, a ono nas neće ogrejati toplotom merljivom termometrom (jer da je ikako merljiva, i ta toplota bi bila oporezovana, ili već nešto gore – iako postoje pokušaji ovog protivprirodnog društva da i to ukrade). Na sreću, posvećivanje vremena umetnosti (ili nekoj drugoj duhovno izgrađujućoj disciplini) čini nas bogatijima, lucidnijima (naravno ne u psihijatrijskom smislu, jer u suprotnom bi psihijatrije bile ustanove kulture), sposobnijim da iznađemo smisao i preživimo – ovaj vid bogatstva ne prijavljujemo carini, ne plaćamo porez državi… jednostavno ostaje prikriven, jer za njega još nisu izmislili detektore niti naučili pse da ga onjuše. Posvećujemo ukradeno vreme onome što nas čini ispunjenima. Ukradenim vremenom sebi kupujemo večnost. Doba idola i rock starova je za nama. U budućnosti ime neće trajati, ali da bi nastao jedan Bach – kao temelj moralo je biti uzidano bezbroj kostiju (kost je, naravno, sinonim za duhovni doprinos) anonimnih ljudi.

Za dalje čitanje, upućujem na priču:
Bardo. Vertep. 
iz knjige “Svirka na mnogo bubnjeva”, poljske književnice Olge Tokarčuk.
(“Gra na wielu bębenkach”, Olga Tokarczuk)